Dnevnik se odnosi na poslednju godinu Puškinovog života kad su se zbili događaji koji su za posledicu imali fatalan ishod. Pored Puškina, njegove supruge Natalije Nikolajevne Gončarove, duelanta Žorža Dantesa i Puškinovih svastika, Katarine i Aleksandre, u njima je značajnu ulogu odigrao i sam car Nikolaj I. To je nesumnjivo bio jedan od primarnih razloga zbog kojeg su, 45 minuta posle pesnikove smrti, agenti tajne policije upali u pesnikov kabinet, popisali sve rukopise i odneli ih u zloglasno III odeljenje. A Puškinov prijatelj, dvoru blizak pesnik V. Žukovski, dobio je naređenje da spali sve što bi moglo da ugrozi reputaciju nacionalnog velikana. Prošlo je petnaest godina od prvog pojavljivanja Tajnog dnevnika A . S. Puškina 1836 –1837. Otada je ova knjiga doživela više izdanja na ruskom i prevedena na desetine drugih jezika, a 2001. je Tajni dnevnik A. S. Puškina, posle brojnih, uglavnom negativnih prikaza i recenzija, objavljen i u Rusiji. Da li se radi o mistifikaciji ili o delovima originalnih Puškinovih zapisa iz izgubljenog Dnevnika, o kojem se priča da ima oko hiljadu stranica i da ga negde u svetu kriju potomci velikog pesnika, ne želeći svetu da otkriju porodičnu tajnu svojih predaka? Nesumnjivo je da u ovoj knjizi ima nešto od „podvodne”, mračne Puškinove stihije, bez koje ne bi bilo ni harmonije ni svetla u njegovoj poeziji. Autor Tajnog dnevnika je verovatno stupio na prag neke tajne kada je uspeo da izazove interesovanje tako velikog broja čitalaca. Žarko Čigoja

Prepiska dva pisca, svakog sa svog kraja civilizacijske drame svoje dve zemlje i umorne Evrope u celini, susreće se na graničnom prelazu Bajakovo – Batrovci. Na mestu gde se smisao dopunjuje u misli sagovornika a države razdvajaju, ostaje samo razum hrabrog pojedinca, prepunjen intelektualnom sumnjom, preciznim iskazom i pravim imenovanjem ljudi i pojava.

Ne samo da je roman Sabo je stao, prozni prvenac Ota Horvata iz 2014. godine, uvršten u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i postao laureat nagrada „Biljana Jovanović” i „Mirko Kovač”, već je i zaslužio pozitivnu recepciju čitalaca i kritike koja traje i danas, dokazujući da ovaj autorov „izlet” u prozu nakon sedam pesničkih knjiga nije slučajan, niti kratkog daha. Nastavivši da stvara u ovom žanru, Horvat svojim čitaocima sada donosi novo iskustvo u vidu dvanaest kratkih priča koje analiziraju situacije, trenutke, osećanja, zbunjenost, napetost, zapitanost, promene, sećanja i živote – ukratko, sve ono što čini savremeni trenutak onakvim kakav jeste i daje odgovore na pitanja današnjeg čoveka. Ove priče se naslanjaju na bogatu tradiciju evropske književnosti, od Benharda do Celana, ali sadrže i jednu posebnu stilsku jedinstvenost, izbrušen izraz, intrigantnost i emotivnost koji su odlikovali ranija Horvatova dela, bilo da je u pitanju roman ili poezija. Njegovi junaci su sami sebi antipodi – istovremeno tužni i radosni, bezbrižni i zabrinuti, gladni i siti, opčinjeni i užasnuti, te zaljubljeni i posvađani, poput ljubavnika iz naslovne priče – i zbog njih ova proza izrasta u nešto više od uobičajenih kratkih priča koje se često javljaju na našoj savremenoj sceni: to je zapis jednog vremena i prostora kojima se autor i čitaoci zajedno kreću. Naposletku, ova zbirka takođe potvrđuje vrednost i prisutnost Ota Horvata kao proznog pisca čiji je rad promišljen, planiran, minuciozno obrađen i, pre svega, kvalitetan i potentan. Dragan Babić

„S gospodom bogom nema šale“ glasi jedna rečenica iz Kaina, Saramagovog završnog obračuna sa judeo-hrišćanskom tradicijom. U ovom zaprepašćujućem književnom apokrifu Bog je negativac, anđeli su loši momci, a samo je Kain, božjom voljom ubica svog brata Avelja, istinski preobraćenik i svedok brojnih božjih nedela i osionosti. Zahvaljujući moći da putuje kroz vreme, jer je osuđen na večito lutanje, Kain prelazi „iz proteklih u buduće vidove sadašnjosti“, od Prvog greha do Potopa, preispitujući tako starozavetne priče o postanku sveta, Sodomi i Gomori, rušenju Jerihona, Avramovom žrtvovanju svog sina Isaka, iskušavanju pravednoga Jova, zidanju Vavilonske kule, krvavim ratovima plemena Izrailjevog za Obećanu zemlju… Lišavajući se uobičajenog nakita pismenosti, portugalski nobelovac je svojim poslednjim objavljenim romanom krunisao jednu visoku književnu građevinu, sazdanu od sve samih parabola u čijoj je jezgri osporavanje pravaca kojima je čovek krenuo i vrednosti koje je izneverio – umnogome vođen rukom svoga tvorca. „Ova priča nas jednostavno nosi, utoliko više što varnice koje iskre iz piščeve radionice potvrđuju da smo u rukama neponovljivog majstora.“ New York Times „Do sad neviđena blasfemija Starog zaveta… Poigravajući se u svom stilu sa pravopisnim normama, Saramago u ovom romanu neprestano nalazi pukotine u logici biblijskog boga.“ New Yorker

Barselona 1945: grad polako zaceljuje svoje rane iz rata, a Danijel, sin trgovca antikvarnim knjigama, koji tuguje zbog gubitka majke, nalazi utehu u misterioznoj knjizi Senka vetra, koju je napisao izvesni Hulijan Karaš. Ali kada je krenuo da pronađe druge naslove istog autora, on dolazi do šokantnog otkrića: neko sistematski uništava svaki primerak svake knjige koju je Karaš napisao! Zapravo, Danijel možda poseduje poslednji primerak Karašovih knjiga. Uskoro, njegova prividno bezazlena potraga otvara vrata jedne od najmračnijih tajni Barselone – epske priče o ubistvu, ludilu i ukletoj ljubavi.

Nova studija teoretičara savremene umetnosti Dr Miška Šuvakovića. Knjiga “”Konceptualna umetnost”” tumači istoriju i teorije konceptualne umetnosti u svetu i drugoj Jugoslaviji. Razmatraju se umetničke pojave koje predhode konceptualnoj umetnosti (dada, umetnost posle enformela, novi realizam, neodada, fluksus, pop art, individualne mitologije) kao i istorijska konceptualna umetnost (1966-1978) i umetnost posle konceptualne umetnosti (postkonceptualizam, neokonceptualizam i umetnost u doba kulture). Monografski se razmatraju delovanja heroja konceptualne umetnosti Josepha Kosutha, grupa Art & Language, Grupe OHO, kao i brojnih drugih pojedinaca, grupa i pojava. Ova jedinstvena knjiga o istoriji konceptualne umetnosti na našem jeziku svakako će brzo postati nezaobilazna literatura za sve ljubitelje, poznavaoce i izučavaoce savremenih umetničkih stremljenja tokom druge polovine prošlog veka.

Logoraš Slovak Lali Sokolov, tetovirao je nesrećne ljude porobljene zato što su bili drugačiji. Taj zadatak odrađivao je u zamenu za vlastiti život sve dok se u redu za tetoviranje nije pojavila devojka prelepih očiju. Istetovirao joj je broj na podlakticu i od tog dana živeo samo za nju. Njihova ljubav je od prvog dana živela, čak i u tako surovom mestu, kao što je koncentracioni logor. Ovo je istinita priča o životu, strahu, smrti, nadi i ljubavi.

Delo predstavlja iscrpan pregled najnovojih istraživanja iz oblasti parapsihologije sa istorijskim osvrtom parapsihologije.

Detalji predmeta Stanje Polovno Nasuprot - Žoris Karl Uismans Pogovor - Vesna Đ. Radović Prevod - Živojin Živojnović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1966 266 strana 20 cm Edicija - Svetski klasici Povez - Tvrd Stanje - vrlo dobro ,zastitni omot je nekada bio malo vlazan ,pa je zuci u unutrasnjosti ,bokovi knjige su blago zuce boje `Ovaj veoma zanimljiv i relativno zaboravljen roman, pisan je u drugoj polovini devetnaestog veka, predstavlja najlepši i najčistiji primer simboličkih shvatanja u proznoj literaturi. Po svojim idejama i stilu može se reći da predstavlja jedinstveno delo u istoriji svetskog romana` Joris Huismans Huysmans Hysmans A Rebours Kada je Žoris-Karl Uismans, napisao svoj kultni roman Nasuprot (À rebours) 1884. godine on je za nešto više od jednog veka pretekao Breta Istona Elisa, autora Američkog psiha (American Psycho) u opservaciji kako se oni pripadnici društva koji imaju sve neizostavno izdvajaju iz društva, odbacuju njegove vrednosti i, u potrazi za novim, zaista vrednim vrednostima neretko se suprotstavljaju tom istom društvu. U Elisovom slučaju, visceralnom, sadističkom psihopatijom. U Uismansovom – doslednom radikalizacijom dokolice, ljubavi ka znanju, upornim zurenjem u večnost. O istom trošku, Nasuprot je besprekorna meditacija o višku kao ključnom produktu zapadnog društva, ali i njegovom najozbiljnijem usudu, šest i po decenija pre nego što će Žorž Bataj o ovome pisati u svom Prokletom udelu (La Part maudite). Nasuprot su mnogi pohitali da nazovu biblijom dekadencije, ističući koliko je ovaj roman inspirisao Oskara Vajlda i desetine drugih mladih evropskih autora na otrzanje do tada važećim literarnim i društvenim pravilima. Knjiga je to koja je izazvala i oštru međugeneracijsku polemiku i pokrenula lavinu trendova među mladima (u vreme kada mladi nisu trendove otkrivali ujutro na Tviteru, ironično im se podsmevali u podne na Fejsbuku a uveče ih se prisećali sa setom na JuTjubu), detonirajući se kao informatička bomba u samom srcu naturalizma koji je baš tada bujao u francuskom romanu. Uismans, Zolin dragi prijatelj i sledbenik je i svog saborca, pa donekle i mentora pošteno iznenadio ovom knjigom, pazarivši usput optužbu za izdaju naturalizma (i ništa manje dramatičnu pasivno-agresivnu opasku da mu je ovim naneo nenadoknadovu štetu), ali ga to nije pokolebalo. Iako pristojno uspešan u pisanju naturalističke proze, Uismans je osećao da se Nasuprot u njemu već određeno vreme gomila kao pritisak koji će na nekom mestu morati da izleti, da probije granice i odjuri u svet uz pisak. Znao je da roman neće biti uspešan kod kritike, unapred se bodreći rečima da za propast ne daje pet para i da će on reći šta ima pa nek crknu dušmani. Svakako, dobar deo etablirane kritike onog vremena je bio šokiran. Kritičari su škrgutali zubima i pričali o skandalu, dok su mlađi autori i umetnici listom Uismansu izražavali najdublje poštovanje i vrlo brzo pretvorili roman u kultni objekat obožavanja. Iz perspektive ranog dvadeset prvog veka, obogaćene iskustvima raznih buntovnih pokreta u umetnosti i društvu, raznih revolucija i prevrata, prirodno je zaključiti kako je Nasuprot knjiga koja probija literarne tabue upuštajući se u dekadentnu orgiju preterivanja, sa sve scenama napisanim da prkose katoličkom moralu (iz koga je Uismans izrastao i kome će se kasnije i vratiti), kroz blud, alkohol, narkotike, greh u najnižim i najvišim svojim formama. Međutim, ona stoji upravo nasuprot ovim očekivanjima. Nasuprot je roman koji se čitav bavi dokolicom. Nasuprot je roman o višku. Višku koji je neverovatan teret na plećima čak i onda kada je sasvim jasno koliki je istovremeno blagoslov u pitanju. Nasuprot je roman (pseudo) naturalističkih opisa (nije ni čudo što je Zola bio razgnevljen, primećujući kako Uismans – da li namerno – koristi svoj raskošni talenat za slikanje ljudi, predela i situacija samo da bi govorio o gotovo fantazmagorijskim scenama plutanja kroz senzacije, umetnost sažetu u imena i slike, nesputane afekte koji se ipak nisu mogli nazvati emocijama) vremena koje provodi čovek što ima sve ali ne želi ništa. Ili čoveka koji nema ništa ali želi sve? Glavni junak ovog romana je nazivan antiherojem u određenim tumačenjima, iako je njegova glavna odlika to da je prošao kroz maltene celokupnost ljudskog iskustva i izašao na drugu stranu kao nešto istovremeno više i manje nego ljudski. Njegova strast, koju je nemoguće dovesti u sumnju ni na jednom mestu u romanu, njegova strast za životom je duboko dirljiva i istovremeno duboko pogrešna jer Žan Dezesent ne žudi ni za čim što bi mu život mogao dati. Kako bi, kada on ima sve? Kako bi kada je njegov život čitav u višku – materijalnom, duhovnom, iskustvenom, da ne pominjemo naprosto raskalašno bogatu rečenicu kojom Uismans priča ovu priču prepunu viškova. Dezesent je čovek koji je isprobao sve što je imućan čovek onog doba mogao isprobati – od najboljeg obrazovanja i vaspitanja, preko razvratnog seksa i pariskog noćnog života, umetničkih galerija i poetskih večeri, muzičkih koncerata i verskih služenja – ali ostatak njegovog života prolazi u izolaciji i dokolici ispunjavanoj najfinijim mogućim istraživanjima umetnosti, estetike, lepote. Dezesent je čovek koji dane, mesece i godine provodi uz knjige, ponekad ih čitajući, ponekad polemišući sa njima, ponekad ih samo preraspoređujući po policama, uz slike i muzičke partiture, uz dragulje i mirise, vina i egzotična, složena jela, on je vrhunski intelektualac koji jedino ima zadatak da ispuni vreme promišljanjem o totalitetu zapadne kulture. Jedino promišljanjem. Za razliku od „stvarnog“ intelektualca koji postoji isključivo unutar socijalne sfere sebi ravnih i identifikuje se kroz komunikaciju sa njima, Dezesent je usamljeni dekadent koji prezire ljudsko društvo, ne interesuje ga ikakva živa reč na ijednu od tema o kojima razmišlja, koji misli i dela isključivo u terminima totaliteta i večnosti. On je neka vrsta negativnog Prometeja što plamen znanja, naprotiv (nasuprot!), umesto da deli sa bližnjima, usisava čitav u sebe i živi na njegovim plamsajima, nesposoban, nevoljan, nezainteresovan za stvarni svet, za ljude, za život, za egzistenciju izvan sveta apstrakcija i simbola. Koliko je njegova razdvojenost od sveta jaka svedoči i sekcija pred finale romana kada, uvrtevši sebi u glavu da mora da poseti Englesku, Dezesent u jednoj drsko prefinjeno napisanoj sceni čitavo iskustvo Engleske doživljava u kafani blizu kolodvora i čekaonici na železničkoj stanici, slušajući govor engleskih putnika, melodije njihovog naglaska, udišući njihove mirise i posmatrajući ih, samo da bi zaključio da je posle tako savršenog sižea stvarni napor putovanja i dolaženja u fizički kontakt sa Engleskom posve nepotreban. Dezesent je, dakle, prototip na kome će tokom sledećih stotinu godina biti građeni dekadenti, antisocijalni otpadnici, psihopate i odbačeni svih vrsta. Elisov Američki psiho je roman u kome Uismansovo razdvajanje od društva i zaranjanje u apstraktnost umetničkog/umjetnog samo biva dobronamerno satirisano i postavljeno u očigledno sociopatski kontekst. Ni Uismans ni Elis ne pokazuju ništa manje od saosećanja za svoje glavne likove, ali ni ništa više. Oba glavna junaka su bića koja obitavaju sasvim izvan ciklusa političke ekonomije što većina nas maltene pojednačava sa stvarnošću, oba se bave duhovnim na načine koji su u krajnjoj liniji potpuno beskorisni. Elis ovo naglašenije stavlja u satirični kontekst prikazujući svog glavnog junaka kako piše predimenzionirane i predetaljne eseje o trivijalnim pop bendovima osamdesetih, dok Uismans čak ide korak dalje (sto godina ranije!) ne dopuštajući svom glavnom junaku da svoja promišljanja o zapadnoj kulturi, umetnosti i duhu podeli čak ni sa listom papira. Ona su zatvorena u njegovom umu, divlja, slobodna, inspirativna i potpuno, potpuno beskorisna, čist višak u društvu koje smatra laže da se za višak uvek mora boriti i da je on vredan zato što je plod odricanja i rada. Dezesent je, dakle, zapadnjak koji izdaje Zapad, učenjak koji želi samo da bude učen, nikada da podučava, čovek koji ima sve i ne želi ništa (ili koji želi sve, a ništa nema?), zadovoljan u proučavanju totaliteta zapadnog znanja, neprijatelj kulture koju poznaje bolje nego iko. Dezesent je sažetak zapadne misli, vrh zapadne kulture, tačka iza koje nema ničega. Ni progresa, ni evolucije. Ni nade? Samo pomisao na to kolike je pripreme Uismans morao izvršiti da bi napisao roman čije je svako poglavlje maltene enciklopedija jedne od oblasti zapadne kulture je zaprepašćujuća, pogotovo kada je krajnji cilj bio prikazivanje koliko su relativne njene vrednosti. Svakako, sveukupnost znanja u intelektualnim krugovima onog vremena bila je značajno manja nego danas, sa sporijim protokom informacija i mahom jednosmernim, neinteraktivnim medijima, ali i pored toga Uismansov roman ne može a da ne zastraši svojim poznavanjem svega tako da znanje izgubi svoju svrhu i pretvori se u orgiju apstrakcija i simbola što se sami sobom hrane. Zavodljivo je, naravno, promišljati značaj ovih ideja stotinu i više godina kasnije, u vreme kada se ratovi u Africi i na Bliskom Istoku nominalno vode u ime ljudskih prava, tehnički u ime sve manje dostupnih fosilnih goriva za sve više potrošača, a zbiljski kao potreba za egzorciranjem viška. Bataj je u Prokletom udelu neposredno posle Drugog svetskog rata upozorio da pretnja budućnosti planete neće biti manjak resursa već, naprotiv, višak koga će proizvoditi vodeće kapitalističke države, na čelu sa Amerikom, višak koji će, ako ne bude bio utrošen, proizvoditi globalni kancer. NATO akcije u Libiji danas je teško ne videti baš kao rat viška zapadnog društva, građenog na katoličkoj skrušenosti i protestantskoj marljivosti, protiv društva dekadenata koji svoj kapital, što bukvalno šiklja iz zemlje tretiraju kao prirodni višak, ne kao rezultat ulaganja vremena, truda, krvi i znoja. Gadafijeva Libija u trenutku dok ovo kucamo je onaj čovek koji ima sve i ne želi ništa, mesto na kome umesto građana rade uvezeni T --- 06.04. 16:24 prodavac je promenio načine slanja ---

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Namenjeno za 8. razred Predmet Strani jezici Izdavač Hueber Pingpong Nev A2.2 srpsko izdanje Udžbenik i radna sveska za nemački jezik 8. razred 4. godina učenja Educational centre Hueber + CD Godina: 2012/13 Manja oštećenja korica od stajanja.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Namenjeno za 6. razred Predmet Matematika Izdavač Matematiskop Zbirka zadataka iz matematike + zadaci za uvežbavanje osnovnih pojmova i operacija MATEMATISKOP Vladimir Stojanović Nikola Vignjević / Gordana Popović za 6. razred Nekorišćeno, u fabričkoj foliji.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Namenjeno za 6. razred Predmet Matematika Izdavač Gerundijum Komplet je nekorišćen. Gerundijum

Opis Henrik Ibzen Jugoslovensko dramsko pozorište 1978

Opis Robert Luis Stivenson Prosveta 1978

“Hitchcockijanski pogled” ukazuje, dakle, na momente rastvaranja filmske percepcije u ljudskome glasu, nepostojećim objektima koji pokreću naraciju, fetišizaciji onoga što vidimo, kao i u utopijskoj želji o filmu kao univerzalnome jeziku. Razmatra razne vidove gledanja na kojima počiva vizualna ekonomija društva. Knjiga je inspirirana radovima nizom teoretičara, od Ranciera, Laclaua, Foucaulta, Žižeka, Rothmana, Chiona … do Barthesa, Mulvey, Bellera i Jamesona, koji svojom analizom Hitchcockovih filmova propituju odnos percepcije i zbilje.

Junaka ovog romana nadahnuli su uzbudljivi životi italijanskog crtača stripova Huga Pratta i njegovog junaka Corto Maltesea. Junak ove proze prelazi most između vidljivog i nevidljivog sveta, jer su sva njegova putovanja zapravo lična potraga za smislom života. Zajedno sa autorovim junakom putovaćemo prugama, brodovima, ploviti i hodati pustinjama, ostrvima, planinama i šumama, zateći se u egzotičnim okruženjima i u mističnim situacijama s čudnim likovima, sve to kako bi otkrili odgovore na pitanja o slobodi, večnosti, prolaznosti, istini, ali i odgovore o sebi samima.

Zbirka poezije. Iz recenzije: ’’I u ovoj Alerićevoj knjizi ipak postoji jedna vrsta pjesama u kojoj ne dominira lirski „ja“, u kojoj se pjesma iznosi naoko impersonalno, bez subjektove izravne prisutnosti u tekstu. Riječ je o pjesmama u kojima prevladava svojevrsni mudrosni, refleksivni stil s filozofičnim konstatacijama i nekim općenitijim zaključcima. U tim pjesmama autor kao da je na neki način pomiren sa životom i njegovim zakonitostima, odnosno rezigniran u nemoći da išta promijeni u općem tijeku stvari. Stoga su ti tekstovi na suprotnoj stvari izražajnog spektra u odnosu na pjesme naglašene subjektove ekspresivnosti, odnosno njegova dramatičnog proživljavanja i promišljanja, egzistencijalnih stanja…’’

Detalji predmeta Stanje Polovno U dobrom stanju

Kada je profesoru istorije Muštaku zazvonio telefon, on svakako nije očekivao da sa druge strane čuje glas Nuzhet, žene koja ga je napustila pre 21 godinu. Potresni razgovor kod profesora izaziva napad psihogene fuge ‒ retkog poremećaja koji usled psihološke traume dovodi do kratkotrajnog gubitka pamćenja. U Nuzhetinoj zgradi on ponovo dolazi do svesti i u stanu zatiče Nuzhet, ubijenu otvaračem za pisma na čijoj dršci se nalazi tugra, kaligrafski amblem sultana Mehmeda Osvajača. Inspektori Nevzat i Ali se sada suočavaju sa mnoštvom osumnjičenih, kao i s naizgled nejasnim motivom za ubistvo. Užasnut mogućnošću da bi i on sâm mogao biti ubica žene koju je voleo čitavog života, profesor proživljava emocionalni slom. Istovremeno, misterija Nuzhetinog ubistva prepliće se s pitanjem smrti čuvenog sultana Mehmeda Osvajača, koji je doneo Ukaz o bratoubistvu – da li je tvrdnja da ga je ubio sopstveni sin samo zavera fanatika ili pažljivo zataškana istorijska istina?

Originalno, neobično uzbudljivo i živopisno ispričana povest islamske religije. Roman Alahove kćeri je pustolovina po pustinjama preislamske Arabije, satkana od mnoštva suncem obasjanih bleštavih slika na kojima se smenjuju idoli i rituali. Stranice ove vanserijske knjige zrače i bojama hrišćanske Vizantije u čijem se prestonom gradu obreo jedan arapski pesnik i ljubavnik u potrazi za caricom Teodorom. Ovo je delom i autobiografska knjiga Nedima Gursela koja donosi pregršt piščevih uspomena iz detinjstva i rodnog kraja i istovremeno nam otkriva smisao i značenje vere u životu i iskustvu jednog deteta, naivne i nevine predstave dečje duše suočene sa sopstvenim nemirima i nedoumicama, strahovima i pitanjima. Stavljajući u središte romana proroka Muhameda, njegov život i borbu, islamsku tradiciju i predanja, pisac traga za suštinom i protivrečnostima religioznosti, pri čemu maestralno uspostavlja vezu između individualnog i opšteg – od preislamskih vremena, preko razdoblja Prvog svetskog rata do današnjice. Alahove kćeri su plod velike erudicije i opsežnih istraživanja pisca koja njegovom raskošnom talentu i pesnički nadahnutom jeziku daju punoću i živost, a čitaocu obilje saznanja o svetu islama, novijoj turskoj istoriji i kulturi, koje otkriva na sasvim nov način, u izmirenju između stvarnosti i fikcije, realnog i izmaštanog. Ako se književno delo može porediti sa muzikom, onda je roman Alahove kćeri blizak polifonom pevanju, u kome se višeglasjem postiže potpuna harmonija. Nedim Gursel (1951) je istaknuti turski pisac i intelektualac čije je obimno i razuđeno književno delo steklo poklonike u više od dvadeset zemalja sveta. Diplomirao je modernu francusku književnost na Univerzitetu Sorbona, gde je i doktorirao sa temom veza između savremene turske i francuske poezije. Predaje tursku književnost na Visokoj školi za orijentalne jezike u Parizu (INALCO). Rukovodilac je naučnoistraživačkog projekta posvećenog turskoj književnosti pri Nacionalnom centru za naučna istraživanja Francuske. Napisao je više knjiga pripovedaka, nekoliko romana, putopisa i književnoistorijskih studija, među kojima su: Ljubav posle podne (Oğleden Sonra Aşk), Knjiga o ženama (Kadınlar Kitabı), Osvajač (Boğazkesen), Leto koje je dugo trajalo (Uzun Surmuş Bir Yaz), Smrt na suncu (Guneşte Olum), Pregršt sveta (Bir Avuc Dunya), Svet u slikama (Resimli Dunya), Tekstovi iz Pariza (Paris Yazıları), Prva žena (İlk Kadın), Tragovi i senke (İzler ve Golgeler), Nazim Hikmet – pesnik sveta (Dunya Şairi Nazım Hikmet), Pobunjena književnost (Başkaldıran Edebiyat), Jašar Kemal (Yaşar Kemal), Seti se, Barbara (Hatırla Barbara). Dobitnik je više književnih nagrada u Turskoj i u svetu – Nagrade Turskog lingvističkog društva (1976), Nagrade za mir „Abdi Ipekči“ (1986), Nagrade slobode Francuskog PEN-a (1986), Nagrade za pripovetku „Haldun Taner“ (1987), Zlatne plakete Struških večeri poezije (1992), Nagrade za pripovetku Radija Frans internasional (1992), Ordena književnog viteza vlade Republike Francuske (2004), Nagrade za bratstvo u svetu „Mevlana“ (2009). Za roman Alahove kćeri dobio je Nagradu za slobodu misli i izražavanja 2009. godine, koju dodeljuje Zajednica izdavača Turske.

Iz recenzije: ’’Defne i Kostas na suprotnim su stranama podijeljene zemlje. Ona je Turkinja, on Grk, oboje Cipar nazivaju domom, a njihova je ljubav zabranjena. Jedino mjesto na kojem se mogu sastajati jest konoba Sretna smokva, nazvana tako zbog čudesnog stabla Ficus carica koje raste usred prostorije. Ta će smokva svjedočiti njihovim sretnim susretima te tihim rastancima, ali bit će ondje i kada izbije rat, pretvori grad u ruševinu i razdvoji ljubavnike. Desetljećima kasnije, šesnaestogodišnja Ada, rođena u Londonu, počinje se interesirati o zemlji svojih predaka. Nikada nije posjetila Cipar, a jedina veza s tim otokom stablo je smokve koje joj raste u dvorištu. Kakva će se priča rasplesti pred Adom jednom kad uroni dublje u obiteljske tajne? U romanu Otok nestalih stabala nagrađivana autorica Elif Shafak donosi nam raskošnu priču o pripadanju i identitetu, ljubavi i boli, sjećanju i zaboravu, ljudskom uništavanju prirode te napokon – obnovi, u svakom smislu te riječi.’’

Sadrži: ’’Amerika’’, ’’Proces’’, ’’Zamak’’.

"Mudra" je pojam s mnogo značenja, a prikazuje simboličnu ili ritualnu gestu u hinduizmu i budizmu (doslovno značenje na drevnom jeziku, sanskrtu, jest „pečat"). Redovitim prakticiranjem mudri osoba preuzima kontrolu nad svojim životom. Postoji golem protok energije u našim rukama i svaki prst predstavlja jedan od pet elemenata. Uzroci svih bolesti leže u neuravnoteženosti jednog od ovih pet elemenata, a to se može ispraviti lijekovima, snagom volje i mudrama. Prakticiranje mudri je lagano i ne zahtijeva mnogo vremena, ali istovremeno ima vrlo snažno djelovanje jer može preokrenuti vaš život. Izvođenje mudri oslobađa energiju koja je zaključana unutar vašeg tijela - to se odnosi na kanale energije koji se zovu nadiji i energetske centre koji se zovu čakre, koje pune naše unutarnje organe vitalnom energijom. Mudre mogu pomoći uravnoteženju protoka energije naših čakri i nadija i postiza- nju viših stanja svijesti. Osim navedenih dobrobiti za prakticiranje, mudre nam pomažu: • u proizvodnji energije koja nam vraća sreću, Ijubav i blagostanje u naš život • u povratku životne vitalne energije (prane) i poticanju životne dugovječnosti • u uklanjanju umora i nesanice i povratku snage našeg organizma • u prevladavanju stresa, depresije, krivnje, Ijutnje i smirivanju našeg uma • u uklanjanju negativnih misli i razvijanju pobožnosti i prijazne naravi • u duhovnom razvoju i lakšem izvođenju meditacijskih vježbi • u iscjeljenju skoro svake bolesti, od bolova u ušima, pa do infarkta • u oblikovanju tjelesnih, psihičkih, pa čak i moralnih gledišta pojedinca • u fizičkim promjenama u venama,tetivama, žlijezdama i osjetilnim organima Mudre ne zahtijevaju posebne pripreme. Mudre se mogu prakticirati u bilo koje vrijeme, bilo gdje i pod gotovo svim okolnostima (s određenim iznimkama). U knjizi je naveden opis 40-tak najčešće korištenih mudri + dodatnih 25 mudri koje se primjenjuju u Ayurvedi te njihovo tisućljetno podrijetlo kroz razne religije i štovanja. Knjiga obiluje brojnim ilustracijama i primjerima iz prakse.