Znakovi pored puta Sveske Omer-paša Latas Kuća na osami Književni dragulji koji krunišu Andrićev opus! „Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja.“ „Svi umru samo jednom, a veliki ljudi dva puta – jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina.“ „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.“ „Sve su Drine ovog sveta krive i nikad se one neće moći svekolike ni potpuno ispraviti, ali nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.“ „Žena se zamori da bude čoveku prijatelj.“ U najznačajnije nedovršene prozne celine iz Andrićeve zaostavštine spadaju njegovi zapisi, zapažanja, romaneskne i pripovedačke zamisli, saveti za pisce i beleške o ljudima, pojavama, jeziku i književnosti koje je pisao celog života, od 20-ih godina XX veka, i sabirao ih u celinu koju je simbolično nazvao Znakovi pored puta. Primer piščeve radionice i svojevrsnu dopunu Znakova pored puta predstavljaju ispisi, citati i zapisi iz brojnih piščevih beležnica čiji je izbor posthumno objavljen pod naslovom Sveske. Pritom, brojni Andrićevi ispisi iz svoje lektire na stranim jezicima (nemački, francuski, latinski, italijanski i španski) prvi put su prevedeni u ovom izdanju i utoliko je ovaj veliki segment iz njegove zaostavštine sada prvi put kompletan. Najzad, nedovršeni roman Omer-paša Latas, o osmanskom paši srpskog porekla koji je u drugoj polovini XIX veka poslat u Sarajevo da uguši begovski ustanak protiv sultanovih reformi u Bosni, i nedovršena zbirka priča Kuća na osami – prava su kruna i sublimat Andrićevog pripovedačkog opusa. Objedinjeni među koricama jedne knjige, ovi „usputni“ rukopisi neodvojiv su deo Andrićevog kapitalnog opusa i ključ za razumevanje njegovog književnog postupka i dela.

Jedna od najznačajnijih knjiga priča Mihajla Pantića u kojoj se pojavljuju figure Novog Beograda, ali i sveta rok muzike, filma i košarke. Uzbudljive priče o urbanoj svakodnevici. U knjizi Vonder u Berlinu Pantić istražuje duboke fascinacije kojima se može poveriti strast jednog života i utoliti praznina istog tog života – književnost i u okviru nje sami elementi, priča i pesma, muzika i u okviru nje opet element otkriven u moderno doba kao nataložena energija zvana rok, sport i u okviru njega košarka. Pripovedač prepoznaje i povlašćuje proširene prostore egzistencije, one u kojima se potvrđuje individualnost i u kojima se uočavaju ili pak samo trpe dejstva velikih, nadindividualnih sila. Objavljena prva put 1987. godine, knjiga Vonder u Berlinu je doživela odličan uspeh kod kritike i publike. Ovo je četvrto izdanje ove Pantićeve knjige priča. Priče iz ove knjige prevedene su na više jezika i zastupljene u nekoliko antologija i panorama savremene srpske priče objavljenih u zemlji i inostranstvu.

Što ja volim emancipaciju, prosto je obožavam. Moje pretkinje za emancipaciju čule nisu, zato su rmbale kao robovi vascelog života, a onda je jedna od mojih baka načula da tako nešto postoji i odlučila da to u svoje dobro iskoristi. Završila je učiteljsku školu i od tada je em radila kao učiteljica, em rmbala kao i sapatnice iz druge rečenice. „Jelica Greganović uspeva da bude Efraim Kišon i Ogden Neš i Fransoa Rable! A sve to – u suknji! Kroz jednu naizgled laganu, sasvim šaljivu i dovoljno uvrnutu priču, Jelica Greganović dokazuje istovetnost ljudskih emocija, i osnovnih i nijansiranih, koje ne zaobilaze ni staru ni novu eru, ni Sibir ni Obalu slonovače, ni Kolumba ni Hasu ni Sosu – nikoga i nikad. Dokazuje da svi plačemo iste suze, živimo isti život. I samo nas nijanse čine Kolumbom ili – Jelicom Greganović.“ Gordana Vlajić, književnica „Zašto svoj život otkrivamo u tuđim pričama? U Osmehu za svaki dan Jelica Greganović ispisuje sopstvene, one sasvim lične i porodične priče, otkriva nam male porodične tajne, i sve bi bilo gotovo idlično da ih spisateljka ne iskazuje i u prenosnom značenju. Dozom samoironije, pomalo burleskno, ona svojstvenim stilom otkriva da biti u svojoj priči u ulozi žene, majke i spisateljice i ne može biti drugo do ’slatka’ patnja... pa se sve češće pitam jesmo li si kazna ili nagrada?“ Mirjana Marinšek Nikolić, književnica Ova knjiga nudi više od neobuzdanog smeha – umeće da se živi život, svaka njegova sekunda. Živeti i smejati se neobuzdano i glasno zadaci su koji ne mogu da se odlože za kasnije.

Evo knjige koja se pojavila s razlogom. I razložno. U tekstovima Mile Filipović našli su se relevantni komentari u kojima se pretežno prepliću američki događaji, tamošnje ličnosti i svakodnevica velike zemlje, koju su mnogi nekritički videli kao ostvarenu utopiju. Njeni zapisi s lakoćom stižu do onih kojima su namenjeni. U njima dominiraju slike izopačenosti američkog političkog života, neadekvatnosti političke kulture i neprikladnosti svakodnevnog načina života. Svoja ubeđenja autorka je obojila kritičkom opservacijom. Njena sagledavanja su umna, ironična i uverljiva, čak i proročka. Duhovite i pronicljive ocene aktuelne američke stvarnosti, viđene iznutra, prate dobra civilizacijska predviđanja i još bolje političke procene. Lucidnoj analitičarki ne promiču ni uvrežena i stereotipna mišljenja, ni ukorenjene predrasude, ni prizemni pragmatizam, ni posledice neoliberalne recesije, ni trivijalnost instant zadovoljstava, ali ni ona latentna zbivanja kao što su manipulacija svešću, skriveni rasizam i mreže zarobljenosti postvarenim odnosima i lukavstvom interesa. Tu je i ono što je vidljivo ali i ono što se nazire, nagoveštava i pretpostavlja. Nespokojna i setna zbog političkog mrtvila i uspavanosti naše zaboravljene i zapostavljene dijaspore, još nespokojnija zbog prljave i nedobronamerne propagande koja je pratila našu nedavnu tragičnu istoriju, Mila Filipović pokazuje da i pogled zdravomislećeg, objektivnog i pametnog posmatrača sa strane, sa distance, ima mnogo više smisla i verodostojnosti nego uzavrele strasti sluđenih patriota. Zadovoljstvo u čitanju njenih kolumni neće izostati jer se i zbog stilske jednostavnosti, neposrednosti i spisateljskog umeća doživljavaju kao ispovest iskrenog prijatelja u tišini noći. A sve što je u ovom spisu zapisala ova naša autorka, koja živi i radi u svetu, pokazuje kako izgleda sloboda kazivanja i sloboda mišljenja kao vrednost javnog postojanja. Ratko Božović

Moja divna sudbonosna grupa polaznika škole pisanja napisala je potresnu, duhovitu, pametnu knjigu o svima nama... Ova čarobna knjiga nije samo ezoterijsko egzocentrični vodič za tajne tehnike pisanja, ona je pre svega knjiga ljubavi. Nikada u životu nisam toliko plakala kao kada sam čitala ovaj rukopis.

Knjiga priča jednog od najznačajnijih savremenih hrvatskih pripovedača. Priče u knjizi Nahrani me sugestivno i uzbudljivo pripovedaju o savremenom urbanom iskustvu, o ljubavi, o porodičnom životu i iskustvu roditeljstva, ali i o iskustvu života sa aktuelnom istorijom i burnim tranzicijskim izazovima. Priče u knjizi Nahrani me istražuju intimnih svetova i porodičnog života i roditeljstva u susretu sa iskušenjima svakodnevice i velikih priča koje dolaze sa svih strana. Pripovedajući o ljubavi bez koje nije moguće, a sa kojom nije lako, ove priče, ispunjene i slikama ljubavne žudnje i scenama patnje zbog ljubavi, govore i o tome kako ljubav počinje i kada se završava. U ovim pričama ljubavi i tajanstva, žudnje i traganja za mogućim mirom uvek se otkriva napetost koja im daje posebnu snagu i dramaturgiju. Istinski suočene sa najprovokativnijim pitanjima stvarnosti, priče Romana Simića pogađaju u samo središte savremenog života otkrivajući velike lomove društvenih i istorijskih procesa i njihove posledice u unutrašnjim, emotivnim svetovima svojih junaka. Snažno i neodoljivo. O Vama i za Vas. Za knjigu Nahrani me Simić je dobio Nagradu „Kiklop“ za najbolju proznu knjigu godine u Hrvatskoj i Nagradu „Ranko Marinković“. Simićeve priče uvrštene su u više antologija i pregleda hrvatske proze, a prevođene su na desetak jezika. “Trudim se da pišem samo kada ima šta reći i da uvek mogu da stojim iza toga. Nekako ispada da je tema mojih priča najčešće ljubav, odnos dvoje ljudi, njihovo razumevanje i to čudo koje ih uvlači u zajedničku priču. Ali ja se u pričama ne zadržavam samo na toj ljubavi, mene zanimaju najrazličitija lica ljubavi, i onda kada ona nestaje, kada nas ograničava, kada nas potiskuje, kada pokazuje svoju mračnu stranu.” (Roman Simić)

OVA KNJIGA POKAZUJE DA ANDRIĆ, KAO VELIKI PISAC, NIJE ZAOBIŠAO NI TEMU DETINJSTVA... Svaka od ovih priča dirljiva je apoteoza dečijem mikrokosmosu i izraz života u jednom individualnom svetu, dokaz bogatstva toga sveta, njegove angažovanosti ili pasivnosti, agresivnosti ili produhovljenosti. Priče iz ove knjige ostvarene su u jednom zaletu, u velikom nadahnuću, izvučene su iz samog života, iz duše, iz dečijih potresno razigranih čula, iz slutnji, nemira i snova. Iako Andrić razlaže najrazličitije životne situacije i posebno analizira ona stanja koja se u detetu pojavljuju u trenucima kad se život u njemu oglašava kao neizvesnost, kao zagonetka ili kao zamka, priče su se u njemu oglasile kao neponovljiva umetnička lepota. To pokazuje da Andrić nije samo usavršavao svoje pripovetke u formalnom smislu već ih je strastveno i dugo živeo, sve dok se nisu u njemu objavile kao emotivni kontrapunkti i kao misaona jezgra u kojima su kondenzovana iskustva i vizije života.

Ako neko od vas još uvek traga za dokazima o tome da li život ima smisla, pronaći će ih u ovoj knjizi. Jednostavne i istinite, privlačne u svojoj stidljivosti, ali dovoljno smele da prikažu ono sklonjeno od pogleda, priče u njoj povezuje reč koju toliko volimo da čujemo i izgovaramo. Sreća. Bilo da je u pitanju Markesov sudbonosni kavez za ptice, Apdajkovo divljenje upućeno svakodnevnom intimnom trenutku, Tilinakova životna gozba zalivena francuskim šampanjcem, božićna ćurka koja će u priči Marija de Andradea povezati članove jedne porodice ili zavodnička igra skrivanja u priči Kamenskog, u svima njima sreća greje kao grumen zlata, kao sunce kojem ni tmurni oblaci ne mogu ništa. Magijom pripovedanja vrsnih svetskih autora ove antologije život dobija potrebnu svetlost i lepotu, značenja koja, uprkos mozganju filozofa i uzaludnim zaključcima nauke, mogu da uoče i zabeleže samo majstori svetske književnosti.

Smeštene u blisku budućnost, četiri pripovesti u ovoj knjizi, koja se ne ispušta iz ruke do poslednje stranice, daju vernu sliku današnje Srbije nad kojom se nadvija senka svetske kataklizme. Uverljiv i duhovit dijalog, bez mnogo deskripcije i mudrovanja, u noveli Deset dana juna pruža sliku rasula u vojsci i raspada svih vrednosti u društvu koje je izgubilo tle pod nogama u vreme novog sukoba na Kosovu; Sajdžija je književno izuzetno uspela psihološka studija karaktera različitih likova u prestonici u danima globalne ekonomske krize pred raspad Evropske unije: sitnih kriminalaca, izgubljenih narkomana, pokvarenih policajaca, korumpiranih lekara i pozitivnih „negativaca“ koji su sebe žrtvovali za svoju najbližu okolinu jer su bili najsposobniji da se bolje snađu i opstanu u turbulentno vreme; Konus je pravi mali diplomatski triler u čijoj je pozadini bliski nuklearni rat između Rusije i SAD, uzbudljiva priča sa političkom i kontraobaveštajnom pozadinom kojagovori o sudbini mladog bračnog para, saradnika stranih obaveštajnih službi, koji to kriju jedno od drugog; Finalna revolucija sagledava nastanak i širenje namerno izazvane svetske pandemije u priči o našim uspešnim i neuspešnim ljudima... Ova satirična i istovremeno opora knjiga na originalan način slika raspad vrednosti u zemlji koja polako gubi svoj identitet, bez obzira na sunovrat u svetskim razmerama, otkrivajući Gorana Aranđelovića kao osoben glas u savremenoj srpskoj prozi.

Posvećena ženama, ova kolekcija od trinaest suptilnih erotskih priča neobičan je spoj erotskih fantazija i poznatih klasičnih bajki kao što su Lepotica i zver, Pepeljuga, Ružno pače, Carevo novo odelo. U novom fantastičnom svetu prelepa princeza je upletena u ljubavni trougao sa zgodnim princom i njegovom dopadljivom sobaricom; neiskusnu devojku roditelji udaju za brutalnog čoveka čiji neobuzdani apetiti razbuđuju u njoj strast. U ovom novom ruhu, žena je slobodna, nesputana, svesna svojih moći. Uviđajući želju žene za romantikom i senzualnošću, autorka je u prave ženske seksualne fantazije dodala strast i nežnost. Ove priče bez cenzure ruše tabue o ženskoj seksualnosti i odaju priznanje ženskoj zainteresovanosti, radoznaloj prirodi i erotskoj moći. Posle ove knjige, poznate bajke iz detinjstva dobijaju sasvim novo značenje, a vi ćete ostati budni dugo u noć...

Sugestivno, prinicljivo i duhovito pripovedanje o iskustvu nove emigracije. Priče Jelene Rosić na izuzetan način oslikavaju i dramu odlaska i dramu navikavanja na novi svet i život u njemu. Junaci ovih priča su emigranti koji su devedesetih godina, pred naletima ratova i drugog istorijskog nasilja, otišli u Sjedinjene Države, da tu započnu novi život bez istorije, ali vrlo brzo shvataju da su se našli u međuprostoru između sveta koji su napustili i sveta u koji su došli. Ova knjiga definitivno potvrđuje Jelenu Rosić, autorku koja već petnaest godina živi u SAD, kao jedan od najznačajnijih pripovedačkih glasova u novoj srpskoj književnosti.

Zbirka kratkih priča za bolji život! Konkursna zbirka: od preko 800 pristiglih priča i 730 autora koji su učestvovali na konkursu Antidepresiv, Mirjana Bobić Mojsilović je izabrala 46 autora i sastavila ovu zbirku koja je dokaz da dobre vibracije ne poznaju granice. Zajedno protiv loših vesti, besmisla, straha i Velikog brata… Priče iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Bosne, Češke, SAD-a; studenti, penzioneri, nezaposleni, umetnici, prevodioci, profesori, oni koji pišu stalno i oni koji nikada pre nisu ništa napisali, našli su se zajedno u ovoj zbirci u kojoj su skupljene priče o ljubavi, usamljenosti, deci i roditeljima, o nadi, beznađu, pobedama, o smislu i traganju.

Nova knjiga Vide Ognjenović. Premda na prvi pogled govori o različitim prostorima i o različitim sudbinama, ovo jezički iznijansirano i snažno pripovedanje zapravo je sugestivna priča o modernim sudbinama predstavljena kroz nekoliko portreta junaka koji su upečatljivi, stvarni i mogući, od krvi i mesa. Te sudbine se prepliću i dozivaju tako da ove priče oblikuju gotovo romanesknu celinu. Junaci u novim pričama Vide Ognjenović nalaze se u mreži mnogobrojnih priča koje su čuli, vesti koje su došle do njih, informacija koje su im promenile život. U Živim primerima pripoveda se postepeno, ali se utoliko napetije i sugestivnije ocrtavanju fizionomije junaka i njihove sudbine, kao i ona iskliznuća u tim sudbinama zbog kojih priča i nastaje, o kojima jedino i valja pričati. O tome pričaju nove priče Vide Ognjenović.

ANDRIĆEVE PRIČE O ŽENAMA, POKAZUJU MAESTRALNU RAZIGRANOST I VIRTUOZNOST NJEGOVOG NEMIRNOG DUHA I DOKAZUJU MOĆ NJEGOVOG PRIPOVEDAČKOG GLASA... Žen­ske pri­če Ive An­dri­ća pred­sta­vlja­ju pra­vi li­te­rar­ni do­ga­đaj pre­vas­hod­no za­to što su, iako pre­ci­zno lo­ci­ra­ne u svo­je vre­me i pro­stor, vi­še ne­go uni­ver­zal­ne, pa ta­ko mo­gu bi­ti sa­ge o bi­lo ko­joj že­ni. Da bi do­šao do sa­me su­šti­ne že­ne, An­drić pri­me­nju­je raz­li­či­ta sred­stva ka­zi­va­nja, od kon­kret­no-čul­nih sli­ka do pri­vid­no mir­ne me­di­ta­ci­je. Iz to­ga je u ovim pri­ča­ma pro­is­te­kla po­tre­ba za stal­nim iz­me­na­ma rit­ma, od uspo­re­nog i sti­ša­nog, do ubr­za­nog i uža­re­nog, ka­ko bi se naj­a­u­ten­tič­ni­je is­pri­ča­le isti­ne o sin­te­zi že­ne i sve­ta. Sve je to An­drić ma­e­stral­no kre­a­tiv­no po­ve­zao, stvo­riv­ši unu­tra­šnje kon­ti­nu­i­te­te i lič­ni uvid u su­šti­nu žen­skog tra­ja­nja. U nji­ma su pri­ka­za­ni on­to­lo­ški uspo­ni i pa­do­vi že­ne od him­nič­no­sti do ali­je­na­ci­je, a pred či­ta­o­cem se ma­gič­no raz­li­sta­va­ju slo­je­vi žen­skog bi­ća ko­ji iz ne­po­zna­tog stva­ra­ju po­zna­to, iz ne­ve­ri­ce ve­ru, iz emo­ci­o­nal­nog tre­pe­re­nja ve­li­ke stra­sti.

Zebaldovo impresivno delo sačinjeno je iz četiri pripovetke koje rekonstruišu izgubljene živote četiri osobe koje su se bespovratno iselile iz Nemačke. Kombinujući sećanja, prikupljenu dokumentarnu građu - fotografije, isečke iz novina, lične beleške i svedočenja, Zebald sa osećajnošću romanopisca, strpljenja arhiviste, preciznošću pejzažiste pokušava da oslika ljude koji se u životu više ne snalaze.

Zbirka „V – fantastične priče iz ravnice“ rezultat je entuzijazma i saradnje deset autora rođenih u Vojvodini, ili onih koji trenutno žive tamo, kao i dobre volje velikog broja ljudi otvorenog uma, spremnih da ovakve projekte podrže. Naime, tri autora iz Novog Sada došla su na ideju da svoje poznanike sa raznih foruma posvećenih žanrovskoj književnosti i filmu (najviše naučnoj fantastici i hororu) okupi u gurpu ljubitelja fantastike, ubrzo prozvanu „Esnaf V“, i da se domaćoj čitalačkoj publici predstave u vidu zbirke fantastičnih priča sa centralnim motivom područja Vojvodine. Kao što ljudi deluju na prostor u kojem žive, tako i prostor deluje na njih. Ponekad gotovo i neprimetno, ali njegov uticaj je uvek tu. Klima, kultura, arhitektura i slične karakteristike jedne sredine ostavljaju tragove na duši, oblikuju čoveka, utiču na njegove misli, snove, želje, nade, strahove...

SUPERIORNO PRIPOVEDANJE IVE ANDRIĆA VODI NAS KROZ ULICE I GRADOVE KOJE ĆEMO SAGLEDATI NA DRUGAČIJI NAČIN... Sva­ka pri­ča u ovoj knji­zi o ve­či­tom sud­bin­skom pre­pli­ta­nju po­li­sa i čo­ve­ka na­la­zi se u kre­a­tiv­noj funk­ci­ji i sva­ka na svoj na­čin stva­ra i no­si te­re­te svo­ga vre­me­na. Kao je­din­stve­na ce­li­na ove se pri­če na­me­ću kao mo­der­ne vi­zi­je gra­do­va u ko­ji­ma su u vr­lo pre­ci­znoj i is­tan­ča­noj umet­nič­koj in­ter­pre­ta­ci­ji ute­me­lje­ne otvo­re­ne i slo­bod­ne ljud­ske in­di­vi­du­al­no­sti. An­dri­će­va ana­li­za za­sni­va se na po­ni­ra­nju u unu­tra­šnji čo­ve­kov ko­smos, na aso­ci­ja­tiv­no­sti je­zi­ka i sti­la, na sup­til­nom otva­ra­nju ljud­skih ka­rak­te­ra u ko­ji­ma se ne­pre­kid­no for­mi­ra­ju no­vi sve­to­vi sa slo­bod­ni­jim ljud­skim sa­dr­ža­ji­ma. Reč je o pri­ča­ma ko­je su ve­što, stil­ski i kom­po­zi­ci­o­no si­gur­no iz­ve­de­ne do kra­ja.

Pripovetke poznatog ruskog pisca Zahara Prilepina. Zahar je politički disident i pripadnik Nacional-boljševičke partije.

U trenutku kada je umrla (1976), u dobi od osamdeset pet godina, Agata Kristi je bila najpopularniji pisac na svetu. S prodajom koja je premašila dve milijarde primeraka širom sveta, u preko stotinu zemalja, ona je postigla nemoguće – više od jedne knjige svake godine od 1920, i svaka bestseler. Šezdeset šest krimi romana, dvadeset predstava, šest romantičnih romana pod pseudonimom i više od stotinu pedeset kratkih priča. Nakon smrti Agatine ćerke Rozalind krajem 2004. godine, izuzetno zaveštanje je otkriveno. Smeštene među njenim stvarima u porodičnoj kući u Grinveju, nalazile su se Agatine privatne zabeleške. Sedamdeset tri rukom pisanih sveski prepunih zabeleški, lista i nacrta kojima je definisala sve planove i ideje za većinu svojih knjiga, drama i priča očaraće svakoga ko je pročitao makar jednu od priča Agate Kristi. Uzbudljiv ali i izuzetno odgovoran zadatak da pretraži ovu riznicu dobio je Džon Kuran, dugogodišnji porodični savetnik i jedan od najvećih poznavalaca Agatinih dela, najčešće intervjuisan u brojnim dokumentarcima o njenom životu. A sve to uz blagoslov Agatinog unuka Metjua Pričarda. Džon Kuran je proveo skoro 5 punih godina pretresajući ove haotične zabeleške i dešifrujući Agatin rukopis kako bi ih konačno sažeo u knjigu Tajne beležnice Agate Kristi. Puna detalja koje Agata Kristi zbog svoje skromnosti nije želela da otkrije u svojoj autobiografiji, ova izuzetna knjiga sadrži obilje izvoda i stranica reprodukovanih direktno iz zabeleški i njenih pisama, kao i dve kompletne kratke priče s Herkulom Poaroom kao glavnim detektivom koje nikada pre nisu objavljene.

Autorka bestselera Osmeh za svaki dan. Ovo je priča za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna. Ovo je kratka borba protiv onog čipa za zaboravljanje koji nam je ugradila Majka Priroda, jer kad bismo se svega što smo proživeli sa decom sećali, natalitet bi još drastičnije padao. (Legendarna priča „Beba“, koja je zapalila društvene mreže i internet portale i nasmejala čitav region) „U školi za roditelje, ili na individualnom savetovanju, kada god vidim preplašeni roditeljski pogled, pre bilo kakvog pitanja, poželim da kažem: ’Opušteno, to je sasvim normalno!’ I baš tu moćnu intervenciju normalizacije, od korica do korica, donosi nam knjiga Jelice Greganović. Odahnućete sa svakom rečenicom! Autorka ne samo da normalizuje mnoge dečje i roditeljske strahove, ambicije, tuge, svađe, nego kao bonus nudi neumornu duhovitost koja će sigurno dokusuriti i najmanju sumnju u to da normalnost nema granice. Kao ni ljubav, mašta, poverenje – bar ne kada je reč o deci i roditeljima. Knjiga vas poverljivo i prijateljski poziva da zagrlite svoju decu ili pozovete svoju mamu!“ Nataša Đurica, psiholog

Doba koje dolazi doneće poslednje iskušenje za svakog verujućeg čoveka... U poziciji kada je smrt neizbežna mnogi se okreću veri kao jedinom ishodištu i nadi. Ali šta će se desiti u skoroj budućnosti, kada se osvoji večni život, kada smrt ne bude nužan ishod naše zemaljske egzistencije? Šta će biti kada, naspram večnog zlopaćenja u palom svetu, pa ipak sigurnog postojanja, budemo imali izbor proste vere? Kada smrt bude stvar izbora, koliko će biti onih koji su spremni da umru za Hrista? Neće li to biti doba čak i većeg i težeg iskušenja nego što je bio period stradanja prvih hrišćana? Poslednji hrišćanin je čudesan roman o veri, ljubavi i budućnosti koja je tu, iza ugla. Po mišljenju mnogih, najznačajnija knjiga Isidore Bjelice.

Novi roman dobitnika Andrićeve nagrade. Irig, 1795. Godina strašnog pomora od kuge u Sremu, koja je odnela samo u toj varoši preko 2500 života za manje od godinu dana. Svešteniku Stevanu Veziliću i lekaru Andriji Budaiju, skrbnicima duše i tela svojih sugrađana, palo je u deo da žiteljima pruže svaku vrstu pomoći, da uteše bolesne i bližnje, da ublaže strah i bolove, i da uz pomoć austrijskih vlasti otvore karantin i zaustave epidemiju. U narodu se šire glasine da kugu širi prelepa devojka pepeljastih očiju sa belim plaštom, koja se povremeno pojavljuje po sremskim selima. A samo Vezilić i Budai znaju pravu istinu… U svom novom romanu Žurić pripoveda o mukama Irižana i naporima da savladaju strašnu moriju koja ih je zadesila krajem XVIII veka. Vešto uplićući istorijske događaje i likove u radnju i služeći se autentičnom leksikom i govorom ondašnjeg srpskog življa na granici Austrije i Turske, pisac uspeva da na privlačan način, uprkos teškoj temi, dočara vreme i običaje jedne prohujale epohe, u kojoj su se na ovim prostorima pomešali narodi, verovanja, kulture i običaji. Intrigantan roman koji, poput srodnih književnih alegorija (kao što su Kamijeva Kuga, Pekićevo Besnilo ili Saramagovo Slepilo), ispituje granice ljudskosti u nevoljnim vremenima. Takovi pomor bio i strah što u svetu ne može biti strašnije, da na dan po 20, po 30, po 35 duša umiraju i toj bolesti tj. kugi drugoga lekarstva nema, kromje ako se koji razbole, to taki njega u špitalj, a drugi iz kuće neka beže.

Dragi čitaoče, Mogli smo izdavač ili ja da zamolimo nekoga od viđenijih pisaca ili kritičara da napiše nekoliko lepih reči o ovoj zbirci, kao što se to obično radi, ali sam odlučio da ti se obratim sâm. Želim da osetiš moje poštovanje i prisnost koja je neophodna pri čitanju ovih priča. One su ispričane na jednostavan način, kako su se nekada pisale i pričale priče, dok još nije bilo televizije i interneta. Kada se pripovedaču verovalo i kada se on slušao sa pažnjom i punim poverenjem da je ono što priča „živa istina“. Pripovedač, a ja to želim da budem, mora da vlada umetnošću posmatranja. Mesto, loža iz koje se svet najbolje vidi je usamljenost. Moje priče su jednostavne, istinite i ljudske. U njima su tuga i humor pomešani kao i u životu. Ako ih budeš čitao otvorenog srca, verujem da ćeš pronaći i sebe u nekoj od njih. Autor

Prva knjiga priča poznatog filmskog i pozorišnog reditelja i angažovanog intelektualca Gorana Markovića. Priče Gorana Markovića počivaju na snažnom unutrašnjem konfliktu i napetosti. Marković pripoveda zanimljivo i duhovito, ispunjavajući svoje priče uzbudljivom dramaturgijom. U sve tri priče Marković uobličava upečatljive glavne junake koji se u nekoj naročitoj situaciji suočavaju s trenutkom u kome se rasipa sav njihov dotadašnji život. Prva priča u knjizi („Podgrejana sarma od prekjuče“) govori o plodnom piscu scenarija koji u jednom času gubi moć pisanja iz čega nastaje sva negova tragedija. U drugoj priči, „Susret sa himerom“, Marković pripoveda o beogradskom zavodniku koji iznenada pada kao žrtva svoje osmišljene zavodničke tragedije postajući plen vlastite lakomislenosti i jedne uporne i, kako je on vidi, prosečne žene. Treća i najduža priča u knjizi, „Druga smrt doktora Grujića“, pripoveda o epidemiji „Variole vere“ u Beogradu i Srbiji 1972. godine. Film Gorana Markovića Variola vera proistekao je iz istog materijala po kome je nastala i ova uzbudljiva priča u kojoj se uverljivo predstavljaju napetost i humor, izuzetni događaji i tragikomične situacije, ljubav i kukavičluk, retka strast i bezgranična sebičnost, posvećenost i parališući strah, odanost i cinizam manipulacije, epidemijski karantin i nesloboda čitavog društva, veliki preokreti i veliki nesporazumi, cenzura u totalitarnom, zatvorenom društvu i strah i samouništavajuća strast običnih ljudi koji ga čine i koju mu se podvrgavaju. Priča Gorana Markovića u knjizi Tri priče o samoubicama daje širu perspektivu događaja i obimniji materijal od filma Variola vera. Koliko god na prvi pogled bile različite, okvirna ideja o sudbini jednog čoveka koji u dosuđenoj svakodnevici troši svoj smisao čini ove tri priče vrlo prepoznatljivom celinom. – U ovoj knjizi obrađujem tri sasvim različita slučaja rada na sopstvenoj propasti koji bi, u neku ruku, mogli da otvore pitanja zašto sve ove godine tako uporno radimo u korist sopstvene štete. Lično sam ubeđen da proces samouništenja u nas traje već jako dugo i da mu se ne može sagledati kraj. To ne znači da su ove tri priče mračne, naprotiv, ima u njima jako mnogo samoironije – kaže Goran Marković povodom svoje knjige Tri priče o samoubicama. Govoreći o nastanku knjige, a pogotovu najduže priče u njoj, „Druga smrt doktora Grujića“, Goran Marković naglašava da „postoje stvari koje nije moguće snimiti ili nisu izvodljive na filmu, ali mislim da je potrebno da budu zabeležene“: – Materijal za „Variolu veru“ prikupljao sam gotovo punu deceniju i filmu je trebalo tačno deset godina da se pojavi nakon strašne epidemije iskorenjene tropske bolesti koja je Srbiju zadesila 1972. godine. Toliko je, naime, trebalo vremena da, inače strogo tajeni, podaci nekako „procure“. Materijal koji posedujem po obimu daleko prevazilazi okvire jednog dvosatnog filma, pa sam došao na ideju da ga ponudim i u literarnoj formi. Filmska priča ima objektivističku formu, izgleda kao rekonstrukcija događaja, a priča „Druga smrt doktora Grujića“ ima svog glavnog junaka, kao što i sam naslov sugeriše. Ova ličnost se upravo uklapa u taj marljivi i sistematski rad na sopstvenom kraju.

Druga knjiga priča Lazara Ristovskog utvrđuje ovog svestranog umetnika kao darovitog pisca koji je obogatio svoj književni postupak i proširio tematski okvir svojih književnih interesovanja. Događaje iz svakodnevnog života i sudbine „malih ljudi“ prate u svakoj priči iznenađujući obrti, a dramatičnost radnje i uverljivost dijaloga ostvaruju se kroz osoben humor i ironiju. Ispripovedane u trećem licu, sve priče u ovoj zbirci objedinjuje svojevrsno melanholično raspoloženje i razumevanje psihologije njenih junaka, što neke priče svrstava u prave bisere kratke proze u savremenoj srpskoj književnosti. „Ma o čemu pisali, pisci pišu o ljubavi i o smrti. U novim pričama Lazara Ristovskog ovozemaljska ljubav je surova erotska igra, iza koje se krije strah od konačne samoće. Da bi se taj strah pobedio, neophodna je mašta – kao mašta glumca koji u njujorškom metrou igra Hamleta za bandu siledžija pristiglih u stvarnost sna iz filma Voltera Hila. Ili mašta crne Ofelije koja nagrađuje poljupcima čoveka što glumi kao što Šeherezada priča. Ili mašta starog profesora, Don Žuana – Minhauzena, koji o svojim ljubavnim podvizima priča đacima koji su ga odavno napustili i otišli svojim putevima...“ Vladimir Kecmanović „Knjiga privlačnog i intrigantnog naslova Ulična akademija potvrđuje najbolje osobine prethodne proze Lazara Ristovskog, posebno njegovih Jednostavnih priča. Ova zbirka nudi provokativne priče iz života običnih ljudi našeg vremena, dobro izabrane i upečatljive likove, neposredan doživljaj, komunikativan izraz i stil. Najčešće prepoznatljivi životni prizori povremeno prelaze u neobične sadržaje na granici alegorijske fantastike, značajne novine u njegovoj novoj prozi. Opisani događaji često su obojeni naglašenom životnom vedrinom i radošću. Posebno su zanimljive priče o našim ljudima u stranim sredinama, u Njujorku, Beču i drugde, koje će svojom slikovitošću, filmskim zapletom i dramskim intenzitetom, kao ’Piroćanac u Njujorku’ ili ’Ulična akademija’, sigurno naći neposredan i brz put prema čitalačkoj publici.“ Marko Nedić