lep poklon za stranog delatelja Nemanja Okiljevic Kralj Petar II akril na platnu 15 x 10 cm potpisano monogramom napred (u medalji) i pecat autora na poledjini tags Okiljević

lep poklon za stranog delatelja Nemanja Okiljevic Knez Mihailo akril na platnu 15 x 10 cm potpisano monogramom napred (u Ordenu) i pecat autora na poledjini tags Okiljević

Dimenzije same slike bez rama ŠxV: 80,5x61 cm Tehnika: Akril-tempera Napominjem da postoji mogućnost da je neka od tehnika, autor ili godina nenamerno napisana pogrešno. Na fotografijama se uglavnom vidi stanje slika.

Dimenzije same slike bez rama ŠxV: 99x83 cm Tehnika: Akril-tempera Napominjem da postoji mogućnost da je neka od tehnika nenamerno napisana pogrešno. Na fotografijama se uglavnom vidi stanje slika.

Ljubomir Džoni Naumović (1898. -1956. ) Dimenzije: 52x72cm bez rama 70x90cm sa ramom Potpisana! Tačnu godinu ne znam *Ima oštećenja na par mesta, slika je za restauraciju (vidi se na slikama) Ne šaljem sliku zbog dimenzija i eventualnih oštećenja u transportu. Zainteresovani kupci mogu doći lično da je vide.

Dimenzije same slike bez rama ŠxV: 122x94 Tehnika: Akril-tempera Napominjem da postoji mogućnost da je neka od tehnika, autor ili godina nenamerno napisana pogrešno. Na fotografijama se uglavnom vidi stanje slika.

Akvarel, 1980 50 x 70 cm Petar Mojak 1933. - 2011. , član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1963. godine i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Nosilac je velikog broja priznanja. Izlagao je na preko sto likovnih izložbi, a samostalno i kolektivno više od 400 puta. Likovno je priredio više edicija izdanja i knjiga.

Dimenzija sa ramom 36x28cm,a samog dela 24x15cm.

Akril na platnu 80 *60 cm. Akademski umetnik Ivana Petrovski Hvala sto kupovinom mojih radova ucestvujete u ostvarenju mog sna

Slika je A3 formata,radjena akril i tempera u unikatnom stilu slikara Gustava Klimta. -`Dama u zlatu`

John Barrie Haste (1931 - 2011 Britanski slikar). Dimenzije (bez rama) : 50 x 33 cm.Vidi sliku. - SAMO LIČNO PREUZIMANJE -

Milena Jeftic Niceva Kostic Kastelski bor, 1994 akvarel 36 x 49 cm plus dimenzije rama potpisan na poledjini zastitnog kartona a moguce i na poledjini samog rada (posto jos nije vadjen iz rama). Milena Jeftić Ničeva Kostić

SOMEWERE OVER THE RAINBOW NEGDE IZNAD DUGE Zoran Nastic , akril na platnu kasiran na kartonu, 33x49 1999. poznati slikar saljem postekspresom nakon uplate. licno preuzimanje na kucnoj adresi

Danica Antic, Beograd, 1958 akvarel-gvas 13,1 x 20,2 cm potpisan sa zapisom autora na poledjini

Veoma povoljno za rad reprodukovan u najvecoj i najboljoj kolekciji akvarela u drzavi. Dusan Miskovic (1915 - 1993). Sokobanja, zimski period, 1943 akvarel dimenzije prizora: 22,5 x 29 cm dimenzije lista papira: oko 25 x 32 cm signatura d.d.: Д. Мишковић 1943 Ovaj rad je reprodukovan u katalogu izlozbe: Iz privatnih kolekcija – Kolekcija akvarela Milutina Popovića, Prodajna galerija Beograd, 11.2013., autor izložbe Zdravko Vučinić, str. 72. sto ga cini posebno vrednim i pozeljnim.

Slika je delo akademsko slikara mr Stojana Đurića!! Prelep, jedinstven primerak iz zenita autorovog stvaralaštva! Stojan Đurić je jedan od najboljih srpskih slikara današnjice!! Idealno za Vaš dom!! Ovakvo delo se ne slika svakog dana! Dimenzije 40x50 bez rama.

Jozsef WOSINSKI (Balf, Madjarska, 1885 - 1970) Koldus a....y?, 1917. tempera, akvarel ili gvas? dimenzije samo prizora: 24 x 18 cm, bez paspartua i originalnog rama potpis dole levo i na poledjini Prodavao se ovaj autor i na aukciji aukcijske kuce Antique Art.

akvarel - pocetak XX veka, 25,5 x 19,5 cm, potpis necitko dole levo, zapis, naziv dela ili potpis na poledjini dole desno.

Ženski portret, tempera na papiru, dimenzija 50x70cm iz 1980. godine. Signiran dole levo. Kupljen direktno od autora u godini nastanka. Pod staklom. Potrebno preramljivanje ili fiksiranje postojećeg rama.

omiljeni slikar pisca Jovana Radulovica iz Bukovice i Ravnih Kotara za koga niste ni culi. Njegovi radovi su ektremno retki, a ime mu je: Dusan BRKIC (Obrovac, 6. april. 1913 - Beograd, 28. juli 2000) Obrovac, Zrmanja ili drugi krajiski motiv akvarel 36 x 52 cm plus ram potpis dole levo Verovatno je sledeci tekst razlog zasto se o njemu u javnosti malo zna, jer da nije bilo Dusana Brkica granica izmedju Hrvatske i Srbije, navodno, danas bi bila u Zemunu... Датум и време објављивања: 9.3.2013 10:38 Како је Душан Бркић сачувао Срем у Србији Висило је о концу, Хрватска је била одлучна да узме Срем, са Земуном, комунисти у Београду су ћутали, и данас би ушће Саве у Дунав вероватно била погранична зона да се у ту причу, у Загребу, није умешао један Србин из Обровца Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали „административне линије“ између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославију, Србија је добро и прошла, имајући у виду ко је бранио њене интересе. Осим што су јој натоварили два тега у виду аутономних покрајина – Војводина и Косово и Метохија – Србија је замало остала без једног дела данашње Војводине, упркос томе што је већ било припремљено додељивање Барање Хрватској, Барање која је до 1945. године административно, географски и животно саставни део Војводине. Али, хрватске интересе бранили су мозгови са далекосежним плановима, мозгови који су знали да ће тада исцртане линије кад-тад постати државне, међународно признате границе. Комунисти су тих година делимично – у целости је било неизводљиво – остварили програмске смернице са Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену, али су припремили терен да се тај застрашујући, антисрпски Програм, једнога дана оствари. СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ НИЈЕ ПОЗНАТО… Догодило се то 1991. године. Остали су још само радови на пројекту осамостаљења Војводине, а ту се ствари убрзавају, игранка је почела, а све ће, у виду ултимативног испуњења захтева за стварање „републике Војводине“ осванути на столу Владе Србије, пошто Србија добије датум отпочињања преговора за чланство у ЕУ. Српској јавности није познато, чак ни неким историчарима, да су Срем и делови Бачке, териториједанашње Војводине и Србије, за мало ушли у састав Републике Хрватске. То би се и догодило да није било Душана Бркића, Србина из Хрватске. По окончању ратних операција, док су поражени, гладни, потпуно изгубљени војници Вермахта лутали друмовима Европе или у сабирним логорима за ратне заробљенике чекали да виде шта им доноси судбина, југословенски комунисти, победници у грађанском рату, утврђивали су власт и делили тек освојену државу. У Београду се гнездила елита КПЈ, са својим „папом“ на челу. Знали су да им главна опасност прети од памети и традиције са српским предзнаком, па је грађански слој српског друштва тих првих месеци по завршетку рата, уништаван систематски, педантно, све док посао није окончан. Они који су реално могли, а било их је више десетина хиљада, да засметају новој идеологији и новим владарима, да стану на пут остварењу давно зацртаних планова, завршили су у гробу. Нешто мало је претекло у иностранство, али је многе од њих стигла удбашка рука. За то време хрватски комунисти радили су исти посао у својој авлији. И тамо, у Хрватској, требало је изоловати и држати под контролом „српски вирус“. Тито је у Београду, ту се ломи српска кичма, а у Хрватској, где су српске ране још биле отворене и крваве, давно утврђене послове преузима Владимир Бакарић. Одлуке ЗАВНОХ-а гурнуте су у орман и закључане, Србима се дозвољава само да буду Срби, али се одбацује свака могућност озакоњења њихових институција, територијална заокруженост простора где су у већини или где су у већини били пре геноцида проведеног од стране Независне Државе Хрватске. Повремена окупљања су дозвољена, ћирилица у срединама са српском већином такође, али све остало се лагано потапа и гура испод прекривача на којем пише „братство и јединство“. РЕШЕЊЕ ЗА „МУКУ“ Српски крајеви; Банија, Кордун, Лика, Далматинска Загора, Славонија… падају у други план у вези са питањем електрификације, подизања индустријских капацитета, путева. Морамо, говорио је Бакарић, да подигнемо она места где је усташки покрет био снажан, да тај народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашој Страни – умиривао је Бакарић, звани Свилени, повремене гласове упозорења, који су долазили са терена. Ратни хероји Срба из Хрватске, генерали, пуковници, сагињу главе и ћуте. Почетак пропасти сопственог народа гледају из тек добијених станова у Загребу и Сплиту. Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања. Неке од њих Бакарић и Стево Крајачић, само да би ослабили српску компактност у Хрватској, шаљу у Београд где су их дочекале туђе виле по Дедињу, београдском брду на којем су се већ угнездили црногорски и босански генерали. Тако је за веома кратко време у Хрватској створена клима повољна да се активирају нека додатна територијална питања. Свесни да српско становиште не постоји, да интересе Срба и Србије нико не брани, хрватски комунисти и партизани излазе са ставом да је ионако масакрирана Србија територијално превелика (самим тим и опасна), па излазе са „решењем“ за ту муку. Владимир Назор, песник и председник ЗАВНОХ-а износи у Загребу мишљење да би цео Срем, заједно са Земуном, морао да припадне Републици Хрватској. Баш као што је било за време трајања Павелићеве НДХ. Отворено га подржава Андрија Хебранг, у то време код Хрвата омиљенији него Бакарић. На једном од сусрета са највишим партијским руководиоцима Тито изјављује да на тим питањима нова власт мора да буде опрезна, али нема дилеме око ширења Хрватске на рачун Србије. Није баш за то да се Хрватској додели цео Срем, већ само његов западни део, али Барања, тврдио је, никако не сме територијално да припадне Србији, с тим што би Сомборски и Суботички округ морао да уђе у састав Хрватске – казао је Тито. ВИСОКА ЦЕНА ЈЕДНОГ УСПЕХА То би се, нема сумње и догодило да није било једног човека који ће касније за своје ставове из тих дана платити високу цену. У питању је Душан Бркић. Рођен 1913. године у Обровцу, Бркић пре Другог светског рата уписује и завршава Правни факултет у Београду. Прихвата идеју комунизма и са првим данима немачке окупације одлази на простор НДХ, где се ставља на располагање партијском врху и партизанском покрету. Ради на подизању устанка у Славонији, обављао је и дужност политичког комесара Првог славонског корпуса. Био је већник АВНОЈ-а и члан Извршног одбора ЗАВНОХ-а. После рата, у првој влади Социјалистичке Републике Хрватске, министар правосуђа је Душан Бркић. У трагању за новим знањима, а гоњен унутрашњим уметничким потребама, Бркић наставља да се школује, па на Филолошком факултету најпре завршава енглески језик, а потом на Педагошкој академији у Београду сликарство и вајарство. За разлику од других Срба из Хрватске, интелектуалаца и оних који то нису били, а рат их је избацио на површину друштвених и политичких догађања, Бркић одбија да ћути пред антисрпским тенденцијама нове државе. Улази у отворени сукоб са Владимиром Бакарићем. Чувши неке од гореспоменутих изјава о повлачењу „административних линија“ између република и народа, Бркић одлази на разговор са Бакарићем и тражи да му овај објасни на основу чега, којих историјских и других права, Хрватска хоће Срем, све до последње стопе Земуна. У данашњим историјским архивима нове Југославије, загребачким и београдским, податак о овом разговору тешко ћете пронаћи, чак и то да је одржан, али његов значај је такав да објашњава управо ово игнорисање. Наиме, Бркић је успео да неутралише амбиције Хрватске да Срем и делове Бачке (Сомборски и Суботички округ) укњижи у своје катастарске књиге. Како је то постигао? Нема материјалних доказа, али из сећања савременика – са једним од њих управо о томе разговарао сам 1990. године у Загребу – може се закључити да је Бркић Владимиру Бакарићу наговестио могућност тражења политичко-територијалне аутономије за Србе у Хрватској уколико Хрватска настави да инсистира на припајању Срема. Све што се касније догађало са Бркићем и његовим јединим саборцима из корпуса угледних Срба из Хрватске, Радетом Жигићем и Станком Ћаницом Опачићем, било је одређено разговорима о унутрашњим територијалним питањима тадашње Југославије, пре свега односима Хрватске и Србије. За разлику од других Срба комуниста, Бркић схвата и одбацује антисрпску линију југословенског комунизма и тражи за свој народ оно што су Хрвати комунисти тражили за свој. Доживљава да њега, Жигића и Опачића издају њихови сународници у врху режима тадашње Хрватске, леђа им окрећу готово сви, српски народ је уплашен и повучен, не схвата ни шта се догађа, ни због чега се његови представници, интелектуалци и високи официри, бивши ратни хероји, понашају како се понашају и тај први и једини послератни покушај Срба да се изборе за стварну равноправност у Хрватској, бива поражен. Сва тројица – Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић завршавају на Голом отоку. Жигић тамо окончава живот, а Бркић се по изласку из затвора сели у Београд. Ту су га, ни крива, ни дужна, 1975. године оптужили за „контрареволуционарно деловање“ и осудили на казну затвора у трајању од осам година. Бркић је умро 2000. године. Као један од мојих највећих пропуста у професионалној каријери бележим то што нисам успео да га наговорим на велики интервју, исповест. Покушао сам, крајем деведесетих, неколико пута, али без резултата. Што би народ казао, нека ми бог опрости ако грешим, али мислим да су ти покушаји пропали зато што је Бркић све до смрти био уплашен човек. Са разлогом. Не знам треба ли Србија само Душану Бркићу да захвали што се данас са Хрватском не граничи ту испод Калемегдана, али да би име овог човека у Београду требало чешће да се спомиње, у то нема никакве сумње. Пише Ратко Дмитровић Извор: ПЕЧАТ besplatna dostava za srbiju, prodavac ne ucestvuje u troskovima dostave za inostrane adrese.

Zoran Petrović - Maja: KLAVIR IX Akril na posebno grundiranom kartonu, 2001.god. Potpis (inicijali) dole levo. Dimenzije: 34 x 43 cm Poseban POPUST ZA KOLEKCIONARE (ili buduće kolekcionare) u slučaju kupovine više slika. Preuzimanje slike moguće je lično, u ateljeu autora, u Beogradu, ulica Vojvode Stepe. Slanje isključivo PostExpress-om, uz prethodnu uplatu. ZORAN PETROVIĆ-MAJA, akademski slikar, rođen u Beogradu, 1956. godine, gde i sada živi i radi. Posle studija boravio je u Nemačkoj, u Frankfurtu, gde se prikljucuje umetničkoj, multimedijalnoj grupi T.M. (Transcendental Meditation), i radi na performansima, videu i stripu. 1990. godine vratio se u Beograd, gde je osnovao likovnu grupu “Crtaj kao što pišeš”, sledeći osnovnu ideju Vukove jezičke reforme, pretočenu u likovni jezik. Bavi se i likovnim unapređenjem ćiriličnog slova i pisma, kao i originalnošću ličnog rukopisa, pisanog i likovnog, ukazujući da je svaki čovek originalan i samo jedan takav. Iste godine u saradnji sa Nedom Arnerić, njenom galerijom “Atrijum” i najpoznatijom beogradskom “Galerijom Kulturnog centra” u Knez Mihajlovoj ulici, pokrece akciju „Šansa za neafirmisane“, koja je trajala do 2006. godine i afirmisala oko 30-ak najtalentovanijih mladih umetnika. Pored upornog rada na podršci mladim umetnicima, Zoran Petrović posvetio se i humanitarnom radu: 1993. godine prikupio je znatan broj slika, kao donacije najpoznatijih srpskih slikara, i organizovao aukciju u Atini. Prikupljen novac utrošen je na lečenje srpskih ranjenika u Grčkoj. Dobitnik je više nagrada i priznanja. Radovi Zorana Petrovića-Maje nalaze se u brojnim privatnim i javnim kolekcijama širom Srbije. Slikar pažljivo vodi evidenciju o sudbini svojih slika, i za sada poseduje podatke o oko dvadeset kolekcionara kod kojih se njegove slike nalaze, od kojih četvoro poseduje i više od deset slika. Trenutno, preko dvadeset radova izloženo je u prestižnoj londonskoj galeriji `Londonart`. (90/16-kp/216)

Dimenzije slike su 18x24,8cm.

Slika je potcenjena i vredi mnogo vise. Ovu sliku interesantnu svakom arhitekti nije moguce ponuditi na otkup osoblju hotela Moskva koje ne odgovara na pozive pa samim tim i ne ispoljava pravo prece kupovine. Grigorije Samojlov Hotel Moskva, akvarel 20 x 41 cm plus ram potpis dole levo

Akademski umetnik Ivana Petrovski. Akril na platnu 50 *70cm

Ksenija Divjak Na Suncu tempera 19 x 28 cm plus ram signatura na poledjini signatura g.-dina Nikole Kusovca koji je potvrdio autenticnost ovog dela.