194 prekrasnih misli izrečenih o dobrim prijateljima. Savršen mali dar.

Monáda je prvi roman Sane Perić u kojem autorica nudi novo viđenje svakodnevice provlačenjem autobiografskih elemenata kroz filter naivne, ali svježe filozofije u kojoj se, kao što sugerira naslov koji evocira mišljenje Giordana Bruna i Leibniza, kozmičko prepliće sa psihičkim. Promišljajući teme poput tjelesnosti, ženskosti, ljubavi, rada, odnosa i smisla života, autorica o njima piše kombinacijom iritantno sveznajuće pripovjedačice, koja joj omogućuje očuđujući učinak, iz ugla ženskog subjekta koji u prvom licu pruža naivnu interpretaciju conditione feminis, ne bez ludičke naglašenosti vlastite podvojene pozicije. Roman, ujedno i svojevrsni nacrt disertacije o boli, svojim izgledom i opremom spoj je elegancije francuskih klasičnih izdanja i knjiga kojima nanosite bol dok ih otvarate. Sana Perić rođena je u Splitu. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirala je etnologiju i komparativnu književnost. Od 2006. godine prozu objavljuje na www.rusulica.com.

Iako liči na nekoliko životinja (sa svojim leopardovim tufnama i psećim ušima), zasigurno možemo tvrditi da ništa slično Marsupilamiju niste bili u prilici da sretnete. Rep ovog jedinstvenog stvorenja neverovatno je dugačak, i ta zverka vesele naravi, domišljatog uma i spretnog tela koristi ga u najrazličitije svrhe, a najčešće kao pomagalo pri skakanju i oružje za samoodbranu.– Što i nije čudno, pošto Marsupilami i njegova porodica vrlo često imaju potrebu za hitrim i spretnim kretanjem kroz divljinu, kao i za samoodbranom – jer iz epizode u epizodu upadaju u raznorazne nevolje i avanture pune urnebesnih gegova, ali i stvarnih opasnosti, koje u palombijsku džunglu uglavnom donosi čovek… Prvobitno zamišljen kao egzotični ljubimac Spirua i Fantazija, Marsupilami je jedna od najoriginalnijih kreacija slavnog Andrea Frankena i tokom svoje istorije doživeo je inkarnacije u raznim medijima, od stripa do malog ekrana. Godinama nakon što je prestao da radi na avanturama Spirua i Fantazija, Franken pokreće zaseban stripski serijal o marsupilamijima, u kom učestvuju razni autori i u kom je dobroćudnim i radoznalim spadalima iz džungle prepuštena glavna reč. Andre Franken je rođen 1924 i počeo je da crta od malih nogu. Pošto mu je u školi Sen Lik u Sen Žilu bilo dosadno, postao je 1944. pomoćni ilustrator u kompaniji CBA, u kojoj je radio sa Edijem Papom i mladim Morisom, a malo kasnije i sa novajlijom Pejoom. Potom počinje saradnju sa izdavačem Dipijem, gde ga slavni Žiže uzima pod svoje, i krajem četrdesetih Franken počinje da radi na Spiruu, odmenjujući mentora. Istovremeno stvara i mnoge ilustracije za časopis Spiru, kao i za druge relevantne stripske časopise iz tog vremena. Tokom narednih deset godina biće posvećen Spiruu i Fantaziju, stripu koji će obogatiti brojnim novim likovima i avanturama. Povremeno će uključivati i druge autore u taj rad (Greg, Žiže, Vil). Sredinom pedesetih pokreće serijal gegova u Tintinu, Modest i Pompon, ali 1959. prepušta te likove drugim autorima. Godine 1957. na svet donosi besmrtnog šeprtlju Gašu, nezaposlenog junaka. Isprva zamišljen neambiciozno, taj lik dobija toliku popularnost da je Franken ubrzo morao da stvara nekoliko table nedeljno. Kako bi se udovoljilo zahtevima izdavača, koji su unapred naručivali avanture ovog junaka, osnovana je mala Frankenova radionica, u kojoj su mu saradnici bili Židem, Roba, Greg i Denis. Svejedno premoren, Franken mora da odustane od nekih svojih kreacija, kao što je Le Petit Noël. U to vreme mu postaje sve teže da radi na Spiruu, tako da 1968. taj naslov prepušta Furnijeu. U potpunosti se okreće Gašinim gegovima i crtanju neverovatnih čudovišta za naslovnice časopisa Spiru. Prve Crne ideje objavljuje u Spiruu, a nastavlja da ih izbacuje mesečno, u časopisu Fluid glasijal. Godine 1987. pokrenut je i naslov Marsupilami, gde je čudesna životinja iz Spirua i Fantazija dobila samostalne avanture, a Franken je u početku nadgledao rad na tom serijalu. Franken umire u januaru 1997. Njegov značaj za evropski strip je izuzetan, a slavni Erže sebe je smatrao slabim stvaraocem u poređenju s velikim umetnikom koji je ostavio ogroman trag u stripskoj školi „čiste linije“, unevši u nju specifičan humori dinamiku.

PISMO ZAIMU IMAMOVIĆU Zaime svi vele da pevaš iz grudi Da se svuda čuješ A usta ne otvaraš Kazane o mojoj pesmi Ove bi me reči Istinski usrećile

„Znajte da je, iako u naslovu piše kako je ovo priča o Ligi pravde, VAVILONSKA KULA zapravo jedna od najpronicljivijih studija Betmenove ličnosti.“ – magazin Kompleks „LIGA PRAVDE: VAVILONSKA KULA verovatno je jedna od najboljih priča o Ligi pravde u protekloj deceniji – ako ne i najbolja. Ljubitelji Betmena uživaće u domišljatosti Mračnog Viteza, ali uješće ih za srce njegova gordost.“ – IGN Betmenov najveći neprijatelj, Rejš el Gul, nastavlja s pokušajima da spase Zemlju od čovečanstva tako što će prorediti populaciju ljudskog roda. Pošto ga je Betmen mnogo puta osujetio, Rejš aktivira savršeno isplaniran napad na svakog pojedinačnog člana Lige pravde. Njegovo podrobno poznavanje slabosti Supermena, Čudesne Žene, Zelenog Fenjera, Akvamena i ostalih zadaje zastrašujući udarac superherojima. Ali za članove Lige još bolnije od toga biće saznanje odakle je njihov protivnik crpao informacije za svoj plan.

Maštovite i smele slike i njihovi spojevi služe ovde širenju jednog imaginativnog prostora, u kojem se osnovna emocija preobražava u višeslojna naslućivanja onoga što je prevazilazi. Poezija jakih, ali i pesnički uspešno kontrolisanih emocija. Ivan V. Lalić Pesme Jelene Lengold, koje su osvojile tematski prostor urbanosti i intime, i čija intonacija ide od ushićenosti do melanholije, meditativne sete i intelektualne sumnje, snažno se utiskuju u čitalački doživljaj. Mileta Aćimović Ivkov Jelena Lengold nije pisac minornih preokupacija niti kratkog daha: njena poezija, pa i proza, motivski se nadovezuju na Ijubavni diskurs liričara u izvornom smislu reči. Dragana V. Todoreskov Pesme snažnih osećanja i neposrednog i sugestivnog izraza. Ove pesme su, zapravo, priče u formi vanredno uobličenih pesama. Gojko Božović Participirajući u diskursu srpske poezije kako je on konstituisan 80-ih godina 20. stoleća, Jelena Lengold proizvodi poeziju koja je zasnovana na modernističkoj, urbanoj, pesničkoj paradigmi, izrazito lirskog naboja. Dubravka Đurić Lirsko ja, iako dovedeno do neke vrste zaokružene psihološke figure putem memoarske retrospekcije sećanja i povlašćenih trenutaka prošlosti, aktualizuje se u sadašnjem dnevničkom beleženju osećanja između onoga nekada i sada. Bojana Stojanović Pantović

Predmet ove knjige biće nepoznat većini čitalaca. Malo ih je koji znaju da su Grci, koji su izmislili mnoga umeća, izmislili i veštinu pamćenja, koju ju je potom, zajedno sa njihovim ostalim veštinama, preuzeo Rim, odakle se prenela u evropsku tradiciju. Ta veština koristila je postupak kojim se u pamćenje utiskuju ’mesta’ i ’slike’. Ovo se nekada nazivalo ’mnemotehnikom’, a u današnje vreme smatra se prilično beznačajnom granom ljudske aktivnosti. No, u vreme pre no što je pronađeno štamparstvo, vežbanje pamćenja bilo je od najveće važnosti, a baratanje memorijskim slikama po svemu sudeći oduvek je u celosti uključivalo i psihu. Što je još značajnije, veština koja kao zapamćeno mesto koristi elemente savremene arhitekture, a kao slike pamti savremene vizuelne simbole, morala je, tokom vremena, prolaziti kroz klasične, gotske i renesansne periode, baš kao i sve grane umetnosti. Mada je mnemotehnička strana u ovoj veštini oduvek bila prisutna, kako u klasična vremena, tako i docnije, te će predstavljati činjenične osnove našeg istraživanja, u njeno sveukupno sagledavanje mora se uključiti više od pukog istorijata tih tehnika. Mnemosina je, govorili su Grci, majka muza; istorijat uvežbavanja ove suštinski značajne, a tako neuhvatljive ljudske sposobnosti, povućiće nas u opasne dubine. Namera ove knjige bila je da pokaže kakvo mesto zauzima veštine pamćenja u središnim tokovima evropske tradicije. U srednjem veku zauzimala je izuzetno značajno mesto, tada su njenu teoriju formulisali skolastici, likovni umetnici i arhitekte podarili su joj figurativnost, a književni pokreti toga doba pretočili je u slike sveta, poput Danteove Božanstvene komedije. Tokom renesanse njen značaj ustuknuo je pred humanizmom, ali je zato poprimio ogromne razmere unutar hermetičke tradicije. Kako smo sad, prateći njen razvoj, već dobrano zašli u sedamnaesti vek, hoće li joj se sasvim izgubiti trag, ili će se i dalje nazirati negde na marginama, svakako ne u centru? Robert Flad stoji poslednji na braniku renesansne hermetičke tradicije u punom smislu reči. U sukobu je sa predstavnicima novog naučnog pokreta, Keplerom i Mersenom. Da li to znači i da njegov memorijski sistem, baziran na hermetičkim principima i na Šekspirovom pozorištu Glob, predstavlja takođe poslednji izdanak veštine pamćenja, drevnog Simonidovog umeća, koje će, u svom nezaustavljivom napretku, pomesti sedamnaesti vek? Franses Jejts

„Ovaj zaigrani roman o ljubavi i požudi nateraće rumenilo u obraze čak i najtvrdokornijih liberala i pohotljivaca.“ The Washington Post Kažem jasno i glasno: sapima. Ne zadnjicom, ni dupetom, ni bokovima, ni trticom, već sapima. Jer kad ja nju zajašem, ispuni me ovakvo osećanje: da sam na mišićavoj, baršunastoj ždrebici, ustreptaloj a poslušnoj. Čvrste su te sapi i možda odista tako orijaške kao što govori predanje što o njoj po čitavom kraljevstvu kruži, raspaljujući maštu mojih podanika. (Sve te priče dođu mi do ušiju, ali me ne srde, već mi laskaju.) Ovom knjigom Vargas Ljosa je uspeo da nam svoje omiljene teme, ljubav i erotiku, predstavi na nov, veoma provokativan način. Tumačeći šest reprodukcija slika, on ih ujedno oživljava i kroz njih nam priča priče u kojima ljupki i lepi Fončito uznemirava svoju maćehu, donju Lukreciju, a don Rigoberto se posvećuje ponoćnim maštanjima terajući nas da se zapitamo je li dečak sam Eros koji se zavlači u nedra zrele žene, ili je reč o sanjarijama njenog muža, don Rigoberta. Preplićući mit i stvarnost, Vargas Ljosa će nas provesti i kroz ispovesti vladara drevne Lidije i Dijane, boginje lova. Neveliko po obimu ali bremenito temama od kojih bi nas obuzeo stid da ih na ovako maestralan način pisac nije obradio, ovo delo je jedinstveno u opusu Marija Vargasa Ljose.

Studije sabrane u ovoj knjizi nižu se hronološkim redom kojim su objavljivane u raznim filozofskim publikacijama. Studija pod nazivom “Da li je ontologija fundamentalna?”, koja potiče još iz 1951. godine ukazuje na opštu problematiku onih koje za njom slede. Tu je racionalnost ljudske psihe istraživana u intersubjektivnoj relaciji, u odnosu jednog čoveka prema drugom, u transcendenciji onog “za drugog” koji ustanovljuje etički subjekt, koji ustanovljuje ono među-nama.

Vodeći svetski intelektualac podrobno istražuje „američki vek” na izmaku, prirodu američke politike nakon 11. septembra i rizik od stavljanja moći iznad demokratije i ljudskih prava.U oštroj, temeljnoj analizi aktuelne međunarodne situacije, Noam Čomski iznosi tvrdnju da Sjedinjene Države svojom politikom rizikuju da izazovu katastrofu i uništenje globalnih dobara. Pozivajući se na veliki broj primera, od sve ekstenzivnije kampanje ubistava dronom i stvaranja opasnosti od nuklearnog rata, do žarišta u Iraku, Iranu, Avganistanu i u izraelsko-palestinskom odnosu, autor daje neočekivane i nijansirane uvide u uticaj imperijalne moći na našu sve haotičniju planetu.

Gradovi i himere je putopisna zbirka Jovana Dučića, koju čine pisma iz Švajcarske, Grčke, Francuske, Španije, Italije, Palestine i Egipta. Impresioniran predelima ovih zemalja i tragovima njihove istorijske i kulturne prošlosti, autor predstavlja države, gradove i ljude, govoreći o arhitekturi, mitologiji, religiji, smrti i ljubavi. Kao i u Dučićevoj poeziji, i u ovom proznom delu žena je česta i inspirativna tema, a prisustvo njegovih dveju saputnica, Poljakinje i Holanđanke, obogaćuje ne samo trenutni doživljaj nego i sveukupne putnikove refleksije o ljubavi, lepoti i uopšte životu.

Poruka Poruka

precio: 0.00 Poruka Poruka

O&K 2762234 Pressure Relief Valve (4022703 / 473-7519) - O&K Terex RH 40 RH120 / 6015 6030 Poruka Poruka

Motorshaft LTM03/03CC 103-010002 FDVMS +203592 Poruka Poruka

Detalji predmeta Stanje Polovno Књига у добром стању, без знакова коришћења.

Ova jednostavna i nadahnjujuća parabola slikovito prikazuje značaj preduzimanja malih koraka na putu ka velikom cilju. Od davnina pripovedana među pripadnicima naroda Kečuan iz Južne Amerike i Haida sa Severnog Pacifika, ova priča postala je talisman za ekologe i aktiviste čitavog sveta. Uz prelepe ilustracije Majkla Nikola Jagulanasa i s podrškom Vangari Matai, dobitnicom Nobelove nagrade, Let kolibrija nas sve podstiče na to da živimo u harmoniji s okruženjem i štitimo dragoceno i ipak sasvim ograničeno svetsko prirodno blago. Kolibri je simbol mudrosti i hrabrosti. U ovoj inspirativnoj priči, odlučni kolibri se bori sa razbuktalim požarom koji preti šumi, podstičući nas na razmišljanje o tome kako snaga nema uvek veze sa veličinom. Međutim, uvek ima veze sa istrajnošću i posvećenošću. Strašna vatra je gorela i besnela. Sve životinje su se bojale i pobegle su iz svojih domova. Slon i tigar, dabar i medved, svi su bežali, dok su ptice nad njima letele u panici. Okupili su se na ivici šume i gledali. Sve životinje su bile tu, sem jedne. Samo Dukdukdija, mali kolibri, nije hteo da napusti šumu. Dukdukdija je brzo odleteo do potoka. Kljunom je zahvatio jednu kap vode. Dukdukdija je doleteo nazad i prosuo vodu na vatru. Ponovo je odleteo do potoka, doneo još jednu kap i nastavio tako – tamo-amo, tamo-amo.

„Iskra na književnoj večeri svog novog romana dobija zanimljivu informaciju od kustoskinje muzeja da u svojoj porodičnoj zaostavštini ima nešto što je od nacionalnog značaja i da to ne bi trebalo da se nalazi u privatnoj kolekciji. Tako započinje njeno skoro grozničavo istraživanje i traženje odgovora. Ona potiče iz poznate juvelirske porodice, a njen daleki predak je pronađen posle nesreće koja je zadesila porodicu. Kuća je spaljena od strane Turaka, a daleki srodnik je odveden u manastir, te ubrzo poslat u juvelirsku radionicu Barbare Frankopan. Barbara beše žena najpoznatijeg junaka posle Marka Kraljevića – Zmaj Ognjenog Vuka i prva vladarka s ovih prostora, koja je imala juvelirsku radionicu na svom dvoru. Minijature su saga o juvelirskoj porodici i njenim vezama sa dvorovima, manastirima i samostanima, o porodičnim tajnama, moći jednog prstena, zločinima i snazi žena. Roman, koji i sam postaje junak knjige, premostio je meridijane i doba da bi spojio nekoliko izuzetnih žena, od srednjovekovnih, preko onih iz XIX veka, do danas. Pred očima čitaoca smenjuju se nemiri, lirika i misaonost. Od prologa i podele uloga do božanstvene pesme na kraju, od zapleta do tužne katarze, ovaj roman je i drama. Prelazi u naraciji su zanimljivi, kao i oni u jeziku, od arhaičnog do savremenog.” Prof. dr Ivana B. Spasović, istoričarka

„Prvi utisci o Grčkoj“ su nastali tokom boravka Henrija Milera u Grčkoj 1939. godine. Reč je o dugačkom pismu, ili bolje rečeno spisu, koje je napisao i ostavio grčkom pesniku i potonjem nobelovcu Jorgosu Seferisu (1900–1971) a koji je njegova udovica Maro Seferijadis objavila nakon pesnikove smrti. To je ujedno i spis u kom je začet „Kolos iz Marusija“, putopisno delo koje će Miler napisati godinu dana kasnije, po povratku u Njujork. Spontani i meditativni u isti mah, bogati idejama i zapažanjima koja razgaljuju duh, „Prvi utisci o Grčkoj“ nisu izgubili književnu draž, a mnogi kritički uvidi o modernom životu i očekivanju od njega, i dalje su, nažalost, aktuelni. „Putovanje u Grčku krajem 1939, dok se Evropa pripremala za rat, savršeno je okončanje Henri Milerovog umetničkog i ljudskog sazrevanja od njegovog dolaska u Pariz, devet godina ranije. Sad se oko njega sve razdesilo. Svi iz njegovog kruga u Parizu bili su u pokretu i Miler je popakovao ono malo svojih stvari, a nekoliko rukopisa ostavio kod svog izdavača u Parizu. Putovanje u Grčku bilo je jedno od onih bezmalo božanskih uplitanja kakvih je u njegovom životu bilo i suviše malo. […] On je to doživeo kao putovanje u neki tajanstveni preindustrijski svet relativno nezahvaćen razaranjima što ih izazivaju kapitalizam i industrijalizacija, svet u kom ga očekuju ogromna iskustva. Tako je, naime, predstavio svoje kretanje kad je u januaru 1940. počeo da gradi mit o sopstvenom duhovnom buđenju kao delu kakve sveobuhvatne, bezmalo kosmičke drame. To se putovanje može opisati kao kretanje kroz tri nivoa. Najudaljeniji sloj sastoji se od zapadne Evrope koja je pred ratom, i u kojoj Francusku sad neposredno ugrožava nacistička Nemačka, a cela se Evropa suočava s totalnim sukobom. To je ona eshatološka noćna mora koju je oduvek predviđao. U pozadini leže SAD koje je već napustio a koje su, kao i Evropa, pred krizom. Materijalistički i racionalni poredak na ivici je sloma kroz čitav taj, najudaljeniji sloj, i snage smrti su nadvladale. Naredni nivo putovanja jeste Grčka u konkretnom obliku. Stvarna Grčka nije dokraja idilična; na nekoliko mesta gradovi su grozni, a ljudi glupavi (po pravilu oni koje je iskvario boravak u SAD), dok grčka priroda ume da bude surova, pa i ubitačna. Najvažnije je, međutim, to što Miler u Grčkoj nalazi i jednu srećno zaostalu zemlju, stanovništvo koje je sačuvalo nepomućenu životnu radost i jednostavne stvari, ljude s kojima može odmah da saobraća, a tu upoznaje prirodu i mnogobrojna sveta mesta koja u srećnim trenucima mogu odvesti ključnim vizionarskim iskustvima. Ovo vodi trećem i presudnom nivou: „mitskoj“ Grčkoj, s njenim antičkim svetim lokalitetima, nivou koji će biti osnova za vrhunac njegovog kosmološkog putovanja. Taj mitski sloj nastanjen je mnogobrojnim, posebno pronicljivim ljudima koji će mu biti vodiči kako u spoljnim, tako i u unutrašnjim putovanjima.“ „Putovanje u Grčku“, Fin Jensen SADRŽAJ: Prvi utisci o Grčkoj Henri Miler Putovanje u Grčku Fin Jensen Filhelenstvo i Henri Milerov Kolos iz Marusija Pol Rozenfeld Fotografije iz Grčke 30-ih godina

Surova i potresna priča o razorenom, ali uzbudljivom detinjstvu dečaka Emila, zarobljenog u paranoična bunila svog oca koji regrutuje sina za svoje nerealne poduhvate. U Emilu, koji jedini kontakt sa ocem ima dok ga ovaj surovo prebija, povereni zadaci izazivaju strah i zebnju da li će oca zadovoljiti, ali istovremeno i ponos zbog važne uloge koju naizgled dobija. U ovoj svojoj najintimnijoj knjizi Šalandon slika jezivi portret jedne porodice, pri čemu smo užasnuti i duboko dirnuti nesrećom svakog njenog člana. “Moj otac je govorio da je bio pevač, fudbaler, trener džuda, pastor Pentekostne američke crkve i lični savetnik generala De Gola sve do 1958. Jednoga dana rekao mi je da ga je General izdao. Najbolji prijatelj postao mu je najgori neprijatelj. Tad mi je otac saopštio da će ubiti De Gola. I zatražio da mu pomognem. Nisam imao izbora. To je bilo naređenje. Bio sam ponosan. Ali sam se, isto tako, i plašio… Kad imate trinaest godina, pištolj je čudno težak.” – Sorž Šalandon Sorž Šalandon je francuski novinar i pisac, rođen 1952. godine u Tunisu. Kao novinar, od 1973. do 2007. godine, pisao je za list Liberasion, gde je osim ostalog pratio i tadašnja aktuelna dešavanja u Iranu, Iraku, Libanu, Somaliji i Avganistanu. Godine 1988. primio je Nagradu „Alber Londr“ za svoje reportaže o Severnoj Irskoj i o suđenju Klausu Barbiju. Potom je radio za list Kanar anšen. Autor nekoliko romana, među kojima su Le petit Bonzi (Maleni Bonzi, 2005), Mon traître (Moj izdajnik, 2008) i La Légende de nos pères (Legenda naših očeva, 2009), za svoj drugi roman Une promesse (Obećanje, 2006) dobio je Nagradu „Medici“ (Prix Médicis). Za roman Povratak u Kilibegz (Retour à Killybegs, 2011) Šalandon je dobio Veliku nagradu Francuske akademije, potom Nagradu čitalaca Festivala „Ulica knjiga” (Festival Rue des Livres 2012), a ovaj se roman našao i u užem izboru za prestižnu Gonkurovu nagradu. Sorž Šalandon prvi je dobitnik Gonkurove nagrade studenata Srbije, 2012. godine i to upravo za roman Povratak u Kilibegz. Gonkurovu nagradu gimnazijalaca dobio je za roman Le Quatrième mur (Četvrti zid, Geopoetika, 2015). Godine 2015. objavio je knjigu Profession du pére (Zanimanje oca, Geopoetika, 2019).

Knjiga priča Pregled proizvoda za kontrolu buva Predraga Kočovića dolazi nam nakon duže pauze i prethodnih knjiga, romana Spot (2008) i Žmurke (2005), koje su nam predstavile novog ali temeljnog i zrelog pripovedača, izuzetno senzibilisanog rukopisa. Kao i u pomenutim izdanjima, Kočović je i u ovoj knjizi zadržao disciplinovan jezik i rečenicu, ali s veoma profilisanom gradacijom naracije. Njegov pripovedački postupak je dramaturški znatno drugačije koncipiran i, kao vizuelni umetnik (autor je slikar po obrazovanju), može se primetiti da je otvorio novi koncept kao ciklus ili niz transparentnih vizuelnih planova ukoričenih u pripovedački mozaik. Iako je, uveren sam, posve nebitno i izlišno svrstavati knjige u žanrove, ne mogu da ne primetim da ovu knjigu nije lako klasifikovati. Pored navedenog, razlog tome je i osobenost pripovedačkog umeća i talenata koje poseduje Predrag Kočović. On o stvarnim istorijskim činjenicama i likovima piše s tako zavodljivom lakoćom da vas zaista vuče da čitate, a celokupna naracija je začinjena njegovim šarmantnim opaskama i istančanim smislom za humor. Prepoznaćete mnogo digresija, vezanih za našu noviju istoriju i tradiciju, ali vas te paralele neće opteretiti. Okretaćete stranicu za stranicom prosto zato što kroz činove ili reči svojih junaka pisac iznosi stavove sa kojima ćete se ili u potpunosti identifikovati, ili će vam otvoriti oči. Nešto poput Serđa Leonea; na pitanje zašto integralna verzija Bilo jednom u Americi traje 229 minuta, Leone je odgovorio: „Ja sam u zrelim godinama, da imam šta da gledam”. Tako i Kočović ima knjigu u kojoj će ozbiljan svet i te kako imati šta da vidi rado je čitajući. Jovan Gvero