Sa posvetom autora! Autor - osoba Vlajić, Spasoje, 1946-2020 = Vlajić, Spasoje, 1946-2020 Naslov Nova (meta)fizika : na osnovama svetlosne formule / Spasoje Vlajić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1992 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zemun : `Miroslav`, 1992 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 127 str. : graf. prikazi ; 29 cm (broš.) Napomene Tiraž 3.000. Predmetne odrednice Svet -- Vrednosti Boje (psihologija) PREDGOVOR Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je prirodni nastavak istraživanja „svetlosnih slanja naziva” izloženih u Vlajićevom delti „Svetlosna formula” (Jugoart-Zagreb) i u knjizi „Svetlost i čula” koju je objavio u koautorstvu sa Jovanom Savkovićem. „Nova (meta)fizika” je svojevidno delo i vredan uradak – najpre predmetnošću, temom kojom se bavi, a potom i inventivno pronađenom i angažovanom metodologijom zahvaćene činjeničnosti. Ta činjeničnost je, pak, prevashodno psiholingvistička i antropološka. Povezivanje tih činjenica do egzaktnih uvida je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega, statistike i informatike. Osnovna objava knjige „Nova (meta)fizika” je da reči sadrže i odaju boju, pošto su (da tako kažem) već „energirane”. Naime, utiskivanjem pojmova u određene centre kore velikog mozga, u čovekovu svest, vrši se, radom motoričkih živaca, i utrošak određenih količina energije. Oblici u kojima se ta energija, u vidu tananih vibracija, ispoljava jesu boje. Boje, sad unutrašnje, u lingvističkom znaku, prožimajući ga, postaju njegove osobenosti i dovode pojmove u status i termin svetlosna stanja naziva. Različite frekvencije reči, odnosno različiti intenziteti svetlosti stvaraju, jasno, poseban reljef sadržaja i utisaka i kad su – kako bi rekao Berkli „minima senzibilia”. Mehanička energija glasova u fonetskom volumenu reči transponovana senzoričkim aparatom u elektromagnetsku energiju stvara proces sad dovoljno podatan i za egzaktno određivanje saodnosa koeficijenata naziva i frekvencije „boje naziva” u izrađenim tablicama, cifarskim registrima identifikovan je odnos između zvuka i značenja, odnosno zvuka i svetlosti, na planu trijade: zvuk – svetlost – značenje. Za određivanje akustičke prirode glasova srpskohrvatskog jezika Pavle Ivić i Asim Pečo izradili su sve potrebne spektrograme. Spasoje Vlajić sličnom metodom izradio je za naš jezik tabelu svetlosnih stanja glasova koja se pokazuje u bilionima herca, univerzalnoj meri svetlosti. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri dela koja, iz različitih uglova posmatranja, govore o istim pojavama. U PRVOM DELU, svetlosna azbuka – kako ovu teoriju naziva sam autor i kako je objašnjava – na jedan novi način ponire u materijalno-energetsko tkivo sveta, ali isto tako osluškuje i tumači najskrivenije tajne smeštene u zabačenim ili ozloglašenim mestima religije, alhemije i kabale. Tako se jezik-tajna pušta u jezik-psihu da tu potraži tragove i iskonskog, mitskog shvatanja, znake duhovnih praslika, koje ostaju ipak na svoj način neizbrisive u mentalnim poljima čovekove svesti. U ovom delu knjige „svetlosna azbuka` otkriva iznenađujuće, čak zbunjujuće pojave psihofonetskih analogija u relaciji svetlosnih stanja naziva u savremenoj jezičkoj svesti. Dijahronija psihološkog i ontološkog (s onim „mostom” između „ljudskog sveta” i „višeg sveta” koga ustanovljava Jung) dovodi, razume se i do određenih pomeranja kodova. Uz zalaženje i u vremenske domene za signaliziranje „događanja” u polju onoga što bi Jung nazvao „svest proistekla iz dubine jednog jezika” dolaze zanimljivi primeri iz oblasti tog svetlosnog „kolektivnonesvesnog” nivoa istorijskih situacija na našem tlu. Ta razmatranja su i u rasveti Humboltove teorije o inner Form jezika, o unutrašnjoj strukturi nacionalnog jezika, kao specifične psihičke strukture, kao vlastit Weltranschaung etnosa. Ti primeri su tu i za dobru proveru, proveru slučajnog ili zakonomernog podudaranja (nepodudaranje hromofonskih slika i odgovarajućih osobina) značenja predmeta nominalizacije u markiranoj zajednici. Ispitivanjem grade došlo se do čvrstog saznanja o neispadanju „svetlosnih stanja naziva” iz sistema dominantnih simbolnih funkcija i odnosa označenog i označavajućeg. Te simbolne funkcije nose u sebi signale praiskonskog mitskog sveta i magijsku tradiciju, koju kodom svetlosne azbuke Vlajić prevodi u svim čitljive poruke elektromagnetnih, energetskih odnosa. Blizu sam ovom fenomenu kad citiram Banova uočavanja: „U stvari, ništa ne može da se zaštiti od mila... Mit je semiotički sistem koji bi da preraste u činjenice”. Izvesnu delikatnost ovako neočekivanih pa čak, mogu reći, i frapantnih rezultata Vlajić razrešava u DRUGOM DELU svoje knjige, prilagođenom „onima koji prioritet daju egzaktnom - prirodnu naučnom uvidu”. Striktnom naučnom zasnovanošću istraživanja, Vlajić u ovom odeljku teži da dokaže da naše nedoumice, vezane za svetlosnu azbuku koju nam on nudi, proizilaze iz nepoznavanja one suptilne realnosti koja se nadovezuje i prostire izvan pojavnog sveta. U predgovoru knjige „Svetlost i čula” dr Miodrag Bojović piše da bez obzira na izvesnu delikatnost, istraživanje Spasoja Vlajića i njegovog saradnika Jovana Savkovića „predstavlja vredan naučni rad koji zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima ovo delo mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena”. U potrazi za analognim jedna projekcija ovih istraživanja bi padala na fon signalističke metodologije Miroljuba Todorovića koja je, bez sumnje, novi spreg mita i logosa, intuicije i uma, umetnosti i nauke. U TREĆEM DELU ove knjige Vlajić izlaže mogućnosti praktične primene novih saznanja, pre svega za lečenje „na finijim nivoima” koji bi doveli do neke vrste psihosomatskog prenosa ozdravljenja od mentalnog ka telesnom. Ta „završnost” u vidu metoda za praktičnu upotrebu pruža mogućnost daljeg istraživanja i, po potrebi, korigovanja stavova koji će, u svom konačnom obliku, verovatno potvrdili da se zaista radi o revolucionarnom otkriću – mostu koji svetlosnom azbukom spaja naš ljudski sa nekim tananijim svetom druge dimenzionalnosti. Prof. dr Vojislav I. Ilić O EGZAKTNIM MATEMATIČKO-STATISTIČKIM METODAMA U DELU SPASOJA VLAJIĆA „NOVA (META)FIZIKA” Knjiga Spasoja Vlajića „Nova (meta)fizika” je u sadržajnom smislu nastavak istraživanja koje je ovaj autor, u saradnji sa Jovanom Savkovićem, objavio u knjizi „Svetlost i čula”. Ovo istraživanje je tematski vezano za oblast psiholingvistike ali se zahvaćenim činjenicama i metodologijom njihove obrade prostire i na druga područja. Markiranje i povezivanje dobijenih činjenica je izvedeno primenom savremenih naučnih metoda, pre svega statistike i informatike. Ispoljenim visokim nivoom elaboracije i metodološkom originalnošću koja se odnosi na neobičnost, retkost i prikladnost rešenja problema, ova istraživanja, kao retko koja, pobuđuju čitaoce na razmišljanje. Knjiga „Nova (meta)fizika” je sastavljena iz tri delà a njena egzaktna osnova je drugi deo pod nazivom „Svetlost i energija duhovnih praslika”. U tom delu knjige autor, uz obilato korišćenje statističke analize i ideja teorije informacije, doseže, u mnogome neočekivane, ali egzaktne uvide proistekle iz činjeničnih pokazatelja. Tačnost objavljenih statističkih rezultata je determinisana osobinama internog računarskog kalkulatora i valjanošću programskih algoritama. U tom smislu objavljeni rezultati su egzaktni. Bez obzira na izvesnu delikatnost kojom autor interpretira dobijene rezultate a koji zahtevaju multidisciplinarnu proveru izloženih saznanja o „tipovima dejstvujućih energija”, delo „Nova (meta)fizika” predstavlja vredan i podsticajan naučni rad koji, posebno u drugom odeljku, zrači svojom argumentovanošću i originalnošću. Ljudima koji se ne bave lingvističkim istraživanjima i ovo delo, kao i prethodna delà ovog autora, mora nametnuti zaključak da je napredak informatičke tehnologije omogućio nove prilaze u istraživanju psiholingvističkih fenomena. I sam, jedan od njih, prihvatam dopunsku značajnost tvrdnje Karl Krausa izraženu rečima: „Was vom Stoff lebt, stribt vor deme Stoffe. Was in der Sprashe libt, lebt mit der Sprache” (Što od materije živi, umire pre materije. Što u jeziku živi, živi s jezikom). Spasoje Vlajić (Beograd, 4. april 1946) je srpski naučnik, inženjer kristalografije i pronalazač svetlosne formule. Spasoje Vlajić je rođen 4. aprila 1946. godine u Žarkovu, od oca Radomira i majke Drage, rođene Selaković.[2] Njegova žena se zove Soka, rođena Simić, i njih dvoje imaju tri sina i devetoro unučadi.[3] Na Prirodno-matematičkom fakultetu je diplomirao fiziku čvrstog stanja, odnosno kristalografiju. Istraživanja Istražuje psihofizičku vezu mehaničke energije glasova sa elektromagnetnom energijom nervnih impulsa i moždanih talasa. Pet godina je radio u SR Nemačkoj, od 1988. do 1993. godine, gde je obavljao svoja istraživanja. Od 1976. godine se bavi istraživanjem fizike i tehnologije svesti. Njegov rad podržalo je više doktora nauka u svetu. Centar za istraživanje nasleđa Nikole Tesle Spasoje Vlajić je jedan od osnivača „Centra za istraživanje nasleđa Nikole Tesle“. Centar je otvoren 7. januara 2013. godine, na 70 godišnjicu od smrti Nikole Tesle. Pored Spasoja Vlajića, osnivači centra su Milka Kresoja i Goran Marjanović. Knjige Objavio je do sada više knjiga i naučnih radova. Sledeće knjige je objavio od 1984. godine do danas: Svetlosna formula (1984), Svetlost i čula (1986), sa Jovanom Savkovićem, Nova (meta)fizika (1992), Lečenje zvukom i bojama (1992), Naum (1993), Luča (1994), Slovo (1995), Svestna formula (1996), Prvi svetski parapsihološki rat (1998), Prvi svetski antihrišćanski rat (1999), Istorija budućnosti (2000), Svest i naduzročni poredak prirode (2001), Etrurska tajna (2001), Teslini milenijumski darovi (2002), Ovako govori Tesla (2002), Stvaranje i privlačenje sreće (2003), Lečenje mislima (2003), Knjiga o radosti i uspehu (2004), Izazovi tajne nauke (2004), Razmišljajte kao Nikola Tesla (2005), Skriveni zakoni sudbine (2006), Magija i peta sila (2007), Moć je u mislima (2007), Rajski ritam života (2008), 365 razloga za radost (2009), Žena i ljubav (2009), Grupa 69 (2010), Večito plemstvo uma (2010), Pobeda bez pobeđenih (2010), Tesla čovek-anđeo (2011), Rešenje etrurske tajne (2012). Knjiga „Nikola Tesla – čovek anđeo“ na ruskom jeziku predstavljena je publici 10. jula 2013. godine, na dan rođenja Nikole Tesle, u mermernoj sali Centralnog doma novinara u Moskvi. MG27

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 20 tak recenica podvuceno hem. olovkom. Nista strasno. Sve ostalo uredno! Sebastian Kneipp (17. svibnja 1821. – 17. lipnja 1897.) bio je njemački katolički svećenik i jedan od rodonačelnika pokreta pseudoznanstvene naturopatske medicine. Najčešće ga se povezuje s „Kneippovim liječenjem” oblikom hidroterapije (često nazivanim „Kneippovom terapijom” ili „Kneippizmom”, primjenom vode različitim metodama, temperaturama i pritiscima, za koje je tvrdio da imaju terapijske ili ljekovite učinke, pa na tim osnovama izgrađeno i nekoliko bolnica u Bad Wörishofenu. Iako se najčešće povezivao s jednim područjem prirodnog liječenja, Kneipp je bio zagovornik čitavog sustava liječenja koji je počivao na pet glavnih načela: Hidroterapija – korištenje vode za liječenje bolesti Fitoterapija – Korištenje botaničkih lijekova bila je još jedna Kneippova specijalnost Tjelovježba – Promicanje zdravlja tijela kroz kretanje Prehrana – zdrava prehrana od cjelovitih žitarica, voća i povrća s ograničenim unosom mesa. Ravnoteža – Kneipp je vjerovao da zdrav duh rađa zdravog čovjeka Rani život Kneipp je rođen 1821. godine u Bavarskoj. Njegov otac je bio tkalac, a Kneipp je učio za tkalca do svoje 23. godine kada se počeo obučavati za svećenika. Matthias Merkle, svećenik u Grönenbacku počeo ga je podučavati, ali Kneipp se razbolio od tuberkuloze 1847. godine. Kneipp je bio toliko bolestan da ga je liječnik posjetio oko 100 puta u svakoj od posljednje dvije godine studija. Dok je Kneipp bio bolestan, počeo je čitati mnoge knjige i pronašao je svoju bolest opisanu u knjizi o liječenju vodom. Godine 1850. Kneipp je upoznao studenta sjemeništa Georgianum u Münchenu koji je također bio bolestan i s njim je dijelio lijekove vodom. I Kneipp i njegov prijatelj u Georgianumu su se oporavili od svojih bolesti i sa svojim obnovljenim zdravljem Kneipp je mogao završiti studij. Za katoličkog svećenika zaređen je 1852. godine. Pozadina U 19. stoljeću došlo je do popularnog oživljavanja primjene hidroterapije, koje je oko 1829. godine potaknuo Vincent Priessnitz, seljak u Gräfenbergu, tada dijelu Austrijskog Carstva. Ovo oživljavanje nastavio je Kneipp, `sposoban i entuzijastičan sljedbenik` Priessnitza, `čije je djelo preuzeo tamo gdje ga je Priessnitz ostavio`, nakon što je naišao na raspravu o liječenju hladnom vodom. U Worishofenu, dok je služio kao ispovjednik u samostanu, počeo je nuditi tretmane hidroterapije, botaničke tretmane, tjelovježbu i prehranu ljudima koji su živjeli u selu. Neki od njegovih predloženih tretmana uključivali su `ledene kupke i hodanje bosih nogu po snijegu` i druge `oštre` metode. Godine 1893. M. E. Bottey opisao je Kneippove kure vodom kao `opasne u većini slučajeva`. Worishofen je postao poznat kao mjesto s reputacijom duhovnog iscjeljivanja. Osim `seljaka`, Kneippovi klijenti bili su i austrijski nadvojvoda Franz Ferdinand i njegov otac, nadvojvoda Karl Ludwig, kao i papa Leon XIII. Drugi su Kneippove postupke prenijeli u svoje domovine kako bi tamo osnovali toplice i fakultete za alternativnu terapiju. Hidroterapija Kneipp je počeo razvijati svoje metode liječenja 1849. nakon što je obolio od tuberkuloze i eksperimentirao s tretmanima vodom koje je razvio Sigmund Hahn. Nakon što je 1852. zaređen, nastavio je eksperimentirati s tretmanima vodom u svojoj župi. Kneipp je počeo raditi s kurama koje je razvio Vincenz Priessnitz, ali je razvio kompliciraniju i nježniju metodu. Njegove nježne kure suprotstavljaju se ranijim kurama vodom koje je nazivao konjskim kurama zbog njihove naporne prirode. Kneippovo liječenje pacijenata također se razlikovalo od bolničke medicine jer je bilo personalizirano i uzimalo je u obzir individualne snage i slabosti pacijenta. Kneippov pristup proizlazi iz njegove teorije da sve bolesti nastaju u krvožilnom sustavu. Ova je teorija slična humoralnoj teoriji. Poput onih koji su vjerovali u humoralnu teoriju, Kneipp je tvrdio da bi udisanje mijazmatičnog ili pretjerano vrućeg zraka dovelo do bolesti.Iako se možda bavi jednim humorom umjesto četiri, njegova teorija i dalje tvrdi da je neravnoteža u krvi, bilo da se radi o cirkulaciji ili stranim tvarima, korijen bolesti. Prema Kneippovom prikazu bolesti, liječenje vodom djeluje tako što utječe na krv. Ono otapa strane tvari, čisti krv od tih tvari, pomažu u cirkulaciji i jača tijelo u cjelini. Životni stil Osim specifičnih lijekova, Kneipp je imao recepte za hranu, piće i odjeću. Smatrao je da hrana treba biti suha i jednostavna te da ne smije biti začinjena. Također je smatrao da ljudi trebaju piti prvenstveno vodu, ali je također dopuštao umjerenu konzumaciju alkohola. Što se tiče odjeće, Kneipp je davao prednost samo odjeći od platna ili konoplje a u odnosu na vunu. Osobna ideologija Kneippov pristup medicini nije bio neovisan o njegovoj katoličkoj vjeri. Njegov fokus na vodi i bilju proizlazi iz ideje da lijekove prirodno osigurava Bog.Njegov naglasak na jednostavnoj hrani, piću i odjeći dolazi iz teorije da ljudi trebaju živjeti u skladu s prirodom. Koristio je sveto pismo kao i reference na rimsku praksu kako bi podržao obrazloženje iza svog lijeka i priznavao je da njegovi tretmani nisu u skladu s trenutnim znanstvenim razumijevanjem. Činjenica da njegovi tretmani nisu bili utemeljeni na znanstvenoj teoriji nije smetala Kneippu jer se smatralo da mogu uspjeti tamo gdje znanstvena medicina nije mogla. Sebastian Kneipp posebno je predano pomagao siromašnima i onima kojima liječnici ne mogu pomoći. Njegova patnja u ranoj mladosti navela je Kneippa da razvije duboko suosjećanje prema onima koji su bili manje sretni od njega.Odbio je mnoge pacijente koji su se izvedivo mogli oporaviti sami, ali tvrdi da nikada nije odbio liječiti pacijenta koji je loš ili se ne može liječiti drugim metodama. Publikacije Kneippova knjiga Moja kura vodom objavljena je 1886. s mnogim kasnijim izdanjima i prevedena na mnoge jezike. Također je napisao `Tako ćeš živjeti`, `Moja volja` i Njega bolesne i zdrave djece. Naslijeđe Kneipp je proširio definiciju zdravlja kako bi uključio holistički pogled koji je uključivao mentalne, društvene i duhovne aspekte. Pred kraj njegova života i nakon njegove smrti, stvorene su razne organizacije koje su podučavale njegove metode. Godine 1891. osnovao je Kneipp Bund, organizaciju koja do danas promiče liječenje vodom. U Americi su osnovana Kneippova društva koja su pod utjecajem Benedicta Lusta promijenila ime u Naturopatic Society of America. Danas postoji 600 organizacija koje su dio Kneipp Worldwide i postoji oko 1000 članova Međunarodnog društva Kneippovih liječnika. Nakon njegove smrti, njegovo liječenje postalo je dijelom glavne struje u njemačkoj medicini. Nadvojvoda Josef posvetio je svoj medicinski atlas Kneippu. Kneippov lik bio je prikazan na pečatu. Njegov recept za kruh od cjelovitog zrna pšenice, nazvan Kneippbrød, kruh je koji se danas najčešće jede u Norveškoj

Meki povez, 294 strane Travaru Milanu Jankovicu uglavnom dolaze oni kojima zvanicna medicina nije mogla da pomogne. ovaj narodni vidar ima preparat pod nazivom POT koji satire maligne celije i vraca ljude u zivot. Svetslav Didic zivahni 65-godisnjak ne priznaje ni godine ni penziju i kako rece ni bolest koja ga je davno ostavila na miru. A bas njegova bolest je 8 marta 1991 godine u porodici Didic bila uzrok prave drame koja je nagovetavala tragican zavrsetak. Pocetkom Marta te godine prvo sam osetio da mi je jedno jelo nije imalo ukusa, ali tome nisam pridavao neku vaznost, verovao sam da je to nesto prolazno. Medjutim sve je krenulo napoako: nastupila je glavobolja, povracanje, otkazase mi noge i prosto me nesto slomi. U beograskom klinickom centru Sveta je smesten na neurologiju gde su odmah poceli da ga ispituju. Na kraju su mu snimili glavu na skeneru. Tada je bilo sve jasno imao je tumor na mozgu, i to na mestu gde se nalaze vitalni centri za vid, govor, sluh, ukus, miris, pokrete. Lekar nam je rekao da je operacija jedini izlaz, i kao da su mu izgledi da prezivi operaciju mali, a da ce ako je i prezivi, najverovatnije ostati invalid. U medjuvremenu ja sam cuo, nastavlja zet Bosko gligoric da je Milan Jankovic mnoge bolesne otrgao od sigurne smrti, pa sam se nadao da ce i nama pomoci. Odmah sam otisao Milanu Jankovicu jos je tek bio otvorio apoteku `Zdravlje` u Beogradu. Dao nam je svoje biljne preparate i uputstva kako da ih koristimo i jos je nalozio da vodim neku vrstu dnevnika u kome treba da belezim sve promene koje se na Svetu budu javljale dok bude trosio te lekove. Milan nam je jos tada rekao: `Ako prezivi pet dana Sveta ce ispeci jos kreca. Ove reci su zvucale kao fantastika ali su budile nadu. I zaista, prvo sto smo vec posle par dana primetili bilo je da tata bolje spava, a vec posle sedam osam dana trazio je da jede. Reko nam je da mu se i ukus povratio. Posle desetak dana mogao je da ustaje i seta po sobi, sto nas je sve ohrabrilo, prica sin Zoran. Istini za volju i pre bolesti sam imao dobar apetit, ali cim sam poceo da koristim preparate Milana Jankovica, nisu mogli da me nahrane, prica Sveta. Prosle su tolike godine a ja vise nemam nikakvih problema. Ni lekarima nisam isao. A i sto bih kada mi je sasvim dobro. Osecam se odlicno, pomazem majstorima oko gradnje kuce i sta vise da vam kazem: Milan je `kriv` sto sam ziv. Da je svoje nesvestice i glavobolje Radosna Savic iz Konjica na samom pocetku ozbiljno shvatila i na vreme se javila lekarima izbegla bi mnoge neprijatnosti i nevolje koje su je zadesile. Radosna je mlada zena. U vreme kada se razbolela imala je nepunih trideset godina. To je doba , kada je covek zdrav zivi punim zivotom. Do pre pet godina bila sam mlada i zdrava. Sve sam radila bez zamora i problema. Medjutim pocetkom jeseni 1989 godine poceli su da me muce napadi glavobolje koji su bivali sve cesci i jaci. Pravi razlog nisam mogla da otkrijem pa sam pribegavala raznim tabletama za umirenje bolova - prica Radosna. - Negde pred Novu godinu pocese i nesvestice. Danas znam da je najgore kada covek sam sebi postavlje dijagnzu. Tako sam i ja pronalazila razne banalne razloge kojima sam pravdala i glavobolje i nesvestice. Desetak dana u oci Nove godine vracajuci se kuci sa posla, onesvestila sam se na ulici. Kada sam dosla svesti shvatila sam da se nalazim u bolnici. Tu je bio i moj suprug kome je lekar nesto ozbiljno objasnjavao. Saopstili su mi da moram u Sarajevo na ispitivanje. Dali su nam sve potrebne upute i vec narednog dana suprug i ja smo bili u Sarajevu na klinici za neurologiju. Tu su mi narednih nekoliko dana uradili sve analize i snimanja , posle cega su mi saopstili da moram na operaciju. Bila sam sokirana. Odmah sam javila suprugu da dodje. sve se desavalo kao u nekom ruznom snu. Posto tada nisam bila psihicki spremana za operaciju, lekarima sam rekla da prvo hocu kuci da se malo proberem, pa cu doci kad prodju novogodisnji praznici. Nikad necu zaboraviti tu Novu godinu. I bas te veceri, na doceku, jedan rodjak je nesto dugo ubedjivao moju majku. Ujutru mi je majka rekla da je od njega cula za travara Milana Jankovica koji svojim biljnim preparate pomaze i kod najtezih bolesti. Ja sam, iskreno da kazem u to posumnjala , ali moj suprug nije . Odmah mi je doneo neke biljne preparate koje sam odmah pocela da koristim. Svake sedmice moj suprug je isao po novu terapiju, ali i da isprica Milanu kako se osecam. Vec nakon petnaest dana primetila sam da me glava manje boli i da su mi nesvestice redje, pa sam pocela da izbacujem lekove protiv glavobolje. Nakon mesec dana znala sam da ovo sto mi se dogadja nije slucajno, vec da je to rezultat Jankoviceve terapije. Ovo saznanje dalo mi je snage da ne posustanem. Ipak me je svaka, makar i slaba glavobolja, vracala na pocetak, a svaka nesvestica , makar i na trenutak brisala nadu u ozdravljenje. Moje raspolozenje se smenjivalo kao oblak i sunce.To je trajalo cetiri meseca, duga cetiri meseca optimizma i skepse .Objektivmo moja bolest se vec posle cetiri meseca nicim nije manifestovala , ali sam ja jos tri meseca trosila Jankovicevu terapiju. Kada sam posle sedam meseci prestala da koristim njegove preparate , otisla sam da po prvi put upoznam Milana . Pred ovaj nesrecni rat bila sam u Sarajevu, nastavlja Radosna. Otisla sam na kontrolu. Lekar koji me je uputio na operaciju me prepoznao. Tada mi je rekao : Radosna taj travar je za vas ucinio veliku stvar. Sada mogu da Vam kazem da smo mi pre godinu dana bili skepticni jer je Vase stanje bilo jako lose. To smo i saopstili Vasem suprugu. Danas je Radosna zdrava zena i bez glavobolja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovome svojemu najvažnijem djelu, poslije bestselera Realitetna terapija, William Glasser dijeli s nama svoju uzbudljivu teoriju kontrole, koja govori o tome kako svatko od nas može bolje kontrolirati svoja čuvstva i djelovanja, da bi živio zdraviji i produktivniji život. Objašnjava nam da sve što činimo, mislimo i osjećamo dolazi iz naše unutrašnjosti i nije, kao što to većina ljudi vjeruje, odgovor na stvari i ljude oko nas. Naše je ponašanje naš najbolji pokušaj kontroliranja svijeta kako bismo ga, što možemo više, približili slikama u našim glavama, u skladu s onim kakve bismo željeli da budu. Iz Predgovora hrvatskom izdanju: U posljednje vrijeme autor naglašava da gotovo sve psihičke teškoće proizlaze iz činjenice što ne umijemo razviti zadovoljavajuće odnose u tri glavna područja: obitelji, školi i na radnom mjestu. Zašto ne umijemo? Dr. Glasser vjeruje da su naše osnovne psihičke potrebe nasljedne, zapisane u našoj genskoj osnovi, ali su razlike u našim tumačenjima njihova značaja tako velike da se ponekad ne uspijevamo dogovoriti. Svaki se čovjek, naime, povodi u tome za svojim iskustvom, pohranjenim u dijelu memorije koji autor naziva svijet kvalitete. Vođeni svojim svijetom kvalitete, stalno pokušavamo mijenjati vanjski svijet i prilagoditi ga svojim potrebama. U odnosu s drugim čovjekom, tj. u susretu dva kontrolirajuća sustava koji djeluju na isti način, njihove se potrebe - kontrolirati vanjski svijet i pritom ne biti kontroliran od drugoga - međusobno isključuju. Tu počinje drama međuljudskih odnosa koji već tisućljećima u tom pogledu ne napreduju, jer pristajemo uz teoriju podražaj-odražaj, koja objašnjava da je naše ponašanje podražaj za ponašanje drugih osoba, a njihovo ponašanje odražaj kakav smo željeli izazvati. Ako ne uspijemo u svojoj nakani, obično pojačavamo podražaj u jalovu nastojanju da druge prisilimo na ponašanja u skladu s našim svijetom kvalitete. William Glasser Teorija kontrole - Novo objašnjenje načina na koji kontroliramo svoje živote William Glasser (11. svibnja 1925. - 23. kolovoza 2013.) bio je američki psihijatar. Glasser je bio kreator ideja W. Edwardsa Deminga o radnom mjestu, realitetne terapije i teorije izbora.[1] Njegove inovacije za individualno savjetovanje, radna okruženja i školu, ističu osobni izbor, osobnu odgovornost i osobnu transformaciju. Glasser se pozicionirao kao opozicija konvencionalnim mainstream psihijatrima, koji se umjesto toga usredotočuju na klasificiranje psihijatrijskih sindroma kao `bolesti` i propisuju psihotropne lijekove za liječenje mentalnih poremećaja.[2] Na temelju svog širokog i konzultantskog kliničkog iskustva, Glasser je primijenio svoje teorije na šira društvena pitanja, kao što su obrazovanje, upravljanje i brak, da spomenemo samo neke. Kao javni zagovornik, Glasser je upozorio širu javnost na potencijalne štete uzrokovane starijim generacijama psihijatrije, vezane uz tradicionalnu dijagnostiku pacijenata da imaju mentalne bolesti (poremećaji mozga) i propisivanje lijekova. Prema njegovom mišljenju, pacijenti jednostavno glume svoju nesreću i nedostatak smislene osobne veze s važnim ljudima u svom životu. Glasser se zalagao za educiranje šire javnosti o pitanjima mentalnog zdravlja; nudeći postmoderne okvire za pronalaženje i praćenje zdravog terapeutskog smjera. Glasser je rođen 11. svibnja 1925. u Clevelandu, Ohio, od obitelji Bena Glassera, popravljača satova i njegove supruge Betty. Pohađao je Case Western Reserve University u Clevelandu, gdje je 1945. godine stekao diplomu iz kemijskog inženjerstva. Nakon kratke karijere inženjera, Glasser se 1946. vratio u Case Western, ali je umjesto toga, tijekom svog prvog semestra, pozvan u američku vojsku i stacioniran u Dugway Proving Ground u Utahu. Vratio se na Case Western 1947. godine, magistrirao kliničku psihologiju 1949. i doktorirao psihijatriju 1953. Završio je liječnički staž i psihijatrijsku specijalizaciju na UCLA-i i Veterans Administration Hospitalu, a 1961. je postao certificiran. 3][4][5][6] Nakon što je `zbačen s osoblja` u bolnici VA zbog njegovih anti-freudističkih uvjerenja, Glasser je preuzeo poziciju psihijatra osoblja u Ventura School for Delinquent Girls, gdje je počeo podučavati ideje koje su postale temelj realitetne terapije.[3] ] Tijekom tog vremena, Glasser je upoznao G. L. Harringtona, starijeg psihijatra koji je otvoreno vjerovao u frojdovski model mentalne bolesti, kojeg Glasser pripisuje svojim `mentorom`.[5] Glasser je osnovao privatnu psihoterapijsku praksu u Los Angelesu, koju je održavao do 1986. godine.[4] Raditi Glasser je autor i koautor brojnih i utjecajnih knjiga o mentalnom zdravlju, savjetovanju, poboljšanju škole i podučavanju te nekoliko publikacija koje zagovaraju javnozdravstveni pristup mentalnom zdravlju ili naglasak unutar njega u odnosu na prevladavajući `medicinski` model. Glasser je 1967. osnovao Institut za realitetnu terapiju, koji je 1994. preimenovan u Institut za teoriju kontrole, realitetnu terapiju i upravljanje olovom, a kasnije u Institut Williama Glassera 1996. u Chatsworthu, CA.[7] Institut se sada nalazi u Tempeu, Arizona, i ima podružnice širom svijeta. Do 1970-ih Glasser je svoje djelo nazvao `Teorija kontrole`. Do 1996. teorijska struktura evoluirala je u sveobuhvatno djelo preimenovano u `Teoriju izbora`, [8] uglavnom zbog zbrke s teorijom perceptivne kontrole koju je razvio William T. Powers, razvijenu 1950-ih.[9] Organizacije za realitetnu terapiju U Sjedinjenim Državama, Glasser institut je izvorno bio organiziran s regionalnim grupama u Novoj Engleskoj, Sunbeltu, sjeverozapadu, srednjem zapadu, jugoistočnoj i zapadnoj obali. U srpnju 2010. osnovano je William Glasser Association International (WGAI) u Nashvilleu, Kentucky, s privremenim upravnim odborom zaduženim za uspostavu organizacije za koordinaciju aktivnosti i konferencija diljem svijeta, od kojih je prva bila 2012. u Los Angelesu. Odbor je na kraju postao uključen u Kaliforniju pod novim imenom William Glasser International (WGI) i predstavlja krovno tijelo koje je Glasser prepoznao da predstavlja svoje ideje diljem svijeta. Članove odbora WGI biraju članovi. Izvan Sjedinjenih Država, William Glasser International (WGI) ima aktivne pridružene organizacije u mnogim zemljama uključujući Kanadu, Hrvatsku, Sloveniju, Irsku, UK, Finsku, Maleziju, Filipine, Južnu Koreju, Japan, Srednju i Južnu Ameriku, Južnu Afriku , Australija i Novi Zeland. Ni WGI ni njegove pridružene organizacije ne dodjeljuju titule kao što su `savjetnik` ili `terapeut` u svojim redovitim tečajevima za certifikaciju. U Europi, međutim, postoje dva posebna tečaja koje nudi Europski institut za realitetnu terapiju, jedan koji vodi do zvanja psihoterapeut realitetne terapije, a drugi do titule savjetnik realitetne terapije. Oba mogu dovesti do Europskog certifikata iz psihoterapije (ECP). William Glasser Institute UK (formalno Institute for Reality Therapy UK), s vlastitim izvršnim direktorom, koordinira fakultetske radionice i praktikume u Ujedinjenom Kraljevstvu u ime WGI International, što dovodi do i uključujući certifikaciju reality Therapy Certification (CTRTC). WGI UK nastoji promovirati i razvijati teoriju izbora, realitetnu terapiju i vodeći menadžment u Ujedinjenom Kraljevstvu, nudeći smjernice i podršku svom članstvu sastavljenom od tijela istomišljenika, predanih vlastitom osobnom i profesionalnom napretku. Podršku nudi tim supervizora obuke i praktikuma. Članovi instituta prihvaćaju `etos` da teorija izbora, realitetna terapija i upravljanje vodećim osobama vode i podržavaju njihove odnose kako na osobnoj tako i na profesionalnoj osnovi, te da realitetnu terapiju treba podučavati s integritetom i pridržavanjem temeljnih koncepata kako je opisano u Glasser i drugi koji pišu, podučavaju i povezani su s WG International. Smrt Glasser je preminuo u svom domu u Los Angelesu 23. kolovoza 2013. u društvu svoje supruge Carleen i drugih.[10] Glasserova osmrtnica izvijestila je o uzroku smrti kao zatajenju disanja koje proizlazi iz upale pluća.[3] Web stranica Instituta William Glasser navela je Glasserovu smrt kao `masovni šok za sve`, unatoč tome što je `već neko vrijeme bio lošeg zdravlja`.

Beograd, 1993. Manji format, 83 strane. Sadrži sve rune na karticama (25 kartica) meki povez, stanje: vrlo dobro Rune su niz povezanih alfabeta koje koriste slova poznata kao rune, znakove koji su najverovatnije nastali među Gotima u prvom veku, a prvobitno su bili u praktičnoj upotrebi među germanskim i anglosaksonskim narodima. Skandinavske varijante su poznate kao Futhark, a anglosaksonske kao futhorc ili fuþorc. Ime Runa potiče od korena reči Run (gotička runa), što znači `tajna` ili `šaputanje`. Na baltičkim jezicima ova reč znači `govor`. Na finskom jeziku Runo znači „pesma“, na staroskandinavskom Run znači „tajna“, „tajno znanje“, „mudrost“, magični znaci“ i „pisani znaci“, a slična značenja ima i u staroengleskom jeziku. , i u starom saksonskom gde reč Runa znači „misterija“ ili „tajna“. Rune se mogu naći i u drevnim keltskim jezicima, a u svim varijantama reč znači „tajna“ ili „misterija“. Tek kasnije, značenje same reči Run počelo je da se odnosi na bilo koji hijeroglifski znak koji je predstavljao rune kao skriptu tajnih predavanja. Iako na prvi pogled izgledaju kao klasično `slovo`, rune nikada nisu bile. Doduše, nekoliko runa se može izraziti fonetski, ali većina je ostala u obliku simbola, poznatih kao glifovi. O runama se gotovo ništa nije znalo sve do 16. veka, kada su zvanično počele da se istražuju. Pod snažnim uticajem crkve tadašnji runeolozi nisu imali previše slobode za teorije o runama, a takođe nisu imali ni zajednički sistem, pa je do 20. veka svako tumačio rune prema sopstvenom istraživanju. Jedni su tvrdili da rune imaju veze sa Mesecom, drugi sa astrologijom, treći da je to obična azbuka... uglavnom, svi su se slagali u jednom – neki natpisi su imali magijsku namenu. Rune i magija: Većina naših predaka je verovala u magiju i ona je bila sastavni deo svakodnevnog života. Rune su bile deo ovih verovanja i bile su kombinovane sa mitovima, oblicima Boga i filozofijom i ritualnim oblicima raznih germanskih plemena. Svaki runski simbol sadrži elementarnu silu. Rune su se nekada koristile za proricanje, bacanje čini, lečenje, kao i za bilo koju drugu vrstu magije. Neka plemena su na svojim mačevima imala runski simbol pobede, koji im je navodno davao nadljudske moći u ratu. Mnoge rune su predstavljale određene magijske simbole, ali ništa se nije smatralo tako moćnim kao kombinovanje runa u jedan simbol (bandrun). Ali to nije bio zadatak koji bi bilo ko mogao da uradi. Da bi se kombinovale rune, moralo se imati posebno znanje, detaljno značenje svake pojedinačne rune i magični rezultat koji se dobija njihovim kombinovanjem. Pored kombinovanih runa, slikovni prikazi svetih koncepata su često korišćeni da pomognu u formulisanju i usmeravanju magijske moći. Ovi znaci i simboli su radili u sprezi sa runskim silama, ili su bili oličenje sile koja je izražavala ostatak formule. Obično su se pravili kao talismani za zaštitu, ili predmeti za meditaciju ili bilo koju drugu vrstu magije. (Neki od najpoznatijih su prikazani na slici iznad) Rune kao Pismo: Rune se pojavljuju u obliku pisanih rukopisa u samo nekoliko raštrkanih slučajeva. Pesme pisane ovim simbolima mogu se naći u anglosaksonskoj i skandinavskoj tradiciji, a možda su najvažniji rukopisi koji sadrže runske simbole Abecedarium Nordmannicum iz devetog veka nove ere i Codek Runicus, rukopis koji sadrži zakone provincije Skonija napisana u potpunosti runama, u Danskoj u četrnaestom veku. U runskim natpisima su se često viđali glifovi, odnosno rune koje su imale simboličko, a ne fonetsko značenje. Neki od najpoznatijih i najčešćih bili su Torov čekić - simbol koji liči na (nacistički) kukasti krst, zatim Sunčev točak (krug sa krstom unutar njega) koji je označavao sveta mesta, koje su kasnije usvojili hrišćani u svojim nastojanjima. da prisvajaju narode koje su koristili. Danas još uvek možemo naći rune u modernim simbolima. Na primer, jedan od najpoznatijih znakova - znak mira - sastoji se od dva runska simbola: I - runskog simbola ljudske smrti i kruga - simbola nerođenog deteta. Pošto bi takav kombinovani simbol predstavljao očaj, on je okrenut naopako da predstavlja suprotnost očaju. / Стари германски алфабет, руне, у буквалном преводу значи: мистерија, тајна, шапат. Око њега се већ вековима плете мистерија јер је реч о необичном писму које има дубље значење. Свака руна, поред фонетског гласа, има своје езотерично значење, то јест сваки симбол поседује одређене карактеристике. Руне не служе само за писање, већ и за прорицање и магију. Најстарији записи руна датирају из 1. века наше ере. Претпоставља се да је писмо настало и раније. Све до 16. века користиле су се на простору Европе. Настале су као писмо гермаских племена, али су се брзо прошириле на север континента и данас су највише познате као викиншко писмо. Најстарији тип руна зове се `Elder Futhark` и садржао је 24 симбола. Назив је настао од првих 6 слова алфабета: ф, у, тх, а, р, к. При освајању Британије германска племена Англи, Саксонци и Јути су понели знање о рунама, па су тако настале англо-саксонске руне, са 33 симбола. Записи у рунама пронађени су и на Балкану, у Немачкој, Скандинавији, Британији, па чак и на Гренланду. Најзанимњивије, веома стари записи пронађени су у Северној Америци, чиме је још једном потврђена теорија да су Викинзи стигли до „новог света“ много пре Колумба. Где год да су ишли Викинзи су се служили рунама да би се изразили. Пронађено је мноштво записа, поетских и у прози, на свему, од великих камених споменика до кућних предмета. Слова су оштрих углова и правих линија, јер су настала урезиванјем у камен и дрво. Извор за ово писмо није сасвим откривен. Постије сличности са етрурским писмом, које се развијало на северу Италије, али и са грчким и латинским. Скандинавци имају своју причу о настанку руна. Легенда каже да је врховни бог Один провео девет дана прободен на дрвету не би ли примио окултна знања. Током девет ветровитих ноћи сазнао је за мистерију руна, коју је затим пренео народу. Веровање у божанско порекло руна довело је и до њихових магичних моћи. Наиме, руне служе за гатање, прорицање, такозвано „гледање руна“. Тацит је у својој „Германији“ записао читав процес: одсече се грана са неке воћке и исецка се на мале делове. На сваки комад гране записује се по једна руна. Затим се гранчице насумице бацају на белу тканину, а Мајстор Руна са очима упртим ка небу бира три гранчице и чита знаке који су на њима записани. Овакво гатање није у правом смислу прорицање, јер се веровало да руне само откривају највероватнији исход, а на човеку је да га промени уколико му се не допада. Коришћене су и за бацање чини, али су Викинзи јасно записали: „Човек не сме користити руне за чини, док не научи да их добро чита“. Мајстори су позивани пред полазак у бој, да изаберу руне које доносе срећу и чувају од злих духова. Симболи су урезивани у мачеве, бродове, штитове, а ратници су полазили у битку верујући да ништа не може наудити моћи руна. Данас се могу наћи многобројни споменици са урезаним рунама. Често је надгробно камење обележено магичним симболима које ће покојнику олакшати прелазак на онај свет. Норвежани су користили руне упоредо са хришћанским симболима све до 17. века. У то време црква је забранила њихову употребу у намери да искорени сваку врсту сујеверја, паганизма и магије. Руне су изашле из широке употребе, али нису сасвим нестале, а у последње време много је покушаја да се у употребу врати енигматско викишко писмо.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Voljeni Osho Teozofi su spominjali različite grupe učitelja koji su telesno ili, čak, bestelesno prisutni. Koliko grupa postoji danas? Ko su te ezoterijske grupe i kako one utiču na tragače i na kretanja u svetu? Molimo Te da nam nešto kažeš o Svom odnosu sa tim ezoterijskim grupama učitelja. Duhovno znanje se suočava sa mnogim teškoćama. Prva te-škoća je u tome što ne može da se izrazi na odgovarajući način. Svako ko nešto zna, nije u stanju da to tačno izrazi. Znanje nije lako preneti. Neko nešto zna, postoje tragači koji žele da saznaju, ali znanje ne može da se prenese. To što vi hoćete da saznate i postoji neko ko je sposoban da kaže ne znači da je prenos moguć. Sama priroda duhovnog znanja je takva da kad pokušate da ga iskažete, istog trenutka osetite da ne možete da ga izrazite. Ezoterične grupe su potrebne da bi znanje moglo da se iskaže i prenese. Ezoterična grupa je posebno pripremljena grupa za primanje određenog sistema znanja. Možemo se poslužiti poređenjem: Ajnštajn je više puta potsećao na činjenicu da u svetu postoji najviše petoro ljudi sa kojima može da komunicira. On je mislio pritom na matematiku, a ne na duhovno znanje. Međutim, to je bila činjenica – čak ni sa petoro ljudi Ajnštajn nije mogao bez teškoća da razgovara. Ajnštajn je u matematici dosegao same vrhove pa nije mogao da razgovara služeći se običnim matematičkim simbolima. Čak i da je Ajnštajn pokušao da prenese svoje znanje, vi bi čuli šta govori ali ga ne bi razumeli, budući da čuti ne znači i razumeti. Ako ne razumete, vrlo je verovatno da ćete pogrešno razumeti, zato što u prostoru od razumevanja do nerazumevanja postoji nešto između, fenomen pogrešnog razumevanja. Niko nije spreman da prihvati da nije razumeo. Tamo gde izostane razumevanje, ne znači da postoji nerazumevanje. U devedeset od sto slučajeva to znači pogrešno razumeti, zato što niko nije spreman da kaže da nije razumeo. Svako će reći da razume, a posledica je pogrešno razu-mevanje. Matematika nije ezoterično znanje i ne dotiče se neizrecivog. Matematika postoji pet hiljada godina, hiljade i hiljade umova je naučilo matematiku. Na svakom univerzitetu širom sveta predaje se matematika, uči se čak i u osnovnim školama. I pored toliko mnogo vežbe, tako mnogo znanja, pored tolikih katedri na tako velikom broju univerziteta na kojima se predaje, Ajnštajn ipak kaže, “Postoji samo šest osoba kojima mogu da prenesem ono što znam.” Ako vam je to jasno, onda možete da razumete kakve se teškoće javljaju u prenošenju duhovnih iskustava. Pod ezoterijskom grupom se podrazumeva i grupa posebno pripremljena za određenog učitelja – budući da je to redak fenomen. Buda se dogodi tek svakih nekoliko hiljada godina, a kad se dogodi neće biti u stanju da komunicira. Buda će postojati, svet će postojati, ali neće imati nikakvog značaja. Buda ne može neposredno da komunicira, zato postoji ezoterijska grupa, zato se priprema odre-đena grupa. Grupa se priprema na takav način da bude u stanju da dela kao posrednik između Bude i sveta. Posebna grupa se posebno priprema da razume Budu i potom Budu tumači svetu, zato što između Bude i sveta postoji takav jaz da ga niko ne bi razumeo. Važno je da se ovde setimo Isusa. Isusu je bilo teško zato što nije postojala ezoterijska grupa. Buda nije patio zato što je postojala ezoterijska grupa. Isus je morao da bude raspet zato što je jaz bio toliki da obični ljudi nisu bili u stanju da ga razumeju. Oni su ga pogrešno razumeli – to je moralo da se dogodi zato što nije postojala posredujuća grupa između Isusa i običnog sveta. Nije postojao posrednik i Isus je patio. U Indiji nisu patili ni Buda ni Mahavira; nijedan nije raspet. Bili su jednako sposobni kao Isus, ali Isus je morao da bude raspet zato što nije postojala ezoterijska grupa. Pogrešno razumevanje je bilo neminovna posledica. Sve šta je Isus govorio bilo je pogrešno shvaćeno. Isus je, svakako, imao sledbenike, ali sledbenike među običnim ljudima. Svi njegovi glavni učenici su poticali iz naroda, nisu prošli nikakvu ezoterijsku pripremu. Luka i Toma su bili seljaci iz običnog i neobrazovanog sloja društva. Oni su voleli Isusa, oni su ga osećali, ali ni oni nisu mogli da ga razumeju. Postoje mnogi primeri krajnje detinjastih pitanja. Na primer, neki učenik pita Isusa, “Kakav će biti naš položaj u Božijem carstvu? Ti ćeš stajati pored Boga – gde ćemo biti mi? Kakav će biti naš položaj?” Nisu mogli da shvate šta je on podrazumevao pod carstvom Božijim. Bili su obični ljudi. Ezoterijska grupa ne može da se stvori odjednom. Buda se dogodi odjednom, ali ta grupa ne može da se stvori odjednom. Zato zemlje koje imaju duhovnu tradiciju dugu hiljadama godina poseduju ezoterijske grupe koje se nadovezuju u nizu. Svaki put kad se dogodi Buda grupa počne da radi. Ašoka je stvorio grupu koja još uvek postoji – grupu od devetoro ljudi. Kad neko umre, drugi ga zameni, pa grupa još uvek postoji. Kad neko umre, preostalih osam bira jednog ko će ga zameniti. Ta osmorica će ga pripremiti, tako se učenje nastavlja. Ljudi se menjaju, ali grupa ostaje, čak i danas postoji, zato što se očekuje Budina reinkarnacija. On može da dođe svakog trenutka. Grupa ne može da se stvori odjednom kad Buda dođe, zato što se grupa ezoterijskih adepta stvara dugotrajnom pripremom i disciplinom. To nije izne-nadni događaj. Grupe su se osnivale često. Ponekad traju pa nestanu. Povremeno traju izvesno vreme pa se zatim izgube, zato što nailaze na mnoge teškoće. Postoje mnoge teškoće! Ezoterijska grupa Ašokine devetorke još uvek traje zato što postoje mnogi uslovi koji po-državaju njen opstanak. Jedan od njih je što nikad ne uspostavlja vezu sa svetom. Postoje druge grupe kao posrednici. Grupa od devet adepta ostaje nepoznata, skrivena, nikad ništa ne možete da saznate o njoj. Svako ko se inicira u tu grupu, istog trenutka kad se inicira nestaje iz vašeg sveta – nestaje u potpunosti. Ništa o njemu ne možete da saznate, grupa može da opstane u anonimnosti. Ta grupa ima mnoge ključeve i metode. Ona radi na mnogo načina služeći se tim ključevima i metodama. To je grupa čiji su članovi u fizičkim telima, živi su baš kao i mi. Ako je neko jednom bio član ove grupe, u sledećem životu ne može ponovo da bude izabran u krug devetorice. Tada će on raditi kao veza izmežu grupe i naroda. Oni čine drugi krug oko devetorice, veći krug, budući da je veliki broj ljudi bio član grupe. Oni su Budu upoznali neposredno, oni su upoznali adepte ezoterijske grupe neposredno. Oni su tako iskusni da mogu da borave među ljudima i nastave da rade sa grupom. Ali, oni nisu više njeni članovi. Čak i kada se neko iz te grupe ne rodi na Zemlji, ako nema fizičko telo, ako ostane u bestelesnom postojanju, on i dalje nastavlja da radi. Postoji ogroman broj adepta koji nisu u fizičkom telu a nastavljaju da rade. Teozofi ih nazivaju gospodarima – kao što je Gospodar Kut Humi. Sva imena su izmišljena, ali se odnose na određenu ličnost, pojedinca. Ime je izmišljeno, ali se odnosi na određenu neutelovljenu dušu koja pomaže. Učitelj K.H., jedan od najdrevnijih adepta Ašokinog kruga devetorice, osnovao je pokret Teozofa. Oni pokušavaju da stvore okolnosti u kojima bi buduća inkarnacija Bude bila moguća. To rade zato što je Buda rekao da će se ponovo roditi posle dvadeset i pet vekova i da će njegovo ime biti Mejtreja. A prosvetljena ličnost kao što je Gautama Buda je sposobna da zna ko će biti prosvetljen posle dvadeset i pet vekova. Buda je stoga predskazao, a za taj događaj Ašokin krug devetorice radi vekovima. Sada se vreme približava. Stoga je pokret Teozofa bio samo priprema. Nije uspeo, eksperiment je pretrpeo neuspeh. Oni su eksperimentisali sa troje ili četvoro ljudi pokušavajući da ih učine vozilima za Mejtrejino spuštanje, ali je eksperiment propao. Nešto ili neko je izostao. Eksperiment je bio na pragu uspeha i nešto se dogodilo. Krišnamurti je bio spreman, potpuno spreman da postane vozilo. Sve je bilo spremno. Došao je do propovedaonice da se preda i postane tako prazan da Mejtreja može da dođe. Ali u poslednjem trenutku on je odbio da se preda. Niko u njegovoj okolini nije mogao pomisliti da će se to dogoditi. Nije čak bilo ni nagoveštaja da će Krišnamurti pri zadnjem koraku pasti i vratiti se. I zato je on posle toga, posle tog događaja, neprekidno tokom svog života, punih četrdeset godina, isticao individualnost: “Budite pojedinac!” Radžniš Ošo (11. decembar 1931—19. januar 1990.), indijski je govornik i vođa pokreta Radžniš. Tokom svog života se smatrao kontroverznim novim vođom verskog pokreta i mistikom. Šezdesetih godina prošao je kroz Indiju kao javni govornik i bio je kritičar socijalizma, Mahatme Gandija i Hindu religiozne ortodoksije. Zagovarao je mnogo opušteniji stav prema ljudskoj seksualnosti. [1] Godine 1970. Radžniš je provodio vreme u Mumbaju, iniciranjem sledbenika poznatih kao `neosanjasini`. Tokom ovog perioda proširio je svoja duhovna učenja i svojim diskursima davao originalan uvid u tradicionalne verske spise, mistika i filozofa iz celog sveta. Godine 1974. Radžniš se preselio u Punu gde su osnovana fondacija i ašram, kako bi ponudili različite `transformacione alate` za indijske i međunarodne posetioce. Godine 1981. napori koji su se fokusirali na aktivnosti u Sjedinjenim Američkim Državama i Radžnišu prebacili su se u objekat poznat kao Radžnišpuram u okrugu Vosko u Oregonu. Skoro odmah pokret je ušao u konflikt sa stanovnicima okruga i državnom vladom, a niz pravnih bitaka vezanih za izgradnju ašrama i nastavak razvoja ograničio je njegov uspeh. 1985. godine, nakon istrage o teškim zločinima, uključujući bioteroristički napad salmonelom 1984. i pokušaj ubistva američkog državnog tužioca Čarlsa H. Tarnera, Radžniš je tvrdio da je njegov lični sekretar Ma Anand Šila i njene bliski pristalice bili odgovorni. Kasnije je deportovan iz Sjedinjenih Država u skladu sa Alfordovom doktrinom. Nakon deportacije, 21 zemlja mu je odbilo ulazak. Na kraju se vratio u Indiju i oživio ašram u Punu, gde je umro 1990. godine. Njegov ašram je danas poznat kao Ošovo međunarodno utočište za meditaciju. Radžnišova sinkretička učenja naglašavaju važnost meditacije, svesti, ljubavi, proslave, hrabrosti, kreativnosti i humora - kvalitete koje je smatrao potisnutim poštovanjem statičkih verovanja, verske tradicije i socijalizacije. Radžnišova učenja imala su značajan uticaj na misao zapadnog nju ejdža, a njihova popularnost se značajno povećala od njegove smrti....

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Pelitje, Robert Naslov Planete u kućama : doživljavanje svoje okoline / Robert Pelitje ; priređivač Slavica Živanović ; [prevod Marija Knežević] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Gornji Milanovac : Dečje novine, 1991 (Beograd : Kultura) Fizički opis 366 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Živanović, Slavica, 1951- = Živanović, Slavica, 1951- Knežević, Marija, 1956- = Knežević, Marija, 1956- Munkejsi, Majkl P. Zbirka Astrologija ; knj. 9 Napomene Prevod dela: Planets in Houses/ by Robert Pelletier Str. 13: Predgovor/ Majkl P. Munkejsi. Predmetne odrednice Astrologija PREDGOVOR Na način na koji se danas u astrologiji koriste, kuće su napravljene da nam pruže proporcionalni prikaz svemira koji okružuje rođenje i druge događaje koje simbolično opisujemo. Ako bismo uzeli da naslikamo sliku, kuće ne bi predstavljale samo okvir našeg platna, već i njegove proporcije i veličinu. Dakle, kuće su sastavni i značajan deo sveukupne slike jedne ličnosti, što se prikazuje horoskopom koji se koristi u astrologiji. Nova knjiga Roberta Pelitjea nudi više praktičnih saveta о planetarna u kućama od bilo koje druge knjige za koju znam. On nam uvodi moćan derivativni metod i istovremeno nudi delineacije sa kojima živimo i radimo. Ova knjiga predstavlja i informativno delo i udžbenik. Derivativni sistem kuća pokazuje kako je neka od kuća povezana sa drugim kućama u horoskopu. Delineacije ovde obogaćuju taj koncept pokazujući način primene derivativnog sistema kuća na svaku planetu u svakoj kući. Ovakav pristup pruža neke veoma vredne i korisne uvide u materiju, a koje astrolog koji uočava samo one očiglednije odnose među faktorima u horoskopu često previdi. Primena derivativnog sistema kuća nije nepoznata astrologiji. Ono što je novo u Pelitjeovom prikazu je detaljan i sistematski tretman metoda, primenjen na sve kuće i planete. U ovom zaista izuzetnom i savremenom delu, pisac nudi ozbiljne teme za sve koji se zanimaju astrologijom, od studenta do profesionalca. Studentu se nude direktne i snažne delineacije. Za profesionalca knjiga predstavlja dopunski pristup i uvid u to kako horoskop deluje kao celina i kao odnosna suština. Ova knjiga prelazi osnovni koncept međupovezanosti kuća; ona pruža objašnjenje za svih 144 Sunce-Mesec polarnosti kuća, kao i jedan opšti prikaz tumačenja kuća. Uz sve to, u knjizi su dati brojni dijagrami koji vizuelno pomažu čitaocu. Pelitje je poznat po tome što favorizuje i nepokolebljivo brani sistem jednakih kuća, ali to nikako ne znači da derivativni metod kuća može da se koristi samo kod sistema jednakih kuća. On se može koristiti kod bilo kog sistema kuća sa kojim astrolog marljivo radi. Baš kao olovka, ovaj metod predstavlja oruđe koje može obeležiti mnogo različitih materijala. Derivativni metod se može primeniti na mnoge tipove građenja kuća i horoskopa. Ne postoji jedan ispravni metod koji se koristi, kao što ne postoji samo jedan način primene astrologije. Svi oni jednostavno predstavljaju naše oruđe, kao što su kuće finalni okvir horoskopa. Majki P. Munkejsi Astrologija (grč. αστρολογία – nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd. Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία – pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e. koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120–175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[4], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astromedicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd. MG37 (N)

Autor - osoba March, Marion, 1923-2001 = Marč, Marion, 1923-2001 McEvers, Joan, 1925-2009 = Makevers, Džoan, 1925-2009 Naslov Najbolji način da se nauči astrologija. Knj. 3, Analiziranje horoskopa / Marion Marč, Džoan Mekevers ; priredila Slavica Živanović ; [prevod Mira Ovanin i Gordana Sekulović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂOnly Way to Learn Astrology. srpski jezik Vrsta građe vodič Jezik srpski Godina 1990 Izdanje (2. izd.) Izdavanje i proizvodnja Gornji Milanovac : Dečje novine, 1992 (Beograd : Kultura) Fizički opis 208 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Živanović, Slavica, 1951- = Živanović, Slavica, 1951- Ovanin, Mira = Ovanin, Mira Vuković-Nikolić, Gordana, 1956- = Vuković-Nikolić, Gordana, 1956- (broš.) Napomene Prevod dela: The Only Way to Learn Astrology / Marion D. March & Joan McEvers. Predmetne odrednice Astrologija PREDGOVOR Trebalo nam je pet godina da konačno završimo ovu davno obećanu knjigu о tumačenju horoskopa. Nadamo se da je vredelo čekati. Pošto ova knjiga primenjuje metodu Marčove i Makeversove, ona vas polako i sistematično uvodi u dublja saznanja i razumevanja astrologije. Iz prve knjige naučili ste osnove – znake Zodijaka, planete, kuće i neke ključne reči i ključne izraze koji vam pomažu da povezujete različite principe. U drugoj knjizi naučili smo vas da na matematički način izradite horoskop, kao i finesama koje vam pomažu da izoštrite vašu sposobnost tumačenja i naučite da pažljivije analizirate horoskope. U ovoj trećoj knjizi (iz serije od planiranih pet ili šest) i ovoga puta nudimo vam tri zasebne celine: Deo I Sadrži poslednje potrebno sredstvo za tumačenje horoskopa, vladaoce kuća. Gde je vladalac 1. kuće i šta to znači? Gde je vladalac 2. kuće i tako dalje za sve kuće i 144 moguća položaja. Da bismo ilustrovale i učinile ovo učenje zanimljivijim, prikazale smo 36 horoskopa čuvenih ljudi. Deo II Sadrži iscrpne opise četvoro čuvenih ljudi: generala Džordža Patona, pisca Ernesta Hemingveja, princeze Dijane od Velsa i medijske zvezde Barbare Strejsend. Svaki horoskop je zasnovan na različitim tehnikama tumačenja da bismo pružili izbor i slobodu u usavršava-nju vaše sopstvene veštine. Deo III Pruža metode za otkrivanje specifičnih interesantnih mesta u horoskopu, kao što su: Kakvog partnera tražim? Za koje sam zanimanje talentovana? Koje su i gde su moje fizičke slabosti? Pristup ovoj knjizi je daleko stručniji nego u prethodne dve, koje se striktno bave osnovnim astrološkim saznanjima. Pretpostavljamo da ste do sada usvojili naše ključne reči i izraze i prilagodili ih vašem rečniku, tako da vam, kada pogledate horoskop i uočite neke položaje planeta, reči nadolaze same bez gledanja u naše knjige. Ali, ako ipak ne možete bez nas i naših izraza, ne očajavajte – polako opišite četiri horoskopa iz ove knjige, pogledajte ponovo prvu i drugu knjigu da biste saznali zašto smo izabrali određene izraze a ne neke druge. U uvodu Dela II objašnjavamo metode koje smo koristili. Kada završite čitanje ove knjige bićete spremni za sledeći korak. Taj korak biće prelaz u višu, srednju i prelaznu fazu astrologije, koja uključuje analizu horoskopa za tačno određen datum u budućnosti, ili projektovanje horoskopa i korišćenje tranzita planeta, upoređivanje vašeg horoskopa sa horoskopom drage osobe i izradu zajedničkog horoskopa za vas dvoje, premeštanje vašeg horoskopa van mesta vašeg rođenja u neko drago i svetovni pristup astrologiji. Najviši stupanj Marčove i Makeversove metode obuhvata horarnu astrologiju, solarni i lunarni povratak, astrologiju zanimanja i ezoteričnu astrologiju. Kao što smo u ovim knjigama naglašavale, ponovo ističemo da ćete astrologiju naučiti samo ako duže vreme primenjujete ono što ste saznali. Pogledajte horoskope u Delu II ove knjige i proverite koliko su se vaši opisi približili našim. Još je više horoskopa u Delu I ove knjige; pogledajte ih i protumačite one koji vam se svide. Pošto su sve to horoskopi čuvenih ljudi, tačnost vaših tumačenja možete proveriti pregledom biografskog materijala koji se za većinu njih nalazi u svakoj biblioteci. Dragim rečima, RADITE koristeći ovu knjigu, nemojte je čitati površno ili kao roman. Nadamo se da ćete uživati, učeći. Džoan i Merion Astrologija (grč. αστρολογία – nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd. Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te „zvezdane poruke“ i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία – pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e. koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120–175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[4], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astromedicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd. MG13 (L)