Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Retko !!! Contents - Power - Confrontation - Rebellion Nakon pobjede partizana koja je 1944. godine dala komunistima kontrolu nad Jugoslavijom, Đilas je postao jedan od Titovih najbližih suradnika. Desetljeće kasnije izbačen je iz CK i zatvoren devet godina. Njegov unutarnji izvještaj o revoluciji koja je pošla po zlu je bolna, strastvena knjiga gorkih istina. Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

RASUTE KOSTI - Mihailo Minić 438 str. Povez: mek Format: 13x20 cm Sadržaj: U ovoj knjizi opisao sam dogođaje i njihov razvoj, kao očevidac i učesnik. Izneta je istina o svemu, što sam video i preživeo. Od učesnika i očevidaca iz ovih događaja, dopunio sam ova izlaganja na terenu, i kasnije u emigraciji. Mnogi ljudi ustručavaju se da pišu istinu o greškama, manama I ljudskim strastima, onih koji su radili u ime naroda i nacije, jer se pojavi reakcija onih koji su sarađivali sa onima, čije se pogreške i strasti nabrajaju. Oni nemaju obzir dostojanstva prema izlaganju, ako se sa njim ne slažu. Njihova je odbrana, vlastodrštvo i zaštita nacije, a oružje dirigovana štampa.Ljudske strasti i samovolja nije rad u ime naroda i nacije, niti se to smatra radom ljudskom pogreškom. Ako se pokuša izneti istina, onda se ističu prigovori, da se vređa nacija i čast onih čija se dela nabrajaju, pod izgovorom, da su radili u ime naroda i nacije, a pisca istine oglase komunistom i da služi neprijatelju, i oglase svakoga za „Brankovića“, ako se ne saglasi sa strastima i voljom samovoljnih.Za otklanjanje odgovornosti, kao praska uvedeno je odricanje sopstvenih naredaba. Mnoga akta i naredbe, izdate i potpisate od onih koji su vodili narod i naciju, oglašene su kao akta i naredbe podmetnute na hartiji sa blanko potpisom. Nekim čudom, do danas nije objavljen nijedan papir sa blanko potpisom, kao dokaz da je blanko potpis postajao. Sa takivim radom onih, koji su radili u ime naroda i nacije, ne slaže se slobodarski duh srpskog naroda. Da bi naraštaji crpeli znanje i iskustvo, naraštajima treba istina o uzrocima stradanja naroda i nacije, a ne slavopojke o događajima. Nepristrasnim ispitvanjem tragičnih grešaka, koje su donele narodna stradanja, naraštaji neće ponoviti ove u budućnosti. Pisac I autor knjige

CIA protiv JUGOSLAVIJE Marko Lopušina Potpis AUTORA Pokušaj da se razreše neke od najvećih misterija naše novije političke istorije i da se odgovori na pitanja da li su i kako Srbi radili za CIA, ko je bio tajni agent Grizli, kad i gde je FBI hapsio i saslušavao Srbe, ko su Cimermanovi ljudi u Beogradu, ko je ubio Jugoslaviju?... Beograd 473 strane. ,Trece dopunjeno izdanje,.... Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... L3

Živorad Žika Stojković 1922-1998. Spomenica Priredio Radovan Popović Naš dom, 2003. 220 strana, udžbenički format. Veoma očuvana. Za istoriju jedne knjizevnosti sudbinu autora nisu važna samo dela nego i kontekst u kome se cela stvar odvijala. Ako o okolnostima i duhu vremena naših starih pisaca saznajemo iz retkih sačuvanih papirića, onda bar o savremenicima imamo priliku da se obavestimo iz izvora prve vrste. Jedini je problem što i oni mogu, danas, biti nepouzdani. No jedno je jasno: odsustvo bilo kakve kulturne politike naročito je porazno za književnost i na njoj su se kola prelomila, bar do naredne prilike. Svi su dobili kakav takav deo, a književnost i izdavaštvo necivilizacijski porez... Znamo tu priču. Nismo znali mnogo o onome što je bilo par decenija ranije. Zato su tu jedinstvene biografije i spomenice Radovana Popovića. ŽIVORAD ŽIKA STOJKOVIĆ ( 1922 – 1998), SPOMENICA, PRIREDIO RADOVAN POPOVIĆ, NAŠ DOM, BEOGRAD, 2003, STR. 220 Svi se slažu da je bio instutucija, lovac na ljudske duše, neponovljiva ličnost naše posleratne kulture. Titov politički komesar iz 1945. brzo je skinuo uniformu i, razočaran, otišao da se bavi učiteljskim poslom, bar za prvi period. Karlovački đak nije lako prihvatao gvozdenu disciplinu. Izabrao je da radi i deluje iz senke. Tako je to dobro radio da se isti Broz sedamdesetih godina javno upitao: - Ko je taj Žika Stojković, za koga radi? Oni iz najobaveštenije službe nisu tada mogli mnogo da mu kažu. Dovoljan je, ipak, bio samo komesarski period, da Žika sačuva glavu i krene u nove poslove. A ko je u stvari Stojković bio, odgovor dobijamo tek ovom dragocenom knjigom/ spomenicom koju je sa pijetetom i prijateljskim simpatijama uradio novinar i urednik “«Politike”» Radovan Popović. Držeći se kolažne strategije Popović je pustio da o Stojkoviću govore njegovi savremenici, pisma, razglednice, dokumenti, posvete, fotografije. Onaj koji je presudno doprineo oživljavanju srpske književne baštine, u vreme kada je to bila prava jeres i opasnost, prvi je priredio knjigu, a zatim i dela zabranjenog pisca Slobodana Jovanovića, dela Dučića, Crnjanskog, Stankovića, Isidore Sekulić... Poznata je njegova monumentalna monografija „Zadužbina Kosovo” (1989). Svoj intelektualni testament ostavio je u svojoj knjizi «„Otisci” « (BIGZ,1996). Tvrdio je da su intelektualci potrebni jednom društvu zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma i konformizma. A on je mislio i delao, bio posmatrač i sudija u koga su svi gledali i onda kada on nije imao nikakvu funkciju/ položaj. O tome najbolje svedoče prepiske sa Andrićem, Mihizom, Isakovićem, Đilasom, Bećkovićem, Raičkovićem, Medakovićem, Leskovcem, Davičom, Kulenovićem, Konstantinovićem, Mićom Popovićem, Pavlom Ivićem i celom plejadom korifeja srpske kulture. Sve to zaslugom Radovana Popovića čitamo danas kao senzacije prve vrste i pravi prilog kontekstu, sa početka teksta. O Stojkoviću svedoče: Ivo Andrić, Matija Bećković, Miodrag Bulatović, Oskar Davičo, Milovan Danojlić, Milovan Đilas, Antonije Isaković, Skender Kulenović, Dejan Medaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag Pavlović, Boško Petrović, Stevan Raičković, Žan Pol Sartr, Isidora Sekulić, Meša Selimović, Dobrica Ćosić... Dobrica Ćosić je, 1988. godine, kazao: `Šta sve taj čovek nije radio i uradio, a njegova dela, verovatno, neće niko popisati i sabrati. Uman, eodan, dragocen i težak prijatlj.

U dobrom stanju PISMA 1904 - 1967 - Veljko Petrović iz zbirke pisama rukopisnog odeljenja Matice srpske Izdavac: Matica srpska Mek povez 468 str. Veljko Petrović je rođen u Somboru. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Mati je umrla nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu, te brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“. Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. 1908. godine Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. Između 1914-1915 bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, kćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. god na štampi i publikacijama. 1918. god. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko Petrović se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“. 1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu Veljko Petrović je boravio nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke. Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“. Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj. Umro je u Beogradu 1967. a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Posveta autora na predlistu. Izdavač: Samouprava Srba u Mađarskoj - Budimpešta, 2000. god. Broširan povez, 20 cm, 111 str. Prof. dr. Božidar Kovaček (Bosanska /Kozarska/ Dubica, 8. VIII. 1930), redovni profesor Novosadskog univerziteta u penziji. Osnovnu školu pohađao je u Bosanskom Novom (1936-1938, 1939-1940) i u Subotici (1938-1939), a gimnaziju u Novom Sadu (1940-1949). Filozofski fakultet (grupa za jugoslovenske književnosti) završio je u Beogradu (1949-1954). Doktorirao je s tezom o Jovanu Đorđeviću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1963). Na istom Fakultetu radio je kao bibliotekar (1955-1957), zatim kao asistent (1957-1963), docent (1963-1970), vanredni profesor (1970). Predavao je narodnu književnost i opšti kurs historije jugoslovenskih književnosti do XX. vijeka. Bio je upravnik Biblioteke Matice srpske (1970-1975). Biran je za redovnog profesora (od 1980) novosadske Akademije umetnosti i njenog dekana (1976-1981). Predavao je historiju dramske književnosti i pozorišta. Naučne oblasti su mu historija srpske književnosti i kulture (posebno pozorišta) XVIII. i XIX. vijeka. Bavi se i komparativistikom. Volonterski rad u Matici srpskoj: član saradnik od 1963, član Upravnog odbora od 1969, Izvršnog odbora od 1971, sekretar Odeljenja za književnost i jezik 1974-1983, predsjednik Temišvarskog odbora do 1999, potpredsjednik Matice 1982-1999, potom predsjednik. Osnivač i glavni urednik Matičinog naučnog časopisa Zbornik za scenske umetnosti i muziku. Predsjednik je Upravnog odbora Sterijinog pozorja i potpredsjednik Skupštine Vukove zadužbine. Objavljivao je radove u četrdesetak publikacija, listova i časopisa.

Stanje: Novo - Nekorišćeno Naslov: Ruske teme - mesijanstvo, inteligencija i nacija Autor: Milan Subotić Izdavač: Logos tvrd povez, ćirilica, 21 cm, 219 str. _____ Studije objavljene u ovoj knjizi napisane su tokom poslednjih pet godina i predstavljaju deo mojih istraživanja ruske intelektualne, političke i kulturne istorije.Iako su prvobitno štampane u časopisima (`Filozofija idruštvo` i `Treći program` Radio Beograda), smatrao sam daobjavljivanje njihovih izmenjenih i dopunjenih verzijaunutar korica ove knjige ima nekog smisla i opravdanja.Više stvari je uticalo na ovo moje, možda pogrešno, uve renje. Jedna se tiče ne toliko statusa časopisa u našoj javnosti (njihove dostupnosti i čitanosti), koliko „tužnesudbine“ periodičnih publikacija sa kojom sam se čestosuočavao tokom seoba sopstvene biblioteke. Naime, u timseobama neretko sam bio primoran da, posle pakovanjaknjiga, ostavim gomile časopisa koje sam godinama sakupljao i, na taj način, pretvorim ih u materijal za reciklažu papira. Bez iluzija o mogućnostima i dometima odupi ranja prolaznosti, smatram da knjige ipak imaju duži „životni vek“. Ako ništa drugo, praktičnije je na jednom mestu sakupiti i objaviti tekstove koji su inače rasuti poprašnjavim sveskama starih časopisa. Tim pre, ako te studije čine izvesnu tematsku celinu, pa se postupak njihovog ponovnog objavljivanja može braniti i argumentimavezanim kako za njihov sadržaj, tako i autorov pristup. Utom pogledu, nadam se, čitalac ove knjige može uvidetikako sakupljeni radovi – studije o ruskom mesijanstvu, rađanju ruske inteligencije, nastanku „jevrejskog pitanja“ izapadnim predstavama o Rusiji – ipak čine nešto više odpukog zbornika autorovih tekstova. (iz predgovora)

Нова научна монографија „Одбрана Србије – Прилози за геополитику националне безбедности“, аутора др Љубише Деспотовића и др Вање Глишина у издању Института за политичке студије и Архива Војводине. Монографија „Одбрана Србије“ представља плод вишегодишње сарадње аутора Деспотовића и Глишина у којој су настојали да обухвате широк спектар тема које се тичу Србије и српског народа у целини. Примарно су анализирани геополитички и безбедносни аспекти, те отуда основно полазиште ове монографије чини геополитика националне безбедности као нова субдисциплина коју аутори дефинишу. Аутори су монографију поделили у три целине, настојећи да методолошки јасно, научно утемељено и прецизно ситуирају Србију у глобалним и регионалним политичким односима, посебно указујући на положај између два супротстављена геополитичка пола моћи – САД и Русије. Са тим у вези, аутори су прво поглавље насловили „Спречити потапање Србије у ‘Атлантику“, посвећујући редове књиге преминулом колеги и професору др Радославу Гаћиновићу, који је неуморно до последњих тренутака свога живота радио на одбрани националних интереса Срба и Србије. Друго поглавље тиче се односа Србије и Русије кроз политичке, дипломатске, економске, привредне, безбедносне, културолошке и друге аспекте. У том контексту, аутори наводе да Русија представља геополитичку алтернативу. Узимајући у обзир да сам наслов „Одбрана Србије“ захтева опсежну анализу историјских процеса и догађаја који су континуирано, све до данашњих дана, били тешко бреме за српски народ и државу, аутори у трећем поглављу јасно наводе да се Србија и српске земље налазе у процесима територијалног сажимања и дезинтеграције националног идентитета, што недвосмислено говори да се Србија мора (од)бранити.

Ratni album Riste Marjanovića 1912-1915 Dečije novine 1987 Tvrd povez Veliki format veoma dobro očuvana Rista Marjanović (Šabac, 1. mart 1885 — Beograd, 7. april 1969), prvi srpski foto-reporter, autor fotografija iz balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata. Rođen je kao sin žitnog trgovca Dragojla Marjanovića, poreklom iz Radenkovića. Imao je starijeg brata Dušana (1882-1958), profesora matematike, i mlađeg Kostu, farmaceuta.[1] Pred Prvi balkanski rat 1912. radi kao urednik za ilustracije američkog lista Njujork Herald (New York Herald) za Evropu. Odlazi na front kao ratni izvještač srpske Vrhovne komande. Evropske novine objavljuju snimke i izvještaje sa bojišta koje Marjanović pravi i piše. Fotografija iz spomen zbirke Riste Marjanovića: Princ Đorđe Karađorđević na Mačkovom kamenu. Tokom Prvog svjetskog rata snima bitke na Ceru, Kolubari i druge, a zatim povlačenje srpske vojske kroz Albaniju. 1915. ga Vrhovna komanda šalje u Francusku, gde objavljuje snimke sa bojišta. Na izložbi ratnih fotografija u Parizu 1916. izlaže svoja djela, koja su kasnije prikazana i u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Na Solunskom frontu dobija ponovo zadatak snimanja i izveštavanja s bojišta. Poslije Prvog svjetskog rata je zaposlen u agenciji Avala, centralnom pres-birou, i odeljenju za štampu ministarstva spoljnih poslova. 1941. odbija saradnju sa Nijemcima i kvislinzima i nastavlja da snima u tajnosti. Oktobra 1944. snima ulazak partizana u Beograd. Poslije Drugog svjetskog rata je radio u agenciji TANJUG. O njemu je 2019. godine snimljen dokumentarni film „Rado ide Srbin u vojnike”

Odlično Rista Marjanović (Šabac, 1. mart 1885 — Beograd, 7. april 1969) bio je prvi srpski foto-reporter, autor fotografija iz balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao sin žitnog trgovca Dragojla Marjanovića, poreklom iz Radenkovića. Imao je starijeg brata Dušana (1882-1958), profesora matematike, i mlađeg Kostu, farmaceuta.[1] Pred Prvi balkanski rat 1912. radi kao urednik za ilustracije američkog lista Njujork Herald (New York Herald) za Evropu. Odlazi na front kao ratni izvještač srpske Vrhovne komande. Evropske novine objavljuju snimke i izvještaje sa bojišta koje Marjanović pravi i piše. Fotografija iz spomen zbirke Riste Marjanovića: Princ Đorđe Karađorđević na Mačkovom kamenu. Tokom Prvog svjetskog rata snima bitke na Ceru, Kolubari i druge, a zatim povlačenje srpske vojske kroz Albaniju. 1915. ga Vrhovna komanda šalje u Francusku, gde objavljuje snimke sa bojišta. Na izložbi ratnih fotografija u Parizu 1916. izlaže svoja djela, koja su kasnije prikazana i u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Na Solunskom frontu dobija ponovo zadatak snimanja i izveštavanja s bojišta. Poslije Prvog svjetskog rata je zaposlen u agenciji Avala, centralnom pres-birou, i odeljenju za štampu ministarstva spoljnih poslova. Bio je i dopisnik „Pariske ilustracije”.[2] Odbio je saradnju sa Nijemcima i kvislinzima 1941. godine i nastavlja da snima u tajnosti. Oktobra 1944. snima ulazak partizana u Beograd. Poslije Drugog svjetskog rata je radio u agenciji TANJUG. O njemu je 2019. godine snimljen dokumentarni film „Rado ide Srbin u vojnike”.[3]

-Izdavač: `Dečije novine`, 1987 -Povez: Tvrd sa omotnicom -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 117 -Stanje: Odlično očuvana Rista Marjanović (Šabac, 1. mart 1885 — Beograd, 7. april 1969), prvi srpski foto-reporter, autor fotografija iz balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata. Rođen je kao sin žitnog trgovca Dragojla Marjanovića, poreklom iz Radenkovića. Imao je starijeg brata Dušana (1882-1958), profesora matematike, i mlađeg Kostu, farmaceuta.[1] Pred Prvi balkanski rat 1912. radi kao urednik za ilustracije američkog lista Njujork Herald (New York Herald) za Evropu. Odlazi na front kao ratni izvještač srpske Vrhovne komande. Evropske novine objavljuju snimke i izvještaje sa bojišta koje Marjanović pravi i piše. Fotografija iz spomen zbirke Riste Marjanovića: Princ Đorđe Karađorđević na Mačkovom kamenu. Tokom Prvog svjetskog rata snima bitke na Ceru, Kolubari i druge, a zatim povlačenje srpske vojske kroz Albaniju. 1915. ga Vrhovna komanda šalje u Francusku, gde objavljuje snimke sa bojišta. Na izložbi ratnih fotografija u Parizu 1916. izlaže svoja djela, koja su kasnije prikazana i u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Na Solunskom frontu dobija ponovo zadatak snimanja i izveštavanja s bojišta. Poslije Prvog svjetskog rata je zaposlen u agenciji Avala, centralnom pres-birou, i odeljenju za štampu ministarstva spoljnih poslova. 1941. odbija saradnju sa Nijemcima i kvislinzima i nastavlja da snima u tajnosti. Oktobra 1944. snima ulazak partizana u Beograd. Poslije Drugog svjetskog rata je radio u agenciji TANJUG. O njemu je 2019. godine snimljen dokumentarni film „Rado ide Srbin u vojnike”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Krizman (Varaždin, 28. jul 1913 — Zagreb, 5. jul 1994) je bio jugoslovensko-hrvatski istoričar. Njegov otac je bio Hinko Krizman, ministar u nekoliko vlada Kraljevine SHS. Završio je studije u 1937. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Zagrebu. Diplomirao je međunarodno pravo i diplomatiju istorije na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Nakon toga, bio je zaposlen u jugoslovenskom Ministarstvy spoljnih poslova u Beogradu. Između 1941. i 1945. godine, ystaške su ga vlasti internirale u Lepoglavi i Gracu. Od 1947. do 1949. bio je diplomatski predstavnik Jugoslavije u Beču. Doktorirao je 1952. u Zagrebu sa tezom o istoriji diplomatije Dubrovačke republike u 18. veku. Od 1950. do 1958. radio je u Državnom arhivu, od 1958. do 1970. bio je aktivan na Jadranskom institutu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Od 1970. je predavao opštu istoriju države i prava na Univerzitetu u Zagrebu od 1976. do odlaska u penziju 1983, kao redovni profesor. Važio je za međunarodnog eksperta za istoriju Nezavisne Države Hrvatske. Radovi O dubrovačkoj diplomatiji, 1951. Hitlerov Plan 25 protiv Jugoslavije, 1952. Diplomati i konzuli u starom Dubrovniku, 1957. Spoljna politika jugoslovenske države 1918—1941. Diplomatsko-historijski pregled, 1977. Raspad Austrougarske i stvaranje jugoslavenske države, 1977. Ante Pavelić i ustaše, 1978. Pavelić između Hitlera i Musolinija, 1980. Jugoslovenske vlade u izbjeglištvu 1941—1943, 1981. (zbirka dokumenata) Ustaše i Treći rajh, dva toma, 1983. Pavelić u bjekstvu, 1986. Hrvatska u Prvom svjetskom ratu. Hrvatsko-srpski politički odnosi, 1989.

Simo C. Ćirković (1951) gotovo tri decenije bavi se istoriografskim temama. Diplomirao je žurnalistiku i specijalizovao međunarodnu politiku i diplomatsku istoriju. Kao novinar radio je u velikim novinskim kućama (Politika i Borba). Autor je nekoliko monografija (Marsejski krst kralja Aleksandra, Knjaz Mihailo Obrenović – život i politika, Balkanski atentati – ubiti preko nišana). U njegovom opusu beogradske teme zauzimaju značajno mesto (Siluete i karakteri – nadimci starih Beograđana, Patriciji i pustolovi – najveće misterije starog Beograda, Kalemegdanske senke – portret beogradskog čoveka, (Dereta, 2013), koja je već izašla u tri izdanja, Nadimci starih Beograđana : 1830-1940.: (u potrazi za međudnevicom beogradskog čoveka) (Službeni glasnik, 2015)). U knjizi Oganj i nada (Dereta, 2014), koja govori o Srbiji u I svetskom ratu, Simo C. Ćirković je zaokružio jednu oblast svojih istorijskih interesovanja i pružio doprinos obeležavanju 100 godina od početka Velikog rata, dok je u delu Tri boje fraka: Tito, Andrić, Krleža – uporedna biografija, izložio zamršene tokove moderne istorije, skriveno lice političkih odnosa i aktere iz senke kratkog 20. veka. Leksikonom Ko je ko u Nedićevoj Srbiji strukturno je istražio jedno kontroverzno razdoblje srpske povesti. Bavi se i leksikološkim studijama (Rečnik arhaizama, Rečnik urbane svakodnevice). Kao leksikograf angažovan je u Srpskom biografskom rečniku Matice srpske i u Srpskoj enciklopediji, zajedničkom izdanju Matice srpske i SANU, gde je uključen kao stručni saradnik. Neguje principe svestranog arhivskog istraživanja, te su njegove knjige dokumentarni uvid u epohu, ljude i institucije... odlično očuvana kao nova MAJ.21/10

Priredio/la Rober Mantran Prevod Ema Miljković Prevod sa francuskog Izdavač CLIO Godina izdanja 2022 Broj strana 918 Povez Tvrdi Format 24 cm Oblast Istorija Istorija Osmanskog carstva kapitalno je delo francuskog istoričara Robera Mantrana i njegovih saradnika. Na istraživački nov i inspirativan način autori obrađuju stare teme iz istorije Turske carevine. Značajan prostor posvećen je počecima osmanlija, uspostavljanju države i njenom širenju. Pregled istorije balkanskih i arapskih provincija pod osmanskom vlašću, a potom i period sumraka Carstva kada ono postaje „bolesnik na Bosforu“, prikazan je provokativno i veoma zanimljivo. Osmansko carstvo je nestalo, ali je zadržalo svoje mesto u istoriji starog kontinenta gde je vekovima predstavljalo prvu silu. Zato se istorija Evrope mora sagledavati iz perspektive veza sa ovom moćnom Carevinom. Prvi put izdato na srpskom pre dve cenije, ovo delo, koje nije izgubilo ni na naučnoj vrednosti, ni na aktuelnosti, sada je obogaćeno posebnim pogovorom. Ono, kako je istakla prof. dr Anđelka Mitrović, “u isti mah komunicira sa stručnom javnošću i širom čitalačkom publikom.” Rober Mantran je bio poznati francuski istoričar i turkolog. Svojim obimnim i kompleksnim delom postavio je mnoštvo pitanja savremenoj istoriografiji. Studirao je na Sorboni i u Školi orijentalnih jezika. Njegova radna biografija veoma je bogata – najpre je u Istanbulu radio u Francuskom arheološkom institutu, potom i u Nacionalnom centru za naučna istraživanja, da bi kasnije postao profesor na Univerzitetu u Provansi i saradnik Instituta za istočnjačke jezike i civilizacije. Dugo godina je bio predsednik Udruženja za preosmanske i osmanske studije.

Povez: tvrdi (u zaštinoj/ukrasnoj kutiji) Izdavač: Arhiv Vojvodine i Pravoslavna reč Godina izdanja: 2021. Obim: 7000 Format: 24 x 17 Stanje: vrlo dobro Srbi u Ugarskoj 1790-1918 Iz istorije Srba i srpskohrvatskih odnosa Istoriografski članci i rasprave /knjiga 1 i knjiga 2/ Zapamćenja Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu, Bosnu i Hercegovinu Biskup Štrosmajer Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka /knjiga 1 i knjiga 2/ Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata Znameniti Srbi o Hrvatima Genocidom do velike Hrvatske Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848-1914 Istorija srpske štampe u Ugarskoj /1791-1914/ Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine Izabrana dela akademika Vasilija Krestića u 15 knjiga. Nepodeljeno je mišljenje javnosti da je akademik Vasilije Krestić jedan od naših najvećih i najznačajnijih istoričara. Bavi se istorijom Srba u Hrvatskoj, istorijom srpsko-hrvatskih odnosa i jugoslovenske ideje. Posebno je izučavao političku istoriju, istoriju društva i društvenih pokreta, kao i kulturnu istoriju. Dela akademika Krestića na najbolji način objašnjavaju istorijske prilike u kojima smo se našli. Koliki je značaj istorijskih radova akademika Krestića govori i podatak da su mu radovi prevođeni i objavljivani na engleskom, francuskom, nemačkom, mađarskom, češkom, bugarskom i grčkom jeziku. Njegovo naučno interesovanje vezano je za širi prostor južnoslovenskih zemalja u razdoblju od 18. do 20. veka. Kao poznavalac austrijskih arhiva više godina je bio član ekspertskog tima Srbije koji je radio na restauraciji arhivske građe odnete iz Srbije tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Učestvovao je u pisanju Memoranduma SANU.

SATYAGRAHA - M. K. GANDI U JUŽNOJ AFRICI 1893-1914 SATYAGRAHA - M. K. GANDHI IN SOUTH AFRICA 1893-1914 Godina izdanja: 1980. godina, Njujork Broj strana: 63 Povez: mek Format: 24cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana. Korice malo iskzane i požutele od sarosti, izuzev toga u dobrom stanju. Satyagraha je jedinstvena filozofija nenasilja, koju je osmislio i razvio Mahatma Gandi tokom Indijskog pokreta za nezavisnost. Iako se u praksi termin satygraha koristi za sve forme nenasilnog, pasivnog i/ili građanskog masovnog protesta, njegovo povodno značenje obuhvata mnogo više od jednostavne tehnike otpora protiv socijalne i političke nepravde. Satyagraha je jedinstven kao koncept suprotan pokretima otpora čiji je cilj poraziti oponenta. U posebnim slučajevima satyagraha može čak značiti kooperaciju sa oponentima da bi se postigao konačan cilj. Osnove satyagrahe su empatija i samilost. Ovom teorijom su se, između ostalog, inspirisali i Nelson Mandela, Martin Luter King, Džejms Bevel kao i mnogi drugi aktivisti. Termin satyagraha je nastao 1906. godine, dok je Gandi radio u Južnoj Africi, u vreme nenasilne borbe protiv politike rasne diskriminacije Indijske zajednice. Prvobitno je počeo da koristi termin pasivni otpor, ali je ubrzo shvatio da taj pojam nije dovoljno širokog značenja, te bi mogao da se interpretiše kao oružje slabih. Zbog toga je odlučio da sastavi termin od dve reči – satya, tj. istine i agraha, tj. insistiranja, na osnovu čega bi slobodan prevod glasio insistiranje na istini. Gandi je ovaj pojam označavao kao snagu koja nastaje iz istine, ljubavi ili nenasilja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Šivananda opisuje živote velikih duhovnih figura istoka i zapada, među kojima su i Savršeni učitelji i Avatari: Zaratustra, Buda, Isus, Franja Asiški, Šankara, Tagora, Gandi, Anandamaji, Aurobindo, Guru Nanak, Mahavira, MiraBai, Nimkaroli, Ramakrišna, Ramana Maharši, Ramanuđa, Vivekananda, Jogananda...Dve stvari zavređuju posebnu napomenu. Prvo, knjiga je oslobođena svih vrsta predrasuda. Time ona uspeva da sa izvanrednim uspehom izvuče ono najbolje iz svakog sveca kojeg se dotakne. Drugo, budući da ovi sažeti prikazi dolaze iz pera duhovne ličnosti, oni sve živote prikazuju iz osobene duhovne perspektive, što teško da bi pri pisanju istih tih biografija pošlo za rukom laiku.``Ko je svetac? Onaj ko živi u Bogu ili Večitom, ko je lišen egoizma, dopadanja i netrpeljivosti, sebičnosti, taštine, posesivnosti, požude, gramzivosti i srdžbe, ko je obdaren jednakim viđenjem sviju, uravnoteženim umom, milosrđem, tolerantnošću, pravičnošću i kosmičkom ljubavlju, i ko ima božansko znanje – taj je svetac.`` (Šivananda) Sivananda Saraswati (ili Swami Sivananda; IAST: Svāmī Śivānanda Sarasvatī; 8. rujna 1887. – 14. srpnja 1963. [1]) bio je guru joge, [2] hinduistički duhovni učitelj i zagovornik Vedante. Sivananda je rođen u Pattamadaiju, u okrugu Tirunelveli u Tamil Naduu, i dobio je ime Kuppuswami. Studirao je medicinu i služio je u Britanskoj Malaji kao liječnik nekoliko godina prije nego što je preuzeo monaštvo. Bio je utemeljitelj Divine Life Society (DLS) 1936., Yoga-Vedanta Forest Academy (1948.) i autor preko 200 knjiga o jogi, Vedanti i raznim temama. Osnovao je Sivananda Ashram, sjedište DLS-a, na obali Gangesa u Muni Ki Retiju, 3 kilometra (1,9 milje) od Rishikesha, i tamo je proveo većinu svog života.[3][4][5] Sivananda Yoga, oblik joge koji je propagirao njegov učenik Vishnudevananda, sada se širi u mnogim dijelovima svijeta preko Sivananda Yoga Vedanta centara. Ovi centri nisu povezani sa Sivanandinim ašramima, kojima upravlja Divine Life Society. Biografija Rani život Swami Sivananda rođen je kao Kuppuswami u brahmanskoj obitelji[6] 8. rujna 1887. Rođen je u ranim jutarnjim satima dok je zvijezda Bharani izlazila u selu Pattamadai na obalama rijeke Tamraparni u okrugu Tirunelveli, Tamil. Nadu. Njegov otac, Sri P.S. Vengu Iyer, radio je kao službenik za prihode, i sam je bio veliki Shiva Bhakta (Bhakti). Njegova majka, Srimati Parvati Ammal, bila je religiozna. Kuppuswami je bio treće i posljednje dijete svojih roditelja.[7][8] Kao dijete bio je vrlo aktivan i perspektivan u nastavi i gimnastici. Pohađao je medicinsku školu u Tanjoreu, gdje je bio odličan. Tijekom tog razdoblja vodio je medicinski časopis pod nazivom Ambrosia. Nakon što je diplomirao, bavio se medicinom i deset godina radio kao liječnik u Britanskoj Malaji, s reputacijom da pruža besplatno liječenje siromašnim pacijentima. S vremenom je kod dr. Kuppuswamija rastao osjećaj da medicina liječi na površnoj razini, potičući ga da potraži negdje drugdje kako bi ispunio prazninu, a 1923. napustio je Malaju i vratio se u Indiju kako bi nastavio svoju duhovnu potragu.[7] Inicijacija Po povratku u Indiju 1924. otišao je u Rishikesh gdje je upoznao svog gurua, Vishvananda Saraswatija, koji ga je inicirao u red Sannyasa i dao mu monaško ime. Cijelu ceremoniju vodio je Vishnudevananda, mahant (opat) Sri Kailas Ashrama.[7] Sivananda se nastanio u Rishikeshu i uronio u intenzivne duhovne prakse. Sivānanda je mnogo godina vršio askezu dok je nastavio njegovati bolesne. Godine 1927., s nešto novca od police osiguranja, vodio je dobrotvornu ambulantu u Lakshman Jhuli.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Iz Carigradskih Turskih arhiva Muhimme Defteri - Glisa Elezovic Gligorije Gliša Elezović (Vučitrn, 6/18. januar 1879 — Beograd, 17. oktobar 1960) je bio srpski istoričar. Biografija Osnovnu školu završio je u rodnom mestu a gimnaziju u Solunu i Carigradu. Studirao je srpsku istoriju i geografiju i srpski i staroslovenski jezik sa dijalektologijom na Filozofkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Diplomirao je 1905. a profesor je postao 1907. godine. Bio je suplent i u Pljevaljskoj gimnaziji, u srpskoj gimnaziji u Solunu i Skoplju, srpskoj bogosloviji u Prizrenu i učiteljskoj školi u Skoplju. Bio je u vezi sa revolucionarnom organizacijom.U Pljevaljskoj gimnaziji radio je istovremeno i poznati filozof i pisac Vasa Stajić učenik čuvenog filozofa Aleksandra Sandića.Međutim prilike nakon Mladoturske revolucije omogućile su javni politički rad. Izabran je 1908. u centralni odbor Srpske demokratske lige, prve srpske stranke u Osmanskom carstvu. Na svim ovim položajima je bio do 1926. godine sa prekidom tokom Prvog svetskog rata. Godine 1915. radio je kao profesor u gimnaziji u Valjevu. Još kao student na Velikoj školi bio je aktivan član omladinskog pokreta i jedan od osnivača kluba Slovenski jug kao i zadruge Srpska braća (1905). Bio je član Srpske demokratske lige i saradnik njenog glasila Vardar 1909. godine. Zajedno sa Mihajlom Čemerikićem pokrenuo je nezavisni politički list Glas naroda (1912, 1920 — 1922). Bio je urednik Privrednog glasnika, jedan od osnivača Skopskog naučnog društva i saradnik Glasnika SND (1925 — 1933). Sarađivao je sa oko četrdeset naučnih i stručnih časopisa i dnevnih listova. Bio je redovni član istorijskog instituta u Novom Sadu (1934), dopisni član SAN (1946), naučni saradnik Istorijskog, Etnografskog i Instituta za jezik SANU. Objavio je 147 naučnih i stručnih radova od kojih neki predstavljaju kapitalna dela. Bio je svestrani istraživač. U njegovom opusu zastupljene su filologija, dijalektologija, turkologija, etnologija, istorija umetnosti, islamistika, antropologija, istorija i antropogeografija. Bio je član Odbora za istočnjačku istorijsku i književnu građu Srpske kraljevske akademije od osnivanja ove ustanove 1931. godine i priređivač prve knjige Zbornika za istorijsku i književnu građu, objavljene u dve sveske 1940. i 1952. pod naslovom Turski spomenici. U njoj se nalaze prevodi 226 turskih dokumenata iz perioda od 1348. do 1776. godine. U ovoj knjizi nalazi se veliki broj njegovih komentara koji su toliki po obimu da se mogu svrstati u posebnu knjigu. U istoj ediciji izašla je njegova knjiga Iz carigradskih turskih arhiva- mühimne defteri. Ova knjiga izašla 1951. obeležila je početak aktivnog interesovanja srpskih naučnika za najobimniju zbirku arhivske građe iz vremena osmanske vladavine. Kroz čitav niz knjiga objavio je veliki broj turskih dokumenata: Turski spomenici u Skoplju (prva knjiga 1926; druga 1929; treća 1930), Sokolari i sokolarstvo (1923) i Tursko-srpski spomenici Dubrovačkog arhiva (1932) koji predstavlja njegov najznačajniji naučni rad u ovoj oblasti. Takođe je značajan njegov rad na prevođenju turskih dokumenata iz tzv arhiva Beogradskog pašaluka koje je sporadično objavljivao u Beogradskim opštinskim novinama, Politici i Trgovinskom glasniku. Njegovo interesovanje zaokupljali su i turski narativni izvori. Zahvaljujući njemu naša naučna javnost je po prvi put stekla uvid u turske izvore. Objavljivao je prevode odlomaka iz Putopisa Evlije Čelebije. Srpska istoriografija se zahvaljujući Elezoviću upoznala sa delom poznatih turskih hroničara Ašikpašomzada i Dursun bega. Objavio je prevode iz istorije Mehmeda Nešrija i zvaničnog letopisca Osmanskog carstva Dževdet paše. Sem izdavanja istorijskih izvora bavio se i istoriografskim radom. Najznačajniji njegov rad iz ove oblasti je rasprava nekretna dobra Ahmed paše Hercegovića u Dubrovniku (1950).

NASLOV: DR IVAN RIBAR U ZAPISIMA SAVREMENIKA AUTOR: Jozo Petričević IZDAVAČ: Globus, Zagreb GODINA IZDANJA: 1981. BROJ STRANA: 314 POVEZ: tvrdi, plastificirani zaštitni omot STANJE KNJIGE: odlično (jedino unutra pečati na par mesta i malo oštećen omotač sa zadnje strane). Aktivan i u vrhu političke scene i Kraljevine SHS i Jugoslavije ali i posleratne socijalističke Jugoslavije. Jedini koji je predsedavao skupštinom u obe države. Dr Ivan Ribar (Vukmanić kraj Karlovca, 21. 1. 1881. — Zagreb, 11. 6. 1968.) je bivši jugoslavenski i hrvatski političar. Predsjednik Predsjedništva Narodne skupštine Jugoslavije 1945 - 1953 Ivan Ribar rođen je u u selu Vukmanići kod Karlovca. Srednju školu završio je u Karlovcu, a pravo je doktorirao na Sveučilištu u Zagrebu. Pripadao je hrvatskoj naprednoj mladeži i aktivno sudjelovao u svim akcijama protiv mađarona i frankovaca, a zalagao se za narodno jedinstvo, slobodu i nezavisnost Hrvatske. Jedan je od osnivača Hrvatske napredne demokratske stranke. Kao član Hrvatsko-srpske koalicije izabran je prvi put za zastupnika u Hrvatskom saboru 1913. u Đakovu, gde je 1906. godine počeo advokatsku službu. Bio je član zajedničkog Hrvatsko-ugarskog sabora. Tokom Prvog svetskog rata, premda izabrani zastupnik, bio je taoc, a potom je poslan na bojište protiv carske Rusije. Tada je potpisao poznati poziv Sokolima na borbu za oslobođenje i ujedinjenje. Ivan Ribar 1918. postaje članom Glavnog odbora Narodnog vijeća u Zagrebu, a 1919. predsednikom Privremenog narodnog predstavništva SHS. 1920. izabran je za zastupnika kao član Demokratske stranke, a iste godine postaje i predsednik Ustavotvorne skupštine te na tom mestu ostaje sve do 1922. Borio se za sporazum i saradnju s Hrvatskom seljačkom strankom (HSS). Predsjedao je skupštinskoj raspravi kada je Puniša Račićpucao u Stjepana Radića i ostale zastupnike HSS-a. Posle zavođenja diktature kralja Aleksandra, tražio je da njegova stranka apstinira. U vreme diktature radio je s uvaženim intelektualcima na osnivanju Narodnog fronta slobode. Zatim je bio aktivan član Udružene opozicije, pa je zbog toga isljučen iz Demokratske stranke. Za sve vrijeme diktature na sudovima je branio komuniste. Od 1937. povezuje svoju grupu (Demokratska ljevica) s Narodnim frontom koji je osnovan na inicijativu tadašnje ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Početkom 1941. podržava već aktivni otpor protiv neprijatelja. Nakon početka oružanog ustanka u Srbiji, jedno vrijeme ilegalno je boravio u Beogradu, a potom je otišao u Zagreb odakle se prebacio na oslobođena područja. Tijekom 1942. radio je na pripremama za sazivanje AVNOJ-a. Na prvom zasedanju AVNOJ-a u Bihaću 26. i 27. studenoga 1942. izabran je za predsjednika AVNOJ-a i to ostaje sve do 1945. U ratu je izgubio oba svoja sina: Juricu Ribara i Ivu Lolu Ribara. Nakon rata, biran je kao zastupnik u Narodnoj skupštini FNRJ i u Saboru NR Hrvatske. Od kraja 1945. do 1953. bio je predsjednik Predsjedništva Narodne skupštine FNRJ. Jedno vrijeme bio je i član Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Iz političkog se života konačno povukao 1960. godine. Živio je u Zagrebu, gde je 1968. i umro u 87. godini života, kao rezervni general-major JNA. Ivan Ribar primio je brojna odlikovanja. Odlikovan je Ordenom Jugoslovenske zastave, Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom bratstva i jedinstva, Ordenom zasluge za narod, te Ordenom partizanske zvijezde I. reda. Иван Рибар POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 SAL

SRPSKA AKADEMIJA NAUKA - 1950 - 574 STRANE, MEK POVEZ. NA OBODU LISTOVA SE VIDE `STARAČKE PEGE`. Gligorije Gliša Elezović (Vučitrn, 6/18. januar 1879 — Beograd, 17. oktobar 1960) je bio srpski istoričar. Biografija Osnovnu školu završio je u rodnom mestu a gimnaziju u Solunu i Carigradu. Studirao je srpsku istoriju i geografiju i srpski i staroslovenski jezik sa dijalektologijom na Filozofkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Diplomirao je 1905. a profesor je postao 1907. godine. Bio je suplent i u Pljevaljskoj gimnaziji, u srpskoj gimnaziji u Solunu i Skoplju, srpskoj bogosloviji u Prizrenu i učiteljskoj školi u Skoplju. Bio je u vezi sa revolucionarnom organizacijom.U Pljevaljskoj gimnaziji radio je istovremeno i poznati filozof i pisac Vasa Stajić učenik čuvenog filozofa Aleksandra Sandića.Međutim prilike nakon Mladoturske revolucije omogućile su javni politički rad. Izabran je 1908. u centralni odbor Srpske demokratske lige, prve srpske stranke u Osmanskom carstvu. Na svim ovim položajima je bio do 1926. godine sa prekidom tokom Prvog svetskog rata. Godine 1915. radio je kao profesor u gimnaziji u Valjevu. Još kao student na Velikoj školi bio je aktivan član omladinskog pokreta i jedan od osnivača kluba Slovenski jug kao i zadruge Srpska braća (1905). Bio je član Srpske demokratske lige i saradnik njenog glasila Vardar 1909. godine. Zajedno sa Mihajlom Čemerikićem pokrenuo je nezavisni politički list Glas naroda (1912, 1920 — 1922). Bio je urednik Privrednog glasnika, jedan od osnivača Skopskog naučnog društva i saradnik Glasnika SND (1925 — 1933). Sarađivao je sa oko četrdeset naučnih i stručnih časopisa i dnevnih listova. Bio je redovni član istorijskog instituta u Novom Sadu (1934), dopisni član SAN (1946), naučni saradnik Istorijskog, Etnografskog i Instituta za jezik SANU. Objavio je 147 naučnih i stručnih radova od kojih neki predstavljaju kapitalna dela. Bio je svestrani istraživač. U njegovom opusu zastupljene su filologija, dijalektologija, turkologija, etnologija, istorija umetnosti, islamistika, antropologija, istorija i antropogeografija. Bio je član Odbora za istočnjačku istorijsku i književnu građu Srpske kraljevske akademije od osnivanja ove ustanove 1931. godine i priređivač prve knjige Zbornika za istorijsku i književnu građu, objavljene u dve sveske 1940. i 1952. pod naslovom Turski spomenici. U njoj se nalaze prevodi 226 turskih dokumenata iz perioda od 1348. do 1776. godine. U ovoj knjizi nalazi se veliki broj njegovih komentara koji su toliki po obimu da se mogu svrstati u posebnu knjigu. U istoj ediciji izašla je njegova knjiga Iz carigradskih turskih arhiva- mühimne defteri. Ova knjiga izašla 1951. obeležila je početak aktivnog interesovanja srpskih naučnika za najobimniju zbirku arhivske građe iz vremena osmanske vladavine. Kroz čitav niz knjiga objavio je veliki broj turskih dokumenata: Turski spomenici u Skoplju (prva knjiga 1926; druga 1929; treća 1930), Sokolari i sokolarstvo (1923) i Tursko-srpski spomenici Dubrovačkog arhiva (1932) koji predstavlja njegov najznačajniji naučni rad u ovoj oblasti. Takođe je značajan njegov rad na prevođenju turskih dokumenata iz tzv arhiva Beogradskog pašaluka koje je sporadično objavljivao u Beogradskim opštinskim novinama, Politici i Trgovinskom glasniku. Njegovo interesovanje zaokupljali su i turski narativni izvori. Zahvaljujući njemu naša naučna javnost je po prvi put stekla uvid u turske izvore. Objavljivao je prevode odlomaka iz Putopisa Evlije Čelebije. Srpska istoriografija se zahvaljujući Elezoviću upoznala sa delom poznatih turskih hroničara Ašikpašomzada i Dursun bega. Objavio je prevode iz istorije Mehmeda Nešrija i zvaničnog letopisca Osmanskog carstva Dževdet paše. Sem izdavanja istorijskih izvora bavio se i istoriografskim radom. Najznačajniji njegov rad iz ove oblasti je rasprava nekretna dobra Ahmed paše Hercegovića u Dubrovniku (1950).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nađmeđerska dolina smrti Rista Kovijanića - Nebojša Kuzmanović Opis „Nađmeđersko zarobljeničko groblje spada u red velikih srpskih kosturnica svetskog rata. Sa bolom i pijetetom spominje ga ceo naš narod. Ono je jedan svedok više ogromnih žrtava koje su podnele Srbija i malena Crna Gora u viteškim i nejednakim borbama za oslobođenje i ujedinjenje jugoslovenskog naroda. Pored velikog broja interniranih staraca u mladića iz okupirane Srbije i Crne Gore, koji su stradali za nacionalnu ideju, u Nađmeđeru je sahranjeno i nekoliko hiljada srpskih ratnih zarobljenika. Naš narod se teši činjenicom što se grobovi ovih velikih junaka i velikih mučenika nalaze na oslobođenoj i ujedinjenoj Čehoslovačkoj, bratskoj nam zemlji po krvi, jeziku i oružju.“ iz Predgovora Nebojša Kuzmanović (Gradačac, 25. novembar 1962) srpski je autor, urednik i društveno-politički radnik. Obavlja funkciju direktora Arhiva Vojvodine. Za svoj rad dobio je nekoliko nacionalnih priznanja kao i nagrade slovačkih udruženja i Ministarstva kulture Republike Slovačke. Član je Matice srpske, Matice slovačke, Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija Kuzmanović je poreklom iz Bobote.[1] U Osijeku je završio srednju ekonomsku školu.[2] Osnovne studije sociologije i filozofije završio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je potom magstrirao na katedri za Srpsku i uporedno književnost sa temom „Srpsko-slovačke književne veze Rista Kovijanića“. Doktorsku disertaciju „Srpsko-slovačke književne i kulturne veze u doba romantizma“.[2] Studirao je marksizam i diplomirao je na Katedri za sociologiju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kada je odsek za marksizam preimenovan. Na istom fakultetu magistrirao je na Odseku za srpsku i uporednu književnost sa temom „Srpsko-slovačke književne veze Rista Kovijanića“ a potom odbranio i doktorsku disertaciju „Srpsko-slovačke književne i kulturne veze u doba romantizma“.[2] Radio je kao pomoć glavnog i odgovor urednika novosadskog studentskog lista „Gaudemaus“ 1988-1989 te kao urednik u Književnoj zajednici Novog Sada u periodu 1989-1994.[2] Osnivač je izdavačke kuće „Istočnik“.[3] Vodio je istu izdavačku kuću do 1998. godine. Kuzmanović je radio u uredništvima časopisa „Krovovi“, „Pisac“ i „Adresa“. Bio je glavni urednik „Književnog kluba DIS“ iz Bačke Palanke.[4] Osnivač je časopisa za kulturu, književnost i umetnost Sunčanik, čiji je bio glavni urednik. Bio je i glavni urednik Društva za nauku i stvaralaštvo Logos.[2] Svoje eseje, prikaze i druge radove Kuzmanoviću objavljuje u velikom broju srpskih i slovačkih časopisa.[2] Obavljao je poslove referenta za kulturu, prosvetnog inspektora i načelnika za društvene delatnost opštine Bačka Palanka i pokrajinskog sekretara za Kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.[3] Učestvovao je na brojnim naučnim skupovima i konferencijama, poput okruglog stola o srpsko-izraelskim odnosima u organizaciji Centra za antiterorizam u Jerusalimu.[5] Biran je za prvog predsednika Društva članova Matice srpske u Bačkoj Palanci. Član je Matice Srpske, Matice slovačke, udruženja Adligat, Udruženja književnika Srbije i drugih strukovnih i društvenih udruženja i organizacija. Pisao je na temu nacionalnog identiteta u vreme pandemije Kovid-19.[6] Prema rečima gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, Kuzmanović je značajno unapredio rad Arhiva Vojvodine i učinio ga bližim javnosti.[7] Tokom njegovog mandata građen je amfiteatar na prostoru Arhiva.[8] Zalaže se za vraćanje starog imena gradu Zrenjaninu - Petrovgrad.[9] Hobi mu je putovanje i planira da obiđe sve zemlje sveta.

Zoran Joksimović: SELO DRAGOJLA DUDIĆA, SUBNOR SR Srbije 1966, tvrdi povez, omot, str. 183. Selo Klinci; valjevski kraj; Ustanak i revolucija; Narodni heroj Dragojlo Dudić. Očuvanost 3; ima školsku posvetu; omot pohaban. Зоран Јоксимовић (Брезовица, 12. септембар 1932 — Ваљево, 26. април 2015) био је српски књижевник, историчар и новинар. Добитник је више награда за научно дело. Рођен у селу Брезовици, у Тамнави, 12. септембра 1932. Основну школу је учио у Брезовици (1939-1943), гимназију у Ваљеву (1945-1952), а славистику и југословенске књижевности са српскохрватским језиком студирао је у Београду (1952.-1957.). Скоро цео радни век провео у новинарству. Као ученик покренуо је лист Реч омладине (1952.). У ваљевском Напреду био је новинар-уредник културне рубрике и фељтона (1957.-1961. и 1966.-1990.), уредник листа (1961.), главни и одговорни уредник (1962-1964. и 1966-1970), а директор (1962-1964).Био је управник волонтер Градске библиотеке (1963.), и кустос у Народном музеју (1965-1966) у Ваљеву. Радио је и као дописник Вечерњих новости и Тањуга. Уређивао је дечји лист Полет (1958.-1961.) и Сусрети (1971.-1976.). Члан редакција и уређивачких одбора: У ствари (1960-1961), Вуков сабор (1971-1976), Гласник ИАВ (1959-1971), Гимназијалац (јубиларни 1980. и 1990), ГИРО Милић Ракић (1980-1994) и др. Зоран Јоксимовић је двадесет година (1991-2010), био један од двојице уредника Календара Колубара, (једно време Ваљевац) и редактор Биографског лексикона Ваљевског краја (1996-2010). Уређивао је републички часопис Књижар (2000-2010). Уредио је и књиге Гола Глава и њена школа и Сто година Основне школе у Памбуковици, као и књигу Матуранти Ваљевске гимназије 1952. (о педесетогодишњици полагања испита зрелости). Био је члан је Удружења новинара Србије од 1957, и Удружења књижевника Србије (1962). Преминуо је у Ваљеву 26. априла 2015. године.[ Радови Зорана Јоксимовића награђивани су на анонимним конкурсима: приче у Шапцу, Крушевцу, Нишу, Лесковцу, Београду, Сарајеву, Скопљу; романе Последње лето и Петљаревић и остали наградио је Телеграм у Загребу (1966. и 1967); романсирану биографију Живот Драгојла Дудића и повест Јачи од ватре наградила је Фондација Драгојло Дудић (1972. и 1974). Дело Његово дело је било разноврсно и богато. Аутор је прича, приповедака, романа, романсираних биографија, фељтона, хроника, чланака, критика, записа, портета, интервјуа, позоришних, радио и ТВ сценарија, библиографија. Поједине књиге Зорана Јоксимовића доживеле су више издања, драматизоване и позоришно извођене. Превођен је на мађарски, македонски, руски и енглески језик. Осим књижевног рада Јоксимовић изучава прошлост Ваљева, Ваљевског краја и, у новије време, Тамнаве, XIX и XX века у широком жанровском и тематском распону од политичке, привредне историје и демографије до историје културе, уметности и штампе. Његово вишегодишње књижевно, новинарско и уредничко искуство, послужило му је за веома успешан и цењен редакторски рад који је и језички стручан. Књиге Сенке ветровима однесене, приповетке, Београд 1961; Драгојло Дудић, кратка биографија, Београд 1964; Село Драгојла Дудића, хроника, Нови Сад 1966; Ваљево, град устаника (с групом аутора) Београд 1967; Последње лето, роман, Ријека 1968; Порука испод вешала, повест, Ваљево 1971; Живот Драгојла Дудића, романсирана биографија, Београд 1974; Јачи од ватре, повест Ваљево 1977; Подриње и Колубара, туристички водич (с групом аутора), Београд 1979; Петљаревић и остали, роман, Ваљево 1980; Револуционарни раднички покрет у Ваљевском крају 1919-1941, хроника, Ваљево 1981; Сунце у високом луку, приповетке (предговор Сл. Ж. Марковић), Ваљево 1982; Драгојло Дудић, Ваљево 1987. Изабрана проза (избор Остоја Продановић), Ваљево 2012;

Izdaje MLADINSKA KNJIGA Ljubljana Svi mi zelimo da znamo kako su ljudi nekada ziveli. Zelimo da znamo ne samo istorije carstava i ratova, te imena vladara, vec smo radi da saznamo kako su ljudi radili, u sta su verovali, cega su se igrali, kako su se odevali i hranili, kako su putovali i gradili svoje domove - recju, kako su odista ziveli svoj svakidasnji zivot. OCUVANA POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 V11

Najveće tajne istorije / Grupa autora Izdavač: MLADINSKA KNJIGA, 2013 288 str.20x26 cm. ilustr. Tvrd povez Latinica Uzbudljive priče o istini i lažima, prevarama i razotkrivanju O prošlosti znamo manje nego što bismo želeli a daleko manje nego što mnogi od nas misle. Važni se događaji zaborave ili ne zabeleže, a često i iskrive potpuno suprotnim prikazima i nepouzdanim svedočanstvima. Istoriju ponekad sakriju krivci koji žele da zauvek izbrišu svoja dela i nedela, a ima i slučajeva da se istina prikriva iz najboljih namera: da bi bila na sigurnom sve dok svet ne bude spreman za nju. Nekad skrivano, sada obelodanjeno: • šta je pisalo u Čerčilovom „bezobraznom dokumentu“ iz 1944 • da li je Leonardo da Vinči u Mona Lizine oči zaista ucrtao svoje inicijale • kako je tačno tekla operacija hvatanja Osame bin Ladena, planirana 10 godina • ko je bio egipatski faraon čija su dela smatrana toliko bogohulnim da su mu potomci izbrisali ime iz svih dokumenata i sa svih spomenika • kako su i zašto montirane neke od najpoznatijih fotografija na svetu • kakve je poruke nosila Mocartova opera Čarobna frula • ko je bio graditelj čikaškog hotela opremljenog tamnicama i sobama za mučenje u koji su gosti ulazili ali ne i iz njega izlazili • kako je radio tajni naučni institut oformljen radi balsamovanja tela Vladimira Iliča Lenjina • šta je na kraju Vikilinks: novinarski poduhvat veka ili čin sajber terorizma. Neverovatne priče iz Najvećih tajni istorije promeniće ono što znate – ili ste mislili da znate –o istoriji i ljudima koji su je stvarali. vr331

Tajni dosije NKVD-a namenjen Josifu V. Staljinu, sastavljen na osnovu zapisnika saslušanja Hitlerovog ličnog ađutanta Ota Ginšea i sobara Hajnca Lingea u Moskvi 1948/1949. Beograd 2012. Mek povez, 445 strana. Knjiga je veoma dobro očuvana. V3 Knjiga o Hitleru sadrži opise dvojice SS-oficira koji su Hitlera sretali svakodnevno, iako s njim nisu bili bliski. Divili su mu se, bili su ubeđeni nacionalsocijalisti, ali – kao i većina njihovih savremenika – nisu prozreli pravu prirodu diktatorovih ciljeva. Ponekad bi u svojim izjavama nagovestili osudu određenih postupaka kako bi zaštitili sebe, ali nikada nisu poricali da su bili u Hitlerovoj neposrednoj blizini. Knjiga o Hitleru je jedinstven i zaista specifičan dokument: proizišao je iz materijala dvojice SS-ovaca. Autorski tim sovjetskih tajnih agenata je tokom četiri godine radio na Hitlerovoj biografiji, toliko dugo dok ona nije u svakom pogledu odgovarala čitalačkim navikama njenog naručioca. Tekst dosijea br. 426a iz bivšeg partijskog arhiva ne sadrži samo mnoge do sada nepoznate detalje Hitlerove politike i vođenja rata već pruža i pravu sliku realnog života ljudi koji su se okupljali oko Hitlera. U ovom dokumentu se na najoriginalniji način odražava nesrazmernost između vođe Trećeg rajha i onog čoveka koji je u određenom periodu verovao da će s njim moći da deli Evropu pa ga je pratio u ubojiti pohod koji je milione ljudi koštao života. Knjiga o Hitleru istovremeno prikazuje srž antagonizma između Hitlera i Staljina, dvojice potpuno suprotnih ličnosti, u kojoj su mnogobrojni istoričari, od Alana Buloka do Ričarda Overija, pronašli ključ razumevanja istorije prošlog veka.