Kolja Mićević (prevod) Izdavač: Rad Naslov originala: La divina commedia / Dante Alighieri Čudesno je da se taj Danteov izabrani i upotrebljeni jezik ni do Raja, kao ni u samom Raju, ni najmanje, nije banalizirao, niti pretvorio u konvenciju. Naprotiv, slobode na stranicama Raja zadivljuju; one pripadaju, najviše, onome što bismo mogli nazvati izvorištem budućih pjesničkih pravaca, kolektivnih i pojedinačnih, koji su se javljali u Evropi, sve do danas. Radeći na cjelokupnom prijevodu Komedije, Kolja Mićević je očigledno bio svjestan značaja i značenja toga jezičkog izazova; i kao da je u njemu našao prvenstveni povod za svoj postupak i poduhvat, vodeći i dovodeći svoju zamisao do konačne točke. Može se reći da je Mićević sledio impuls koji bi se mogao definirati ovako: jezik doziva formu, forma doziva sadržaj. Koliki put do smisla! Predrag Matvejević Godina izdanja.2007

K019 Blejk, Berns, Vordsvort, Kolridž, Bajron, Šeli, Kits, Poezija engleskog romantizma

Knjiga je dobro očuvana. Na nekim stranama stoje zabeleške pored teksta. Ništa strašno. Sve ostalo ok.Dobro očuvano. Ovo je Fototipsko Reprint izdanje Društva za proučavanje Dositeja i Vuka iz Beograda 1958. Meki povez,format 20 cm,121 strana,ćirilica.

Knjaževac Novo pokolenje, 1950. Prva zbirka jednog od najvećih naših pesnika! Izuzetno retko u ponudi. Biblioečki primerak, dva-tri mala pečata, sve ostalo odlično očuvano, naročito s obzirom na starost. Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Sadržaj 1 Dela 1.1 Knjige pesama 1.2 Poetski i prozni zapisi 1.3 Proza 1.4 Esejistički i memoarski tekstovi 1.5 Knjige za decu 1.6 Poetski prepevi 1.7 Autobiografija 1.8 Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine 2 Nagrade 3 Vanjske veze Dela Knjige pesama Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952), Balada o predvečerju (1955), Kasno leto (1958), Tisa (1961), Kamena uspavanka (1963), Stihovi (1964), Prolazi rekom lađa (1967), Varke (1967), Zapisi (1971), Zapisi o crnom Vladimiru (1971), Slučajni memoari (1978), Točak za mučenje (1981), Panonske ptice (1988), Monolog na Topoli (1988), Svet oko mene (1988), Stihovi iz dnevnika (1990) Fascikla 1999/2000 (2001) Poetski i prozni zapisi Čarolija o Herceg-Novom (1989), Suvišna pesma (1991) Kineska priča (1995) Proza Intimne mape (1978) Zlatna greda (1993); Esejistički i memoarski tekstovi Beleške o poeziji (1978), Portreti pesnika (1987), Dnevnik o poeziji (1990), Dnevnik o poeziji II (1997), Nulti ciklus (1998), U društvu pesnika (2000), Slova i besede (2000), Linija magle (2001) Monolog o poeziji (2001); Knjige za decu Veliko dvorište (1955), Družina pod suncem (1960), Gurije (1962), Krajcara i druge pesme (1971), Vetrenjača (1974), Male bajke (1974) Slike i prilike (1978); Poetski prepevi Šekspirovi soneti (1964), Šest ruskih pesnika (1970), zatim dopunjeno izdanje pod naslovom Sedam ruskih pesnika, Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri (1974), Slovenske rime (1976) Zlatna jesen – izbor iz poezije Borisa Pasternaka – (1990); Autobiografija Jedan mogući život (Homo poeticus) (2002). Sabrana dela Stevana Raičkovića objavljena su 1998. godine Nagrade Dobitnik je najznačajnijih pesničkih nagrada - Zmajeve, Zmajevih dečjih igara, `„Neven“`, Njegoševe, Dučićeve, „Branko Miljković“, „Ljubiša Jocić“, „Goranov vijenac“, nagrade za prevodilaštvo „Miloš N. Đurić“, Vukove, nagrade „Desanka Maksimović“ i „Dušan Vasiljev“ , kao i društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade i Oktobarske nagrade Beograda, Oktobarske nagrade Herceg-Novog.

Grad i riječ, Sarajevo u poeziji , izdanje Šahinpašić . Priredio Slavko Šantić Knjiga je nova !!

Stanje knjige - vidi se na slikama, stranice su stare i dosta njih je odvojeno, nema korice. Autor: Rade Drainac Godina izdanja: 1930. Knjižara svetlost Beograd 48 strana Dimenzija knjige: 20x25cm

Radomir Belaćević - Kosmički zraci Pesme srpskog treš heroja, pisca, reditelja, glumca poznatog po kultnim filmovima `Dečak iz Junkovca` i `Tatin sin`, kome je grupa Kanda, Kodža i Nebojša posvetila pesmu `Čaj`. Ovaj primerak na trećoj strani sadrži posvetu autora. Prvo izdanje, štampano u svega 300 primeraka. Meki povez, 192 strane, dobro očuvano.

MK 1 59048) PESME, Gradimir Stojković , Jugoslovenska estrada Beogrd 1979 , Gradimir Stojković (Mramorak, kod Кovina, 3. mart 1947) srpski je književnik. Najčitaniji je prozni dečji pisac u poslednjih 30 godina na prostorima bivše Jugoslavije. Sve njegove knjige su doživele više izdanja (`Hajduk u Beogradu` preko dvadeset, uz tiraž preko 500.000 primeraka). Njagove pesme i priče su prevođene na engleski, francuski, italijanski, nemački, ruski, slovački, bugarski, rumunski, mađarski i makedonski jezik. Danas živi u Brestoviku, beogradska opština Grocka. mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, 54 strane

MK 1 59086) DOŠLJACI pjesme Ali Binaka , Radovan Zogović, Izdanje piščevo 1958 ; (O `Došljacima` i njihovu postanku) Ciklus,,Došljaci` napisan je kao lirski dokumenat o patnjama šiptarskog stanovništva u bivšoj Jugoslaviji, kao ezopovski protest protiv velikosrpske politike obespravljivanja, tlačenja, razbaštinjavanja i istrebljivanja Šiptara u Metohiji i na Kosovu. Prije rata Šiptarima u Jugoslaviji bilo je zabranjeno njihovo ime, u školama i nadleštvima morali su da se služe srpskim jezikom, dacije i porezi koje su plaćali bili su veći nego igdje u državi. Planinski pašnjaci na koje su Šiptari iz Metohije ljeti izdizali proglašeni su za državnu svojinu, i ko je htio i dalje da izdiže, morao je plaćati velike travarine. Pri naseljavanju Crnogoraca i Srba u Metohiji Šiptarima su, najprije, oduzete sve ispaše, zabjeli, komunice iz kojih su se grijali, i oni su ubrzo bili primorani da krče naseljenicima šumovite parcele za korijenje koje će pri tome iskopati. Najzad su šestojanuarske vlade počele da oduzimaju Šiptarima čitave komplekse ziratne, često puta zasijane zemlje, i da ih dijele naseljenicima. Malo po malo, došlo je dotle, da po Kosmetu nije više bilo opstanka ni Šiptarima ni naseljenicima, stiješnjenima i međusobno zavađenima . Velikosrpski vlastodršci su i išli tome cilju: oni su htjeli da Šiptare ili natjeraju na iseljavanje ili u (u tu svrhu su tolerisali krvnu osvetu, sudski oslobađali naseljenike koji ubiju Šiptare, uskraćivali šiptarskom stanovništvu medicinsku pomoć protiv sifilisa i malarije, itd.), i da pri tome naseljenike krvno zavade s njima, kako bi bili potpuno zavisni od vlasti. Naslov `Došljaci pjesme Ali Binaka` takođe je pravljen kao šifra. On je trebalo da bude i nejasan za cenzuru, i jasan za čitaoce toliko da ih, preko svoja dva dijela, uvede u odnose ugnjetavanja, upozna s tim ko su njegove žrtve a ko izvršioci, i da tako učini jasnijima čak i neka nedorečena mjesta u poetskom tekstu. Ardhesit Kanget ali binakut , prvo izdanje , mek povez, očuvano, format 12 x 16,5 cm , ćirilica, 38 strana

MK 1 59084) PJESME PIŠEM, Vladimir Rukavina , Autorsko izdanje Zagreb 1970 , Vladimir Rukavina rođen je u Zagrebu 11. prosinca 1883. u činovničkoj obitelji. Izgubivši vrlo rano majku i dvije mlade sestre ostaje sam s ocem uz kojega ga veže duboko razumijevanje i privrženost. Njegova želja da se posveti arhitekturi nije se mogla ostvariti radi slabog vida, pa je tako svršio studije i diplomirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Stupio je u državnu službu gdje ostaje do godine 1941. Kada su na vlast došle ustaše, povukao se u penziju, pozivajući se na slabe oči. Pjesme je pisao za svoje vlastito zadovoljstvo ne misleći da ih preda javnosti. Veliki dio puta išli smo zajedno kroz život dok nas nije neumoljiva smrt zauvijek rastavila. Ne mogu mu se bolje odužiti za sreću koju je mojem životu dao, nego da objavim njegove pjesme koje će više govoriti o bogatstvu njegovih misli, o plemenitosti njegove duše, a i o velikom smislu za humor i satiru, nego što bih ja riječima mogla izraziti. Kad je osjećao da se približava smrt, napisao je pjesmu »Strasni časovi« koja završava: širom otvori kapiju ja sam spreman - neka uđe Umro je 25. ožujka 1968. Elsa Rukavina tvrd povez, format 12,5 x 17,5 cm , zaštitni omot, latinica, ilustrovano sa crtežom lika pisca , 104 strane

Branislav Petrovic - Moc govora Prosveta, Beograd, 1961. Biblioteka `Albatros` Mek povez, 68 strana. RETKO PRVO IZDANJE PRVE ZBIRKE PESAMA BRANE PETROVICA! Brana Petrovic Бранислав Петровић (Бјелуша код Ужица, 7. април 1937[1] — Београд, 26. септембар 2002[2]) је био српски песник и новинар. Биографија Гимназију је завршио у Чачку. Студирао је на Правном факултету а дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на одсеку за југословенску књижевност и српски језик.[1] Радио као новинар у „Борби“, колумниста у НИН-у, уредник у часопису „Видици“ и „Српски књижевни гласник“, уредник у Издавачком предузећу „Просвета“. Избор из колумни које је објављивао у НИН-у, објавио је у књизи „Квадратура круга“. Освајао је више награда за своју поезију. Његове песме, поеме и приче налазе се у бројним антологијама и зборницима. По њему је названа ОШ „Бранислав Петровић” Слатина. О поезији `Није песник тај који ствара поезију, не доливајмо његовој лепој сујети. Није он тај који ствара (пева) из ничега, из непостојећег, или најпосле из језика. Поезија је својство света као јединствене, божанске поезије, која се нама указује као видљиво и невидљиво у свеколиком постојању. Песник само открива то својство света да у себи садржи и поезију као што садржи и електричну струју и атомску енергију и ко зна шта све још што нити слутити можемо. Нама није дато да у потпуности разумемо генијалну творевину нашег Творца, величајну грађевину постојећег и непостојећег. Сад, кад се АВАНТУРА ДИВНА приводи крају, ја мислим да је песник само онај који пентрајући се по урвинама света из свог искуственог виђења тог света, долази до расутог грумења поезије и да их, то грумење, прилаже у ризницу језика. На питање шта је поезија морам одговорити онако као што је велики научник из српских Смиљана за струју: Ја мислим да је поезија Бог. И мислим да је та мисао за мене дефинитивна.`[3] Награде Награда листа „Младост”, за књигу поетије Моћ говора, 1962.[4] стр. 145. Награда „Исидора Секулић”, за књигу поезије О проклета да си улицо Риге од Фере, 1970. Награда „Бранко Миљковић”, за књигу поезије Предосећање будућности, 1973. Награда „Златна струна”, за песму „Рука човекова”, 1975.[4] стр. 63. Октобарска награда града Београда, за књигу Изабране песме, 1987.[4] стр. 167. Змајева награда, за књигу поезије Да видиш чуда, 1990. Награда „Златни беочуг”, 1993.[4] стр. 64. Награда „Библиос”, за књигу изабране поезије Моћ и прах, 1993.[4] стр. 14. Награда „Заплањски Орфеј”, за песму „Одлазак Бохумила Храбала”, 1997.[4] стр. 60. Награда „Жичка хрисовуља”, 1998. Дисова награда, 1999. Велика базјашка повеља, 2000.[4] стр. 30. Награда „Десанка Максимовић”, 2000. Награда „Беловодска розета”, 2000. Дела Моћ говора[5], Просвета, Београд, 1961; Обод, Цетиње, 1972. (друго издање) Градилиште[6], Просвета, Београд, 1964 О проклета да си улицо Риге од Фере[7], Просвета, Београд, 1970. и 1971. (друго издање) Предосећање будућности[8], Српска књижевна задруга, Београд, 1973. Трагом прах[9], Глас, Београд, 1976. Све самљи, Рад/Народна књига/БИГЗ, Београд, 1977. Одбрана света[10] (изабране песме и поеме), Рад, Београд, 1980. Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1986. Да видиш чуда[11], Јединство, Приштина, 1990. Жежевасион, НИН, Београд, 2004. (књига из песникове заоставштине објављена постхумно)

Federiko Garsija Lorka 1-5 / Celokupna dela - Sabrana dela; Narodna knjiga; 1974.god.; tvrd povez; 1.Lirika I; 380 strana; 2.Lirika II; 387 strana; 3.Pozorište I; 444 strane; 4.Pozorište II; 438 strana; 5.Putopisi, pripovesti, ogledi; 430 strana; (crno bele ilustracije - crteži - Dušan Ristić): (knjige su nečitane u odličnom stanju; omoti malo iskrzani);

odlično stanje kao na slikama mogu poslati dodatne slike na zahtev Branko Miljković Sabrana dela 1-4 komplet Gradina Niš 1972. Tvrd povez, zaštitni omot, ilustrovano, ćirilica Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.[1] Branko Miljković Brankomiljkovic.jpg Branko Miljković, pesnik Datum rođenja 29. januar 1934. Mesto rođenja Niš Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 12. februar 1961. (27 god.) Mesto smrti Zagreb FNR Jugoslavija Biografija Pesništvo Uredi Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[11] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[1] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizricivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, naprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu cuklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[12] Ostali rad Uredi Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[1] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[13] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku igradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[13]

1. Ponoćno sunce - Zbornik pesničkih snoviđenja 2. Urnebesnik - Zbornik pesničkog humora 3. Od zlata jabuka - Rukovet narodnih umotvorina Nolit, 1979. Korišćene, dobro očuvane

Prvo izdanje, odlično očuvano, s posvetom Blaža Šćepanović. Izuzetno retko! Autor - osoba Šćepanović, Blažo Naslov Smrt pjesnikova / Blažo Šćepanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1961 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 107 str. ; 19 cm Zbirka Savremeni jugoslovenski pisci. Poezija Kako su se udavili pesnici Blažo Šćepanović i Lazar Vučković i kakvu ulogu je u tome imao Oskar Davičo, za Nova.rs otkriva pesnik Ljubiša Đidić, svedok tragičnog događaja. „Struške večeri poezije“ u Strugi na Ohridskom jezeru, jedan su od najstarijih i svakako jedan od najvažnijih pesničkih susreta u nekadašnjoj Jugoslaviji, koji se održava od 1962, a od 1966. i kao internacionalni festival poezije. Tamo se baš 1966, pre 55 godina, 26. avgusta dogodila jedna od najvećih tragedija za jugoslovensku književnost i pesništvo, udavila su se dvojica mladih pesnika, Blažo Šćepanović (32) i Lazar Vučković (29). Čamac u kojem su bili još i legendarni Oskar Davičo, pesnik iz Prištine Fahredin Gunga i novinar Milan Matić, od težine se prevrnuo, a Blažo i Lazar nisu isplivali. Iako je Šćepanović bio plivač, nije uspeo da se spase jer ga je Lazar, neplivač, u očajničkoj borbi za život uhvatio čvrsto za noge i tako su obojica stradali. – Bio je mali čamac koji je okupio pesnike oko Oskara Daviča, koji je tada bio ne samo sjajan pesnik, već je bio i član Centralnog komiteta. Oko njega se sve vrtelo. Bili su tu Blažo, Gunga, Lazar, Davičo i još neko. Otišli su malo dalje ka pučini i mali vetrić je bio dovoljan da se čamac zaljulja i prevrne. Ja sam tada sedeo sa prijateljima pesnicima na terasi i onda su se čule sirene hitne pomoći. Do nas je dotrčao makedonski pesnik Kotevski i javio nam da se desila tragedija – priseća se Đidić tragedije na Ohridskom jezeru. Ljubiša Đidić je učestvovao u spasavanju albanskog pesnika Fahredina Gunge koji se borio sa talasima. – Pritrčao sam do vode i spasio sam Gungu koji se uhvatio za nekakvu trsku i odvukao sam ga do obale. Davičo je isplivao, a neko se uhvatio za onu malu rešetku od čamca i sa njom doplivao. Ali ovu dvojicu niko nije mogao da spase, našli su ih na dnu. Bez obzira što je Blažo bio vrstan plivač, Lazar je bio apsolutni neplivač, a panika je panika. Naravno, na obali su posle pokušali oživljavanje, ali nije im bilo spasa – dodaje on. Zanimljivo je da nakon tragedije nije prekinuta pesnička manifestacija. To je bila godina kada su večeri postale internacionalne i bilo je dosta stranih pesnika. – Na završnoj večeri na mostu, kada se čitala poezija, narod je bio naokolo sa leve i desne strane izlazećeg Drima. Svečanost je održana, a ja sam bio taj koji je imao tu nesreću da u ime opraštanja od Lazara, čita njegovu pesmu. Sećam se da je to bila divna pesma o leptirima – kaže Đidić. Đidić se priseća da su pesnici posle međusobno komentarisali da je Davičo koji je bio najstariji i oko koga su se svi okupili, najodgovorniji za ovu nesreću, jer je morao da reaguje i ne dozvoli preveliki broj ljudi u malom čamcu. Pesnik Božidar Šuica, koji nije bio tada u Strugi, ali se dobro seća te tragedije, kaže za „Novu“ da je Blažo Šćepanović bio pošten i moralan čovek, i svim pesnicima je pomagao jer je radio u Maršalatu, a da je Lazar bio poznat po lepoti. – Oskar Davičo se nikad nije oporavio od toga. Uvek je bio sentimentalan prema Blaži i Lazaru. To je jedna od najvećih tragedija. Dva mlada i darovita čoveka – seća se Šuica. Blažo Šćepanović je rođen u Bijelom Polju, 7. aprila 1934, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa pesnikom Brankom Miljkovićem. Lazar Vučković je rođen u Gornjem Selu kod Prizrena 1937. Bio je novinar i reporter lista „Jedinstvo“ u Prištini. Jedan je od prvih srpskih posleratnih pesnika na Kosovu i Metohiji. Susreti „Lazar Vučković“ organizuju se na Kosovu još od 1970. godine i posvećene su rano preminulom pesniku. Takođe, na završnoj večeri uručuje se i nagrada „Lazar Vučković“. Poslednjih godina manifestacija se organizuje u Gračanici. Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića, a o njegovom životu 2017. godine snimljen je dokumentarni film „Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića“. Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. avgust 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem. Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom veću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru, tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u tadašnjoj Jugoslaviji. Priznanja Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića. O životu Blaža Šćepanovića 2017. godine snimljen je dokumentarni film Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića. Film je premijerno prikazan u Mojkovcu, u okviru pratećeg programa 42. po redu filmskog festivala Mojkovačka filmska jesen 25. septembra 2017. Skupština opštine Bijelo Polje donela je oktobra 2013. godine odluku da se jedna ulica u ovom gradu nazove imenom Blaža Šćepanovića. Književni rad Književno stvaralaštvo Blaža Šćepanovića sakupljeno je u sedam zbirki pesama: Lobanja u travi (1957) Ivicom zemlje zmija (1958) Smrću protiv smrti (1959) – zajedno sa Brankom Miljkovićem Smrt pjesnikova (1961) Zlatna šuma (1966) Ljubavlju izmjereno vrijeme (1973) – objavljena posthumno Pjesnikov dvojnik (1976) – objavljena posthumno KC (L)

Lepo očuvano Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1938)[1] srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[3] Biografija[uredi | uredi izvor] Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[4] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[2] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[2] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[5] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[6] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[7] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena zvezda`.[2] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela[uredi | uredi izvor] Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima podjednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[8] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[9] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dato da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[10] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, koje nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.[11] Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Ljubivoje Ršumović u društvu drugova i pesnika Milovana Danojlića i Matije Bećkovića Dobio je dve zapažene međunarodne nagrade: Nagradu „Pulja”, Bari, za celokupno stvaralaštvo za decu, i Nagradu UNESKO-a, za Bukvar dečjih prava, na svetskom konkursu za knjigu koja propagira mir i toleranciju.[2] Dobitnik je velikog broja književnih nagrada i priznanja, između ostalog: Nagrada Jugoslovenskog festivala pozorišta za decu. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. Književna nagrada „Neven”, za zbirku pesama Ma šta mi reče, 1971. Nagrada „Mlado pokolenje”, za zbirku pesama Ma šta mi reče, 1971. Brankova nagrada, za zbirku pesama Ma šta mi reče, 1971. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 1972. Nagrada „Veliki školski čas”, za poemu „Domovina se brani lepotom”, 1973. Nagrada Festivala „Susreti profesionalnih pozorišta lutaka”, za delo Piter Veličanstveni, 1973. Nagrada „Stara maslina”, 1992. Nagrada „Kočićevo pero”, za knjigu Bukvar dečjih prava, 1995. Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Bukvar dečjih prava, 1995. Nagrada „Zlatni ključić”, 1995. Književna nagrada „Neven”, za knjigu Bukvar dečjih prava, 1996. Nagrada „Zlatno Gašino pero”, 1996. Nagrada „Zlatni leptir”, 1997. Povelja Zmajevih dečjih igara, 1997. Vukova nagrada, 1999. Nagrada „Pesnički prsten”, 1999. Nagrada „Zlatni beočug”, za trajan doprinos kulturi Beograda, 2004. Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Aleksine pesme, 2005. Nagrada „Povelja Morave”, 2005. Nagrada „Mali princ”, za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu, Međunarodni festival pozorišta za decu, Subotica 2006.[12] Velika povelja Zmajevih dečjih igara, 2007. Nagrada „Braća Karić”, 2007. Povelja Udruženja književnika Srbije, 2007. Instelova nagrada za poeziju, za izuzetan doprinos srpskom pesništvu, 2008. Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu poezije Beli paketi, 2008. Nagrada „Duško Radović”, Nacionalna kancelarija za dečju književnost, za knjigu Tri čvora na trepavici, 2008.[13] Nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Tri čvora na trepavici, 2008.[13] Nagrada „Vidovdanski vitez”, 2009. Nagrada „Princ dječijeg carstva”, 2009. Nagrada „Branko Ćopić” za knjigu Sunčanje na mesečini, 2010. Nagrada „Radoje Domanović”, za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2011. Nagrada „Avramov štap”, za knjigu Kuća sa okućnicom, 2012. Zlatna povelja „Gordana Brajović”, za knjigu Zauvari, 2012. Nagrada „Momčilo Tešić”, za knjigu priča Zauvari, 2012. Paunova nagrada, za knjigu Kuća sa okućnicom, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine”, za knjigu Vidovite priče, 2013. Nagrada Radija Beograd, za priču „Vid uči neznanje”, 2013. Nagrada „Dositejevo pero”, za knjigu Vidovite priče, 2014. Nagrada „Književni vijenac Kozare”, 2014. Nagrada Akademije „Ivo Andrić”, za životno delo, 2015. Nagrada „Zlatni Orfej”, 2015. Nagrada „Sima Cucić”, za životno delo, 2016. Povelja „Naisa”, za uspešno i dugo trajanje u stvaranju za decu, 2016.[14] Nagrada „Mali Joakim”, za dramski tekst „U cara Trojana kozje uši”, 2016.[15] Nagrada „Lazar Vučković”, za pesmu „Žice oko Gračanice”, 2017. Nagrada „Zlatni mikrofon”, 2019.[16] Nagrada „Ramonda serbika”, 2021. Kočićeva nagrada, 2021.[17] Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije, 2023.[18] Žička hrisovulja, 2023.[19] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću“, 2023.[20] Legat Ljubivoja i Nataše Ršumović[uredi | uredi izvor] Ljubivoje Ršumović ispred izloženog dela zbirke „Nataša Ršumović` Vidi još: Zbirka minijaturnih knjiga „Nataša Ršumović` Ljubivoje Ršumović jedan je od počasnih članova osnivača i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, ali i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove kulturne institucije još od 2010. godine.[3] Tokom godina u nekoliko je navrata poklanjao Udruženju brojne predmete, uključujući i knjigu-rukopis koju je posebno za Udruženje u celini ispisao rukom, a 2017. godine poklonio je i više stotina minijaturnih knjiga koje je njegova supruga, pokojna Nataša Ršumović, sakupljala godinama. Tim povodom Udruženje je celokupnoj zbirci minijaturnih knjiga koju poseduje dalo naziv „Nataša Ršumović”. Ova zbirka, sa više od 3.500 minijaturnih izdanja, predstavlja jednu od najvećih takvih specijalizovanih celina u Evropi.[21] Deo legata Ljubivoja Ršumovića u Udruženju „Adligat` Avgusta 2020. godine zvanično je potpisan i ugovor o legatu Ljubivoja i Nataše Ršumović i tom prilikom Ljubivoje je poklonio nekoliko svojih pisaćih mašina, brojne knjige iz svoje lične biblioteke, bokserske rukavice, karate pojaseve i drugo.[3] Predmeti su izloženi ispred Zbirke minijaturnih knjiga koja je već bila deo stalne postavke u Muzeju srpske književnosti na Banjici. Dela[uredi | uredi izvor] Knjige[uredi | uredi izvor] Ršumović je objavio preko 90 knjiga uključujući: Tandara - mandara i još jedna priča, Borba, Beograd 1966, ćir. Pričanka, Mlado pokolenje, Beograd, 1968, ćir. Ma šta mi reče, Zmajeve dečje igre, 1970. Još nam samo ale fale, BIGZ, Beograd, 1974, ćir. Domovina se brani lepotom, Ustanova spomen park, Kragujevac, 1974, ćir. Novi Sad, Radivoj ćirpanov, 1976, lat. Koš, u saradnji sa Ljubodragom Simonovićem, Nolit, Beograd, 1975, ćir. Nevidljiva ptica, BIGZ, Beograd, 1975, ćir. Vesti iz nesvesti, BIGZ, Beograd, 1976, ćir. Zov tetreba, Znanje, Zagreb, 1977, 1978, 1981. Zrinski, Čakovec i Crvena zvezda - agencija, Beograd, 1988, lat. Uspon vrtovima, sa trinaest grafičkih listova Vladimira Veličkovića, bibliofilsko izdanje zbirke Biškupić, Zagreb, 1977, lat. Hajde da rastemo, Nolit, Prosveta i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1978, 1979, 1979, 1980, 1980, 1981, 1982, 1983, 1984, 1986, 1987, 1988, 1989, 1990, 1991, ćir. Rošavi anđeo, Znanje, Zagreb, 1979, lat. U šetnje bez smetnje, Pokrajinski savet za bezbednost saobraćaja, Novi Sad, 1979, ćir. 1980 na mađarskom, slovačkom i rumunskom. Magnet, Jedinstvo, Priština, 1980, ćir. Utorak veče ma šta mi reče, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1980, lat. Naši novi znanci - saobraćajni znaci, Opštinska konferencija narodne tehnike, Novi Sad, 1980, ćir. Lopta ne zna saobraćajne znake, Pokrajinski savet za bezbednost saobraćaja, Novi Sad, 1981, ćir. Pričanka, Gradska biblioteka Žarko Zrenjanin, Zrenjanin, 1981, lat. Pitanje časti, Svetlost, Kragujevac, 1982, ćir. Sjaj na pragu, Srpska književna zadruga, 1982, ćir. Ko je ovo, sa D. Petričićem, Književne novine, Beograd, 1982, ćir. Pesme uličarke, Znanje, Zagreb, 1983, lat. Imate li ršuma, Znanje, Zagreb, 1983, lat. Slavoljubova zvezda, Zadruga, Beograd, 1984, ćir. Seksualni život kamila, sa Zvezdanom Popović, autorsko izdanje, sa M. Dramićanin, 1985, ćir. Deset ljutih gusara, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, 1985, ćir. Pevanka, sa notnim zapisima, Gradska biblioteka Žarko Zrenjanin, Zrenjanin, 1985, 1986, 1986, 1986, 1986, 1990, zajedno sa pričankom, 1994, lat. Crvena zvezda, Agencija crvena zvezda, 1986, ćir. Songovi i slongovi, na makedonskom, izbor, prepev i pogovor Eftim Kletnikov, Detska radost, Skopje, 1987. Prvarica, Prva književna komuna, Mostar, 1987, lat. Pesme, izbor, Rad, Beograd, 1988, ćir. Obad, Zrinski, Čakovec i Crvena zvezda - agencija, 1988, lat. Uspavana lepotica, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1990, ćir. Pitaju me zašto štrčim, Dnevnik, Novi Sad, 1990, ćir. Dete sa sedam jezika, Rad, Beograd, 1990, 1991, ćir. Severozapadni krokodil, Laković, Saraorci, 1991, ćir. Moje ljubavne pesme, Naučna knjiga, Beograd, 1991, ćir. Fazoni i fore, Ršum, Beograd, 1991, 1992, 1993, ćir. Deca mogu da polete, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1991, 1994, 1996, 1998, ćir. Deca su ukras sveta, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992, ćir. Lirski poker, sa Duškom Trifunovićem, Mošom Odalovićem i Draganom Radulovićem, SBM - Ršum, Beograd, 1994, ćir. Bukvar dečjih prava, na engleskom, Ršum, Beograd, 1995,. Bukvar dečjih prava, 1995, 1996, 1997, 1998, ćir. Taknuto ćaknuto, sa Dragoslavom Andrićem, SBM - Ršum, Beograd, 1995, ćir. Dosta je glupoće, Smederevska pesnička jesen, Grad Smederevo i Sanba, Beograd, 1995, ćir. Pesme, izbor, Buklend, Beograd, 1995, ćir. Opasan svedok, Prosveta, Beograd, 1995, ćir. Ovo je vreme čuda, ING - Komerc, Novi Sad, 1996, 1997, ćir. Išli smo u Afriku, Obrazovanje, Novi Sad, 1996, ćir. Izbor poezije za decu, Budućnost, Novi Sad, 1996, ćir. Ne vucite me za jezik, Matica srpska, novi sad, 1997, ćir. Smešna prašuma, Školska knjiga, Novi Sad, 1997, ćir. Vidi mene, u saradnji sa d. Andrićem, NIS Jugopetrol, Beograd, 1997, ćir. Otkud meni ova snaga, Epoha, Požega, 1997,. Odakle su delije, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1998, ćir. Deca su ukras sveta, Draganić, Beograd, 1999, ćir. Petorica iz srpskog, sa D. Trifunovićem, D. Erićem, M. Odalovićem i D. Radulovićem, Draganić i Ršum, Beograd, 1999, ćir. Sabrana dela u pet knjiga: ma šta mi reče, pričanka i pevanka, još nam samo ale fale, vesti iy nesvesti, uspavana lepotica, Prometej, Novi Sad, 2000, ćir. Was die drachen ales machen, edition j-punkt, karlsruhe, 2005. lat. Ršumdani, Prvo slovo, Beograd, 2007. lir. Tri čvora na trepavici, Ten 2002, Beograd, 2007. Ćir. Čini mi se vekovima, Zavod za udžbenike, Beograd, 2009. ćir. Sunčanje na mesečini, Laguna, Beograd, 2009, ćir. Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke, Laguna Beograd, 2010. ćir. Zauvari, Laguna, Beograd, 2011. ćir. Što na umu to na drumu, Pčelica, Čačak, 2012. ćir. Provale i cake, Pčelica, Čačak, 2013. ćir. Izvolte u bajku sa čika Ršumom, Pčelica, Čačak, 2019. ćir. Radost deci krila daje, Pčelica, Čačak, 2019. Prezime života: Nevezani razgovori, 2023.[22] Dela izvođena u pozorištima[uredi | uredi izvor] „Šuma koja hoda`, „Nevidljiva ptica`, „Baba roga`, „Rokenrol za decu`, „Uspavana lepotica`, „Au, što je škola zgodna`, „U cara Trojana kozje uši`, „Snežana i sedam patuljaka` i drugo. Pesme za decu koje peva dečji hor „Kolibri“[uredi | uredi izvor] Lako je prutu Miš Vuče, vuče, bubo lenja Nema zemlje dembelije Svaki dan se sunce rađa Braću ne donose rode Voz za Čačak Medved Brundo Drugarstvo Ljubav je to Koautor, priređivač, saradnik[uredi | uredi izvor] Marodić: Izložba radova u staklu. Galerija `Sebastijan`, Dubrovnik, 1978. Fotografije: D. Kažić, Lj. Ršumović. Dušan Otašević: Salon Muzeja savremenih umetnosti. Beograd, 27. decembar 1978-15. januar 1979. Katalog. Fotografije Lj. Ršumović. Predrag Nešković: Slike i efekti... Fotografije M. Đorđević, Lj. Ršumović. - Zagreb. Galerija `Forum` 1980. Ljubivoje Ršumović - Dušan Petričić: KO JE OVO? Beograd. `Književne novine`, 1982. Sa fotografijama Lj. Ršumovića. Tito piscima pisci Titu, Priredili: R. Andrić, Lj. Ršumović. Beograd. `Književne novine`, 1982. NAROD PEVA TITU. Priredili R. Andrić i Lj. Ršumović. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1982. Ljubivoje Ršumović - Radomir Andrić: PEDESET GODINA ZEMLjORADNIČKE ZADRUGE LjUBIŠ 1933 - 1983. Fotografije: Ljubivoje Ršumović. NIRO `Zadruga`, 1983. Monografija `Crvena zvezda`. Autori: Ljubivoje Ršumović, Radoje Stanojević, Milan Tomić. - Beograd. `Jugoslovenska revija`, /1986/. Cvetnik savremene jugoslovenske poezije za decu, Dečje novine, G. Milanovac, 1989. Branko Ćopić: BOSONOGO ĐETInjSTVO. Izbor. Priredio Lj. Ršumović. - Novi Sad, Književna zajednica, 1990. Poletarac, časopis Dušana Radovića. Priredili D. Lakićević, Lj. Ršumović i D. Petričić. IP `Rad`, 1990. (Nekompletno, primedba predlagača). Članci, predgovori, pogovori, recenzije, intervjui[uredi | uredi izvor] Fenomen putovanja, Polja, Novi Sad, April 1965. Šta će deci televizija, Radio TV revija, 17.05.1968. Jedan Zoran - zbilja neumoran, Borba, 05.08.1972. Drvo se na drvo oslanja - a čovek na dete, Borba, 18.11.1972. Olovka prvi pesnički honorar, Bazar, 03.02.1977. Zemlja hoda zemljom, Ilustrovana politika`, 11.04.1978. Moj slučajni grad na sedam brda, Ilustrovana politika, 10.02.1985. Goruća nebuloza, Politika, 20.01.1979. Gde je zemlja Holmija, Politika, 27.01.1979. Nepokorni Vuk, Politika, 3.02.1979. Stevan iz Gostilja, Politika, 10.02.1979, Koji Georgije, Politika, 07.02.1979, Lepi pesnik, Politika, 24.02.1979, Gledanje kroz vreme, Politika, 03.03.1979, Igru sam voleo više od škole, Politika za decu, 21.01.1988, Umro je Dušan Radović, TV novosti, avgusta 1984, Gde je duša zemlje, Politika, 21.11.1987, Manojlove zlatne jabuke, `Politika`, 21.12.1991, Uspomene na Pauna Petronijevića. - Raskovnik, III/1970, br. 7 (proleće) Igra je u mojoj poeziji sredstvo da se dopre do đečjeg svijeta, da se dijete zainteresuje, Pobjeda, Podgorica, 10. VIII 1972. Detinjstvo, igra, sudbina. - Milan Brujić: Divlje godine, Beograd, Nolit 1975, predgovor. Nunčaku i karate. Ilija Jorga, Sportska knjiga. 1979. Recenzija. Knjiga o sportu visoko razvijenog morala. - Ilija Jorga - Vladimir Jorga Beograd. `Sportska knjiga`, 1980, Recenzija. Sve više mi pesma postaje život, Pesničke novine, IV/1980, br. 4-5. Kuvarice manje zbori. D. Radović - D. Petričić: TV kuvarice Beograd. `Narodna knjiga`, 1982; str. /3-4/ Predgovor. Udžbenik za majstore, - Ilija Jorga - Vladimir Jorga...: Nunčaku i karate. Beograd. `Sportska knjiga`, 1982; Recenzija. Bejko Ma i družina Kla, Rade Dacić. Novi Sad, `Dnevnik` i RU `Radivoj Ćirpanov`, 1983. Recenzija. Teki i Enpi kata, Ilija Jorga. `Sportska knjiga`, 1984. O Zmaju i strašnom lavu srpske poezije. Književna reč, 25. VI, 1985. Stvaranje stvaralaca ili gde se uči za pisca. Međaj, VI /1986, br. 9-10. Nataša lirska- Međaj, VI/1986. Put do poezije. Ili o `početku` Dušana Radovića. Politika, 31.05. 1986. Pridevi od Desanke. Politika, 14.05.1986. U špijunskom pokeru niko ne gubi. Milan Trešnjić: Špijunski poker, recenzija. 1986. Otišao je dobri Duško, predgovor za knjigu POZIV DOBRIM LjUDIMA, D. Radovića. Beograd, Crveni krst Srbije,1988. O pesmama Radmile Mudrinić. - Radmila Mudrinić: Srce na dlanu. Beograd. `Grafos`, 1989; Recenzija. Nad rukopisom `Moje drugo ja` Momčila Paraušića, recenzija, Samostalna izdavačka radnja Dragan Đorđević, 1990. Gvozdenović Šunjić Javorka: BELE KIŠE. Izdanje autora, Kruševac, 1991. Predgovor. Pojava uličarske misli kod nas, `Književna kritika`, god. 21, br. 2, str. 16-20. 1990. Šah i književnost. Književna reč, 10.11.1992. Šta je pisac hteo da nacrta- Književne novine, 15.9. 1994. Svetozar Radonjić RAS: GODINA GRANATA. Užice - Pljevlja, Mostovi, br. 133-134, 1994. Dobrica Erić Razapeta Zemlja, Politika, 10.06.1995. Dokumentarna poetika. Književne novine, broj 937-938, 1996. Hiljadu zašto Ršumu, Dnevnik, Novi Sad, 06.05.1968. Poezija na pozornici, Maj, Beograd, 01.11.1972. Ko izgubi živce nek ne traži krivce, Ilustrovana politika, 16,10.1973. Deci treba sve govoriti, `Školske novine`, Zagreb, br.40, 1975. Skidam kapu ženama, Nada, 01.01.1976. Čekam da pesma uzri, Selo, Beograd, januara 1979. O klovnovima sve najbolje, TV novosti, 22.02.1980. Ne volim da se ponavljam, Rad, 30.10.1981. Počelo je kao igra, za `Foto kino revija`,Beograd, novembar 1982. Sve o Ršumu - Ršum o svemu. Razgovor vodio Miloš Jevtić, objavljeno kao knjiga Kulturno prosvetne zajednice Užice, 1997. A sad narod uči političare, Ekspres - nedeljna revija, 01.12.1988. Pesnik se brani dobrotom, Glasnik RTNS, Novi Sad, januar 1989. U ime dečjeg naroda, Prosvetni pregled, Beograd, 06.11.1990. Više nam ale ne fale, Glas javnosti, Beograd, 05.07.1999. Ptica ista samo nevidljiva, Takovske novine, Gornji Milanovac, 15.08.1999. Deca su profesori, Vaspitač, Beograd, 25.09.1987. Sreću treba uzeti za ruku, Beograd, 19.02.1986. Geteovski izbor po sličnosti. Una, Zagreb, 04.04.1988. Scrivere per l’infanzia. Razgovor vodili Radovan Popović i Dragan Mraović za `La vallisa`, quadrimestrale di letteratura ed altro, anno IX, N. 27, Bari, Italia, dicembre 1990, povodom međunarodne nagrade `Pulja` za celokupno stvaralaštvo za decu. Ršumović je prvi stranac koji je dobio ovu prestižnu nagradu. Uz ove razgovore objavljeno je osam pesama u prepevu D. Mraovića. Deca su ukras - politike, Borba, Beograd, 1991. Čekajući ministra za decu, Glas podrinja, Šabac, 20.06.1991. Naša igra, Jugoslavija, br. 4, Beograd, 01-15/januar 1992. Šugava vremena za poeziju, Narodni list, Zagreb, 6 siječnja 1990. Svedok dečjeg naroda, Politika, 01.04.1995. Bukvar za ceo svet, Borba, Beograd, 17.04.1997. Kaži svoju muku, Građanin, Beograd, 22.04.1997. Pjesnici su za đetinjstvo zaduženi, Nikšićke novine, 18.05.1995. Ćalac profesionalac, Politika bazar, 28.07.1995. Stigao je probisvet, Svici, 22.06.1995. Ršum i uspavana lepotica, Dnevnik, Novi Sad, 11.11.1990. Priče o deci i slavnim konjima, NIN, br. 1655, 19.09.1982. Decu gaji vedrina, TV novosti, 15. 12. 1989.

Retko! Ja sam ti ti je on 2 1993 Matica srpska O Mandiću i novosadskoj neoavangardi: O novosadskoj avangardi Fenomen Tribine mladih u Novom Sadu i njen kultni status i posle više od četiri decenije, odnos vlasti prema akterima novosadske avangardne scene i ekscesnoj umetnosti, mehanizam javnog diskvalifikovanja koji funkcioniše i danas, lokalni policijski arhivi kao možda najpotpunija građa za interpretaciju i istorijsku valorizaciju tog vremena, bile su teme nedavne tribine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), održane u okviru retrospektive Božidara Mandića i Porodice bistrih potoka & O novosadskoj avangardi Fenomen Tribine mladih u Novom Sadu i njen kultni status i posle više od četiri decenije, odnos vlasti prema akterima novosadske avangardne scene i ekscesnoj umetnosti, mehanizam javnog diskvalifikovanja koji funkcioniše i danas, lokalni policijski arhivi kao možda najpotpunija građa za interpretaciju i istorijsku valorizaciju tog vremena, bile su teme nedavne tribine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), održane u okviru retrospektive Božidara Mandića i Porodice bistrih potoka “Natrag”. Osim Mandića, koji je bio među najmlađim članovima brojčano nevelike, ali uticajne grupe umetnika okupljenih oko Tribine mladih, pogled unatrag pružili su i Peđa Vranešević i Slobodan Tišma, ocenjujući se do danas nije ništa bitno promenilo u odnosu establišmenta prema umetnosti koja je radikalna i traži promene. Kao šlagvort u tom konktekstu poslužilo je Otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti kojim je Grupa “Februar” poručila 1971. godine, između ostalog, i da je “arbitraža političkih organa i funkcionera u umetnosti i kulturi postala uobičajeni metod za diskvalifikaciju novih pojava”, da je “političko i administrativno rešavanje stvorilo atmosferu straha, ugrozilo progresivnu misao, slobodu stvaralaštva i bavljenje umetnošću”, čineći ga “mučnim i rizičnim”, da mediji dezinformišu javnost i deluju kao “produžena ruka monopola u političkoj i kulturnoj strukturi”… Pismo jugoslovenskoj javnosti poslato je bilo na pedesetak adresa (državnih organa, medija, kulturnih i političkih foruma), među kojima se našla i adresa predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, podsetio je kustos MSUV Nebojša Milenković, autor izložbe Mandića i Porodice bistrih potoka, koji već godinama piše i istražuje novosadsku avangardnu scenu. Povodom Pisma, u tadašnjoj štampi objavljeno je najmanje sedamdesetak pogromaških tekstova, a taj princip diskvalifikovanja je i doveo do toga da na novosadsku kulturu padne mrak, kako je početkom 1971. godine izjavio u intervjuu “Studentu” Vujica Rešin Tucić. Cilj razgovora u MSUV, koji je velikim delom bio posvećen i novoj knjizi Božidara Mandića “Pertle”, bio je da osvetli šta je bilo pre pada tog mraka i kako su se akteri novosadske avangardne scene prema njemu odnosili, ali i da odgovori na pitanje zašto Tribina mladih danas nije moguća. Nebojša Milenković, Slobodan Tišma, Dragana Jovanović, Božidar Mandić i Peđa Vranešević Akteri tog jedinstvenog prostora slobode ni ovoga puta ipak nisu želeli da imenuju ljude od kojih su stradali, a reč je uglavnom o umetnicima i pojedinim novinarima, koji su učestvovali u sistemu progona tako što su javno izražavali zabrinutost za društvo koje dopušta umetnost koja ih je zgražavala. Potom su im se pridruživali “ugledni profesori” i mediji na čelu sa “Dnevnikom”, a onda i partijski forumi, koji su pozivali vlast da reaguje. “I vlast je – šta će, i reagovala”, podsetio je Milenković. “Mi smo stradali pre svega od novosadskih umetnika – umerenih modernista”, rekao je Tišma, dodajući da tadašnje političare nije previše iritirala konceptualna umetnost, posebno što je prilično apstraktna, ali jeste pogađala umetnički krug koji je bio povezan sa političarima i osetio se ugroženim. “Želeli su da nas spreče opanjkavanjem kod političara koji, opet, vole da pokažu moć”, rekao je Tišma i dodao da su ih napadali “najviše najveći pesnik i najveća pesnikinja i jedan ugledan kritičar ‘Dnevnika’”. “Ali, ne treba se ljutiti… Ja im ne zameram… Svako je tada morao da odigra neku ulogu. Ja im ne zavidim. I dan danas se ništa nije promenilo. I danas bi neka umetnost koja bi narušavala balaševićevske paradigme bila nepoželjna”, rekao je Tišma povodom svojevrsnog rata koji je početkom 70-ih besneo na novosadskoj umetničkoj sceni, a rezultirao je zatvaranjem Tribine mladih i zatvorskim kaznama za Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića. Prema njegovim rečima, sami rezultati novosadske avangardne scene – artefakti, nisu bili bitni, već je bio problem to što su uzurpirali instituciju i potpuno je zamenili – Tribina mladih bila je praktično 24 sata otvorena, a umetnici okupljeni oko nje činili su jedinstvenu komunu. “To oni umereni nisu odmah shvatili, a kad jesu, počeo je rat, koji je bio surov… Bile su pretnje u neposrednim kontaktima – profesori su slali studente da nam kažu da će nas prebiti… Oni su procenili da smo mi loši umetnici i da onda možemo u zatvor… Kada su Miroslav i Slavko otišli u zatvor, bili smo razjureni i stvar je završena”, rekao je Tišma. Miroslav Mandić, stariji brat Božidara Mandića i jedan od glavnih aktera grupe Kôd, osuđen je na zatvor zbog teksta “Pesma o filmu” koji je objavljen u časopisu “Uj Simposion” 1971. godine. Božidar Mandić u romanu “Pertle”, koji je velikim delom posvetio kompleksnom odnosu sa bratom, navodi da je zapravo on pravi autor inkrimisanog teksta, a da ga je Miroslav samo potpisao. “Sud je prevaren. Izigrala su ga dva mlada čoveka. Jedan je napisao tekst, drugi potpisao. Jedan otišao u zatvor, drugi ostao na slobodi. Zajebali smo državu, a mi smo propali”, naveo je Mandić u završnici romana, koju je pročitao Peđa Vranešević. Božidar Mandić nije želeo da otkriva detalje o autorstvu “Pesme o filmu”, a u razgovoru sa publikom se čulo i da taj tekst nije ni objavljen na srpskom. Razlog je to što je ceo tiraž “Uj Simposiona” zaplenjen, rekao je profesor i akademik Tibor Varadi, koji je bio odgovorni urednik tog časopisa od 1969. do 1971. Novi roman Mandića, u izdanju Službenog glasnika, napisan u ispovednom i autorefleksivnom tonu, sa citatima sećanja i delovima biografija novosadskih avangardnih umetnika, predstavlјa jedinstveno svedočanstvo o avangardi, osvajanju slobode, naličju političkog liberalizma kraja 60-ih godina 20. veka, deliktu mišlјenja, sudskim procesima i zatvorskim kaznama za slobodne duhove. Slobodan Tišma, Vladimir Kopicl, Želimir Žilnik... samo su neki od likova nove knjige Mandića, koji je i na retrospektivi u MSUV predstavio deo svog opusa iz vremena Tribine mladih, kada je sa Vladimirom Mandićem osnovao umetničku grupu Smrdljivi Bil i kompanija, te delovao u grupi Januar - Februar - Mart i i družio se sa grupom Kôd. Mandić je posle napuštanja umetničke prakse, od sredine 1972. godine, živeo u gradskoj komuni Intima u Teslinoj 18 u Novom Sadu, kojoj su pripadali i Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Ana Raković, Vladimir Kopicl, Peđa Vranešević, Lana Bjelić, Vera Vasilić, Čeda Drča, Laslo Kerekeš, Ljilja Krtinić, Mirko Radojičić, Slavko Bogdanović, kao i prošireni krug umetnika-prijatelja avangardnog senzibiliteta, poput Dejana i Bogdanke Poznanović, Želimira Žilnika, Ota Tolnaija, Tibora Varadija, Judite Šalgo, Zorana Mirkovića, Vujice Rešina Tucića... Od 1977. godine živi u zaseoku Brezovica pod planinom Rudnik, gde je osnovao komunu Porodica bistrih potoka, čija su načela: Filozofija zemlje, Otvoreni dom, Siromašna ekonomija i Umetnost. Prema njegovim rečima, danas je umetnik uništen plišanom represijom i šarenom cenzurom, a najviše tržištem. “Ali, pojavljuje se predskozorje… Teško je uništiti delo u koje je ugrađeno nadvreme”, poručio je Mandić u razgovoru povodom njegove izložbe “Natrag”. napisala Vesna Milosavljević tags: pesma poezija miroslava mandića ruža lutanja novosadska neoavangarda avangarda grupa kod casopis polja index vizuelna poezija konceptualna umetnost

PREPOROĐENE REČI FJALË TË RILINDURA PAROLE RINATE ANTOLOGIJA SAVREMENE ALBANSKE POEZIJE NEMA U PRODAJI Rilindja Priština, 1970. godine, 297 strana, veći udžbenički format, tvrd povez, lux oprema. Knjiga je izvanredno očuvana, čista, uredna. Nije čitana. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK SA POSVETOM I POTPISIMA ALBANSKIH PESNIKA # 55

Slobodan Rakitić Komplet 1 - 5 Tvrdi povez 1 Od Itake do priviđenja 2 Duša i psrud 3 Oblici i značenja 4 Osnovna zemlja 5 Svet nam nije dom Слободан Ракитић (Власово, код Рашке, 30. септембар 1940[1] — Београд, 1. јануар 2013[2]) био је српски песник, есејиста и политичар. Као песник, био је представник поетске метафизике. Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије и председник Српске књижевне задруге. Биографија Дипломирао је на Филолошком факултегу у Београду. Уређивао је књижевне часописе Савременик и Рашка. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. године запослен је на Коларчевом народном универзитету, као уредник катедре за књижевност и језик. Слободан Ракитић је био опозиционар тадашњој власти. Посланик на листи Српског покрета обнове у првој вишестраначкој скупштини Србије (1991—1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993—1994), председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Био је председник и оснивач Саборне народне странке. Ракитић је мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу. (М. К.) Преминуо је у Београду после кратке и тешке болести 1. јануара 2013.[3] Сахрањен је 4. јануара 2013. у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2] Песме су му превођене на више језика. Признања Награда „Милан Ракић”, за књигу Земља на језику, 1974. Награда „Исидора Секулић”, за књигу Жудња за југом, 1981. Награда „Бранко Миљковић”, за књигу Основна земља, 1988. Награда „Кондир Косовке девојке”, 1994. Награда „Лаза Костић”, за сабрана дела, 1995. Дучићева награда, за књигу Изабране и нове песме, 1998. Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 1998. Октобарска награда града Београда, за књигу Тапије у пламену, за 1990. Награда „Драинац”, за књигу Тапије у пламену, 1991. Награда „Песничко успеније”, 2002. Награда „Змај Огњени Вук”, за књигу Песме, 2002. Награда „Стефан Првовенчани”, 2006. Дела Књиге песама Светлости рукопис (1967) Рашки напеви (1968) Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979) Земља на језику (1973) Песме о дрвету и о плоду (1978) Жудња за југом (1981) Потомак (1982) Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990) Тапије у пламену (1990, друго издање 1991) Душа и спруд (1994) Изабране песме (1998) Поезија романтизма југословенских народа, зборник (1978) Изабрана дела у пет књига(1994) Књиге есеја Од Итаке до привиђења (1985) Облици и значења (1994)

MK 7 41213) VUNENA VREMENA , Gojko Đogo emigrantsko izdanje , Naša reč London 1982 , Zbirka pesama Gojka Đoga „Vunena vremena” pojavila se krajem aprila 1981. godine, uništena je 25. maja, a autor je uhapšen 29. maja. Suđenje, pred Okružnim sudom u Beogradu, trajalo je pet dana. Đogo je osuđen na dve godine zatvora za krivično delo „neprijateljske propagande”, izvršeno „celom knjigom”, a posebno sa šest pesama. Vrhovni sud Srbije preinačio je presudu, i za krivično delo „povrede ugleda SFRJ”, izvršeno sa četiri pesme, 16. februara 1982. godine, osudio autora na godinu dana zatvora. Savezni sud je 9. jula 1982. godine potvrdio kaznu. Na izdržavanje kazne, u Padinsku Skelu, Đogo je otišao 28. marta 1983. godine… emigrantsko izdanje, mek povez, format 14 x 21 cm , latinica, 66 strana

Sarajevo 1989, tvrd povez, očuvanost 5- , težina oko 1800 gr

Lirsko pesništvo 1872-1886 (334 strana) Lirsko pesništvo 1887-1893 (332 strane) Epsko i dramsko pesništvo / Proza (392 strane) Prepiska / Hronika pesničke porodice Ilić / Porodični album Ilića (323 strana) Beograd 1981. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano. Knjige su odlično očuvane. Mali pečat bivšeg vlasnika

Odlično Miroslav Nune Popović: Anarchy, Novi Sad, 1997. Nune Popović (born 1974 in Belgrade, Serbia) is creator and pioneer of the massive non-violent resistance to the regime of Slobodan Milošević,[1] for which he was abused by the police and banished by the staged court trials in Serbia from 1996 until 2003. Global media have reported about his engaged creative work: CNN, BBC, SKY, AP, Reuters, Corbis and others.[citation needed] Since 2000 he has been living in Ljubljana, Slovenia, where he works as a concept creator, copywriter, creative director and advisor in the media and announcing sector. His narrow specialty is web production and creative guerrilla marketing. He has created the overall image and managed the production of The Human Rights Ombudsman of the Republic of Slovenia from 2001 until 2006. In 2004 he has established the Nune Production, a creative studio for design, web production, media consulting and guerrilla marketing. Tamara Ćetković is co-founder, designer and art director of Nune Production. Selected media[edit] Blog author on the VIP Blog B92 (2006–09) Editor of the web portal Media Club of Montenegro (Podgorica, 1999) Journalist in the weekly magazine Evropljanin (Belgrade, 1998) Journalist and editor in the daily newspaper Dnevni telegraf (Belgrade, 1996–97) Founder and editor-in-chief of the magazine Magnet (Belgrade, 1994–95) Books[edit] Anarchy (Cultural Centre of Novi Sad, Novi Sad, 1997); Rusija (Kultura, Belgrade, 1992). Exhibitions[edit] Zoran Djindjic – A Modern Serbia (Center For Cultural Decontamination, Belgrade, 2004); Traces of Punk (Student Cultural Centre, Belgrade, 1995); Long Live Liberty! (Museum of Contemporary Art of Vojvodina, Novi Sad, 2011). Selected group exhibitions[edit] The Star And Its Shadow (Museum of Contemporary Art Vojvodina, Novi Sad, 2006); On Normality. Art in Serbia 1989–2001 (Museum of Contemporary Art, Belgrade, 2005); State of Art (SOS, Wienna, 2005; Ljubljana, 2004); Art and Resistance of 90`s in Serbia (Gallery Nadezda Petrovic, Cacak, 1998). Other[edit] Author and performer about 25 actions and performances. Member of Independent Association of Journalists of Serbia - NUNS and International Federation of Journalists - IFJ Anarhija Pesme Poezija Neoavangarda

Odlično stanje 3 knjige zajedno Poezija Konak Raška zemlja Rascija Ćamil Sijarić (Šipovice, 18. decembar 1913 — Sarajevo, 6. decembar 1989) bio je crnogorski i bosanskohercegovački književnik i romanopisac. Biografija[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banjoj Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista „Glas“ i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista „Pregled“. Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji „Zadrugar“. U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Ćamil Sijarić je rođen 13. septembra 1913. godine u selu Šipovice. Osnovnu školu je završio u Godijevu kod Bijelog Polja, a potom od 1927. do 1935. godine pohađao Veliku medresu kralja Aleksandra u Skoplju iz koje je istjeran zbog političkih aktivnosti. Školovanje je nastavio u Vranju i u tamošnjoj gimnaziji maturirao 1936. godine, nakon čega je prešao na studije prava u Beogradu. Diplomirao je 1940. godine, a za vrijeme Drugog svjetskog rata službovao je u Sarajevu, Mostaru, Bosanskoj Gradišci i Banja Luci. Za sekretara Suda narodne časti u Banjaluci izabran je 1945. godine, potom je bio novinar lista «Glas» i dramaturg Narodnog pozorišta u Banjaluci. U Sarajevo je prešao 1947. godine, radio u redakciji lista «Pregled». Nakon toga je bio u glavnom odboru Narodnog fronta i redakciji «Zadrugara». U literarnu sekciju Radio Sarajeva je prešao 1951. godine i tu je ostao sve do odlaska u penziju 1983. godine. Umro je 6. decembra 1989. godine. Djela[uredi | uredi kod] «Ram bulja», 1953. pripovijetke, «Naša snaha i mi momci», pripovijetke, «Bihorci», roman, Sarajevo, 1956, «Kuću kućom čine lastavice», 1962, pripovijetke, «Sablja», 1969. pripovijetke, «Putnici na putu», 1969, pripovijetke, «Kad djevojka spava», 1972, pripovijetke, «Francuski pamuk», 1980, (dobitnik Andrićeve nagrade) «Priče kod vode», 1982, «Rimski prsten», 1985, Raška zemlja Rascija, roman, «Miris lišća orahova», 1991, «Konak», roman, «Mojkovačka bitka», roman, «Carska vojska», roman, «Zelen prsten na vodi», pripovijetke, «Zapis o gradovima»… Lirika, poezija, Beograd, BIGZ, 1988,

1. Pesme / Zeleni vitez / Gozba na livadi / Nove pesme 2. Pesnik i zavičaj / Oslobođenje Cvete Andrić / Otadžbina u prvomajskoj povorci / Otadžbino, tu sam 3. Proleće u Zagrebu / Miris zemlje / Zarobljenik snova / Govori tiho / Tražim pomilovanje 4. Nemam više vremena / Letopis Perunovih potomaka / Pesme iz Norveške / Ničija zemlja 5. Pesme za decu / Reka pomoćnica / Vetrova uspavanka / Prolećni sastanak / Rosna rukovet / Šumska rukovet / Čudo u polju / Sunčevi podanici / Ptice na česmi / Zlatni leptir / Dete u torbi Izdavač: NOLIT, Beograd, 1980. ODLIČNO OČUVANE KNJIGE #KSPL