U ovoj knjizi poznati hispanoamerički i svetski nobelovac razgovara sa studentima o književnim i drugim temama na vrlo neposredan ali pronicljiv način. Hulio Kortasar, autor čuvenog romana Školice i brojnih nezaboravnih pripovedaka, ovoga puta izlazi pred čitaoce kao nimalo uobičajeni predavač, u isto vreme i prijateljski raspoloženi sagovornik, i narator jedne nezavršive priče, koja se zove Umetnost. Kortasar je jeseni 1980. prihvatio da održi dvomesečni kurs predavanja o književnosti na Berkliju. Kao što je i očekivano, to nisu bili časovi podučavanja već serija razgovora sa studentima o raznim temama iz umetnosti, politike, društva… Govorio im je o aspektima fantastičke priče, o muzikalnosti i humoru, ludičnosti, erotizmu, mašti i stvarnosti, kao i o socijalnim temama i jezičkim zamkama. Poseban čas ticao se njegovog predavanja o samome sebi kao piscu, o njegovim počecima, inspiraciji i razvitku, pa tako saznajemo o nastajanju njegovih priča ili romana, o procesu pisanja, o tome kako su uopšte rođeni hronopiji i drugi njegovi junaci. U ovih trinaest sati snimka, odnosno usmenog Kortasara, čitalac će naći bezmalo isto bogatstvo koje nalazi i u njegovim pisanim delima i uživati u nepretencioznim časovima književnosti, pre svega, ali i u mnogim drugim granama ljudskog postojanja ili nedoumica.

Bilo da se bavi analizom ljudskih karaktera ili životnih situacija u formi kratke priče, pesme u prozi, pa čak i u vidu manje prisutnih „književnih vrsta za odrasle“, kao što su bajke i basne, Zorica Alempijević u svako pojedinačno ostvarenje unosi izraz filozofske, lapidarne maksime. Iako se, na prvi pogled, zbog lakoće pripovedanja čini da autorka samo skrupulozno beleži slike iz života, a time i ostavlja delo otvorenim za mnogobrojna čitanja, jasnoća izlaganja i poenta kojoj stremi dobro organizovana, ekonomična radnja, međutim, upućuje nas na njen nedvosmislen stav. Kao, uostalom, i sam moto zbirke priča. Pronicljiva u opservaciji, sa retkim posmatračkim darom da svakodnevicu oblikuje do umetnosti, Zorica Alempijević poseže za odlomcima iz života kao sredstvom da upotpuni svoj kaleidoskop „malih“ tema i „malih“ ljudi. Biograf „života u prolazu“, ona prepoznaje njegovu vrednost, svesna da svaka misaona građevina počiva na duboko ozidanim temeljima.

5508. pe h. e. je uzbudljiva i živopisna priča o događajima iz davne prošlosti, skrivenim u mutnim talasima reke vremena. Priča o slovenskim precima u dalekoj Aziji, o dve rase, dva roda, dva cara, dve epske bitke, dve iskrene ljubavi i jednom, jedinstvenom svetlom vitezu Georgiju Pobedonoscu i mitskoj borbi između dobra i zla kao večitom pokretaču ljudske istorije. Autor: Nenad Arsić (1965, Vranje) Oženjen, ima ćerke Katarinu i Ivanu. Živi i stvara u Beogradu. Ovo je njegova prva knjiga.

Nema nama povratka. Možda Adam nije načinio prvi greh zagrizavši jabuku. Možda je samo postao suviše radoznao i poželeo da se popne na brdo i zaviri preko granica poverenog mu raj. I možda mu je, kada je jednom video beskrajna prostranstva, brda i doline, njegov raj postao mali i tesan. Sigurno da jednom ponesen daljinama nije ni primetio kako je lutajući prešao liniju posle koje više nema povratka. I naravno da je okrivio i neku ženu za to…

Knjiga kratkih priča i satire Idem da me vide svojevrstan je poziv na nemirenje sa onim što nam se nudi na javnoj, kulturnoj, umetničkoj i književnoj sceni Srbije. Ona osuđuje sve moguće nakaradnosti koje nam zagorčavaju ovovremeni život, a, elita, pre svega, najčešće je njihov tvorac i kreator. Najjasnije se iskazuju danas preko tzv. marketinga poistovećenog sa lažima, koji omogućava sveopštu kraću u svim vidovima na svim poljima. Često kao antipriča i antisatira prilog u knjizi ima za cilj da, i u najmanjoj meri, upućuje na originalnost u književnom Vidokrugu. Idem da me vide sve te gnjide. Možda se i postide, kad me vide. Sve te gnjide. Uva, uva, prodera se jedna buva.

Osvajanje slobode Mile Kolar, svi njeni napori, odricanja, sabrani su u ovu neobičnu autobiografsku i putopisnu knjigu. Milino traganje za novim životnim iskustvima liči na putovanje vremenskim brodom koji ide od Hong Konga, preko Saudijske Arabije, Jemena, Australije i Kanade. Sve vreme Mila definiše svoju životnu filozofiju, živi život svoje porodice i svagde i na svakom mestu pronalazi neki novi životni cilj i novi životni put. Njena traganja nisu traganja jednog hirurga, nego je to duboko uranjanje u nauku, lečenje i svakolike medicinske izazove. Ta nepredvidljivost životnih tokova omogućila joj je da sagleda različite koncepte života, mnoge religije i verovanja, da bi na kraju utvrdila svoju definiciju Boga. Njena životna interesovanja idu preko medicine do literature, filozofije, estetike, slikarstva i dizajna enterijera. Mnogi će u ovoj knjizi saznati neobične i čudesne stvari iz svetova koje je ona imala prilike da vidi i uživa u njima.

Neukrotivi napredak – knjiga s neobičnim naslovom i neobičnim sadržajem. Odraz je vremena kako ga je doživeo pisac. Sastoji se od pripovesti o istinitim događajima. Posebno mesto imaju pripovesti o tome kako se sudbina poigrava ljudima: kako najsposobniji napreduje do nesposobnosti o, nazad, do propasti koja ishodi rasejanjem; kako sposoban zbog viteške zakletve odbija svako unapređenje i ceo radni vek ostaje u mestu; kako čestit mora da napreduje mimo svoje savesti da bi sačuvao glavu; kako se pošten ceo vek bori s morom što ne može da vrati moralni dug – bar da sazna ime dobrotvora koji je žrtvovao svoj život da bi spasio njegov. I druge priče održavaju burna vremena kroz koja smo prolazili i još prolazimo. Životnim dramama nikad kraja.

Da bi otpočeo svoj novi život u Londonu, hirurg Vojkan je prinuđen da odredi sličnosti i razlike sa osobama koje sreće u novoj sredini, ali i da definiše sopstveni identitet. U traganju za vlastitim identitetom, on pristupa rekonstrukciji avanturističkog puta svog ujaka. U oba slučaja autor suprotstavlja pojedinca i kolektiv, lična humanistička i etička načela suprotsta¬vlja kolektivnom metežu, jer je potraga za identitetom pitanje individualne slobode. I to jeste ključ romana: stvarni identitet je uvek identitet pojedinca i on je uvek narušen, ili u opasnosti od kolektiva, i to ne samo u ratnim okolnostima. Upeča¬tljivo je što u ovom dinamičnom štivu po junake pod¬je¬dnaku opasnost predsta¬vlja i strani neprijatelj i nacionalni korpus kome pripadaju, čime je pisac zadovoljio važan uslov u književnosti – da se bavi pojedincem, ne kolektivom. U romanu ima dokaza da i patriotizam čini lični identitet. Patriotizam ovih junaka ogleda se u humanizmu koji nose sa sobom, u ljudskim vrednostima koje masovne (nacionalističke) kampanje redovno zaobilaze. Poseban sloj u romanu je sudar i koegzistencija dva po prirodi prilično suprotstavljena mentaliteta, srpskog i engleskog. Sudar ta dva mentaliteta svodi se na lične relacije, na osnovne ljudske komponente. Zapravo, kada se otklone kolektivni ogrtači ostaju ljudi i ostaje prihvatljiva komunikacija.

Ovo su priče zbog kojih je Prava Jelena postala jedan od mojih omiljenih likova. Kroz njene priče želela sam da kod sebe upoznam sve ono što ona ima. Pratila sam je od početka, krišom, kada niko nije gledao. Od nje sam naučila sve ono što sam želela da budem kada se kamere isključe, a svetla prestanu da mi blješte pravo u oči. Neke mlade, ali ne i bezbrižne, druge zrele i teške – ove priče, pomerale su me do poslednjeg atoma mog bića. Kada bih birala, kroz redove ove zbirke svirale bi samo violine, ponekad tužno i plačno, nekad glasno i neslušljivo. Jelena, ponosna sam na sve što jesi – izlomljena i melanholična, užurbana i nestalna, dugoostajuća i nepresušna. Hvala ti, iako je sebično ponositi se tobom. Kontrakulturna

Posle velike medijske pažnje koju su izazvali naslovi Šapa u ruci i Ne ostavljaj me, stiže šesti spis edicije „Bestseler” o psima i ljudima. Koautori, uz bezrezervnu podršku i jednaku zaslugu autora novih priča, iznova poručuju da je uloga pasa u našim životima ne samo pitanje uzajamne razmene emocija već i važno pitanje urbaniteta uz realan osvrt na stanje u društvu. Novinari, lekari, profesori univerziteta, glumci, književnici, umetnici, veterinari, sportisti, zaštitari životinja i drugi, opet su na zajedničkom zadatku. Svako na svoj način uz mnogo ljubavi, iskrenosti i posvećenosti, kao najvažnijih sastojaka ovog suživota. Otkrivajući tragove koje psi u njihovim životima ostavljaju a kojima zajedno koračaju, svoje priče pričaju Danica Vučenić, Vanja Bulić, Mirjana Bobić Mojsilović, Tanja Petrović, Davorin Darko Ribnikar, Dragutin Backo Gregorić, Cvijeta Mesić, Ivana Vrdoljak Vanna, Dragan Jovanović, Aleksandar Tešić, Vanja Milačić, Ivan Tokin i mnogi drugi ljubitelji čovekovog najstarijeg i najvernijeg prijatelja iz životinjskog carstva.

Mišo Gaćinović piše: pjesme, eseje, priče, romane… Objavio je dvadesetak eseja o pjesnicima na talasima Radio Budve; zbirke pjesama: Oaza, Pjesme, Čudesni svijet, Knjiga o Potopu, Na bijelome hljebu, Čitanka šahovska i Iz nade rosa; zbirku priča Plač nad Slobodom; romane Tajna, Dolazimo… i odlazimo… i Bolnica. Priprema za štampu eseje, probrane i nove pjesme. *** Pisac je rođen 1958. godine u Nikšiću, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na odsjeku Južnoslovenski jezici, grupu Srpskohrvatski jezik i književnost. Od 1990. godine živi u Budvi.

O delu Ovo pisanje podseća na (ne)postojeću, trash, i thrash, literaturu, Bosanski lonac, bez doziranja komponenti. Autor je ispravno shvatio da se mnoge stvari podrazumevaju, pa je lišio sebe skribomanije. Ubeđen sam da mu je to bio i cilj. Manjak napora (što verovatno nije tačno), prikrivanje oskudnosti svoga pera i, naravno, već poznata lenjost, stvaraju utisak žurbe. Ne samo u pisanju? Početi pisati u tim godinama znači biti ne ljut nego besan, toliko besan da bi se pobedio opravdani otpor pisanju. Znao je da mu neće uspeti „belle lettre” (u stvari, nije to ni želeo). Nije želeo ni zanimljivu priču, hteo je nešto što ne postoji. Živeo je svoju utopiju kao san koji bi želeo često da sanja, gde se jedino prijatno osećao. Nerviralo ga je to što se mnogi pisci trude da od običnog „naprave” neobično. Pokušao je obrnuto. To što, uglavnom, konstatuje, ne obrazlaže, deo je posledica. Pokušavao je svojom inteligencijom i erudicijom „zamazati” stvar. Malo je spontanosti, strasti, a mnogo konstrukcije. Malo je radosti, još manje tuge. Nije voleo tužne ljude. U stvari, bio je protiv prava na tugu, kao „prirodno obogaćeni” stoik. Upravo zbog toga mu neko ne bi verovao. Pravilno je uradio što je u naslovu stavio skice umesto priče. Shvatio je, u stvari, oduvek je znao da ne ume da priča. Pitam se, o čemu ovo pisanje govori. Nešto o vremenu kada se izvozilo samopouzdanje, koje je tako subverzivno. Budućnost je pokazala, nažalost, da je taj „otrov” preskupo plaćen. Nešto o sadašnjosti? Najviše o sebi, što je najmanje želeo. Autoportret-skica. Ne može se osporiti da celu knjigu prožima i gađenje prema hipokriziji. Nisam pročitao ni reč o ljubavi i seksu i to može biti zamerka, ukoliko čoveka smatramo normalnim bićem, s pravom na različitost (kako ovo zvuči profano, rekao bi on). Smatra da čitanje različitih knjiga nijansira i opravdava ljudske razlike. Ili obratno? Ili i jedno i drugo? Večiti tragovi… Iako je bio svestan činjenice da je sve već napisano (ali nije pročitano) i da je o svemu pisano (ali nije napisano), bio je neprekidno pod strepnjom da napiše nešto što je već napisano, a da nije „prijavio izvor”. Strepnja mu je često bila u sukobu sa razumom. Surovo i sirovo pisanje, lišeno suvišnog do preterivanja, ne ugrožava mu sposobnost da o bilo čemu napiše bilo šta, a da ne zvuči glupo. To baš i nije tako lako. (Za kraj, nešto pohvalno.) Bonus track, dodatak, to hrabro, lucidno, često ne-zgrapno, češće nebrušeno i, u celini, nervozno zamišljanje budućnosti, samo na prvi pogled deluje kao potpuno različito tkivo od onog s početka. Čak i ako previdimo neke kopče, (sklonost alkoholu, na primer), nije teško zaključiti da obe strane dosta govore o njegovom odnosu prema sadašnjosti. Logika sama po sebi. Smatram da je precenio čovekove mogućnosti. Premalo vremena mu je dao za ono što je zamislio. Međutim, ako se podsetimo da 1984. g. (Orvel) nije bilo Velikog brata ni Evroazije, niti je čovek otputovao na Jupiter 2010 g. (A. Klark), treba da prihvatimo da to nije uopšte bitno. Dalje… Služeći se raznim „izmima”, tuđim i svojim (tako bar on misli) teorijama, maštom, promišljenim predviđanjima, pravi svojevrsnu kompilaciju koju je vredno probati, makar je „dosoljavali”. Uveren da od budućih dokaza treba da se „plaše” sve teorije i „izmi”, bez ograde, daje svojoj mašti na volju, u kojoj je Logiku postavio za „glavnog cenzora”. To što ne pominje reč kultura a tvrdi da je politika nestala može značiti da nam daje priliku da sami zaključimo; „Sve je Kultura”! Za kraj bi rekao da se kroz sav galimatijas skromno, nezapaženo provlači jedan „izam” koji, očekujući nove dokaze, ne treba da brine za svoju budućnost. Humanizam! Autor Autora

Evo knjige koja se pojavila s razlogom. I razložno. U tekstovima Mile Filipović našli su se relevantni komentari u kojima se pretežno prepliću američki događaji, tamošnje ličnosti i svakodnevica velike zemlje, koju su mnogi nekritički videli kao ostvarenu utopiju. Njeni zapisi s lakoćom stižu do onih kojima su namenjeni. U njima dominiraju slike izopačenosti američkog političkog života, neadekvatnosti političke kulture i neprikladnosti svakodnevnog načina života. Svoja ubeđenja autorka je obojila kritičkom opservacijom. Njena sagledavanja su umna, ironična i uverljiva, čak i proročka. Duhovite i pronicljive ocene aktuelne američke stvarnosti, viđene iznutra, prate dobra civilizacijska predviđanja i još bolje političke procene. Lucidnoj analitičarki ne promiču ni uvrežena i stereotipna mišljenja, ni ukorenjene predrasude, ni prizemni pragmatizam, ni posledice neoliberalne recesije, ni trivijalnost instant zadovoljstava, ali ni ona latentna zbivanja kao što su manipulacija svešću, skriveni rasizam i mreže zarobljenosti postvarenim odnosima i lukavstvom interesa. Tu je i ono što je vidljivo ali i ono što se nazire, nagoveštava i pretpostavlja. Nespokojna i setna zbog političkog mrtvila i uspavanosti naše zaboravljene i zapostavljene dijaspore, još nespokojnija zbog prljave i nedobronamerne propagande koja je pratila našu nedavnu tragičnu istoriju, Mila Filipović pokazuje da i pogled zdravomislećeg, objektivnog i pametnog posmatrača sa strane, sa distance, ima mnogo više smisla i verodostojnosti nego uzavrele strasti sluđenih patriota. Zadovoljstvo u čitanju njenih kolumni neće izostati jer se i zbog stilske jednostavnosti, neposrednosti i spisateljskog umeća doživljavaju kao ispovest iskrenog prijatelja u tišini noći. A sve što je u ovom spisu zapisala ova naša autorka, koja živi i radi u svetu, pokazuje kako izgleda sloboda kazivanja i sloboda mišljenja kao vrednost javnog postojanja. Ratko Božović

Potpun nаslov knjige Ceger pun ljubаvi trebаlo bi dа glаsi Ceger pun pričа o ljubаvi. Sve ove krаtke priče zbivаju se u epicentru vаroši i grаdovа, nа pijаčnim trgovimа, počev od Vršcа, rodnog piščevog grаdа, i Bečа, u koji je zаlutаo vršаčki ceger gospođe Jelene Todorović, pа do Beogrаdа i njegove Bаjloni-jeve pijаce u Skаdаrliji. U nekim pričаmа zа-mirisаće zlаtiborski med nа Zlаtiborskoj pijаci, ili slаnkаsti jetki miris pjаce u Rovinju, а u zаvršnoj priči „Rаstаjаnje sа Elvirom“ žuto mediterаnsko cveće sа pijаce u Trebinju. U intimi pijаcа, nа kojimа i nepoznаti ljudi ostvаruju bliske kontаkte, nа kojimа se, često, osećаmo poput vernikа u crkvi zа vreme ne-deljne liturgije, ljubаv prosine među ljudimа kаo nаjviši vid ljudskosti. Priče o tome nаšle su se u piščevom cegeru zаjedno sа kupljenim i pаžljivo složenim bаkаlukom. Iz tog cegerа izvаđene, one nа nov i neuobičаjeno iskren i prisаn nаčin govore o ljubаvi. Orošene su intenzivnim sećаnjem, zаlelujаne ritmom lirske proze koju ćete slušаti kаo „muziku koju volite“.

Autor u edukaciji iz života nije prekidan otkako je zakmečao jedne prijatne večeri 1948., sa razloga što mu se sve važne stvari od tada dešavaju suprotno od onoga kako krene da liči da je predodređeno. Juvenalne dane odsanjao je kao neprpravljiv romantičar, pa je upisao i završio elektrotehniku. Hteo je stopama oca da postane pilot, pa su ga celog radnog veka, više od 1,300 puta vozili drugi piloti.U jakoj je sentimentalnoj vezi sa klasičnom muzikomi operom, pa je 38 godina proveo u nemilosrdnoj disharmoniji velikih svetskih korporacija.Prijaju mu trenuci osame, da bi četri decenije neprestano putovao po četri kontineta, a sanja samo peti.Već dugo želi da sve to u jednoj knjizi dovede u red, ali između ovih korica, o svemu tome nema ni jedne jedine reči…

Pipine priče iz knjige su mi mnogo pomogle. Neke sam od nje čula u razgovorima telefonom. Zaista osećam veliku privilegiju što imam Pipi za prijatelja i što učestvujem i doprinosim da ljudi, kroz njenu energiju, shvate koliko su moćni i da sve mogu da ostvare. Hoću da podelim sa vama svoje iskustvo. Ove priče su dragocene i pravo blago. Indirektno i nežno neguju čovekovu dušu, na prirodan Božiji način. Ovim pričama neprimetno i tiho Pipi kuca na vrata srca čitaoca, i vidimo i čujemo iskonske mudrosti, a njih smo i željni i žedni. Čitajući knjigu i mi se povezujemo na kanal koji nas uzdiže ka nebu, a to je danas itekako potrebno da bismo se uskladili sa svim promenama koje su prisutne na Zemlji. Priča se o podizanju vibracije, o galaktičkim promenama, o Univerzalnim zakonima, o aktivaciji svih ljudskih Božijih resursa, a to sve upravo neprimetno imate u ovim dedinim pričama i Pipinim Istinitim pričama iz života.

Imali smo pre godinu dana veoma inspirativnu i sasvim uverljivu, a ponajviše pitku knjigu Nikole Ninkovića o neodoljivosti stare višnjevače, sremačkog nektara, sa njenom skoro iskonskom istorijom i sa dosta drevnih i manje drevnih tajni kako se ona pravi. Zašto dosta? Zato što ih u izvesnim nijansama ima neverovatan broj, da je i ovakvom višnjevačologu, kakav je Nikola Ninković, ponešto tada ostalo nedostupno. O tome, doduše usputno, ponešto svedoči i ova knjiga. Posle ove knjige probali smo jednu opisanu višnjevaču i uverili se, u nazdravlje nam, u mnoga njena svojstva svih hvala vredna. Tada smo predvideli da se Ninković na ovoj knjizi o višnjevači neće zaustaviti. I evo, razvezao mu se jezik. Evo Priča uz Sremačku višnjevaču koje su izvornog porekla, ali od strane Ninkovića prikupljane i ispisane njegovom veštinom koliko prepričavanja još više dodavanja. One su glavno meze, uz sva moguća koja idu uz višnjevaču, ali i glavno ishodište uživanja u višnjevači. Zato ove priče treba i čitati uz višnjevaču. Ako je nemate, onda morate zamišljati da ih čitate uz nju. U dobra vremena televizije priče bi bile dobar predlog za zanimljivu seriju. Ovako, ova duhovita knjiga je dobar prilog za karakterologiju Sremaca. Knjiga je posvećena Sremicama, koje inače prave višnjevače za one koji domišljaju ove priče. Izdavač i urednik su posle prve Ninkovićeve knjige probali višnjevaču. Posle ove knjige nećemo probati Sremice. Milovan Vitezović

Kad sam napisao ispovijest o Boniju, došao sam na ideju da pozovem prijatelje i ličnosti iz javnog života da mi se pridruže svojim prilozima, iskustvom kučkarskim.. Tako je prošle godine i nastala knjiga „Psi i njihovi prijetelji“ .

Mala Madlena je naizgled knjiga o rivalstvu dve sestre. Ona je, zapravo, priča o raznim vrstama ljubavi i priča o ljubavi u jednoj porodici kroz koju sestre Pajkić vode čitaoca šarmantno, duhovito i toplo. U ovoj neobičnoj knjizi, smenjuje se pripovedanje sa kulinarskim čarolijama i čitalac neosetno, kroz smeh i setu, prati tri generacije pitoresknih likova, odrastanje glavnih junakinja i njihove male i velike bitke za mesto u porodici i kuhinji, u stvari, u životu. Jer, svaka generacija donosi nešto novo, ima svoje ideje, ali suparništvo i borba za prevlast ostaju isti. Kao i ljubav. Mala Madlena je putovanje kroz male mere, po kojima se nekada svet određivao i veliku porodicu na kojoj se svet nekada zasnivao.

Prof. Peter Gerlinhof: „Poetika Teodore Tare ne želi da otkrije ’nesporne istine’ nego da nas uputi na dublje slojeve ljudske spoznaje. Spisateljica je pokazala veliki talenat u umetničkom spajanju raznih kultura. Viđenje istorije je ubedljivo u svojoj intelektualnoj finoći, koja nudi čitaocu pravi duhovni užitak. Sjajna knjiga!” Dobrica Ćosić: „Teodora Tara je magično sjedinila erudiciju i poeziju u originalnom pripovedaštvu. Ona je pisac čija je tvoračka snaga često dostojna snazi i lepoti istorijskih ličnosti čije je sudbine ispisivala.”

Život jeste čudo koje izmiče, i oku i peru, ali dat je nekima dar,čulo, da se podmetnu kao živi papir, i prime otisak. Takvim je čulom ulovljen i otisnut Spomenar Branislave Marković. Kao pečat života. Takvo osvrtanje na život ne preti time da će iko biti skamanjen. Ni onaj koji se osvrće, ni oni koje on sećanjem priziva. Naprotiv, utvrđuju se upravo i jedino oni trenuci u kojima smo uistinu bili živi, jer smo oslušnili drugog i pokazali ljudskost u doticanju sa njim. O takvim doticajima svedoči ova knjiga. Branislava Makrović ima toplinu i trepetnost za drugog. I budnost. Tri palice koje otvaraju kao tri svežnja ključeva. Tačnije, pred njima se čaura života otvara sama jer joj je dozreo čas. Zlata Kostić