Prof. ĐURĐE TEODOROVIĆ (1907-1986) U KOLONI iz 1951. Kombinovana tehnika - tempera i gvaš na kartonu Signatura gore levo. Opremljena pod antireflex staklo u bogati restaurirani antikvarni ram. Dimenzije rada 36x48 cm, dimenzije rama 56x68. Izuzetan kolekcionarski i muzejski komad jugoslovenskog skilarstva. Fotosertifikat N. Kusovca u prilogu Dogovor moguć, pitanja u inbox ili telefonom. Pogledajte i ostale moje oglase.

Akvarel,dimenzije same slike bez rama su 57X40cm. Potpisana od strane umetnika.U gornjem delu 1cm je zacepljena. Pogledajte slike.

Uramljena slika akvarel `Mondenka` Bose Tucakovic Belozanski (1904 - 1986), potpisana, nastala krajem pedesetih, velicine sa ramom 31,5 x 43,5 cm. Za sva dodatna pitanja, pisite u inbox.

Kombinovana tehnika, uramljena slika u staklu. Naslov `Praha - cesta ke hradu`, godina `79-80. Velicina sa ramom 35 puta 35 cm, a velicina crteza 21 cm sirina i 17,5 cm visina. Emil Wanke, ceski slikar poznat po motivima starog Praga. Za sva dodatna pitanja pisite u inbox.

Željka Momirov, Noc dimenzije 22x20 sa ramom, 11xx10 akril lep komad poznate autorke i akademske slikarke

Veoma redak komad od slavnog slikara Bogdana Suputa (1914 - 1942) Cokule, tus, oko 1934., dimenzije bez rama 34 x 21 cm ... Rad je popisan u monografiji na strani 212, fotosertifikat

Umetnička Slika Autor:Milutin Veličković Akademski slikar i grafičar (1935-1993) naziv: Manastir Studenica godina:1982 dimenzije:30x40 način izrade: tempera na dasci u odličnom je stanju. troškove poštarine snosi kupac

Po Nikoli Kusovcu Radovi u polju; Seoski vašar - sajam po dr Staši Živkoviću, ovaj pastel Bože Ilića poseduje dva fotosertifikata c. 25 x 35 cm plus paspartu i ram potpisana

Tempera na papiru. Dimenzije sa ramom su 79x60cm, a samog dela 58x41cm

Mića Popović Sin Jovan Lavirani tuš 70x50cm 1980.

`Imate li Konjovića? To je pitanje prestiža, patricijskog duha, Vojvodine stare napokon.` - dr Drasko Redjep ORIGINALAN DOKUMENTOVAN RAD U BOJI Milan KONJOVIC Zaliv, 1980 akvarel, 50 x 65 cm signiran, datiran, Uz rad se dobijaju dva fotosertifikata i dva kataloga sa reprodukcijama u boji. Inace, za ovaj Konjovicev biser, koji je nastao tacno 79 dana nakon Titove smrti, vezan je prodajni skandal kada je na aukciji beogradske aukcijske kuce izbacen po proceni neumesnoj rejtingu najvrednijih srpskih slikara. Da je ponudjeno originalno Picassovo delo za deset dinara izbio bi nevidjeni skandal i neko bi odgovarao. Ocigledno da prethodni vlasnik pristavsi na neodgovornu procenu NIJE BIO DOSTOJAN vlasnik Konjovicevog dela; postupak koji ne moze opravdati ni pretpostavka da je bio gladan pa da su mu trebale pare za rucak niti da je prestiznog slikara [instituciju samu po sebi] hteo da ucini dostupnim skoro svakom stanovniku planete. Mocne drzave stite i neguju ekonomske, politicke, pravne i moralne temelje drustva i kod njih se slicne subverzivne situacije koje se smatraju izdajom nacionalnih interesa jednostavno ne mogu desiti. Zato se lepa umetnost tamo gde je trava zelenija nalazi u rukama ljudi koji su kljucni nosioci lokalnog ekonomskog razvoja. tags, Rusija, Amerika, Kina, Izrael Ovaj rad koji zbog svoje prozracnosti ima sposobnost da dise bezrezervno je reprodukovan u literaturi vise puta, i to nomenklaturno najmanje cetri puta u skorijoj proslosti - naime, u katalogu izlozbe kolekcije akvarela Milutina Popovica u Grafickom kolektivu - Beograd (kao na snimku), pa onda u Novom Beceju, Kikindi i Zrenjaninu i u svim katalozima predstavljen je u boji a po misljenju znalaca na tim izlozbama i u tim katalozima to je bila jedna od najatraktivnijih i najvrednijih slika. Slikar je ovde prisutan u tehnici akvarela sa najvecom mogucom dimenzijom testoteronski i gabaritno obdarenijom cak i OD mnogih uljanih slika koje su se proteklih godina prodavale na aukcijama (pomenimo samo Zitno Polje 49 x 71 cm; Cvece 40 x 30 cm; Zito 34 x 65 cm; Prosjaci 50 x 65 cm; Kukuruz 38 x 73 cm; Tornjevi 34 x 65 cm).

Dimenzije slike bez rama su 33,5cm x 24cm. Dimenzije sa ramom su 45cm x 35cm.

Bosko Blagojevic Ratna krstarica pod vatrom tempera 24,4 x 34 cm potpisana dole levo stanje kao na slikama, zacepljena pri ivici (vidi sliku), rupica, pogledajte dobro snimke pa ako Vam bilo sta smeta nemojte kupovati.

Danas se svasta protura kao `levis` iz Novog Pazara, al` nasi ljudi najvise vole za dzabe pa makar i ne bilo pravo. Umetnost to ne sme da trpi. Ovo je prava stvar koju je prethodni vlasnik stekao direktno od umetnika. Roman Soretic nije bio amater ni polupismen slikar vec akvarelista par excellence. Suma, 1942 godina, antidatirano na neratnu 1962. godinu zbog straha od reperkusije odnosno vlasti (vrhunsko slikarstvo kvaitetnim bojama, ratna godina = luksuz, hoch bourgeoisie) akvarel, 39 x 32 cm potpisan i datiran dole desno Fotosertifikat po zelji vlasnika, inace autenticnost moze potvrditi i Romanov sin, Fedja Soretic koji na prolece dolazi u Beograd. Роман др. Соретић (1905 - 1990) Рођен у Загребу. Детињство и школске дане проводи у Руми. Права студира и стиче докторат у Загребу. Запошјљава се у приватној адвокатури у Руми 1928. Од краја Другог светског рата до пензионисања 1974. обавља чиновничке послове у општини Рума. На пољу сликарског рада, кроз крајње егзактан однос према техници самостално кристалише лични стил. Сликајући углавном пејзаже, детаље стапа у хармоничну целину обликујући их бојом и светлошћу уз изражено осећање за меру и искрени, продуховљени лирски доживљај. Сликајући скоро 70 година наизглед исти мотив сремског пејзажа др. Соретић је доследно заокружио уметнички опус. После пензионисања и оснивања Колоније “Борковац”, наступа период интензивног сликања са великом и квалитетном продукцијом. Излазак из сликарске анонимности обележавају бројне заједничке и прве самосталне изложбе. Излагао је на пет самосталних и тридесет групних изложби у земљи и ностранству. Носилац је награде Галерије “Лазар Возаревић” из Ср.Митровице за 1977. годину. Оснивач је и активни члан Румске колоније до самог краја живота. Спомен збирку Романа др. Соретића установљену половином јула 1989. чине 44 дела (акварели, цртежи и темпера) настала у временском распону 1927 - 1989:

Tatjana Pirovic, Mediteranski pejzaz , akvarel slikan u Crnoj Gori 1998. godine dimenzije 18x25 poznata slikarka

Beta Vukanovic vrlo se retko nadje u ponudi Sretna Slava akvarel slika je potpisana dimenzije 15 x 10 cm Rad dolazi sa sertifikatom Nikole Kusovca i potvrdom - sertifikatom dr Stanislava Zivkovica.

MILICA MILIVOJEVIĆ (Jagodina, 29.03.1889 — 1963) Ohrid pod snegom, 1923 akvarel, 33 x 41 cm plus dimenzije paspartua i rama, signatura dole desno jedan od najlepsih radova slikarke koji je reprodukovan u knjizi. MILIVOJEVIĆ MILICA, slikar (29/3 1889, Jagodina). Svršivši srednju školu u Beogradu, učila je slikarstvo u umetničkim Akademijama u Minhenu (1906 do 1911), a posle, do 1914, u Parizu. Sve vreme rata provela je u Francuskoj. Po povratku u otadžbinu postavljena je za nastavnicu crtanja u gimnaziji u Ohridu, a od 1924 u Beogradu. M. je u početku slikala većinom portrete, a u novije doba odala se naročito pejsažu i to iz Južne Srblje. Kao član Lade učestvuje na izložbama toga udruželja, a učestvovala je i na V Jugoslovenskoj izložbi u Beogradu. V. P. Narodna enciklopedija Prof. St. Stanojević, 1928 PDF Stanoje Stanojević (1874—1937), srpski istoričar, univerzitetski profesor, prvi srpski enciklopedista, član Srpske kraljevske akademije i redovni profesor Beogradskog univerziteta. Veljko Petrović, inspektor Ministarstva Prosvete — Beograd * Ćerka generala srpske a kasnije divizijskijskog generala jugoslovenske vojske, Ljubomira Milića (1861—1949)

Vladimir Dvornikovic Hvar, crkva sv. Marka akvarel na razglednici `koja je putovala` 15 x 10 cm signatura i zapis autora napred i nazad Transkript teksta: Hvar 27 VI 54 Obicno u zivotu ostvarenja nisu tako lepa kao ocekivanja, ali ovoga puta bio je izuzetak: ovde je lepse no sto sam i mislio, i priroda i istorija. Slikam uveliko i mislim: kako li je sad tamo u onim vrucim sobama gde smo donedavno zajedno radili. Srd. pozdrav V Dvornikovic. Vladimir Dvorniković (28 July 1888 – 1956) was a Croatian and Yugoslav philosopher, ethno-psychologist, and a strong proponent of a Yugoslav ethnicity. He was a professor at the University of Zagreb during the 1920s. Dvorniković was also an advocate of psychologism and animal philosophy. He is best known for authoring the book `Characterology of the Yugoslavs.` Biography Vladimir Dvorniković was born in Severin na Kupi, at the time in the Kingdom of Croatia and Slavonia, Austria-Hungary. His father Ljudevit-Lujo was a pedagogue, and his mother Marjana was also an educator and a part-time publicist. Vladimir was the eldest of eleven children. Because of constant relocating due primarily to his parents` career, he finished elementary school in Drežnik, and high school in Zemun and Sarajevo. In the 3rd year of high school he became interested in literature and was an enthusiastic reader of the works of Herbert Spencer and Ernst Haeckel. In 1906 Dvorniković travels abroad to study philosophy in Vienna. Professors who had tremendous influence on young Vladimir were Friedrich Jodl and Wilhelm Jerusalem. He received his doctorate from Vienna in 1911 with his thesis titled `About the necessity of the psychological establishment of the cognitive theory.` His plans on habilitation in Vienna were hindered due to the outbreak of the first World War. From 1910 and on he relocates to Sarajevo, Bihać, and Zagreb to commit to teaching. Apart from dissertation, he profiles himself as a psychologist with the book `Both essential types of philosophizing - Attempt of psychological orientation in current philosophical currents`, published in German in Berlin of 1917. During the first World War he was deported to Bihać for labor because of his pro-Yugoslav orientation. In 1918 Dvorniković arrives in Zagreb where he works in a Musical school. During 1919 he begins lecturing at the University of Zagreb with the theme `Philosophy and Science.` In 1925 he becomes a regular professor on the board of directors for the `theoretic and practical philosophy and for the history of philosophy.` He is the fourth professor of philosophy in Croatia in half a century; his predecessors being Franjo Marković, Đuro Arnold and Albert Bazala. Rejecting, like Bazala, the old education-system scheme of Johann Friedrich Herbart, Dvorniković indulges himself in the search for proper philosophy, respectively referring to it as `our autochthonous philosophy.` Not scrupling to participation in his public life and pronouncement tribunals about current societal and political themes. A strong proponent of `integrated Yugoslavism` (the concept of the Yugoslav Democratic Party), he is an opponent to political demagogy and to the regime of his time. As a result, in 1926 - only a year prior to becoming a regular professor, at age 38 becomes retired. After his departure from the university, he becomes intensely active in public affairs. He recites over 400 lectures in public across all parts of united Yugoslavia, but also in Vienna, Prague, and Zurich. He annunciates discussions, various studies, essays, articles, displays, and criticisms. He moves to Belgrade and, after the establishment of the Sixth-of-January dictatorship, fully cooperates with the new regime. In 1933, he became the assistant of the ministry of education, but is soon retired (in 1934). He authors the book `Battle Idea` in 1937, and then writes his most famous book in 1939, titled `Characterology of the Yugoslavs.` During the second World War he lives withdrawn in Belgrade. After the establishment of Communist Yugoslavia, he is enrolled as a member of the `Commission for the constructing appellation in architecture.` He is a member from 1945 - 1950. He authors smaller articles regarding the history of culture, archeology, ethnology, and psychology. He was briefly involved in photography. Dvorniković died in Belgrade, in what was at the time the People`s Republic of Serbia, FPR Yugoslavia. Yugoslav Characterology Written in Serbo-Croatian (Karakterologija Jugoslavena), the book addresses the need to establish a national character within the entire country. Dvorniković writes that it is important to `mix` up all elements of Yugoslavia and to create one people (the Yugoslavs). He claims that Serbs and Croats can only survive as a strong nation by integrating into one people (like the unification of Germans and Germany or that of Italians and Italy). The book did not dismiss the differences among people that inhabited Yugoslavia, but stressed that these differences were `contingent and temporary and that they mask a deeper and more profound racial unity`. He also advocated the idea of a Dinaric race, and his book overall gives a comprehensive description of unitarist Yugoslav mythology.[1] Works Along with other texts, he has published the following works: Die beiden Grundtypen des Philosophierens, Berlin, 1918. (Oba osnovna tipa filozofiranja) Savremena filozofija (2 sveska), Zagreb, 1919. i 1920. Studije za psihologiju pesimizma (2 sveska), Zagreb, 1923. i 1924. Psiha jugoslavenske melankolije, Zagreb, 1925. (2. prerađeno izdanje) Tipovi negativizma, Zagreb, 1926. T. G. Masaryk kao filozof i sociolog, Prag, 1927. (objavljeno na češkom i na `jugoslavenskom`) Borba ideja, Beograd, 1937. Karakterologija Jugoslavena, Beograd, 1939. Владимир Дворниковић (Северин на Купи, 28. јул 1888 — Београд, 30. септембар 1956) је био југословенски филозоф и етнопсихолог.[1] Биографија Гимназију је похађао у Земуну и Сарајеву. Филозофију је студирао у Бечу од 1906. код В. Јерузалема и Фридриха Јодла, гдје је и докторирао 1911. године. Због пројугословенске оријентације аустроугарске власти су га прогнале да ради у Бихаћу где се тако окупила значајна интелектуална елита. У Загреб долази 1918. године где ради у Музичкој школи. Хабилитирао за звање доцента с тезом „Наука и филозофија“ на Филозофском факултету у Загребу где је предавао теоретску и практичну филозофију као суплент што је и за историју филозофије, док је редовни професор историје филозофије био од 1925. до 1926. кад је принудно пензионисан. Иако пензионисан са 38 година наставља неуморно да држи предавања у Бечу, Цириху и Прагу, укупно више од 400. Поново налази запослење 1933. као помоћник министра просвете Србије, али поново бива пензионисан у јесен 1934. године. После рата ради као научни радник у неким комисијама при Савету за грађевинарство, а 1953/54 као професор у средњој школи. Пошто је проглашен за реакционарног мислиоца дела му више нису штампана. Повремено се издржавао продајући своје аквареле. Умро је у Београду 30. септембра 1956. године. О раду Године 1939. је објавио дело Карактерологија Југословена у намери да истакне примарне одлике колективног карактера како југословенских народа тако и етничких група. У поређењу са сличном студијом Јована Цвијића Дворниковић иде и даље, јер сматра да поред рељефа и климе на формирање етнопсихолошких категорија утичу још и антрополошки, психолошки и историјски фактори. Сматра да је динарски антрополошки тип репрезентативан за „југословенског човека“.[2] Основне карактеристике његовог учења су одбацивање етнопсихологије и карактерологије као научних дисциплина описујући их као популарну или полунаучну психологију раса, толико омиљену у време пред Други светски рат у научним круговима наклоњеним нацистичким идејама. Важно је напоменути да се служио кранилогијом, која свакако не стоји у никаквој корелацији са менталним карактеристикама становништва. Међутим, најтежи напади на ово дело су уследили после II светског рата. Оно је проглашено безвредном компилацијом која је штетна по својим тумачењима југословенским народима. Постоје мишљења да је овај став резултат марксистичког приступа у анализи научног стваралаштва Дворниковића, а да ће научна верификација дати другу слику вредности његовог рада. За свог живота је објавио преко 400 радова, књига, расправа, есеја и студија. Признања Орден Светог Саве IV степена.[1] Дела (библиографија) Борба идеја, Београд (1936) Карактерологија Југословена, Космос, Београд 1939; Просвета 1990; Просвета 2000. Види још Живко Микић Референце Српски биографски речник I том, А ‐ Б, Владан Јовановић, Матица српска, Нови Сад (2004) (српски) Палавестра, Александар; Милосављевић, Моника (2015). „Дело Јована Цвијића и Владимира Дворниковића кроз призму српске археологије”. Етноантрополошки проблеми. 10 (3): 619. Приступљено 12. 4. 2017. Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ) Спољашње везе P vip.svgПортал Биографија Карактерологија Југословена - Глава 13, посвећена раду Биографија Владимира Дворниковића чланци Карактерологија Југословена, трећи пут („Време“ бр. 488, 13. мај 2000.)

Danica Antic (1910 - 1989) Francstal, iza Zemuna, 1933 akvarel 22 x 31,2 signatura dole desno, D Antic 1933 na poledjini: `Francstal` Iza Zemuna, Danica Antic ArtMedia fotosertifikat. Geneza vlasnistva je par excellence. Anticeva je slikarstvo u ateljeu Jovana Bijelića (1931-1934), a nastavila je na Akademiji za likovnu umetnost u Beogradu. Boravila je u Parizu od 1938. godine do 1940. godine. Nakon rata završila je studije slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Nedeljka Gvozdenovića. Izlagala je često u zemlji i inostranstvu. Ogromna imovina Nemaca u Zemunu, posle Drugog svetskog rata, podeljena je kolonistima i `pobednicima` Kuće u Francstalu vrede 100 miliona evra Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga Prema zvaničnim podacima Kraljevine Jugoslavije, po popisu iz 1931. godine, u Zemunu je živelo 8.354 stanovnika nemačke nacionalnosti. Po podacima tadašnje nemačke zajednice u Jugoslaviji, u ovom gradu živelo je 8.686 pripadnika ovog naroda. Od formiranja građanske uprave pre 250 godina, pa do sada, većinsko stanovništvo bilo je srpsko. Po broju stanovnika, posle Srba bili su Nemci, pa Hrvati, dok su ostale nacionalnosti bile zastupljene sa po nekoliko stotina stanovnika. Prema nezvaničnim podacima, jer popis nije sproveden 1941. godine, na početku Drugog svetskog rata u Zemunu je živelo oko 35.000 stanovnika. Kao i ostali gradovi u Austrougarskoj, i Zemun je bio podeljen na četvrti. Tako su u samoj `varoši`, današnjem Starom jezgru, živeli mahom obrazovaniji i bogatiji Zemunci svih nacionalnosti. U Gornjoj varoši, kao većinsko stanovništvo bili su Srbi, a u Francstalu Nemci i međusobno su se graničili današnjom Ugrinovačkom ulicom. Oni su takođe živeli i u drugim delovima današnje teritorije Zemuna, ali ne kao većinsko stanovništvo. Pored toga što ih je bilo katolika i protestanata, tokom i posle Drugog svetskog rata pojavile su se cele porodice kao pohrvaćeni Nemci. Takođe postoje i one nemačke porodice čiji su neki članovi bili u KPJ i tako su spašeni njihovi životi i imovina. Doduše, to je bio zanemarljivo mali procenat ovog naroda da bi bitnije uticao na ishod kakav je bio. Nemci poljoprivrednici, zanatlije, trgovci i ugostitelji, živeli su u naselju Francstal ili Francestal, dok su intelektualci, bankari, činovnici, bogati trgovci, lekari i apotekari živeli u centru grada. Tadašnji Francstal ili Franjin dol, kako su ovo nemačko naselje nazivali Hrvati, prostirao se na velikom prostoru današnjeg Gornjeg grada. Naseljavanje Nemaca Prema arhivskim podacima, Nemci su masovnije u Zemun počeli da se doseljavaju početkom 18. veka, dolazili su kao zanatlije sa vojskom. Francstal su osnovale 72 nemačke porodice koje su se tu doselile 1816. godine. Pošto je prostor u koji su se doselili, bio dolina, kasnije su naselju dali ime Francstal, što bi u prevodu značilo Franjina dolina. Broj stanovnika se vremenom povećavao, a naselje se širilo i bogatilo. Poznati po vrednoći i disciplini, Nemci su razvijali razne zanate, gajenje domaćih životinja i povrtarskih i ratarskih kultura. NJihovi odnosi sa ostalim stanovništvom Zemuna bili su tradicionalno dobri, pošto su živeli u slobodnom gradu sa građanskom upravom. Sudbina pobeđenih i osveta pobednika Nemci su krajem leta 1944. godine vozovima organizovali transport civilnog stanovništva iz Zemuna, koje nije želelo da čeka dolazak Crvene armije i komunista. Posle propasti nemačke komande i njihovog povlačenja iz grada, ostalo je svega 900 Nemaca i doživeli su sudbinu poraženih u vrtlogu pira pobednika. Prema podacima Nemačkog narodnog saveza iz Subotice, od tog broja odmah je ubijeno: 201 muškarac, 80 žena i četvoro dece. - Posle toga, ostali su strpani u logore. Tamo je u Titovim logorima smrti likvidirano još 136 muškaraca, 117 žena i 12 dece, ukupno njih 265. Od njih 900, sa početka priče, koji su pali komunistima u ruke, ubijeno je ukupno 550 ili 61 odsto - rekao je za `Glas` Rudolf Vajs. Prema njegovim rečima, ostalim preživelim, punoletnim Nemcima, posle logora, određen je prinudni rad u trajanju od tri godine. Nakon `odsluženja`, morali su da plate novoj državi veću sumu novca, kako bi mogli da otkupe ispis iz državljanstva kao uslov iseljenja odavde i useljenja u Nemačku ili neke druge zemlje. - Nemci su snabdevali grad poljoprivrednim proizvodima, mlekom, sirom, puterom, povrćem i voćem, jer je to bila osnovna delatnost većine stanovnika ovog naselja. Pored poljoprivrede, bavili su se i raznim zanatima. Imali su tekstilne i druge radionice, veće i manje restorane i trgovine. U ovom naselju bila je poznata nemačka porodica Mozer, koja je imala svoju vinariju i veleprodaju vina, to je današnji `Navip` - počeo je razgovor prof. dr Miodrag Dabižić, dugogodišnji kustos Zavičajnog muzeja, sada penzioner. Prema njegovim rečima, na početku Drugog svetskog rata na svim važnijim mestima u Zemunu bili su Nemci. Grad je pripojen NDH-ziji, jer je Hrvatska bila obavezna da daje vojnike za istočni front. Kako Miodrag Dabižić naglašava, nemačke vlasti su bile korektne prema Srbima i u mnogim situacija zaštitile su ih od ustaša. Većina lokalnog nemačkog stanovništva, koje je na ovim prostorima bilo duže od dva veka, nije bilo nacistički orijentisano, ali su bili prinuđeni da se prilagode. Prema njegovim rečima, velika i moćna familija Mozer imala je dosta obrazovanih i bogatih predstavnika. Tako je advokat Johanes-Hans Mozer bio 2,5 godine za vreme Drugog svetskog rata gradonačelnik Zemuna. Bruno Mozer i njegov sin, vlasnici `Vinarije Mozer`, sredinom rata pobegli su iz zemlje u Tursku, ali je vino i dalje pravljeno za Nemce. Posle rata su ipak optuženi i oduzeta im je sva nepokretna imovina, vinarija i vila u dvorištu, kao okupatorima. To se odnosilo i na većinu drugih i na sve što je pripadalo `kažnjenom` nemačkom narodu. Od vandalizma nisu pošteđene ni njihove crkve i groblje u Francstalu. Prema rečima Dabižića, Nemačka i Slovačka, Evangelička crkva, mlađima poznatija kao `Crkvica`, na uglu ulica Tošin bunar i Jakuba Kuburovića, podignuta je desetak godina pre početka Drugog svetskog rata. Po dolasku na vlast komunisti su kao simbol svoje moći stavili petokraku na krov i pretvorili lepu i novu protestantsku crkvu u svoje vlasništvo. Služila je godinama u razne svrhe, od mesne kancelarije do sedišta Mesne zajednice. Poslednjih 10 godina poslužila je i kao noćni klub, a kladionica i petokraka su još tamo. Nemci u Francstalu su, pored visokoparternih i parternih kuća, pomoćnih objekata, gostionica, restorana, radionica, radnji, mesara, trgovina, apoteka, ordinacija, posedovali i ogromne površine obradive zemlje. - U centru Zemuna živeli su ugledniji i bogatiji Nemci, intelektualci, činovnici, bankari, advokati, lekari, apotekari i trgovci. Tako su tri velike apoteke držali oni. Porodica Tajbl imala je bioskopsku dvoranu u Glavnoj ulici, gde je i sada bioskop `Sloboda` - objašnjava Miodrag Dabižić. Umesto na groblju mermer na stepeništu Kako Miodrag Dabižić objašnjava, na mestu sadašnje bolnice `Bežanijska kosa` bio je kompleks nemačkog groblja u Francstalu koje je posle Drugog svetskog rata uništeno.Ostao je sačuvan samo jedan spomenik koji nije srušen i koji svedoči o tome. Dabižić nije mogao da potvrdi glasine koje su kružile Zemunom, da su komunisti mermerom sa ovog francstalskog groblja popločali stepenište od Tošinog bunara do parka Kalvarija. Raznobojno stepenište pokazuje da u tome ima neke istine. Arhitektonska vrednost - Velika i velelepna katolička crkva Svetog Vendelina u Francstalu podignuta je 1888. godine po planovima Hermana Bolea, poznatog zagrebačkog arhitekte. Crkva je bila u dvorištu škole koja je podignuta 1901. godine, koja je sačuvana i nastavila da postoji kao OŠ `Petar Kočić` u Prvomajskoj ulici. Na zahtev novopridošlih stanovnika Francstala, crkva je srušena 1955. godine, a sam posao uklanjanja izvršili su radnici Gradske čistoće - priča istoričar Miodrag Dabižić. On još ističe da se ovde radilo o objektu izuzetne arhitektonske vrednosti od značaja za istoriju Zemuna kao grada. Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga. Pošto su se Nemci najviše bavili poljoprivredom, pripadalo im je više hiljada hektara kvalitetne zemlje. Pitanje vraćanja ove imovine nije javno pokretano do sada, ali ne znači da ne teku pripreme za tako nešto. - Ogroman deo nemačke imovine posle rata oduzet je od vlasnika samo zbog toga što su bili nemačke nacionalnosti. Manji deo Nemaca, tu mislim na one koji su sa dokazima, stvarno i neosporno, osuđeni kao ratni zločinci i čija je imovina oduzeta, neće biti predmet razgovora o nadoknadi. Ne postoji nijedan pojedinac, niti organizacija u našem narodu koji bi pokrenuo pitanje vraćanja imovine takvima - objašnjava Rudolf Vajs, predsednik Nemačkog narodnog saveza, interesne organizacije Nemaca u Jugoslaviji sa sedištem u Subotici. Na pitanje koliko je tačno da su Nemci iz Vojvodine, dolaskom u matičnu zemlju, dobili konkretnu pomoć i neku vrstu obeštećenja, predsednik Vajs je odgovorio: - Nemci iz Vojvodine koji su se preselili u SR Nemačku dobili su pomoć države da počnu novi život. Oni koji su imali papire o oduzetoj imovini, ili bilo koji drugi dokaz, dobili su procentualno manji deo svoje imovine kao obeštećenje. Oni koji nisu imali nikakve dokaze, dobili su sredstva kao pomoć za novi početak - objašnjava Vajs. Prema njegovim rečima, to se odnosilo samo na Nemce koji su se preselili u Nemačku, ali ne i na one koji su otišli u druge zemlje Evrope i Ameriku. Po odluci Narodne vlasti, novi vlasnici oduzetih kuća i zemlje, postali su kolonisti. U Francstalu još ima starih nemačkih kuća, ali većina je porušena zbog izgradnje stambenih naselja `Sava Kovačević`,`Marija Bursać` i drugih. Na oduzetoj nemačkoj zemlji izgrađene su fabrike.

DIMENZIJE SA RAMOM 33 X 44 CM. POTISANA, NA POLEĐINI PEČAT.

Milena Jeftic Niceva Kostic Krosnje, 1994 akvarel 38 x 52 cm plus dimenzije rama potpisan na poledjini zastitnog kartona a moguce i na poledjini samog rada (posto jos nije vadjen iz rama). Milena Jeftić Ničeva Kostić

Gabor Silađi 1926. – 2007. Vojvođanski slikar i grafičar mađarskog porekla Dimenzije 130x60cm Očuvana, bez oštećenja, potpisana! Treba je samo uramiti. Najbolje da se ne šalje, da se dođe lično i pogleda!

Akril na platnu Dimenzija slike 45*35 Autor Milka Romic Bilic Postarinu placa kupac

Hokusai crteži u originalnom povezu. Šest radova sa motivima Japana. Fuji planina. Cunami sveti talas i još četiri motiva. Svi radovi potpisani na magrini, dolaze sa paspartuom. Trebate ih samo uramiti i imate fantastičnu kolekciju dalekog Japna.

Akril na platnu Dimenzije 35*45 Autor Milka Romic Bilic Postarinu placa kupac