Pesme i fotografije Poklon: Novi album + koncertni DVD Rođen 1963. godine, vršnjak Kventina Tarantina, Džulijena Lenona i Džonija Depa, Zvonimir Đukić Đule poznat je kao pevač, gitarista, autor pesama i frontmen grupe Van Gogh. Sa tom grupom snimio je deset studijskih albuma, napunio je mnoge dvorane u Srbiji i svetu i dva puta osvojio regionalnu MTV nagradu. Manje se zna da je nesuđeni violinista koji je na vreme prebegao u rokenrol. Još manje je poznato da je od oca nasledio ljubav prema foto-aparatu, fotografsku veštinu, ali i skromnost koja ga je dugo sprećavala da svoje fotografije podeli sa drugima. U ovoj knjizi to čini prvi put. Takođe, otkriva da već decenijama piše prozne tekstove i da su ti tekstovi glina iz koje nastaje njegova pesnička grnčarija. Upoznaje nas da jednim tajanstvenim prijateljem, objašnjava kako su nastale pesme koje čine neizostavan deo ovdašnje rokenrol istorije i poverava nam da je naglo odrastao tokom duboke noći u srcu ostrva. Jer on nije samo globtroter koji je zavirio na sve kontinente nego i neumorni putnik kroz sopstvenu dušu. Osim što na uvid dobijamo Đuletove stihove, fotografije i tajne, Van Gogh nam uz ovu knjigu poklanja novi album i jednu dragu uspomenu – DVD sa rođendanskog koncerta održanog u Belexpo centru 2016. godine. Sve u svemu, između korica je nešto zbog čega ste Đuleta zavoleli i nešto zbog čega ćete ga tek zavoleti. Uživajte u plovidbi morem bez obala! – Ivan Ivačković

Najbolje priče pionira žanrovske literature i majstora kratke priče, mahom u novim prevodima. Tu je novi prevod i njegove najpoznatije pesme „Gavran“.

Prva zbirka priča Marka Vidojkovića, u kojoj se, po abcedednom redosledu, smenjuje devetnaest naslova iza kojih se kriju književni bolidi koji će čitaoca voziti širokim autostradama autorove mašte. Budite spremni na ludu trku sa ljubomornim kanibalima, bićima iz druge galaksije, zamonašenim kriminalcima, studentima obolelim od hipohondrije i brojnim drugim herojima i antiherojima, stvorenim kako bi zasitili onog ko je gladan dobrih priča. „Svakome ko je voleo romane Marka Vidojkovića, taj samo strašću i smehom ublaženi overdouz sumračne stvarnosti Beograda, njegove će se priče učiniti poznatim i bliskim jer su nastanjene u istom tom svetu u permanentnom, nedovršenom raspadanju. A opet, biće mu i sasvim nove jer se Vidojković u pričama nesputanije igra, opuštenije pušta perverznoj mašti da ga vodi kuda ona hoće, a on će već nekako – ili neće – uhvatiti priključak. A kad ubode pravi akord, onda Marko V. žestoko tera do kraja: zato su ove priče nešto kao Vidojković u 100% koncentrovanom izdanju, pa vi sad vidite jeste li spremni za to!“ Teofil Pančić

Važi li Hipokratova zakletva i u privatnom životu? I lekari su ljudi. Iza beline mantila kriju se osobe od krvi i mesa, njihovi životi i njihove tajne. Zavet dat Hipokratu obavezuje i nosi se kao breme kroz život omeđen moralnošću i humanizmom, ali veoma često, prate ga potresne i istinite priče o ljubavi i mržnji, strastima i strahovima. Profesor Jovan Splavski je ugledni lekar specijalista i veliki profesionalac. Ali kada i sam oboli, život mu postavlja pitanje: kako izlečiti lekara? Kardiolog Ljuba Perišić otkriva da se nezaustavljivo penje uz lestvicu društvenog uspeha, ponajviše zahvaljujući činjenici da je vešt i neodoljiv ljubavnik. Ni razoren brak mu ne izgleda kao previsoka cena koju za to treba da plati. Ali šta da učini kada starost zakuca na vrata njegove ordinacije? Kristina je zgodna lekarka iz provincije koja dolazi u Beograd na specijalizaciju i shvata da su njeno telo i njena mladost glavni aduti u za napredak u karijeri. Međutim, neočekivani obrt događaja raskrinkava njenu neveru i stvari kreću nizbrdo. Veselin Bojović, plastični hirurg, sanja o mestu u prestoničkoj klinici, ne postoji stvar koju ne bi učinio da ga se dokopa jer ljudi poput njega ne sede u čekaonici, već uzimaju ono što im pripada, ne mareći za posledice… Lekari su literarno ubedljivo svedočenje iz prve ruke o ljubavnim, životnim i poslovnim nedoumicama pripadnika profesije od koje zavise naši životi.

Sve priče u jednoj knjizi. Povodom 125. godišnjice rođenja. „Ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.“ Ivo Andrić Od 1920. do kraja života, za više od pola veka svog plodnog stvaralačkog rada, Andrić je napisao više od sto priča koje se mogu uvrstiti u svaku antologiju svetske priče. Majstor kratke prozne forme, samo naizgled tradicionalan u naraciji i stilu pripovedanja, Andrić zapravo pripada onim velikanima savremene svetske priče koji se uvek čitaju sa novim uzbuđenjem, lako i u dahu. Štaviše, kako vreme prolazi, Andrić je sve moderniji. Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima, Turcima ili Jevrejima, o ženama, gradovima ili fratrima, o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu, Višegradu ili Beogradu, Andrić sa neodoljivom ironijom, prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova, kako je sam umeo da kaže, „iznenadi nečim poznatim“. U govoru pod nazivom „O priči i pričanju“, koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine, Andrić će sam sublimirati svoj pripovedački kredo: „Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo.“

Kultura čaja je nešto po čemu je Kina specifična i po čemu se prepoznaje, a pripremanje i pijenje čaja je mitski, neobičan i tajanstven doživljaj. Drugačije ne može ni biti, jer čaj nije običan napitak, već napitak sa dušom i duhom koji se kao lepeza otvara na stranicama ove knjige.

Predgovor napisao nobelovac Ivo Andrić. „Kad se poznati slikar i darovit, popularni karikaturista 'Politike' javio kao pisac, mnogi je čitalac bio iznenađen pojavom ovog umetnika koji ume 'u dvije brazde da ore'. Ja se, pravo da kažem, nisam tome mnogo začudio. On je rodom iz Konjica, mesta iznad kojeg se BH-zemlja naglo prelama u svoju drugu, mediteransku i, kako mnogi misle, bolju polovinu; dakle Hercegovac, a za Hercegovce je reč veliko iskušenje kome oni teško mogu da odole. U svakom od njih živi potencijalan pisac ili bar usmeni pripovedač. Tome iskušenju podlegao je verovatno i Z. Džumhur kad je osetio potrebu da od majstorskog crtačkog prikazivanja pređe na pismeno kazivanje. A time je, hteo ne hteo, primio i sve teškoće koje pisana reč neminovno nosi sa sobom, i sve rizike spisateljskog posla. (...) Ova proza je zaista epigramatična i bleskovita kao karikatura ili skica iz slikarevog putničkog bloka. Pa ipak, nailazimo u njoj i na druge osobine koje dolaze pravo od književnosti i književnih pravaca i manira prošlosti i sadašnjosti.“ Ivo Andrić

Pištalo / Ćirić / Jergović / Kecmanović / Marojević / Srdić / Stojiljković / Đerić / Toholj / Žurić / Ilić / Rosić / Karajlić / Bazdulj Četrnaest priča o dva pucnja i jednom principu! Četrnaest priča o Sarajevskom atentatu. Sto godina nakon što je na Vidovdan 1914. Gavrilo Princip u Sarajevu ubio Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju, četrnaestoro književnih zaverenika piše o događaju koji već ceo jedan vek nikoga ne ostavlja ravnodušnim. I dok se istoričari ni do danas nisu usaglasili da li je Gavrilo Princip bio heroj ili terorista, da li je Mlada Bosna bila vojno-politička organizacija, kulturni pokret ili preteča pank benda, da li su atentat organizovali Apis i njegova Crna ruka ili su ga prećutno omogućili sami Austrijanci, četrnaest domaćih pisaca iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kanade i SAD prionulo je na posao čiji je rezultat pred vama. Gavrilov princip je ultimativna kolekcija najnovijih priča o onome šta se tog letnjeg dana u Sarajevu desilo, ili šta je tek moglo da se desi. U četrnaest verzija priče o atentatu i atentatorima saznaćete ko je, u stvari, pucao na Ferdinanda, da li je, zapravo, reč o klasičnom samoubistvu, ko je Moric Alkalaj, kojih je kolača Princip ostao željan, i da li se, sto godina kasnije, možda vratio i koga namerava da ubije.

Knjiga o drugačijim ženama. U pričama koje u celinu ujedinjuje žensko prvo lice čitaocima se predstavljaju drugačije devojke, žene, prijateljice, majke i ljubavnice. Sve one zajedno kao Beograđanke, ali i svaka za sebe, otkrivaju nam čudne likove velegradskog miljea, kakve na prvi pogled možda ne primećujemo. Romantična teoretičarka filma koja brakorazvodnom parnicom spasava brak, vlasnica male galerije koja preko Tvitera otpočinje ljubavnu vezu sa slikarom čije radove prodaje, devojka koja je iz Beograda emigrirala u Minhen a odatle na internet, najbolje drugarice u kojima bezazlene igrice sa Fejsbuka bude neočekivane porive, žena koja ni posle brojnih razočaranja u muškarce ne gubi veru u ljubav... – sve su to Marojevićeve Beograđanke, neobične žene u različitim životnim situacijama. „Kao vrstan poznavalac ženskog karaktera, Marojević svoje Beograđanke predstavlja kroz niz minuciozno ispisanih ženskih portreta. I svaka od žena, čija je priča u ovoj knjizi ispričana gotovo slikarski precizno, jeste grad za sebe. Osam Beograđanki je pripovedaču ove knjige ispričalo svoje životne storije, a on je zadržao njihov glas prenoseći te priče čitaocima u obliku ispovesti koje će vas istovremeno nasmejati, rasplakati, naterati da se zamislite i o koncu, u finalu svake od priča, podariti vam zrnce mudrosti.“ Dejan Stojiljković

Nova knjiga proze pisca romana Sasvim skromni darovi. Banat kao mitsko mesto svakodnevice. U svetu i sudbinama običnih ljudi otkrivaju se prvorazredna pitanja modernog života. Svakodnevica iznutra. Koliko traje dan u Banatu? Zašto Solunci ne govore? Kakva je Cezarova perspektiva? Da li je kosmos Srbija? Žestoko, nepotkupljivo, autentično.

Slika (ali i fotografija), koju često srećemo u prozi Antonija Tabukija, u izvesnim slučajevima čini okosnicu nekih njegovih najpoznatijih knjiga: setimo se samo ključne uloge Velaskezovih Las Meninas u zbirci Igra ogledala, Bošovog Iskušenja Svetog Antonija u Crnom anđelu ili fresaka Beata Anđelika u knjizi Krilata bića Beata Anđelika. Ali slika za Tabukija predstavlja i neposrednu inspiraciju. U knjizi Ilustrovane priče sabrani su tekstovi nastali kao rezultat utiska koji je na pisca ostavila izvesna slika, ili fotografija, ili pak skulptura... Tabuki, čini se, daje prednost figurativnoj umetnosti, odnosno umetnicima koji „pripovedaju“, iako je, zapravo, izvestan broj briljantnih tekstova inspirisan apstraktnim ili konceptualnim slikarstvom.

Za zbirku To je već nešto drugo dobila je prvu nagradu za najbolju žensku priču objavljenu na arapskom jeziku 1999. godine. Najčešće teme njenih priča su tegobni uslovi života u Iraku u vreme diktature Sadama Huseina, ratova i sankcija, ali i svakodnevni život savremene žene

Zbirka priča Ovo nije veselo mesto predstavlja univerzalni mozaik pripovesti o neobičnim ljudima iz raznih svetskih gradova: Nju Džerzija, Honolulua, Londona, Beograda, Tihuane i mnogih drugih. Ovo nije veselo mesto je ujedno i jedinstveno putovanje kroz istoriju s obzirom na to da se priče u ovoj zbirci odvijaju u vremenskom rasponu od gotovo punih stotinu godina. Šest živopisnih priča koje čine zbirku Ovo nije veselo mesto predstavljaju najmlađeg dobitnika Ninove nagrade i jednog od najprevođenijih pisaca svoje generacije u punoj kreativnoj zrelosti. Ove priče iz celog sveta i čitavog jednog burnog veka literarni su dokaz da je život uvek i svuda isti, jedino su akteri različiti.

Priče, hronike i povesti o borbama i bitkama pre i nakon Kosova, o vladarima i državnicima, o vojskovođama i poklisarima, o čuvenim junacima i ratnicima, i o tome kako su Osmanlije stigle na Balkan, kako se pobeđivali i kako su počeli da gube. Od Ertogrula i Osmana do kralja Milutina i cara Dušana, od arhiepiskopa Danila do vojvode Momčila, od poslednjih Nemanjića do poslednjeg juriša krstaša, od bitke na Marici do bitke na Varni i druge Kosovske bitke, od Mehmeda Osvajača i Sulejmana Veličanstvenog do princa Evgenija Savojskog i nekoliko opsada Beograda. Priče iz istorije. Istorija kao priča.

Andrićeva nagrada za knjigu priča. Jedinstveno putovanje ulicama Dorćola nazvanim po znamenitim istorijskim ličnostima. Šta je zajedničko likovima ustanika, zadružbinara, trgovaca, pesnika, prevodilaca, pa i grčkih nacionalnih heroja, koji nas posećuju na stranicama knjige priča Dorćol? Ko su i kakvi su bili Gospodar Jovan i Gospodar Jevrem, Sima Terdžuman i Uzun Mirko, Vasa Čarapić i vojvoda Dobrača, Zmaj od Noćaja i Riga od Fere, Kapetan Miša i Zmaj Jova? Sve su to protagonisti priča kojima Svetlana Velmar-Janković rasvetljava živopisnu i bogatu povesnicu Dorćola, najstarije gradske četvrti prestonice. Skidajući veo zaborava sa ovih istorijskih ličnosti, koje su dale imena dorćolskim ulicama, ona istovremeno oživljava njihove ljudske odlike i istorijske zasluge, dovodeći ih na današnje gradske pločnike nadahnuto i uverljivo, kao žive ljude i mudre sagovornike, i odmeravajući njihovim očima koliko je od duha starog Dort-jola (na turskom, raskrsnice) ostalo među raznolikim stambenim grdosijama i modernim asfaltiranim kolovozima. Ovom knjigom, koja je dobila „Andrićevu nagradu“ za najbolju knjigu priča, Svetlana Velmar-Janković, po rečima kritičara, „opčinila je čitaoce prenoseći ’dobri duh Dorćola’ u ključ pomoću kojeg u naznakama i kroz sivilo stvarnosti uspevamo da uđemo u raskoš prošlosti“.

Dela Dine Rubine u Rusiji objavljuje jedna od najvećih izdavačkih kuća u Evropi („Eksmo“). Prevedena je na 23 jezika.Zbirka predstavlja ciklus priča o ljubavi – raznolikoj, životnoj, uglavnom tragičnoj. Međutim, tragičnost je fon na kojem Rubina prikazuje čoveka s njegove najbolje strane – njegovu hrabrost da usred svih svakodnevnih muka i iskušenja teži ljubavi, stvaralaštvu.

… U ovoj knjizi, vedre pričice iz života su dirljivo smešne, napisane bez imalo poruge ili zle namere, a sa mnogo duhovitosti. Jednostavno to smo mi. U aforizmima, takođe, ima humora, ali su mnogi i jetko satirični. Za razliku od ranijih knjiga, doktorka Dušanka hrabro zalazi i u vode klasične satire, koja nije tu da nas samo zasmeje, nego i osvesti i zabrine…

U Pričama s dijagnozom nalazi se dvadeset šest jezgrovito ispripovedanih i tematski raznovrsnih proznih dela. U njima ćete naići na: vanzemaljce, čudovišta iz mraka, ostrašćene navijače iz fotelje, pravog-pravcatog inkvizitora; na pobunjene električne uređaje, iskompleksirane voajere, minijaturni polni organ, romantični abortus i na oružani ustanak protiv pasa lutalica. To je i dalje samo delić Vidojkovićevog pripovedačkog mikrosveta. Iz priče u priču, okom poznavaoca ljudske duše, autor precizno prikazuje naše živote, zadaje krošee zapletima, a nokautira preokretima, sve vreme vas uzdižući iz ponora neprijatne društvene stvarnosti prepoznatljivim humorom koji u ovoj knjizi postaje urnebesan. Kad bi Vidojkovićeva dela bila jela, Priče s dijagnozom bile bi jedan od njegovih vodećih specijaliteta. „Veštim definisanjem situacije i doslednom narativnom ekonomijom, ali i izletima u fantastičko pripovedanje, koji nisu bili svojstveni njegovim romanima, Priče s dijagnozom nam pokazuju jednog drugačijeg Marka Vidojkovića koji će zadovoljiti svoju dosadašnju publiku i, bez sumnje, stvoriti novu. Pošto je upravo osećaj za novo jedan od zaštitnih znakova edicije ’Meridijan’, logično je da Priče s dijagnozom budu jubilarno, pedeseto izdanje ove biblioteke.“ Igor Marojević

Ovo je otkrovenje koje sam dobio u Nebu i zbog kojeg sam ponovo došao na Zemlju. U život sam se vratio svojom voljom kako bih ljudima i narodima preneo to otkrovenje zbog njihovog mira, dobra i nade. Pre pet ili šest godina, u maju ili oktobru, ne sećam se tačno, jer vreme onde drugačije teče, bio sam nestao. Za mnom su žalili poklonici poezije i oni najbliži mom srcu. Tragali su i čekali me, zatim poverovali u moju smrt. Ja sam bio umro, ali ne zauvek. Nijedan život nije večan i nijedna smrt nije takva; dokaz je moje ponovno prisustvo ovde. Iznenadan i neobjašnjiv za sve bio je moj nestanak sa Zemlje, a takav je i moj povratak iz Neba... I sa knjigom pripovedaka Dopisivanje sa Bogom, kao i sa putopisom Katmandu, Stevan Pešić nas uverava da uporedo sa našom svakodnevicom i na ovim prostorima, neposredno pored nas, postoji i druga stvarnost koje nismo svesni – realnost stvaralaštva i mita. U Pešićevom svetu, nad događajima i ljudima lebdi snažna aura, svakodnevica je satkana od sukoba i nesporazuma, a ironija i stvaralaštvo postaju mogućnosti da se isprave takozvane tvorčeve greške. Stvaralaštvo je moć, ali i kazna, a pesnička fantastika jedina prava stvarnost. Ovo su pripovetke o nesvakidašnjim pesničkim sudbinama i oniričkim svetovima između Stražilova i Indije, neba i pakla, ljudi i bogova. U toj „novoj“ stvarnosti za Mirabej i Helderlina, Petefija i Kodera, Lazu Kostića i Lenku Dunđerski, Vojislava Ilića, Đuru Jakšića, J. J. Zmaja i druge, znane i neznane, poezija je dodir večnosti i mogućnost dopisivanja i sa samim Bogom...

Pukаo rаvаn Srem preko strаnicа ove knjige. Posle dve knjige o stаroj sremаčkoj višnjevаči, direktno i posredno, koje su ovo piće slаvile više nego što su slаvljenа pićа bogovа, kojom su i nаjveće zdrаvice ikаdа nаpisаne, evo i treće knjige egzаltаcijа Nikole Ninkovićа. Ako je u prve dve knjige bio prostor zа duševne poduhvаte i uživаnjа, Srem je zа Ninkovićа u ovoj sаmа dušа. On ovde, kroz obične ljudske delаtnosti i ponаšаnjа, otkrivа mitologiju ljudskog životа u Sremu. A tom životu se morа nаzdrаviti, nаrаvno stаrom višnjevаčom, zаto je nа krаju knjige i recept zа prаvljenje. Mаdа ovo nije zаpisаno, mislim dа je Nikolа Ninković uveren dа su Adаm i Evа bili Sremаc i Sremicа, jer on kićeni Srem kiti tаko kаo dа je ne sаmo njegov već i zаvičаj čovečаnstvа. Postoje rаzne vrste zаvisnosti. Nikolа Ninković je uz stаru sremаčku višnjevаču pаo u zаvisnost pisаnjа. On se nije propio, već se propisаo. Omаklo mu se i ode u pisce. Sаd gа vаljа čitаti.

Franc Kafka za života nije upoznao književnu slavu. Njegova dela su mahom objavljena posthumno, zahvaljujući njegovom prijatelju Maksu Brodu koji se oglušio o Kafkinu testamentarnu volju i nije spalio rukopise već ih ponudio izdavaču. Od tada pa do danas, smatra se da je Kafka jedan od najznačajnijih pisaca XX veka koji je ostavio velikog traga u svetskoj književnosti. U ovom izdanju sabranih pripovedaka objedinjene su sve Kafkine priče, od Preobražaja, Presude i Pevačice Jozefine pa do kraćih proznih zapisa koji se ne nalaze često u antologijama svetske priče. Poređane prema hronološkom redu nastanka, obeležene strahom i nervozom ljudskog postojanja, ove priče nagoveštavaju elemente egzistencijalizma i oslikavaju uzdrmano poverenje pojedinca u njegovu autonomiju i veru koje je prelazak iz XIX u XX vek doneo modernom čoveku. Knjige, pisao je Kafka jednom svome prijatelju početkom 1904. godine, nisu tu da nas čine srećnim. Ljudima su potrebne knjige koje bude kao udarac pesnicom po glavi, „knjiga mora da bude sekira za zaleđeno more u nama“. Književnost za Kafku nije ukras života, ona čoveka osvešćuje i ukazuje mu na neminovnost prihvatanja otuđenog sveta koji nas okružuje.

Nesvakidašnje uzbudljive priče o ljubavi, o odrastanju i porodičnom životu, o gradskoj svakodnevici i o iznenadnim događajima koji junacima ovih priča menjaju sliku njihovog života. Priče o ljubavi bez koje nije moguće, a sa kojom nije lako. U isto vreme, ove priče, ispunjene i slikama ljubavne žudnje i scenama patnje zbog ljubavi i neispunjenosti, pripovedaju i o tome kako ljubav počinje i kada se završava. Priče upečatljivog stila sa jakom psihološkom osnovom. U ovim pričama ljubavi i tajanstva, žudnje i traganja za mogućim mirom uvek se otkriva napetost koja im daje posebnu snagu i dramaturgiju. Srpsko izdanje knjige koja je u ovoj godini objavljena u Nemačkoj, Španiji i Sloveniji. Za knjigu U što se zaljubljujemo, Roman Simić je dobio nagradu Jutarnjeg lista za najbolju proznu knjigu godine u Hrvatskoj.

Rak. I danas najvećem broju ljudi ova reč zvuči kao smrtna presuda. Kao naredba za odlazak. Kao grubo otkidanje od voljenih. Kroz susrete i razgovore sa članovima Društva za borbu protiv raka iz Sombora uverila sam se da ne mora da bude tako. Shvatila sam da dobiti rak ne znači neizostavno izgubiti život. Naučila sam da postoje ljudi koji nastoje da, uprkos bolesti, žive kao pre. I u bolesti tela oni su sačuvali zdravlje duše. Jer su sačuvali veru, ljubav i nadu u delatnom, životnom obliku. Zato sam odlučila da objavim njihove priče. Potresna svedočenja u kojima trijumfuje ljubav. Prema bližnjima. Prema životu. Prema sebi. Ovo je knjiga vere, ljubavi i nade. Knjiga dokaza da je moguće ŽIVETI KAO PRE. Ljiljana Habjanović Đurović

Priče za odbranu i poslednje dane književnosti. Tematska antologija savremene srpske priče. Priče trideset i tri savremena srpska pisca na jednom mestu, u koricama jedne uzbudljive i uskomešane knjige, drži njihova subverzivnost. Pod literarnom subverzivnošću podrazumeva se preispitivanje, pa čak i podrivanje književnih konvencija, važećih književnih vrednosti i postojećeg stanja (i to ne samo u književnosti već i šire – u društvu), ali iznutra: iz samog središta uzburkanog teksta. Ta subverzivnost je objedinjujuća forma za sve stvaralačke postupke, poetičke izbore, razumevanja sveta i različite temperamente koje ovaj izbor nudi čitaocima. Kod jednih pisaca subverzivnost se prikazuje latentno, a kod drugih eksplicitno i to najpre u poetičkim postupcima, političkoj nekorektnosti, ironiji ili, recimo, u jeziku i stilu koji ruše ustaljen model okoštalih književnih praksi i društvenih konvencija. U antologiji Bunker nalaze se priče Jovica Aćina, Borivoja Adaševića, Davida Albaharija, Lasla Blaškovića, Zorana Ćirića, Filipa Davida, Mirka Demića, Đure Đukanova, Ljiljane Đurđić, Aleksandra Gatalice, Saše Ilića, Ljiljane Jokić Kaspar, Nenada Jovanovića, Marije Knežević, Jelene Lengold, Igora Marojevića, Vladana Matijevića, Andrije Matića, Mirjane Novaković, Milana Oklopdžića, Mihajla Pantića, Vase Pavkovića, Đorđa Pisareva, Milete Prodanovića, Nemanje Rotara, Radivoja Šajtinca, Uglješe Šajtinca, Mihajla Spasojevića, Slobodana Tišme, Dragana Velikića, Miće Vujičića, Snežane Žabić i Vuleta Žurića. Priče iz ove knjiga prvobitno su objavljivane u časopisu Severni bunker od 1999. do kraja 2012. godine.

Trideset proznih putovanja kroz život Miloša Crnjanskog! „Nikada nisam patio od želje za literarnom slavom, niti sam zavideo salonskim lavovima“, kaže Miloš Crnjanski u jednoj od priča u ovoj knjizi, u kojoj ga današnji najpoznatiji i najtalentovaniji pisci zamišljaju kao književnog junaka. O čemu u noćnom vozu za Veneciju razgovaraju Crnjanski dečak i Crnjanski ataše za štampu, pisac i u mladosti skandal-majstor? Da li se krajem Prvog svetskog rata Crnjanski sreo s Vitgenštajnom u Italiji? Zašto Crnjanski zapodeva kavgu sa Krležom u hotelu Moskva? Čega se Crnjanski seća dok govori u jednom londonskom pabu pred svoj povratak u Beograd i kako je posle povratka dočekan? Da li je Crnjanski zaista bio srpski Kazanova? U kojem se vremenu susreću Crnjanski i Vuk Karadžić i o čemu se spore? Da li je Crnjanski „umro namerno“, ali „ljut kao ris, uveren da je ipak zakasnio“? Crnjanski je pisao o prošlosti, ali je više od svih drugih pisaca bio pisac budućnosti. Životni i književni put Miloša Crnjanskog bio je složeniji i s više iskušenja nego put bilo kojeg našeg pisca. Nije patio za literarnom slavom, a postao je najslavniji.