Opis Ivan Sitarić Jeronimska knjižnica, Zagreb

Opis U totalitarnom ustrojstvu jedne opskurne podzemne zajednice, bez ikakvih veza sa površinom, počinju da se zbivaju neobični događaji. Istovremeno, na površini, u bezazlenom Beogradu, jedan frustrirani mladić daje se na pisanje Donjih svetova. Dva pripovedačka toka koja naizgled nemaju ništa zajedničko, ali i koja će se na potpuno neočekivan, spektakularni način dodirnuti u čudesnom finalu. Biblioteka Kentaur

Roman prati odrastanje i sazrevanje Marije Auguste, devojčice prerano ostale bez majke i kao i mnoge njene vršnjakinje, poverene na staranje i vaspitanje časnim sestrama u katoličkoj školi, gde upoznaje druge dve Marije, Mariju da Gloriju i Mariju Žoze. To su tri prijateljice, tri zvezde iz sazvežđa Tri Marije, tri životna principa. Hoće li Marija koja pređe granice biti srećnija od one koja se povinuje društvenim obrascima? Koliko će snage biti potrebno da se sija na pustom nebu izneverene ljubavi? Jedna od najvećih brazilskih spisateljica, Rakel de Keiroz, pruža nezaboravne portrete devojaka koje pokušavaju da nađu sreću u stvarnom svetu, koji je toliko različit od onog iz njihovih omiljenih ljubavnih romana, i u kom je samo muškarcima dopušteno sve. Rakel de Keiroz (1910–2003) pripada najznačajnijim predstavnicima brazilske književnosti. Pažnju skreće već prvim romanom „Petnaesta” (O Quinze) o teškom životu ljudi sa severa Brazila i jasno iznetim stavovima prema društvenim problemima. Pod snažnim je uticajem levičarskih ideja i pridružuje se Komunističkoj partiji. Zbog širenja komunističkih stavova, provešće tri meseca u zatvoru, a knjige će joj biti javno spaljene. Književni opus Rakel de Keiroz veoma je plodan i raznovrstan. Najznačajnijim delima smatraju se romani. Pored već spomenutih, objavila je i „Kameni put” (Caminho das pedras, 1937), Tri Marije (1939), „Zlatan petao” (O galo de ouro, 1950), „Dora, Doralina” (Dôra, Doralina, 1975) i „Spomenar Marije Mora” (Memorial de Maria Moura, 1992). Pisala je i dramska dela, a najveći deo njenog književnog stvaralaštva čine hronike, koje je skoro svakodnevno pisala za novine i kasnije objavljivala u zbirkama. Oprobala se i u pisanju književnosti za decu, a 1998. objavila je i autobiografiju pod naslovom „Tolike godine” (Tantos anos). De Keirozova nije zadužila brazilsku kulturu samo književnim radom. Bavila se i priređivanjem izdanja dela značajnih brazilskih pisaca, pisanjem školskih udžbenika za predmet građansko vaspitanje i za opismenjavanje odraslih, kao i književnim prevođenjem. mnogih svetskih autora, među kojima su Aleksandar Dima Otac, Onore de Balzak, Fjodor Dostojevski, Erih Marija Remark, Džek London, Perl Bak, Emili Bronte, Žil Vern i Agata Kristi. Za višedecenijski posvećeni rad dobila je brojna priznanja. Postala je prva žena članica Brazilske književne akademije i prva dobitnica nagrade Kamois, najprestižnijeg književnog priznanja na čitavom govornom području portugalskog jezika. Nagrađena je i mnogim drugim značajnim književnim nagradama: Grasa Aranja, Žabuti, Mašado de Asis, nagrada društva Felipe d’Oliveira (za roman Tri Marije). Priznanje joj je odato i visokim odlikovanjima država Brazil i Portugal, a dodeljena su joj i četiri počasna doktorata brazilskih univerziteta.

Predmet ove knjige čini problem: kako iz građe neposredno življene stvarnosti nastaje teorijska tvorevina koju nazivamo istorijom. Ona hoće da pokaže da je to preoblikovanje radikalnije nego što naivna svest obično pretpostavlja. Time postaje kritikom istorijskog realizma za koji istorijska nauka znači odraz onoga što se dogodilo “kako je stvarno bilo”; čini se da time ne čini manju grešku nego umetnički realizam koji smatra da prepisuje stvarnost, ne primećujući koliko potpuno već to “prepisivanje” stilizuje sadržaje stvarnosti.

Ljuba Arnautović rođena 1954. u Kursku (SSSR), živi u Beču. Ima dva maternja jezika i četiri majke, živela je u četiri zemlje i pohađala 12 škola. Posle višestrukih profesionalnih angažmana kao pedagoškinje, prevoditeljke, radijske novinarke i sekretarice napisala je svoj prvi roman, Im Verborgenen (U skrivenosti) koji se pojavio 2018. i odmah se našao na Shortlist Debüt za Austrijski Buchpreis 2018.

Sjajni ilustrator, Brana Jovanović, preneo je svoj crtački talenat bez ikakvih problema u stripove, ali ih je nažalost jako malo uradio. U ovoj knjzi sabrane su jedine tri sveske stripova koje je Brana nacrtao i objavio u ediciji Nikad robom u šezdesetim godinama prošlog veka. Ostaje nam da se divimo ovim majstorskim crtežima i avanturističkim pričama iz Drugog srpskog ustanka i Prvog svetskog rata.

Istorija je dugo pamtila samo imena muškaraca koji su je gradili, uprkos tome što postoji i mnoštvo žena koje su je oblikovale. Kraljica od Sabe, Helena Trojanska, Kleopatra, Jovanka Orleanka, Lukrecija Bordžija, Marija Antoaneta, Žorž Sand, Sara Bernar, Marija Kiri, Amelija Erhart, Žozefina Bejker… One su bile književnice, vladarke, svetice, avijatičarke, naučnice, pevačice i svaka od njih igrala je važnu ulogu u društvu svoga vremena. Ova mala, bogato ilustrovana zbirka prikazuje gotovo 80 žena iz različitih epoha i društvenih slojeva koje su, svaka na svoj način, ostavile neizbrisiv trag u istoriji.

Delo predstavlja nastavak romana Brodolom na Darkoveru.

Knjiga je jedinstveno svedočanstvo o učešću svih sportista Kraljevine Srbije, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Kraljevine Jugoslavije, Jugoslavije (FNRJ, SFRJ, SRJ), državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Srbije na olimpijskim igrama od 1912. do 2012. godine. U knjizi su navedeni svi rezultati i plasmani sportista, s pregledom osvojenih medalja kroz ceo vek nadmetanja u svim sportovima na olimpijskim igrama. Na letnjim igrama učestvovalo je 1.395, a na zimskim 249 sportista. Svojim rezultatima, ostvarenim plasmanima i osvojenim medaljama doprineli su razvoju sporta. Učešće na olimpijskim igrama san je svakog sportiste. Oni koji osvoje medalju na najvećem i najprestižnijem takmičenju postaju deo sportske istorije, i to ne samo svoje zemlje. Knjiga je bogato ilustrovana fotografijama svih olimpijskih šampiona i osvajača zlatnih medalja. Njihov doprinos razvoju olimpijskog duha, nadmetanja i viteštva, kao i njihova vrhunska dostignuća, vredni su poštovanja. Ovo delo je i podstrek mladima da se bave sportom i teže zdravom nadmetanju.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Namenjeno za 5. razred Predmet Strani jezici Izdavač Edilingua Progetto Italiano Junior Udžbenik i radna sveska za italijanski jezik 1. godina učenja 5. razred osnovne škole Educational centre Edilingua + 2CD Godina: 2014

Iako je poznat kao „otac danske i norveške književnosti“, „danski Molijer“ ili „najveći dansko-norveški intelektualac 18. veka“, Ludvig Holberg u našoj sredini nije poznat van okrilja beogradske Skandinavistike. Ovim izdanjem se srpskom čitaocu prvi put predstavlja izbor od šest komedija najpoznatijeg skandinavskog prosvetitelja povodom značajnog jubileja: 300 godina od izvođenja prve Holbergove komedije Kazandžija-političar (25. septembra 1732.) čime se obeležava ne samo nastanak komedija na danskom jeziku, već i začetak pozorišta u Danskoj. Reč je o profesoru univerziteta, potom rektoru univerziteta i baronu, plodonosnom istoriografu, komediografu i esejisti čije stvaralaštvo premašuje više hiljada strana, čija su dela još za njegovog života bila prevođena na nemački, engleski, švedski, holandski, ruski i francuski jezik. Titula „oca savremene danske i norveške književnosti“ koju mu dodeljuje ugledni kritičar G. Brandes nije prazna: njegovo stvaralaštvo začinje savremenu književnost etabliranjem čitavog niza klasičnih žanrova, do tada nepoznatih u Danskoj. Holberg je pre svega pionir danske komedije (Kazandžija-političar), ali i rodonačelnik danskog romana (Nils Klim) i danskog eseja (Razmišljanja o moralu). Na svojim mnogobrojnim putovanjima upoznao se sa idejama prosvetiteljstva i francuskom i italijanskom književnošću, koje su kasnije poslužili kao osnov i inspiracija za istorijska dela, komedije i eseje. Holberg je po svojoj idejnoistorijskom usmerenju prosvetitelj, a književnoistorijski je klasicista. Holberga, koji se od siročeta, siromašnog studenta željnog putovanja u sistemu apsolutističke monarhije uspešno uzdigao do plemića, rektora univerziteta i zemljoposednika, danas pamtimo kao najpoznatijeg danskog komediografa svih vremena. Tri stotine godina kasnije Holberg je jedan od retkih evropskih klasicista koji uprkos vremenskoj distanci zabavlja i nasmejava sve generacije. Njegove komedije se i dalje izvode često i sa velikim uspehom: Jepe s Brda je najizvođenija danska komedija, a u vreme izlaska ove knjige upravo počinju pripreme za njeno postavljanje u Oslu. Sofija Bilandžija

Nije kraj je uzbudljiva knjiga o životu i smrti koja vas neće ostaviti ravnodušnim. Opisujući živote svojih bliskih Milovan Rakijaš nas vešto upliće u klupko raznih situacija. Od suza do smeha i od smeha do suza ova će vas priče kao neki rolekoster provozati i podsetiti na mnoga poznata mesta kao i situacije. Prvi prozni tekst doktora tehničkih nauka je mala crna kutija u kojoj se drže drage stvare a mi imamo sreću da ih je pisac podelio sa nama. Milovan Rakijaš, doktor hiidrogeologije, objavljivao je stručno-naučne radove i monogarafiju iz zaštite podzemnih voda sa aspekta hidrogeološke problematike. Prozu piše od 17 godine, uglavnom priče. Rođen je 1957. u Hrvatskoj u Bjelovaru. Živi u Beogradu.

Iz Sadržaja: Energija, Stres i relaksacija, Energetski vampiri, Zaštitni omotač, Uvećanje energije, Klatna bolesti, Frejling, Naštimavanje na frejle, Oprost grehova, Potraga za poslom, Transakcija, Nijanse u scenografiji, Pisma iz prošlosti, Crna razdoblja, Igra partnera, Dobročinstvo, Ezoterična znanja, Kako da vratimo one koje volimo, Potencijali važnosti, Inverzija stvarnosti...

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka u Parizu aktivistički kružok na Sorboni spaja Žorža, studenta istorije i zaljubljenika u pozorište i Sema, grčkog Jevrejina i jednog od glavnih aktera okupacije Politehničke akademije u Atini. Sem u Žoržu prepoznaje mladog i naivnog sebe: nošenog idealima, srčanog, crno-belih pogleda na svet i, nakon decenije burnog prijateljstva, na samrti, zahteva od Žorža da ispuni njegovu poslednju želju. Terminalna bolest sprečila ga je da u zaraćenom Bejrutu postavi Anujevu verziju Antigone, sa glumačkom ekipom sačinjenom od svih etničkih grupa koje učestvuju u konfliktima, te moli prijatelja da on postavi predstavu. Teška srca, s dubokom sumnjom u naivnu premisu da umetnost može da donese mir, Žorž napušta svoju ženu i saborca Oror i njihovu malenu ćerku Luiz i odlazi u Liban. Po prvi put suočena s realnošću pravog rata, Žoržova zapaljiva retorika utihnjuje i otvara prostor za nedoumice, ispitivanje sveta i sebe u njemu. Reči poput sloboda, žrtva ili osveta, koje su nekada bile samo romantičarski slogani na plakatima, olako izgovarane po francuskim amfiteatrima, odjednom postaju isključive i opipljive. Žorž nas uvlači duboko u srce dvostruke antičke tragedije smeštene u savremeni kontekst, one na pozornici i one na frontu. Kroz te dve prizme postavlja nam pitanja koja se ponavljaju od Sofokla, preko Brehta do samog autora, Šalandona: Kada mimezis govori istinu celovitiju od same realnosti, a pred kojim izborima reči prestaju da postoje? Sorž Šalandon je francuski novinar i pisac, rođen 1952. godine u Tunisu. Kao novinar, od 1973. do 2007. godine, pisao je za list Liberasion, gde je osim ostalog pratio i tadašnja aktuelna dešavanja u Iranu, Iraku, Libanu, Somaliji i Avganistanu. Godine 1988. primio je Nagradu „Alber Londr“ za svoje reportaže o Severnoj Irskoj i o suđenju Klausu Barbiju. Potom je radio za list Kanar anšen. Autor nekoliko romana, među kojima su Le petit Bonzi (Maleni Bonzi, 2005), Mon traître (Moj izdajnik, 2008) i La Légende de nos pères (Legenda naših očeva, 2009), za svoj drugi roman Une promesse (Obećanje, 2006) dobio je Nagradu „Medici“ (Prix Médicis). Za roman Povratak u Kilibegz (Retour à Killybegs, 2011) Šalandon je dobio Veliku nagradu Francuske akademije, potom Nagradu čitalaca Festivala „Ulica knjiga” (Festival Rue des Livres 2012), a ovaj se roman našao i u užem izboru za prestižnu Gonkurovu nagradu. Sorž Šalandon prvi je dobitnik Gonkurove nagrade studenata Srbije, 2012. godine i to upravo za roman Povratak u Kilibegz. Gonkurovu nagradu gimnazijalaca dobio je za roman Le Quatrième mur (Četvrti zid, Geopoetika, 2015). Godine 2015. objavio je knjigu Profession du pére (Zanimanje oca, Geopoetika, 2019).

Prva verzija Amadisa od Gaule, iz pera nepoznatog autora, bila je veoma čitan roman na Iberskom poluostrvu sredinom XIV veka. Krajem XV veka, Garsi Rodriges de Montalvo, pisac i ratnik, i upravitelj plemićke varoši Medine de Kampo, dolazi do prvobitnog rukopisa, prerađuje ga i objavljuje 1508. godine u Saragosi. Vek kasnije pojavljuje se Servantesov Don Kihot, „najbolji roman svih vremena“ (zvanična titula iz 2009. godine); Amadis od Gaule zapravo je model za njegovo stvaranje. Šesnaesti vek kruna je zlatnog perioda španskog i evropskog viteškog romana. Najumnije glave i najistaknutije ličnosti širom Evrope svojevremeno su se divile Amadisu od Gaule. Čitao ga je Karlo V i ceo njegov dvor, Fransoa I, Anri IV, kralj Navare i Francuske, njime su jednako bili oduševljeni i Sveta Tereza Avilska i strogi jezuita Ignasio de Lojola. Humanista i erudita Huan de Valdes, koji je oštro osuđivao viteške romane, jer je u njima video dokaz izopačenosti ukusa, smatrao je da je jedino Amadis dostojan čitanja i pažnje. Zanimljivo je da španska inkvizicija nikada nije zabranila viteške romane. U Ameriku su pak, uprkos zabrani, ipak stizali u izobilju, kao prokrijumčarena roba. Za premijerno prevođenje na srpski jezik u XXI veku izabrana je jezički modernizovana verzija filologa i hispaniste Anhela Rosenblata, objavljena 1973. u Buenos Ajresu.

Format B3 Reč izdavača: ’’U ovoj knjizi obrađeno je i klasifikovano 5346 solarnih eklipsi u ukupnom rasponu koji se proteže od 188. godine do 3617. godine Nove Ere. Ovaj opseg u potpunosti pokrivaju ukupno 74 SAROS porodice, koje su definisane i opisane u posebnim poglavljima. Na taj način je definisana svaka solarna eklipsa koja se odigrava u periodu od 1440. do 2400. godine, dakle u jednom hiljadugodišnjem periodu. Da bi se to postiglo, morale su se uzeti u obzir porodice koje započinju mnogo ranije, ali se završavaju u periodu koji obuhvata ovih 1000 godina, kao i one koje se završavaju mnogo kasnije od 2400. godine, ali njihovi počeci obuhvataju ovaj hiljadugodišnji period. Razlog za detaljnu klasifikaciju eklipsi u ovih 1000 godina je u potrebi da se dobro razume vreme u kome se nalazimo i koje se oslanja na mnoga sećanja prošlosti, ali je i snažno povezano sa budućnošću, naročito sa periodom početka Doba Vodolije. Naime, sama precesija prolećnog ekvinocija u sideralni znak Vodolije počinje 2378. godine, pa je osnovna ideja bila da se opišu sve solarne eklipse koje će se odigrati u periodu do tog doba. Ono što je specifično za ovu knjigu jesu njene dimenzije, kao i nesvakidašnji izgled. Uz knjigu takođe dobijate i specijalno dizajniranu, lux kutiju.’’

Najbolje novele modernog klasika slovačke književnosti Pavela Vilikovskog (1941-2020). Od istorije do tranzicije, od ljubavi do politike, od nacizma do komunizma, od nadzora do progona, od umetnosti do cenzure, od straha do strasti, od Bratislave do vidika cele Srednje Evrope. Novele kojima je teško odoleti. Duhovito, pronicljivo, uzbudljivo. Pavel Vilikovski (1941) jedan je od najvažnijih savremenih slovačkih pisaca. Studirao je slovački i engleski jezik na Filozofskom fakultetu u Bratislavi. Radio je kao urednik u književnim časopisima i u izdavaštvu. Bavi se i prevođenjem sa engleskog i publicistikom. Objavio je knjige pripovedaka Sentimentalno vaspitanje u martu (1965), Eskalacija osećanja (1989), Surovi mašinovođa (1996) i Čarobni papagaj i preostali kič (2005), dve novele pod zajedničkim naslovom Konj na spratu, slepec u Vrabljina (1989), novelu Slovački Kazanova (1991), imaginarni dnevnik Silberputzen (2006), kao i romane: Prva rečenica sna (1983), Večno je zelen… (1989), Pešački događaj (1992), Poslednji konj Pompeja (2001), Vlastita biografija zla (2009) i Pas na putu (2010).

Posle propasti „komunizma“ i raspada Jugoslavije obnavlja se, u raznim sredinama, interes za mnoge teme koje su se ranije smatrale opasnim, zabranjenim ili nepoželjnim. Pobude koje pokreću autore knjiga i dužih tekstova o njima različite su i – što se moglo očekivati – ne uvek naučne. Bez želje da se iznesu vrednosni, politički ili moralni sudovi, treba reći da su u srazmerno kratkom vremenu morale da se zadovolje vrlo raznorodne i neusklađene potrebe: želja da se rehabilituju žrtve, da se isprave istorijske greške, da se s trona skinu nekada obožavane ličnosti – pa i da se zadovolji nalet etnonacionalizma, koji je sve počeo da prožima, ovog puta naročito kao želja da se sopstvena nacija predstavi kao najveća žrtva komunizma i socijalizma, realnog i irealnog. Mnogo je razloga zbog kojih se o Golom otoku i celom sistemu koji on oličava malo znalo i malo beležilo. Broj interniraca nije premašio 15.000 u zemlji koja je po popisu iz 1948. imala skoro 16 miliona stanovnika; od kraja građanskog rata bilo je prošlo malo vremena; antikomunistički deo stanovništva smatrao je „kominformovce“ još gorim od vladajućih komunista; sve je bilo obavijeno tajnom i opasno u atmosferi „ratnog komunizma“; Staljin je na vreme umro. Što se tiče zapadnog inostranstva, Tito je tada bio dragoceni otpadnik, prvi važan komunist na vlasti koji se suprotstavio Staljinu kada je on izgledao najmoćniji i, kada su zapadne sile demobilisale svoje vojske, Crvena armija ostala najjača vojna sila, a u mnogim zapadnim zemljama komunisti dobijali ogromnu podršku i ulazili u vlade ne odričući se pokornosti Moskvi. Jezernikova knjiga delimično popunjava tu prazninu. Jezernik, uz to, pokazuje da je postupanje prema informbirovcima bilo ustrojeno tako da internirci batinama i ponižavanjem „nauče pameti“ sami sebe i da je ono po tome možda bilo jedinstveno. Zato je malo ko izašao iz logora bez osećanja gađenja i sramote, kako zbog onoga šta su mu činili njegovi dojučerašnji partijski saborci, tako – i još gore – zbog toga što je on činio njima. Otuda je verovatno i malo priča i svedočanstava. Vojin Dimitrijević

Priručnik za nastavnike maternjeg jezika, sa didaktičkim napomenama, objašnjenjima i uputstvima kako da zanimljive sadržaje pojedinih knjiga u okviru Biblioteke “Popularna lingvistika” iskoriste u obradi jedinica iz gramatike, pravopisa i kulture izražavanja, kao i na časovima domaće lektire, u radu lingvističkih sekcija, takmičenjima u poznavanju maternjeg jezika i drugim vidovima nastavnih i vannastavnih aktivnosti. Na taj način pružena im je konkretna pomoć u radu, da sami pronalaze inventivnije i savremenije pristupe objašnjavanju jezičkih pojava i tako doprinesu uspešnijem ostvarivanju programskih zadataka, a samim tim i podizanju nivoa lingvističkog obrazovanja i kulture govora naših učenika.

Merkur je najbrža planeta, varalica i kicoš. Merkur je planeta uma i komunikacije, kao i putovanja i kretanja uopšte. Međutim, kada je retogradan, Merkur može da stvori haos u životu. Ova knjiga će vam pokazati kako možete da izbegnete najgore posledice retrogradnog Merkura, ali i da ih upotrebite u svoju korist.

MIHAJLO PUPIN I CUVENI KALEMOVI

Roman ,,Ne gledaj preko ramena" govori o Kalini koja je dobila ime po prelepom, ali otrovnom cvetu, devojci koja je umela sebi da ugodi, da bude prijatna kada su svi oko nje grubi, bezobrazna kada prilika nalaže finoću, nasmejana ili tužna u zavisnosti kako se ona oseća, a ne kako to drugi od nje traže.

Podnaslov dela je: Posljednji zemaljski poglavar Bosne i Hercegovine.

Iz recenzije: Nakon trećesiječanjske rotacije vlasti 2000. Zvonimir Berković u formi epistola počinje svoj javnosavjetnički staž obračajući se stvarnim i simboličnim adresatima hrvatske prošlosti i sadašnjosti. Rafiniranom, pomalo starinskom i uravnoteženom rečenicom, on se odvažio posredovati između estetskih načela vlastita svijeta, nikada ogoljenih od svojih etičkih parnjaka, i hrvatske političke klase, najčešće nagluhe za poeziju, Plutarha ili Haydna. Samo naoko uzaludan trud napor, naime, da protagonistima vlasti javno pošalje poruku o strukturnim ali i etičkim obavezama njena obnašanja demonstrira autorov upravo seriozan tip mišljenja, ali i depatetizirano moraliziranje i intelektualni aktivizam nimalo čest na domaćem kulturno-političkom nebu. Berkovićeva ambicija da dokraja istjera mak na konac s političarima koji šutke, bez uzvrata, "sudjeluju" u komunikaciji, rekreirajući više-manje vlastite samodostatnosti, svakako imponira i predstavlja vjerodostojnu društvenu kroniku druge polovice prošloga i prvih godina ovoga stoljeća, ako ne, pišući mrtvima i izvanvremenicima i alternativnu povijest Hrvata. Kako su potonji u stalnom radnom odnosu s onim svijetom, autorova metafizička korespondencija nimalo ih naravno ne obavezuje, ali ima itekakav značaj u vrednovanju suvremenosti koju je i takvim metaforičkim situiranjem moguće čitati kao izvedenicu potencijala prošlosti. Berković pritom, bez imalo mesijanskog kompleksa, opsesivno ali integralno čita hrvatsku prošlost, kako bi, valjda, utješio njezinu sadašnjost. Negdje između punokrvne književnosti i majstorske publicistike, negdje između književno-političkog eseja i kratke priće, on ispisuje svoju i našu Diletantiju dajući joj ime, podrijetlo i značenje. Kandidirajući pritom poneke od svojih nalaza kao, doima se, točno rješenje njene žilave i poćesto nerješive jednadžbe.