Drevne legende, anegdote, biografske zanimljivosti, istorijske i legendarne ličnosti - ove prvorazredne sastojke Ršum, u svojoj književnoj kuhinji, začinjava maštom i pronicljivošću, te nam spravlja nove, duhovite, ukusne, sasvim ršumovske pripovesti. Podseća na osnovne mudrosti ljudskoga roda, dokučene iskustvom, mišlju, u snu i slučajno, mudrosti na koje u ludoj žurbi manje-više svi danas zaboravljamo. Te obnovljene mudrosti, obojene ršumovštinom, nisu uštogljene i umudrene, nego čitke i pitke, narodske, slatkogorke, katkad smešne, a uvek zanimljive. Mladog čitaoca Ršum neupadljivo upućuje kako nas život ne uči jednoj istini, jer takve nema, niti postoji jedan svevažeći recept za sve. I da je život povremeno jedno nezaboravno "sunčanje na mesečini". Ergo, život je divan, mada mu je smisao najverovatnije nedokučiv. Pravo uživanje je Ršumov srpski (jezik). Dok čitamo, prosto osećamo kako se naš srpski - učmao i zanemoćao od mnogih današnjih novogovora - oporavlja, kao u kakvoj jezičkoj banji. - Vladimir Andrić

Čehov je 1898. godine boravio u Jalti, i tada je nastala priča o nesećno udatoj Ani Sergejevnoj, koja upoznaje oženjenog Dmitrija Gurova. Objavljena 1899. godine u časopisu Ruska misao, Dama sa psetancetom smatra se jednom od najuticajnijih priča u svetskoj književnosti.

Moje misli nisu tvoje misli. Zakoračite u neodoljivu priču koja će vam pružiti odgovor na pitanje kako da vas život toliko ne boli i ne povređuje. Kada ležite na samrtnom odru i čekate svoj kraj, život drugih ljudi protiče pored vas kao brza reka. Svi negde jure uvereni da imaju vremena. A vi ste kao mali nasip oko kojeg se slivaju i koji će svakog trena biti potopljen. Vole vas, žao im je, ali reka prosto vuče i oni odlaze put svojih iluzija i poslova, strasti i želja, sigurni da se smrt uvek dešava nekom drugom. Pošto ju je dobra prijateljica V. dovela u Nicu da se odmori od bezbrojnih terapija i proslavi rođendan, Isidora već prvoga dana odlazi u Šanelovu prodavnicu da uz čašu šampanjca provede sat u svojoj omiljenoj zabavi: razgledanju nove kolekcije. A onda je ugledala nju… Ona će joj ne samo otkriti šokantnu istinu o Koko Šanel nego je, pre svega, povesti na duhovni put samootkrivanja koji će joj doneti saznanje, ljubav i emotivno olakšanje, kao i rastanak sa sopstvenim predrasudama i zabludama. Ali ko je ova misteriozna dama? Na tragu Paula Koelja, majstora književnih parabola o čovekovom duhovnom traganju, Isidora Bjelica napisala je očaravajuću priču, istovremeno zabavnu i potresnu, koja podstiče na razmišljanje i prosvetljenje.

Kratke priče napisane u čast Opšte deklaracije o ljudskim pravima „Izvanredno, duhovito, snažno – svetska književnost bez cenzure.“ The Guardian Ova izuzetna knjiga je antologija kratkih priča koju su napisali neki od najistaknutijih savremenih pisaca inspirisani Opštom deklaracijom o ljudskim pravima koja znamenito počinje sa: „Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka.“ Većina priča napisana je posebno za ovu priliku. Svaki pisac je odabrao po jedan član Deklaracije koji mu je poslužio kao moto i nadahnuće za priču. Rezultat je ova izvanredna i očaravajuća zbirka misaonih, ozbiljnih, duhovitih i zabavnih kratkih proznih bravura koje nam ponekad otvaraju sasvim nove poglede na temu o ljudskim pravima. Urađena u saradnji sa organizacijom Amnesty International, Sloboda je delo koje će pobuditi maštu čitalaca i ukazati nam na to koliko nam svima ova prava znače. Autori priča: Paulo Koeljo, Patriša Grejs, A. L. Kenedi, Džems Mik, Marina Levicka, Muhamed Nasihu Ali, Gabrijela Ambrozio, Džojs Kerol Outs, Volter Mozli, Dejvid Mičel, Arijel Dorfman, Amit Čauduri, Petina Gapa, Milton Hatum, Ali Smit, Dejvid Konstantajn, Jon Fos, Kejt Atkinson, Banana Jošimoto, Aleksis Rajt, Helen Danmor, Ektor Agvilar Kamin, Mahmud Said, Ričard Grifits, Huan Gojtisolo, Čimamanda Ngozi Adiči, Jan Martel, Nadin Gordimer, Sjaolu Guo, Alis Pung, Išmael Beah, Alan Garner, Lijana Badr, Rohinton Mistri, Olja Knežević

Dirljiva knjiga koja izaziva i suze i smeh u isto vreme... Anine priče o legendi, pozorišnoj, gradskoj, a ipak – nigde legende, samo jedan brkati tata. Da, ova knjiga jeste lična, neko će reći, sablažnjivo lična, ali gle, začas postaje svačija lična. Anina je pritom itekako čitljiva, ali ne zato što je Zoran bio duhovit i nepredvidiv, svakome poznat i drag lik, ne, to ne bi bilo dovoljno, treba tu i spisateljskg dara. A Ane ga ima toliko da mi se čini kako bi o svom ocu umela jednako čitljivo i zabavno i da je on bio tek mali poštanski službenik. - Stjepan Mimica Dugo, dugo, nisam pročitala neki rukopis tako lako i sa toliko interesa i emocija kao lirski roman Ane Radmilović. Kad je svet imao brkove nije samo priča kćerke koja iznosi tajne svog odrastanja sa slavnim ocem Zoranom Radmilovićem, ovo je jedna misterijska slagalica o odrastanju, ljubavi, tajnama, mitovima ali i tabuima. Bez neizbežnog friziranja, ulepšavanja, cenzurisanja, kada je u pitanju preplitanje dokumentarnog i sentimentalnog, Ana u ovom čudesnom zapisu ne otkriva samo tajnog Zorana i svet njenog odrastanja, već i svoju isto tako neukorotivu, hrabru, ogromnu dušu i talenat ravan Zoranovom... Za našu osetljivu čaršiju ovo može zvučati blasfemično i preterano, ali ovo je jače, potresnije i iskrenije i od Kišovog kultnog dela Bašta, pepeo... Posle ovog hrabrog rukopisa, duhovitog i oporog u istom trenu, sasvim je jasno da Ana Radmilović nije samo kćerka bučno slavnog oca koga na ezoterijsko-literarni način čuva od zaborava i pogrešnog razumevanja, već podjednako talentovana umetnica čija posebnost mora biti prepoznata sa najdubljim respektom i divljenjem... - Isidora Bjelica

Zapisi, komentari, izreke, male priče, pesme u prozi, esejčići i razni osvrti Knjiga se prosto opire svrstavanju u bilo koji žanr, jer su u njoj izdvojeni zapisi, komentari, izreke, male priče, pesme u prozi, sećanja, kratki eseji, razni osvrti, anegdote... "U osamnaestom veku srpski pisci imali su na svojim knjigama po nekoliko redova u naslovu. Kao da tada nije metafora bila središnja poetska pojava. Podsvesno, bez direktne saobraćajnice, primio sam običaj da ispod imena svojih knjiga ispisujem dugačke podnaslove, guste, često s brojevima. Time se samo uzgredno bavio poneki književni kritičar. Ali, to je delić moje poetike do koje mi je stalo, koju bih voleo da neko razjasni. Ne radi mene, to je bez zadatosti, no radi dostignuća da nema niti jednog dela knjige koji nije važan." (autor)

Knjiga kratkih priča i satire Idem da me vide svojevrstan je poziv na nemirenje sa onim što nam se nudi na javnoj, kulturnoj, umetničkoj i književnoj sceni Srbije. Ona osuđuje sve moguće nakaradnosti koje nam zagorčavaju ovovremeni život, a, elita, pre svega, najčešće je njihov tvorac i kreator. Najjasnije se iskazuju danas preko tzv. marketinga poistovećenog sa lažima, koji omogućava sveopštu kraću u svim vidovima na svim poljima. Često kao antipriča i antisatira prilog u knjizi ima za cilj da, i u najmanjoj meri, upućuje na originalnost u književnom Vidokrugu. Idem da me vide sve te gnjide. Možda se i postide, kad me vide. Sve te gnjide. Uva, uva, prodera se jedna buva.

Knjiga priča koje su povezane u jedinstvenu celinu o Istočnom Rimskom Carstvu od prve polovine VI do druge polovine IX veka. Opisujući Konstantinopolj toga vremena, kao i uspon Istočnog Rimskog Carstva, knjiga Priče sa granice govori o Romejima i varvarima, o ikonoborcima i ikonobraniteljima, o zaverama i ratovima, o sumanutim vladarima i izgubljenim podanicima, a najviše o iskustvu granice i o prelaznim vremena u kojima je gotovo sve moguće. Uzbudljivo, zanimljivo i neodoljivo.

Zbirka priča pod naslovom Geometrija tela, sadrži zapravo četiri rane priče Ijana Makjuana: Geometrija tela, Pornografija, Između čaršava i Psihopolis. Priča Geometrija tela deo je prve Makjuanove zbirke Prva ljubav, poslednji obredi, posvećene tematici seksualnosti i ovenčane prestižnim britanskim priznanjem za umeće pripovedanja, Somerset Mom (1976). Zanimljivo je da je BBC prekinuo snimanje filma (1979) po Makjuanovoj priči Geometrija tela, u poodmakloj fazi, zbog navodne opscenosti, kako se pisalo; međutim, dvadeset godina kasnije, prema ovoj priči ipak je snimljen film. S druge strane, priča Psihopolis završni je tekst iz druge zbirke, Između čaršava (1978), koja, takođe, počiva na prepoznatljivim odrednicama Mekjuanove poetike - na spoju sveprisutne seksualne tematike sa crnim humorom i primesama fantastike. Četiri kratke proze u ovom izboru nagoveštavaju tematske i stilske osobenosti njegovih kasnijih, zrelih ostvarenja.

Nil Gejmen nam u Vladaocu udoline daje da zavirimo u sudbinu čoveka zvanog Senka nakon događaja iz Američkih bogova za koje je dobio nagradu Hugo. En Mekafri će nam zagrejati srce pričom Iza međuprostora osvetljava najmisterioznije i najčudesnije mesto u Pernu. Tad Vilijems u priči Najsrećniji mrtvi dečak na svetu istražuje čudni zagrobni život Orlanda Gardinera. Robin Hob se u snažnoj priči Došli smo kući vraća u svet Trilogije o Vidovnjacima. Prognanici poslati da kolonizuju Uklete obale zateći će se kako tonu u opojan i smrtonosan san… ili je to možda sećanje? Robert Silverberg će u Knjizi promena zavrteti priču o ranoj istoriji Madžipura, ali i dalekoj budućnosti, posmatranoj kroz oči nadripesnika koji otkriva neočekivanu sudbinu. Rejmond E. Fajst se u Glasniku okreće od velikih bitaka iz Sage o ratovima za Kapiju svetova ka priči o jednom vojniku, mladiću čija će životna avantura upravo početi. „Svaki ljubitelj fantastike ponosiće se ovom knjigom.“ USA Today „Silverberg je još jednom sačinio antologiju sa čijih se stranica prelivaju uzbuđenje i energija, dovitljivost i šarm, strastvena uzvišenost i radost.“ Publishers Weekly

Andrićeva nagrada Maco, da li ti je bilo lepo? Ja da te peglam a ona da te gužva. Šta je s tom večerom? Polazeći od rečenica istrgnutih iz svakodnevnih dijaloga, knjiga Maco, da l’ me voliš Ljubice Arsić virtuoznim ritmom nalik našem neurotičnom dobu ponire u muško-ženske odnose onda kad u njima zamre strast a probudi se razum, kad se nežni ljubavni cvrkut pretvori u riku. U ulozi moderne Šeherezade koja dobro poznaje arhetip balkanskih žena, autorka plete priče začinjene erotskim zanosom, maničnom veselošću ali i gorčinom nastalom kad prođe iluzija, o svetu u kojem se muškarci i žene iščekuju i traže, sudaraju, mimoilaze i opet nalaze. Velike istine u svakodnevnim rečenicama izgovaraju pesnici i prodavačice, svekrve i muze, domaćice i šefovi, svi podjednako prožeti iskonskom potrebom za dodirom drugog ljudskog bića: „Ti bi se samo svađala.“ – „Važniji su ti prijatelji od mene.“ – „Baš sad si morao da opereš ruke kad sam izribala lavabo.“ Čitalac se, u začaranom krugu, susreće sa nečim dobro poznatim i doživljenim a opet novim i neobičnim. Među likovima skiciranim vernije od iscrpnih portreta tradicionalnog romana uzdiže se glavni junak: rat polova. Da li se u njegovoj suštini krije čovekovo traganje za savršenstvom? Nije li on samo drugo ime za ljubav?

Novo izdanje najpoznatije i najprevođenije knjige priča Mihajla Pantića. Priče o ljubavi i njenim različitim licima. Od svakodnevice do istorije. Od duhova na Novom Beogradu do Tatarina u Metrou. Od junakinje koja je srela đavola do časa u kome se ljubav javlja kao konačno ispunjenje života. Andrićeva nagrada Nagrada “Jugra-Rusija”

RIZNICA SKRIVENOG BEOGRADSKOG BLAGA Ova knjiga predstavlja dnevnik potrage za izgubljenim Beogradom, veliku avanturu koja će nam otkriti odgovore na sva ona pitanja koja su oduvek kopkala istinske ljubitelje našeg grada: Otkud Kelti na ušću Save u Dunav? Kako je mali Rade pomogao Josifu Pančiću da otvori botaničku baštu koja danas predstavlja jedan od najlepših beogradskih ukrasa? Ko je, pobogu, kapetan Miša po kome se zove ono čuveno zdanje na Studentskom trgu? Kako je knez Mihailo rešio svoj problem s konjima i postao njihov nerazdvojni prijatelj sve do današnjih dana? I, da li ste znali da je jednu od najlepših crkava, Crkvu Aleksandra Nevskog na Dorćolu, projektovala prva žena arhitekta u Srbiji – Jeisaveta Načić? Nemate pojma?! Hm, onda sigurno znate kako je Mika Alas, naš čuveni matematičar, dobio nadimak? Kako je Kornelije Stanković postao kompozitor? A zašto je Meštrovićev spomenik Pobednik morao da bude premešten sa Terazija na Kalemegdan? E, ako ni to niste znali, onda je krajnje vreme da sve te odgovore potražite u ovoj našoj knjizi – riznici skrivenog beogradskog blaga. Udahnite duboko i zaronite u čarobni svet starog Beograda!

Pod slapovima mediteranske svetlosti i užarenog sunca, pripovetke u zbirci Crni šal obrađuju prevashodno patrijarhalni sicilijanski mentalitet i običaje, dok je tema preljube i prevare vezivna nit pripovedaka u zbirci Goli život, koja se raspliće u gradskoj vrevi Rima i na brežuljcima pitome Toskane.

Ivo Andrić kao književni junak. Majstori savremene srpske priče. Kako i kome Andrić plaća svoje dugove u poslednjim časovima života, koje su njegove poslednje reči i čime zavetuje medicinsku sestru koja ga neguje, zašto pred Andrićeva vrata dolazi sibirski tigar, ko je žena koju je Andrić upoznao u Madridu, u čijoj je hotelskoj sobi zaboravio pulover i šal, kako se Andrić ponaša na večerama i šta vidi u šarama tapeta svoje radne sobe, šta sve mora da sluša kada ga presretne kritičar ulizica, gde je reka Mostonga i kakva je istorija njenih ćuprija…? U trideset priča savremenih srpskih i jednog argentinskog pripovedača, u kojima se Ivo Andrić pojavljuje kao književni junak, čitaoci će naći ne samo prvorazrednu prozu već i odgovore na pitanje kako današnji pisci vide Andrića kao ličnost i stvaraoca. Danilo Kiš, Ivana Dimić, Dragoslav Mihailović, Miroslav Josić Višnjić, Danilo Nikolić, Gordana Ćirjanić i Oktavio Prens, Milisav Savić, Ljiljana Đurđić, Vasa Pavković, Vida Ognjenović, Igor Marojević, Milovan Marčetić, Jovica Aćin, Vladimir Kecmanović, Mihajlo Pantić, Vule Žurić, Mirko Demić, Dejan Stojiljković, Dejan Simonović, Mileta Prodanović, Vesna Perić, Ratko Dangubić, Nikola Malović, Miodrag Vuković, Zoran Ćirić, Đorđe Pisarev, Jakov Grobarov, Miodrag Raičević, Sava Damjanov, Svetislav Basara.

Moto ove knjige Srđana Đurića mogao bi biti: „Svuda pođi sebi dođi!“ Tako je i njen autor svuda polazio, a ostajao pri sebi. Sve je obično u ovoj knjizi, a nije obično. I ona time pleni. Sastavljena je kao mozaik priča iz svakodnevnog prestoničkog života, koji je u njima jednostavniji i puniji negoli što se čini ili pretpostavlja. Prestonica je samo ambijent, a život se odvija na neodoljiv način – sam po sebi, vredan svake priče i sveden na samu srž pripovedanja. Priče su ispisane sažetim rečenicama. Pisac drži reč na ceni, kao da je sebi zadao zavet da se spasava od ispraznosti, da čitaoca zamisli a da ga ne umori ni dužinom iskazane priče, ni pitanjem: šta je pisac hteo da kaže. Sve što je hteo – tu je u filozofiji običnog života: suprotstaviti se sopstvenom otuđenju, zato ovde nema priče. Svaka priča živi sa autorom. I kad piše o drugima propušta priču kroz sebe. Za trenutke koje određuje život dovoljne su reči kojima se živi. Posebno pulsira toplina u pričama posvećenim deci i detinjstvu, bilo da autor gleda decu ili da se seća svog detinjstva. Lepo je kad se reč đed doživljava kao titular, a dirljivo kad majka grleći sina grli svet. U ovoj knjizi vera u ljubav i prijateljstvo sve preovladava. U njoj su kratke rečenice i zagrljaji dugi. Milovan Vitezović

Nije li čudno videti u svet samo jedno biće, imati u svesti samo jednu misao, u srcu jednu želju, na usnama samo jedno ime: ime koje neprestano navire, kao voda u izvoru, iz dubine duše, koje se penje na usne i koje se izgovara, ponavlja, šapuće bez prestanka, svuda kao molitva.

Kada se neka knjiga u prvom izdanju štampa u 100.000 primeraka i kad je amazon.com proglasi za "hit meseca" – da li biste ikad rekli da ta knjiga ima bilo kakve veze s naukom? Jedna garancija za tako nešto jeste da je autor Oliver Saks, jedini lekar današnjice koji u najvažnijim stručnim časopisima objavljuje kratke priče i s izuzetnim literarnim darom svoje knjige ispunjava povestima osoba s najneobičnijim neurološkim simptomima: čoveka koji ne razlikuje predmete koje svakodnevno koristi, hirurga koji ima jake tikove sve vreme osim kad operiše, slikara koji u nesreći gubi mogućnost opažanja boja; zajednice osoba koje ne čuju govor ali su razvile sopstveni jezik, ili stanovnika malog pacifičkog ostrva koji uopšte ne raspoznaju boje; ponekad sebe samog, ne samo u formi memoara, već i nakon ozbiljne povrede nogu … Ni Saks, međutim, ne bi mogao da očekuje takvo interesovanje čitalaštva da njegova tema ovog puta nije povezanost muzike i mozga. Njegove priče pokazuju kako (ponekad i zašto) mozak čini da neko ima apsolutni sluh, a neko ne može da čuje melodiju već opaža samo izolovane tonove. Još upečatljivije, Saks detaljno opisuje kako muzika može makar na trenutak da probudi sećanja u osobama obolelim od Alchajmerove bolesti ili da unese red u život s Parkisonovom bolešću. Objašnjenje izuzetne moći muzike Saks prevodi na novi plan: izgleda da nema nijednog fenomena koji zahteva veću integraciju moždanih struktura i angažuje više moždanih procesa. U Muzikofiliji, životnih priča je više nego u ranijim Saksovim knjigama, pa može izgledati da je pristup površniji. Jedini razlog za to je čista zaljubljenost: Saks je od detinjstva obožavao Baha i očigledno je priče o muzici i mozgu skupljao celog života.

Nova knjiga koautorke bestselera Priči nikad kraja "Svakidašnjica, naoko sasvim nedramatična, za Jelicu Greganović izvor je beskrajnog niza poetskih kalambura, smešnih situacija i nežnih opažanja. Deca, njihovo odrastanje, sitna kućna zbivanja, nevažni događaji iz susedstva – male, obične crtice iz života preko oka i kroz dušu ove autorke postaju silni povod za priču. Dok čitamo te bisere, koji svakog dana prolaze pored nas nezapaženo, ispunjava nas osećanje da bismo ih i mi mogli ispričati, samo kada bismo znali kako. Po tome se ova spisateljica razlikuje od nas: i mi i ona živimo isti život, jedino što mi ne obraćamo pažnju na njegovu nenametljivu lepotu." - Goran Marković "Na ringišpilu svakodnevice uzdiže se i spušta, vrti i u zaokretu uzmahuje poetika istovremeno najbanalnijih i najvažnijih stvari koje se u životu čine tako običnim, a u knjigama Jelice Greganović tako posebnim. Prepoznatljiva do bola, do koske, do smeha i plača, sva mesta su zauzeta mužem i decom, roditeljima i rođacima, komšijama i prolaznicima, u bioskopu u kom se prikazuje nekrivotvoreni rijaliti, uzbudljiv baš stoga što toliko liči na svakog od nas, samo je nebrojeno puta duhovitiji." - Jasmina Vrbavac "Čitanje Jeličine knjige nalik je otvaranju novogodišnjih poklona: iza šuškanja hartije kriju se iznenađenje i radost. Njene priče, i one radne i one praznične, vode u jedan bolji svet – svet sklada, mira i ljubavi." - Vladislava Gordić Petković "Njen najveći kvalitet je taj što se ona sprda, šali, zafrkava, zeza... Zezajući se na svoj račun, ona je dobila neograničeni kredit da može da se zeza i na svačiji, pa i na račun svojih najmilijih. Da me neko ne bi pogrešno shvatio, ona to radi, čini, piše, sa urođenim joj humorom, duhom, ljubavlju, neskrivenim osećanjima. Do srži je pozitivna..." - Miodrag Miško Petrović

Za Marojevića Mediteran ima značenje mnogo šire od geografskog - on duboko prožima Španiju, Francusku, Italiju, Boku Kotorsku, Beograd, Albaniju, Maltu, Egipat... Sve to je različito, a ipak slično, shvatljivo jedno drugom. Šta radi slavni fudbaler Mario Kempes u Albaniji, šta traže italijanski mafijaši i porno-zvezde u Perastu, kako policajac doživljava sport, kako devojka koja namešta silikonske grudi pokušava da se uklopi u tihi komšiluk, šta se dešava kada vas pokradu u vozu i kako protiču noći studentkinje slavistike u Barseloni - sve to dodiruju nove Marojevićeve priče: neobične, duhovite, tople, ironične i mudre u isti čas. Ovo je najzrelije delo mladog autora do sada. "Marojevićeva proza je radikalno cinična" - Quimera, Barselona "Sa pričama Igora Marojevića u najmlađoj srpskoj prozi začinje se škola "krtog realizma" (...) Boginja ovakve proze najverovatnije će postati Moana Poci, blaženopočivša Ćićolinina drugarica i šarmantna fatamorgana iz Marojevićeve odlične priče Rat za čast Moane Poci. Rat za čast kratke priče možda i neće biti izgubljen, bude li vođen s blagoslovom eminentne porno-dive" - Vladislava Gordić-Petković, Bulevar, Novi Sad "Pored književne zrelosti u jeziku, dijalogu i vladanju tematikom, pisac ume da kroz pseudošizoidni posmatrački pristup iskaže tihu patnju" - Aleksandar Blažević, Beogradski Krug "Pisac je znalački oblikovao poseban i samosvojan književni lik čije pojedine karakteristike bar u određenom periodu, neke i trajno, poseduje svaki čovek. Prebacivanje karakternih osobina na opštiji, generacijski, sociološki i politički plan daje samo dodatnu katarzičnu vrednost Marojevićevoj prozi." - Nebojša Ćosić, Borba

Toni Parsons nam pokazuje zašto nije samo vrlo popularan romanopisac, nego i jedan od najomiljenijih britanskih novinara. Ako vam mlada ljubavnica slomi srce, ako padnete s harlija ili ako napravite budalu od sebe – pa, muškarci su to oduvek radili i uvek će raditi. To nije kriza srednjeg doba. To je samo najnovija glupost u dugom nizu gluposti. Ali, šta je s malo saosećanja prema stereotipnom muškom ponašanju? Takvi smo, tako smo ispuzali iz praiskonske močvare. Dajemo sve od sebe, zaista... Savremeni muškarac zapravo je očuvao previše starih navika nego što je dobro za njega. Potrebu za lovom, želju za borbom i neodoljivi poriv da prosipa seme. To baš i nije recept za spokojan život... Ovo je knjiga o životu savremenog muškarca. Objašnjava nam šta se događa u njegovoj glavi, u njegovom srcu i u njegovim pantalonama, i zašto. Ovo je knjiga o zvuku pravih pušaka i dodiru silikonskih grudi. O tome šta učiniti kad huligani psuju a vi ste s detetom. O instant seksu, o seksualnoj tremi i u tome zašto su fudbal i automobili otišli do đavola. S istom onom nemilosrdnom pronicljivošću koja karakteriše njegove bestselere kao što je Čovek i dečak, Parsons nam objašnjava zašto je kriza srednjeg doba samo mit i poseže za osetljivom temom poslednjeg oproštaja od roditelja. Otkriva nam kako osmeh Bobija Mura, istinska ljubav i boks mogu spasti savremenog muškarca...

Alberto Moravija, Šulamid Lapid, Tenesi Vilijams, Dino Bucati, Viktor Staford Rejd, Hose Donoso, Raimondas Kašauskas, Isak Baševis Singer, Dilen Tomas, Žan-Mari Gistav Le Klezio, Italo Kalvino, Klarisa Lispektor, Žan-Fransoa Samlon, Rut Praver Džabvala, Migel Delibes, Ivan Bunjin, Ana Zegers, Erl Makenzi, Džerom Dejvid Selindžer, Amar Belhasan, Vitold Gombrovič, Mario Benedeti, Edvidž Dantika, Hulio Kortasar, Džubran Halil Džubran, Horhe Luis Borhes, Mišel Grizolija, Jurij Kazakov, Antonio Tabuki, Žoze Saramago. Tamno more je Haronova plovidba ali i kolevka iz čije se pene rodila čulna boginja Afrodita. Zar nije čudno da se ljubavni plam javlja baš iz vode?! Ženska čulnost se prikazuje kroz morske vile, sirene, utvare i utopljenice koje, poput Ofelije ogrnute belim velovima, čaraju i vuku u zagrljaj. U noćima strave iz mora se čuje pesma, glasovi nastradalih mornara, škripa potopljenog brodovlja... Raznolike emocije toplih i hladnih mora prikazane u ovim čarobnim pričama ublažavaju njegovo svojstvo neljudske vode koja, pošto ne utoljava žeđ, ne ispunjava dužnost svakog elementa da neposredno služi ljudima. Priče o moru najvećih savremenih pisaca sa svih kontinenata utoliće žeđ svakog ljubitelja lepe književnosti!

Pola žutog sunca je epski, ambiciozan i odlično napisan roman koji nam kroz priču o tri sasvim različite osobe govori o odgovornosti, kraju kolonijalizma, etničkim razlikama, klasama, rasama u vreme građanskog rata u Nigeriji i načinu na koji sve te odnos može da prožima ljubav. Mlada i zanosna Olana koja pripada povlašćenima napušta Lagos da bi se pridružila ljubavniku, profesoru univerziteta u Nsugi, zanesenom revolucionarnim idejama. U profesorovoj kući sreće slugu, trinaestogodišnjeg dečaka Ugua. Tu je i Ričard, mladi stidljivi Englez koji je slepo zaljubljen u Olaninu bliznakinju, devojku koja ne želi da pripada nikom. U trenucima kada nigerijske trupe napreduju, ovi likovi moraju da beže. Spasavajući živote, njihove ideje i ideali se dovode u pitanje, baš kao i njihova međusobna odanost. „Sa strahopoštovanjem i zavišću posmatram ovu mladu ženu iz Afrike koja beleži istorijat svoje zemlje. Ona je srećna – a još srećniji smo mi, njeni čitaoci.“ Edmund Vajt „Mudrost se ne poistovećuje često s početnicima – ali pred nama je novi romanopisac s darom starih pripovedača. Čimamanda Ngozi Adičije zna šta je ulog i zna kako se s njime postupa... Ona ne zna za strah – u protivnom se ne bi uhvatila u koštac sa zastrašujućim užasom nigerijskog građanskog rata. Adičije nam je (kao umetnik) došla gotovo sasvim formirana.“ Činua Ačebe „Protraćila sam poslednjih pedeset strana čitajući suviše brzo i pohlepno, jer nisam mogla da stanem... Ovo je veličanstven roman – i svakako će naći čitalaštvo kakvo iziskuje i zaslužuje.“ Margaret Forster O romanu Pola žutog sunca Afrička autorka Čimamanda Ngozi Adiči, čitaocima otkriva pojedinosti vezane za nastanak romana Pola žutog sunca, za koji je ove godine dobila prestižnu književnu nagradu Orindž, Šta vas je navelo da napišete knjigu o ratu između Nigerije i Bijafre? Ovaj roman sam napisala zato što sam želela da pišem o ljubavi i ratu; zato što sam odrasla u senci Bijafre; zato što sam i jednog i drugog dedu izgubila u ratu između Nigerije i Bijafre; zato što sam želela da se uputim u svoju istoriju kako bih razumela svoju sadašnjost; zato što mnogi problemi koji su doveli do tog rata ni danas nisu rešeni u Nigeriji; zato što su mom ocu oči pune suza kada govori o tome kako je izgubio oca; zato što moja majka ne može opširno da govori o tome kako je njen otac nestao u izbegličkom kampu; zato što me brutalna zaostavština kolonijalizma čini gnevnom; zato što me pomisao na čovekovu sebičnost i indiferentnost koja vodi nepotrebnoj smrti muškaraca, žena i dece ispunjava ljutnjom; zato što ne želim da zaboravim. Oduvek sam znala da ću napisati roman o Bijafri. U šesnaestoj godini, napisala sam veoma melodramatičan komad pod nazivom For Love of Biafra. Nekoliko godina kasnije napisala sam kratke priče o ratu That Harmattan Morning, Half of Yellow Sun i Ghosts. Smatrala sam da malim koracima treba da se približim toj temi, da pre nego što započnem roman prvo treba da slikam na malom platnu. S obzirom na to da u vreme rata još niste bili rođeni, na koji način ste istraživali da biste se pripremili za knjigu? Čitala sam knjige. Gledala sam fotografije. Razgovarala sam sa ljudima. Tokom četiri godine, koliko mi je bilo potrebno da završim knjigu, često sam starije ljude koje sam sretala pitala: „Gde ste bili 1967. godine?“ Odatle sam počinjala. U takvim pričama sam otkrila sićušne detalje koji su od velike važnosti za moju prozu. Priče mojih roditelja obrazovale su kostur mog istraživanja. Ipak, nisam iskoristila mnoge beleške koje sam napravila tokom istraživanja, jer nisam želela se ukrutim činjenicama, nisam želela da politički događaji nadsene ljudsku priču. Knjiga se usredsređuje na iskustvo malog broja ljudi koji konflikt doživljavaju iz posve različitih tačaka gledišta. Kada stupimo u njihove pojedinačne svetove ne znamo tačno svaku njihovu misao – pripovedač koji ih prati nije sveznajući – već ih pre vidimo i razumemo na način koji je sličan filmu. Da li možete da nam opišete vaš pripovedni stil, kao i to zbog čega ste na ovaj način uokvirili vaše junake? Zapravo ne mislim da su moji junaci predstavljeni kao da su na filmu. Oduvek sam bila podozriva prema pripovestima koje poseduju sveznajućeg pripovedača. One mi nikada nisu bile prijemčive, uvek su mi se činile kao pomalo lenje i previše lake. U uvodu za roman brilijantnog italijanskog pisca Ðovanija Verge, o načinu na koji on tretira junake rečeno je da „on nikada ne dozvoljava junacima da analiziraju svoje impulse, već ih jednostavno pušta da budu vođeni njima“. Htela sam da pišem o junacima koje vode impulsi kojih ne moraju uvek da budu svesni što je, prema mom mišljenju, svojstveno ljudskim bićima. Takođe, nisam želela da mojim čitaocima i sebi samoj do smrti dosađujem istražujući svaku misao junaka.

Priča „O vukovima i ljudima“ je uzbudljiv triler sa beogradskog asfalta, čiji su protagonisti: policajci, kriminalci i – vukodlaci. „Lako je biti bog“ je londonska SF povest koja uvodi preparat čijim ubrizgavanjem „u venu postaje Šiva ili neko drugo božanstvo uništenja“. „Crveno nebo nad poljima ilovače“ svojevrsni je vestern smešten u jedan od gradova Srbije iznurenih „belom kugom“. Priroda grada u kome se odvija zastrašujuća i potresna priča „U 5 i 15 za Nekropolis“jasna je već iz njegovog imena. Sa istom onom lakoćom i zrelošću s kojima se kreće kroz najrazličitije žanrove, Goran Skrobonja opisuje najrazličitije gradove kojima je jedino zajedničko – tišina upečatljivog utiska koji ostaje čitaocu nakon svake priče. A kada pomisli da je s knjigom završio, ona ga sama od sebe zove na novu dozu uzbuđenja, humora i autentične jeze – na novo čitanje. Zbog svega toga, Tihi gradovi su do sada najbolje delo majstora srpske žanrovske proze.

Piter Keri – najčuveniji australijski književnik svih vremena i jedan od najvećih pisaca današnjice – pripoveda nam snovidnim jezikom o svetu u kome živimo, o sudbini, slučajnosti, ljudskoj prirodi, totalitarnom društvu, sablasti neokolonijalnog kapitalizma, o ljubavi i smrti i ponovo ljubavi. Ova zbirka naučnofantastičnih priča zapravo je literarni prvenac pisca koji će postati savremeni klasik. U njoj se Keri bavi upravo obeležjima savremenog života: potrošnjom, otuđenošću, opsednutošću telom i telesnim, marketingom, profitom kao vrhunskim sistemom vrednosti... Već u ovom delu mladoga Kerija jasno je ocrtan njegov put među velikane svetske književnosti. Majstorski je obradio teme toliko stvarne da čitaoca pogađaju u samo središte njegovog bića.