Iz recenzije: ’’U svojim je djelima Držić stvaralački i originalno posegnuo za iskušanim klasičnim i modernim obrascima: plautovske komedije nastanio je živim, prepoznatljivim, te psihološki, jezično, etnički, društveno određenim likovima i situacijama, izravnim aktualiziranjem domaćih prilika. Velika iskustva stečena u životu i iz knjiga, kod kuće i u svijetu, prenio je na naše tlo, izvanrednom nadahnutošću dao im je obilježja naše sredine i prilagodio ih potrebama svoje publike.’’

Iz recenzije: "Pišući jasno i očaravajuće, doktor i naučnik Šeron Moalem prepliće istraživanja i studije slučaja, oslanjajući se i na iskustva iz života svojih pacijenata – lečenje prevremeno rođenih beba na Odeljenju neonatalne intenzivne nege; regrutovanje starijih osoba za neurogenetičke studije; brigu o HIV pozitivnoj siročadi na Tajlandu. Osim što obrazlaže genetičku superiornost žena, autor poziva i na preispitivanje androcentrizma u medicinskim studijama – pa čak i na to kako se lekovi prepisuju. Revolucionarna ali potpuno ubedljiva, Bolja polovina će nas naterati da iznova sagledamo opstanak naše vrste."

Radnja Nebesa smeštena je u distopijsku budućnost – bivšu prestonicu Finske, grad-državu Helsinki 2058. godine. Društvo je propalo nakon građanskog rata, a vlast je preuzeo nacionalistički pokret pod nazivom Svetlost. Politički disidenti prebegli su na sever. Sve granice su zatvorene, a kontakt sa spoljnim svetom ne postoji, i niko više nema viziju svetlije budućnosti. Umesto toga, Svetlost je svojim građanima podarila Nebesa: virtuelnu stvarnost. Na Nebesima i dalje postoji nekadašnji svet, živopisniji i lepši nego što je ikada zaista bio. Pristup Nebesima omogućen je samo dobrostojećem delu populacije, dok običan svet životari i gladuje u neofašističkom poretku. Akseli radi na univerzitetu i pokušava da otkrije uzrok epidemije apatije. Ljudi jedva da izlaze iz svojih stanova, ne razgovaraju jedni s drugima, a bebe se ne rađaju. Kada Akseliju bude omogućen potpuni pristup Nebesima, virtuelna stvarnost će ga sasvim obuzeti sve dok ne susretne devojku po imenu Ina. Susret je toliko upečatljiv da odlučuju da se sretnu i u stvarnosti. Nakon toga, sve se menja. Ovaj distopijski roman bavi se aktuelnim pitanjima: klimatskim promenama, rastućom nejednakošću unutar socijalne države, pitanjem moći tehnoloških izuma i nacionalističkim pokretima. Roman je dobio sjajne kritike, a 2019. je nagrađen Nagradom Evropske unije za književnost. Takođe je nominovan za književnu nagradu Helmet, koju helsinške biblioteke dodeljuju budućim klasicima. Knjiga je objavljena u okviru projekta “Govorite li ženski? Književnost kao način osnaživanja žena”. Projekat je podržan od strane Kreativne Evrope. Pia Leino rođena je 1977. Skoro dve decenije radila je kao novinarka u finskoj novinskoj agenciji STT. Magistrirala je novinarstvo na Univerzitetu u Tampereu 2004 i dve godine studirala kreativno pisanje na renomiranoj helsinškoj akademiji Kriittinen korkeakoulu. Njen prvi roman, Ružna blagajnica (Ruma kassa, 2016), duhovito se bavi rijaliti programima i pritiscima sa kojima se žene suočavaju. Distopijski književni triler Nebesa (2018), smešten u Finsku 2058. godine, nagrađen je Nagradom Evropske unije za književnost. Autorkin treći roman, Prekovremeni rad (Iliaika, 2020), takođe je smešten u blisku budućnost i bavi se pitanjem koje smo svi jednom postavili sebi: kako biste živeli svoj život da znate kada morate umreti? Njena interesovanja uključuju popularnu kulturu, društvene medije i politiku. Živi sa porodicom u Helsinkiju.

Elefterios Venizelos (1864-1936) je sigurno najveći grčki političar još od Periklovog doba, u isti mah je jedan od najistaknutijih evropskih političara u vremenu, koje su obeležili Bizmark i Meternih. Ovo Zavodovo izdanje, inače delo grčkog istoričara Papadakisa, pokazuje zbog čega je Venizelos i danas simbol i uzor savremenog helenizma. O mitskim razmerama koje poprimilo sećanje na Venizelosa, danas svedoče nebrojeni spomenici, biste i statue, podignute ponajviše na inicijative iz samog naroda, u znak zahvalnosti i posvete ovom velikom stvaraocu i spasitelju grčke otadžbine. Bio je prirodni vođa jednog demokratskog i reformističkog narodnog pokreta, u okviru kojeg je izgradio državne i društvene institucije koje traju do današnjih dana. Bio je priznat od svojih savremenika, kao političar svetskog ugleda, koji je još tada video značaj evropskog ujedinjenja. Kakav je bio odnos ovog grčkog „oca nacije“ prema Srbiji i koliko je njegovo učešće imalo uticaja na grčko-srpske odnose, najbolje potvrđuje da činjenica da ne mnogo daleko od samog centra Beograda, jedna ulica nosi ime Elefteriosa Venizelosa. U najdramatičnijim trenucima za Srbiju, u Prvom svetskom ratu, suprostavljajući se politici svog kralja, Venizelos je poštovanja ugovora sa Srbijom izjednačio s pitanjem helenske časti. Ostale su zapamćene, tim povodom, njegove reči: „Grčka je isuviše mala zemlja da bi počinila tako veliku podlost kao što je izdaja Srbije zarad teritorijalne dobiti“.

Detalji predmeta Stanje Polovno Cena knjige bitno smanjena Povez : tvrd Broj strana :215 Stanje :blaga požutelost strana inače knjiga u dobrom stanju

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak 35 knjiga iz kućne bibloteke, pogledati naslove u fotografijama.

Detalji predmeta Stanje Polovno Cena knjige bitno smanjena Povez : mek Broj strana 352 Stanje : mrljica na bočnoj površini strana inače knjiga u odličnom stanju

Detalji predmeta Stanje Polovno ORGANIZACIONI KOMITET XIV ZIMSKIH OLIMPIJSKIH IGARA Jugoslavija - Satajevo 1984 god. 24x24 cm. 199 str. ilustr vrlo očuvano. Step-0.

Iz recenzije: ’’Da li vam se nekad učinilo da su ljudi tek utvare? I da su te utvare, koje su možda ipak samo unutrašnje projekcije, življe od osobe od krvi i mesa? An je pijanistkinja, Francuskinja koja se preselila u Beč zbog ljubavi prema Tomasu. Četvrt veka kasnije An i Tomas postaju stranci, žive odvojene živote, spavaju u različitim sobama. An počinje da se pita: da li je zajednički život tek opsena, da li je ljubav stvarna, je li povezanost samo iluzija? Postoji li ljubavnica? Kako vreme prolazi i supružnici se sve više udaljavaju, prisustvo ljubavnice-utvare postaje snažnije. Hoće li An uspeti da odagna lelujavu prikazu koja je progoni ili će možda u nepoznatoj seni prepoznati sebe? Ovo je priča o duhovima. O sanjarijama mladosti, sablastima preljube, avetima starenja. Laura Frojdentaler nas promišljeno i bez patetike uvodi u svet nevere, usamljenosti i otuđenja i nagoni da se zapitamo koliko su utvare žive u našim životima.’’

Iz recenzije: ’’Knjiga koja čitaoca na nenametljiv i pitak način vodi kroz stari Beograd i upoznaje sa samim gradom, ondašnjim načinom života, znanim i mnogo više neznanim Beograđanima, nekim rečima i izrazima koji se koriste i danas, a za koje velika većina ne zna kako su i kada nastale.’’

Zbirka poezije na hrvatskom i španskom jeziku.

Treća knjiga serijala o istražitelju Nikoli Baniću. Banić sredinom devedesetih rešava da ode iz policije i da osnuje sopstvenu Agenciju za prikupljanje dokaza. Ima razne mušterije. Međutim, jedan će ga čudan slučaj odvesti na ostrva Lošinj i Unije...

"Tibetska medicina spada u drevne tradicionalne medicinske sisteme i ima viševekovno iskustvo u primeni lekovitih sredstava prirodnog porekla. Ona je bila široko rasprostranjena u zemljama Centralne Azije, na Tibetu, u Mongoliji, u Rusiji. U periodu postojanja tibetske medicine stvorena je opširna literatura u kojoj se pažljivo čuvalo iskustvo prošlih pokoljenja, koje su vremenom dopunjavane novim istraživanjima i dostignućima." "Slično ajurvedskoj literaturi, knjigu tibetske medicine Čžud-ši nije izložio sam autor, već lično Buda Šakjamun, tačnije njegov medicinski ipostas Bhajšadžja-guru (tibetski Sman-bla), koji se s tim ciljem udubio u posmatranje i emanirao iz sebe pet riša, koji predstavljaju njegovu ličnost sa aspekta kao što su jezik, duša, telo, rad i dostojanstvo. Stalno dejstvujuća lica kroz ceo tekst ostaju Bhajšadžja-guru i personifikacija jezika Manosidži (tibetski Yid-las-skzes). Buda ne uzima učešća u procesu izlaganja, on pre svake tantre duboko razmišlja i prestaje posle njenog završetka. Na pitanja odgovaraju Manosidži i ostale četiri riše, koji se pojavljuju iz raznih delova Budinog tela i pričaju po jednu tantru."iskustvo prošlih pokoljenja, koje su vremenom dopunjavane novim istraživanjima i dostignućima." - Mahmut Šehić "Zatim je Učitelj, koji je pobedonosno prošao, iscelitelj, Buda, car vajdurove svetlosti Bhajšadžja-guru, izašao iz prethodne samadhe (koncentracije) i utonuo u medicinsku samadhu, koja se naziva Lav koji govori. Samo što se koncentrisao, iz ušnira se na deset strana sveta rasprostrla svetlost deset hiljada cvetova i očistila tela svih živih bića na deset pravaca od poroka, prisutnih telu. Savladavši sve bolesti vetra, žuči i sluzi, svetlost je utonula u ušnir, i odatle je izašao ovaploćeni Učitelj - riša Vidjadžnjana i seo na nebesa ispred. Ovaploćenje reči - riša Manosidži poklonio se tom Učitelju i načinivši oko njega počasni krug, rekao je ove reči: "O, učitelju, riša Vidjadžnjana, dobro. Skraćeni sadržaj medicinske nauke - Tantru osnova - Ti si već ispričao. Kako da izučimo Tantru objašnjenja? Neka nam iscelitelj Bhajšadžja-guru ispriča". Ovaploćenje tela (Bhajšadžja-guru) - riša Vidjadžnjana reče sledeće: "O, veliki riša Manosidži, evo izlaganja druge tantre - Tantre objašnjenja: Kako čovečije telo - najviše od svih šest vrsta rođenja - održati zdravim, lečiti kada oboli, da bi ono živelo dugo i uspešno obavljalo svetske i religiozne poslove. Ukratko ću ispričati o medicinskoj nauci, ograničavajući sadržaj na četiri korena (oblast): ono što se leči, lečenje, sredstva za lečenje i lekar. Prvo ću ispričati o objektu lečenja. Ono zbog čega se ljudi bave lečenjem jeste telo. A nastala u njemu bolest - jeste to što leče. Neprijatelji bolesti, koji ih leče i isceljuju: način života, ishrana, lekovi i terapije. Govoriću, kako se, koristeći neprijatelje bolesti, može živeti ne bolujući i dugo, a takođe, kako izlečiti bolest koja se pojavi Govoriću o metodima i sredstvima prepoznavanja (identifikacije) bolesti. Zatim o metodima lečenja identifikovane bolesti. Potom o sredstvima za njeno lečenje - upravo o toj trojci. Takođe o lekaru, koji se bavi lečenjem - svega jedanaest grana iznad četiri korena čine kratak sadržaj Tantre objašnjenja." - odlomak

Redovno i pažljivo čitam Stojadinovića na Peščaniku. U početku, kao kolegu na sajtu. S vremenom, formirao sam očekivanja: gledam vesti i pretpostavim – o tome bi Stojadinović trebalo da piše, to je tema za njega. Usudim se ponekad i da zamislim šta će tačno napisati. Čak mu, dogodi se i to, ukradem temu. Ali, najčešće, pošto događaj/temu prepoznam, uzdahnem s morbidnim olakšanjem: ne moram o tome, Stojadinović će. Dve slike, to jest dva čuvena motiva iz književnosti iskoristiću da objasnim otkuda to olakšanje po mnogo čemu istovetno osećanju velikog pritiska pod težinom nesnošljive ovdašnje stvarnosti. Reč je o jednom opšte poznatom (književnom) portretu i o jednako poznatom – nazovimo ga tako – aforizmu o ponoru. *** Srbija nije na ivici ponora. Srbija je zakoračila iza ivice, pravo u ponor. Barem dva puta u protekle tri decenije: prvi put 1991, a drugi – 2012. Kako izgleda Srbija posle te 2012, dok pada u ambis? O tome piše Stojadinović. On ne analizira, iako njegovi tekstovi jesu i rezultat pažljive analize. On rečima slika Srbiju u grču, povišenim tonom i s prikladnim patosom. U vezi s tim i jedna ograda – kod Stojadinovića nema mnogo opštih planova i masovnih scena, iako uvek jeste reč o Srbiji i njenim žiteljima. (Ako dobro pamtim, bilo ih je pošto je izbila zaraza kada su penzioneri zatvarani po kućama i nedavno u vezi s trovanjem žitelja Beograda dimom s razgorele deponije.) On sliku Srbije uglavnom metonimijski posreduje portretima glavnih protagonista njenog pada: Vučića, Nikolića, Gašića, Vulina, Brnabić… Reč je tu o upečatljivoj inverziji jedne čuvene priče. Oscar Wilde je svoj roman/sliku o Dorianu Grayu gradio na napetosti između onoga što se vidi i što ne odgovara istini, dakle prevarnog privida, s jedne strane, i onoga što se ne vidi, što stoji na portretu skrivenom od pogleda, a što verno i do tančina predstavlja moralnu gnusobu glavnog junaka, s druge strane. Kod Stojadinovića je obrnuto: odmah se i do kraja vidi sva moralna gnusoba njegovih modela. Pa napetost kod našeg pisca ne proizlazi iz kontrasta između lepog privida (koga nema) i ružne (moralne) istine, kao kod Wildea, nego iz činjenice da godinama trpimo likove izobličene od zla. Zašto ih trpimo, pita se Stojadinović: kako nas je do paralisanosti još jednom fasciniralo zlo? Jedan drugi pisac pak, s one strane dobra i zla, opominje: „Ko se bori s nemanima, treba pripaziti da sam pritom ne postane neman. A kad dugo gledaš u bezdan, i bezdan se zagleda u tebe“. Ima li dakle razloga da brinemo za Stojadinovića zagledanog u ponor, kao što on brine za nas i gleda kako da nas odatle izvuče? U datom Nietzscheovom citatu, izgleda kao da se pozicija subjekta, onoga koji gleda dakle, udvaja: pored jednog posmatrača neočekivano se (iz bezdana, ili kao sami bezdan) pojavljuje drugi. To umnožavanje pozicija, kada govorimo o Stojadinovićevim tekstovima, proteže se i na čitaoca. Čitajući ih, čitalac kao da gleda u Stojadinovića koji gleda u ponor, pa tako onda i sam gleda u ponor iz koga ga opet gledaju i sami taj ponor (kako to kaže Nietzsche) ali i Stojadinović. Šta čitalac vidi? I šta, s druge strane, vidi Stojadinović? Da li na čitaoca Stojadinović gleda jednako nemilosrdno kao što gleda i ka svojim modelima čije nam groteskne portrete neumorno iznosi? Pretvara li se tako nemilosrdni Stojadinović u odnosu prema čitaocu u onu neman iz citata nemačkog filozofa? Ne umem da odgovorim na ova pitanja. Možda će čitalac za sebe poželeti da odgovori na njih dok čita tekstove sakupljene između ovih korica. Nešto drugo sam hteo da kažem time što sam ih postavio: čitati Stojadinovića nije nimalo naivno. I još: pored toga što nije naivno, na jedan poseban način je uzbudljivo. Dakle na način drugačiji nego kada čitamo dobru literaturu, iako Stojadinovićevi tekstovi jesu i to – dobra literatura. Takozvana lepa književnost barem na kratko izmešta nas iz stvarnosti, i to izmeštanje bude za čitaoca uzbudljivo na jedan bezbedan način. Čak i kada čita o Dorianu Grayu. Stojadinović nas pak zakucava u stvarnost. Zato nije naivno čitati ga. A uzbudljivo je jer čitati ga nije nimalo bezbedno, a ni bezbolno za čitaoca. Vratimo se za kratko ponovo nemačkom piscu. Na više mesta on će u knjizi „S one strane dobra i zla“ iskoristiti reč bezdan. Na jednom mestu će reći da je bezdan ono što stoji iznad ili ispod svakog našeg – u tekstu stoji: filozofskog – mišljenja. Naše mišljenje ne reflektuje, ono je puka posledica onoga što jesmo i što uporno izmiče našem (inače slabom, nejakom, nemoćnom) mišljenju. Nema razloga da se ovde oko toga sporimo. Može se naravno i drugačije o tome (o mišljenju dakle) misliti. Važno je nešto drugo. Kada Nietzsche kaže: kada gledaš u bezdan i bezdan se zagleda u tebe, on nas u stvari opominje – zagledani u bezdan gledamo u sebe. To jest: mi smo ti koji nas posmatraju iz ponora. Vratimo se sada našem piscu: kada čitamo Stojadinovića zagledanog u ponor, iz tog ponora mašemo samima sebi. Dejan Ilić, Predgovor za knjigu

„Policijski inspektor Milan Ilić, koga kolege zovu Intelektualac zbog njegove strasti prema čitanju knjiga, kreće se poput nekog savremenog Don Кihota među istražiteljima nerešenih ubistava iz devedesetih godina. Rešen da rasvetli jedan ratni zločin iz devedesetih, Ilić se suočava sa slikom društva u kome je sve povezano i u kome su nekadašnji ratni preduzetnici postali ugledni li uticajni građani. Krimi roman Saše Obradovića, pun napetosti i preokreta, policijaca koji tragaju za istinom i policijaca koji istinu zataškavaju, ali i ljubavnih afera, dovodi sve u sumnju, uključujući poštenje istražitelja i pouzdanost pripovedača. Živimo li u vremenu u kome zahtev za iznošenjem istine gubi svoju elementarnu socijalnu funkciju? Da li danas svaka strana laže iz nekog razloga ili je greška do nas koji sumnjamo u svakoga ko progovori? Može li se puna istina u današnjem društvu uopšte saznati?” Saša Obradović (Valjevo, 1968), pripovedač i romansijer; profesionalni diplomata i nekadašnji pravni zastupnik Srbije pred Međunarodnim sudom pravde. Objavio je knjige pripovedaka: Ulazak u zamak (1999) i Izlazak iz zamka (2011); novelu Drugi drugi svijet (2009) i romane: Mardijan je najzad mrtav (2005), Vrt ljubavi (2008) i Sestre Кaramazić (2013). Od 2017. godine je ambasador Srbije u Finskoj.

Zbirka pesama Moj ožiljak je poslije kiše ljubičast prva je knjiga mladog pisca Mladena Milašinovića iz Mrkonjić Grada kojom je predstavio sebe javnosti. Pesme su autobiografske, a takođe i univerzalne, jer se svako može pronaći u nekoj od njih. Događaji, osećanja i doživljaji o kojima piše Milašinović, otvorivši nam vrata u svoj svet, možemo prepoznati i u svom životu i time lično dopire do čitaoca, otvarajući i ulazeći u njegov svet, dirajući u njegova sećanja i ožiljke, koji su isto tako ljubičasti posle kiše. Odlomak: kasnije sam bio gotovo siguran da ću o tome misliti baš često pogotovo kad bude hladno iako mi se na prvu učinilo da nije ništa važno kako me krhkim prstima sklanjaš od kiše pod krov svojih rebara prvi put se nisam branio od kišobrana sjećam se da smo dugo dijelili ćutanje i da sam pronašao zadovoljstvo u toj igri uzdaha gdje si sad? moram da ti prećutim šta sam sve naučio o nedostajanju i ono koliko mi ličiš na sve što sam napisao ikad.

Odlomak: alba znači izlazak sunca. ali izlazak sunca u fazonu kad otvoriš oči pored mene.

Iz recenzije: ’’I ova je zbirka duljih pripovijesti (Kardinal, Slike...) stilski uređena u autorovoj brižno njegovoj maniri: lijepim jezikom, izbrušenim i gnomskim izrazom, upravo na način mudroga narodnog pripovjedača koji iz riznice i bunara prošlosti, ali i sadašnjosti, vadi one radnje, likove i događaje o kojima najčešće pripovijeda a koje se manje događaju pred našim očima. Temama, povijesnima i suvremenima, ovom se zbirkom autor uklapa u svoj provjereni pripovjedački model, nudeći nam dio svojega umijeća već isprobanoga i osvjedočenoga, i u tematskom i u stilskom smislu. I ovom knjigom Aralica nastavlja svoju osnovnu nakanu: da bude tumačem hrvatskoga nacionalnog bića u prošlosti i sadašnjosti, posebice njegovih tradicijskih, kršćanskih i moralnih vrijednosti, a sve je to ostvareno izbrušenim stilom i čistim jezikom. U tome i jest Araličina veličina.’’

Sadržaj: Poglavlje 1: Osnovi programskog jezika C Poglavlje 2: Uslovne naredbe i logički operatori Poglavlje 3: Ciklusi i bitovni operatori Poglavlje 4: Funkcije i pokazivači Poglavlje 5: Nizovi i matrice Poglavlje 6: Stringovi Poglavlje 7: Strukture i fajlovi Poglavlje 8: Dinamičke strukture podataka Dodatak A: ASCII tabela Dodatak B: Tipovi podataka i konstante Dodatak C: Standardna biblioteka Literatura Indeks

Detalji predmeta Stanje Polovno ZAGREB 1978

Detalji predmeta Stanje Polovno Meka izdanja. Naslove i očuvanost možete videti na slikama. Za dodatne informacije, pitajte...

Opis narodna bajka Baš-Čelik knjiga je nova

Opis Čujte Srbi Arčibald Rajs knjiga je nova

Knjiga, “Kalemljenje voćaka i rasadničarstvo (sa zaštitom)” Sličnih knjiga ima, ali koncepcija knjige “Kalemljenje voćaka i rasadničarstvo (sa zaštitom)” je napisana, po mom dubokom ubeđenju, na način da samim čitanjem knjige naši voćari i potencijalni proizvođači sadnog materijala budu animirani da krenu u posao, koji bi im omogućio pristojan život i egzistenciju u svojim selima. Želeo bih da ova knjiga, poljoprivrednim proizvođačima, učenicima srednjih poljoprivrednih škola, studentima poljoprivrednih fakulteta, stanovništvu koji želi da pokrene ozbiljan posao, posluži kao priručnik za planiranje proizvodnje sadnica voćaka, unapređujući pre svega naše voćarstvo i ostvarujući profit, koji će im omogućiti prosperitet u svojoj domovini, Srbiji. Autor knjige, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije. Naručivanje na tel. br. 064/311-501-7. Cena knjige: 1000,00 RSD+poštarina.

Detalji predmeta Stanje Polovno Cena knjige bitno smanjena Povez :tvrd Broj strana :67 Stanje potpis na prvoj strani inače knjiga kao nova