Drama, tema sa varijacijama, jedan čin, prvo izdanje, format 21cm, mek povez, 32 strane, Beograd 1927. povez ojačan selotejpom, korica malo ofucana, unutra sasvim dobro stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić.[1] U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

UTISCI I RASMATRANJA, Velimir Živojinović Izdanje Srpske književne zadruge, Beograd 1940 god, 142 strane, edicija Savremenik, tvrd povez, malo oštećena kod poveza kako je prikazano, osim toga sasvim solidno stanje, kompletna i kompaktna. Velimir Živojinović Massuka (Velika Plana, 21. novembra /3. decembra/ 1886. – Beograd, 24. avgusta 1974.) bio je srpski pesnik, pripovedač, dramaturg, književni i pozorišni kritičar, kao i prevodilac. Veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je naizmenično bio dramaturg, reditelj i upravnik pozorišta u Beogradu, Skoplju i Nišu. Svojim pozorišnim radom Massuka je zadužio i uži zavičaj — Donju Jasenicu (Veliku Planu i Smederevsku Palanku (u Palanci bio upravnik pozorišta i režirao 18 predstava do odlaska u Niš). Massukino ime nosi amatersko pozorište u Velikoj Plani. Rođen je 21. novembra/3. decembra 1886. u Velikoj Plani, od oca Mate i majke Zlate.[1] Godinu dana po rođenju umrla mu majka, a sa deset godina ostao je i bez oca, koga su ubili politički protivnici. Osnovnu školu je završio u Velikoj Plani, a gimnaziju u Smederevu i Drugu mušku gimnaziju u Beogradu 1907. godine. Na Univerzitet u Beogradu upisao se 1907. godine, gde je završio studije germanistike 1914. Od 1909. do 1912. boravio je na studijama germanistike i estetike u Lajpcigu. Tokom Prvog svetskog rata je radio u vojnoj cenzuri i povlačio se sa srpskom vojskom 1915. godine preko Peći, Rožaja i Podgorice do San Đovanija. Oporavljajući se od težeg zapaljenja pluća nakon povratka iz San Đovanija 1916. biva zarobljen u Ulcinju i odveden u logor Boldogasonj u Mađarskoj, današnji Frauenkirhen u Austriji. U logoru je ostao do jeseni 1918. godine. Nakon rata radio je kao nastavnik u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim prešao u Narodno pozorište u Beogradu. Od 11. novembra 1924. do 21. avgusta 1925. bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Radio je kao saradnik i kritičar dnevnog lista „Epoha`, a novembra 1919. sa pesnikom Simom Pandurovićem pokrenuo je književni časopis „Misao`. U časopisu „Misao` objavljivao je pozorišne kritike. Od 1925. do 1934. godine posvetio se književnom, prevodilačkom i uredničkom radu. Prevodio je sa engleskog i nemačkog jezika. Sa Borivojem Nedićem preveo je Šekspirova dela „Zimska bajka“ i „Romeo i Julija“. Bio je direktor drame Narodnog pozorišta u Nišu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu. Režirao je „Tartif“, igrali su Strahinja Petrović, Olga Spiridonović i Ljubinka Bobić. U braku sa suprugom Danicom, rođenom Radmilović 1893, imao je sina Branimira Živojinovića, germanistu i prevodioca.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Petar Curcic, (1938-2021), kultni vojvodjanski i srpski slikar i graficar. Ziveo i radio u Novom Sadu. Grafika "Strumicka ulica", je detalj starog Novog Sada, sadasnji Liman I, nastala 1978 godine. Numerisana je sa 4/20. Dimenzije 40x30, odnosno 56x50 cm

odlično stanje prelepi časopisi iz ex yu ribolov smučanje izviđači logorovanje kampovanje u prirodi planinarenje izleti pioniri josip broz tito jugoslavija design ex yu yougoslavia yugoslavia obrazovanje u jugoslaviji sfrj titovi kako pricati price stolarski radovi za decu elektricar elektrika radio radionice ... tablice normi fizicko vaspitanje kultura zabava i razonoda pionira drustvene igre disciplina samodisciplina ugled škole učenje deci decije knjige decje ...

Voice-Overs is an insider`s guide to voicing radio and television commercials. Bernard Graham Shaw draws upon his nearly 20 years of voice-work experience to teach valuable studio skills and offers practical advice on how to build a voice-over career. Voice-Overs: A Practical Guide with CD by Bernard Graham Shaw Language: English Paperback: 196 pages, with CD

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Tehnika: akril na kartonu Dimenzije sa ramom: 33x39cm Dimenzije otiska: 15x16cm Svetislav Petrović (1921. Svrljig) Diplomirao 1954. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo. Živeo je i radio u Beogradu. Umro je 2012. godine. Pogledajte i druge slike koje prodajem.

MIRJANA KODŽIĆ - DARIVANJA Autor: Petar Volk, Maja Volk Izdavač: Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad Godina izdanja: 2012. Broj strana: 452 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 24x17 Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Mirjana Kodžić (Beograd, 30. jul 1928 — Beograd, 18. jul 2004) je bila srpska pozorišna i filmska glumica. Mirjana je završila dramski odsek muzičke Akademije, kao i filozofski fakultet. U Narodnom pozorištu debituje sa 17 godina. Bila je prvakinja drame Srpskog narodnog pozorišta, Sarajevskog narodnog pozorišta, Savremenog pozorišta i Narodnog pozorišta. Nosila je klasični repertoar, od Molijera, Šekspira do ruskih klasika, ulogama od Lize Dulitl u Pigmalionu, preko Porcije iz Mletačkog trgovca, Molijerove Dorine, do Feme u Pokondirenoj tikvi, Ćirinice u Pop Ćiri i pop Spiri, do dadilje u Romeu i Juliji. Igrala je u brojnim TV serijama od kojih se proslavila ulogom Ane Šumović u Pozorištu u kući. Napisala je niz radio drama koje su izvedene na radio Beogradu, i autor je deset romana. Bila je udata za filmskog i pozorišnog kritičara dr Petra Volka i majka je književnice dr Maje Volk.

ZUKO DŽUMHUR (1920-1989) DŽAMILA Tuš na hartiji 17x28cm Sign. Zulfikar Zuko Džumhur, bosanskohercegovački i jugoslovenski putopisac, slikar i karikaturista, rođen je u Konjicu 24. septembra 1920. godine. Potiče iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam Džumhur i majka Vasvija rođena Rufo. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Beogradu, gde mu je otac radio kao imam, a višu gimnaziju u Sarajevu 1939. Počeo je studirati pravo, ali je prešao na likovnu akademiju i završio je u klasi Petra Dobrovića. Prve crteže je objavio u `Narodnoj armiji` 1947, a od tada sarađuje kao karikaturista i ilustrator u `Ježu`, `Borbi`, `Vetrenjaci`, `Politici`, `Oslobođenju`, reviji `Danas`, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je više od 10.000 karikatura. Napisao je scenarije za više kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozorište, a poslednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zajedno sa Momom Kaporom autor knjige `Zelena čoja Montenegra`. Umro je u Herceg Novom, a ukopan u rodnom Konjicu 29. novembra 1989. godine.

U dobrom stanju, neznatno oštećenje na hrbatu, kao na slici, može se sanirati RETKO Librairie Ancienne Honore Champion, Paris, broširan povez, 191 str, 1928. Profesor Milan Marković završio je studije na Sorboni i doktorirao na delima Žan-Žaka Rusoa i Tolstoja, i Tolstoja i Gandija. U Srbiji je radio kao docent na fakultetu, u Španiji izučavao Servantesa, a kulturni ataše Jugoslavije u Parizu bio je od 1937. do 1940. Preživeo je banjički logor i od 1942. radio u Parizu gde se družio sa mnogim uglednim Srbima. Na Univerzitetu u Nansiju, na kome je bio profesor od 1949, osnovao je katedru za slovenske jezike i književnost. AVANTPROPOS 1 Tolstoï dans la vie de Gandhi 15 CHAPITRE II Contre la violence Le principe de non 25 CHAPITRE III Le patriotisme LEtat La désobéissance 53 CHAPITRE IV Les idées religieuses et morales 81 CHAPITRE V La civilisation Retour à la simplicité 119 CONCLUSION 163 BIBLIOGRAPHIE 173 INDEX 183 Contre la conception occidentale de la patrie 188 milan marković tolstoj gandi nenasilje neposlušnost

Autor: Boris Velkov Format: 14,5x20,5 Povez: broširan Br. strana: 104 U nepreglednoj šumi naručene literature, koja u našem, dvadesetprvom veku na star i poznat način tumači fabrikovane fenomene, evo jedne samonikle knjige, slatke i opore kao i tlo u vremenu u kome je nastala. Poput Lesingove „Hamburške dramaturgije“, „Palilulska dramaturgija“ Borisa Velkova nije prosta refleksija pozorišnog života piščevog grada; ona je pre svega autorsko čitanje teatra i drame iz ugla autentičnog dramskog pisca, kome je njegova poetika, a ne samo književni ukus, osnovna merna jedinica. Argument za takvo razmišljanje jeste tekst poetske radio-drame pod nazivom „Teško je satiru ne pisati“, odštampan u produžetku pozorišnih kritika. Polazeći od autorovog stava iz prve kritike da je kritičar „pre svega didaskalos – učitelj“, pa sve do zaključaka i odluka iz poslednje, dvadesetprve, svedočimo i etičkoj konstanti jednog boljeg vremena nego što je naše. „Palilulska dramaturgija“ jeste zbornik pozorišnih kritika koje je Velkov pisao sredinom prošle decenije za beogradske dvonedeljne novine za kulturu „Bestseler“ Narodne knjige. „Teško je satiru ne pisati“, radio-drama, premijerno je emitovana 07.04.2010. u produkciji Radija Beograd 2.

Borislav Hložan Priča o studiju M Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ Novi Sad, 2022. 186 strana, tvrd povez, zaštitni omot, udžbenički format. „Studio M je naša sala ‘Olimpija‘, naša dvorana ‘Čajkovski‘, naš ‘Marki klub‘ i naš ‘Karnegi hol‘. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. A Studio M je upravo bio glavno žarište naše muzikeˮ, napisao je o Studiju M Borislav Hložan, autor knjige o nastanku i istorijatu čuvene novosadske koncertne dvorane i profesionalnog studija. Autor je knjigu posvetio uspomeni na trojicu vizionara: Antona Ebersta, Pavla Žilnika i Vasilija Dimića, koji su podizanjem ove koncertne sale oplemenili Novi Sad. Studio M – jugoslovensko svetilište muzike Novosadski Studio M danas nije samo legendarna koncertna dvorana, to je i svojevrsni hram umetnosti u kojem je tokom proteklih šezdesetak godina stvarana istorija jugoslovenske muzike. Kada se čovek sada osvrne na mnoštvo najrazličitijih snimanja i koncerata koji su se ovde događali gotovo svakodnevno, nemoguće je ne osetiti veliko poštovanje i divljenje pred entuzijazmom i predanošću generacija muzičara i drugih kulturnih poslenika, zahvaljujući kojima se naša muzika razvijala i napredovala, dostižući danas vrhunske umetničke domete. Među tim nepreglednim brojem muzičkih događanja veoma je teško odabrati ona najvažnija i najkarakterističnija, jer su se i merila i perspektive sagledavanja u međuvremenu toliko promenili i gotovo je nemoguće u ovakvom, silom prilika svedenom i obimom teksta ograničenom prikazu, pružiti kompletnu i zaokruženu sliku svega što se događalo u Studiju M od njegovog otvaranja do dana kada je u njemu prestala da odjekuje muzika. Prikaz istorijata te značajne koncertne dvorane neizbežno je određen dragocenom, ali nepotpunom pisanom građom, sećanjima aktera, kao i subjektivnim pristupom autora, kao skroman pokušaj rekonstrukcije jednog izuzetno važnog segmenta kulturne istorije Novog Sada i Vojvodine. Nema u Novom Sadu, ni u pokrajini, važnijeg koncertnog prostora od Studija M. Sve najbolje što se događalo na ovdašnjoj muzičkoj sceni na neki način je zabeleženo u istorijatu ove studijsko-koncertne dvorane. Nekada su to bili koncertni nastupi, a nekada studijska snimanja kojima su ovekovečeni najviši izvođački dometi vodećih domaćih i stranih umetnika. Zbog toga je Studio M naša sala „Olimpija”, naša dvorana „Čajkovski”, naš Marki klub i naš Karnegi hol. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. Moderna zgrada Studija M, smeštena između Dunavskog parka i zgrade u kojoj je doskora bio smešten Radio Novi Sad, decenijama je jedno od karakterističnih obeležja gradskog centra, a sam Studio M je dobro poznat Novosađanima kao koncertna dvorana u kojoj su nastupali mnogi čuveni muzičari i gde su priređivani brojni značajni festivali. Priča o Studiju M je zapravo povest o brzom razvitku našeg muzičkog života u drugoj polovini 20. veka, kao i o izuzetnom zalaganju i entuzijazmu nekolicine velikih kulturnih pregalaca, koji su u vremenima oskudice i u okolnostima ne previše naklonjenim umetnosti, uspeli da muzički život u Novom Sadu i u Vojvodini unaprede i podignu ga na veoma visok – zaista se može reći – evropski nivo. Izgradnja Studija M, studijsko-koncertne sale savršenih akustičkih odlika, sredinom šezdesetih godina bila je veliki trijumf nekolicine zaslužnih kulturnih delatnika, pre svega tadašnjeg načelnika Muzičkog odeljenja Radija Novi Sad, Antona Ebersta, koji je uprkos svim teškoćama ostvario svoju zamisao i želju da svoj grad obogati jednom savremenom i reprezentativnom muzičkom dvoranom. Završetak gradnje i puštanje u rad Studija M bio je događaj od prelomnog značaja za Radio Novi Sad, kao i za sam Novi Sad, koji je tada prvi put dobio jednu namenski sagrađenu, pravu koncertnu salu vrhunske akustike, koja ni u čemu nije zaostajala za najboljim muzičkim dvoranama u svetu. I u Studiju M su odmah počeli da nastupaju najrenomiraniji domaći i strani solisti i ansambli, ovde je snimljeno nebrojeno mnoštvo izuzetno vrednih koncerata. Korišćenje ove dvorane pritom nije bilo isključivo usmereno na muzička zbivanja, ovde su snimane i pozorišne predstave, priređivane su izložbe, književni događaji, tako da je ta muzička sala postala izuzetno važan prostor, čiji je značaj nadaleko zračio. A sami počeci Radija Novi Sad i izgradnja Studija M nisu bili laki. Izgradnja Studija M 1965. godine bila je vrhunac jedne dinamične faze razvoja Radija Novi Sad, koji je posle teških i mukotrpnih godina na početku rada, tokom šezdesetih postao ugledna, slušana i savremeno opremljena jugoslovenska radio-stanica. Osnovan je 31. marta 1949. godine. Određen je i datum početka emitovanja nove radio-stanice – 29. novembar, Dan Republike, najznačajniji državni praznik tadašnje FNRJ. Rok za osposobljavanje za rad novosadske radio-stanice bio je veoma kratak, a ljudi zaposleni u Radiju Novi Sad suočili su se sa gotovo nepremostivim teškoćama. U to vreme, posle sukoba sa Informbiroom, zapravo sa SSSR, Jugoslavija je bila pod blokadom i sa Istoka i sa Zapada, u zemlji je bilo veoma malo radio-materijala, a nije bilo mogućnosti za uvoz potrebne opreme. U Subotici su pronađeni delovi potrebni za izradu radio-stanice, širom Vojvodine, prikupljani su kablovi i žice i od svega toga je inženjer Ladislav Grajner, tadašnji profesor radio-tehnike u Srednjoj tehničkoj školi u Subotici, sačinio prvi predajnik, jačine pola kilovata, koji je imao skroman domet. Prema javljanjima tadašnjih slušalaca, program se povremeno čuo u udaljenijim oblastima Srbije, čak i ponegde u inostranstvu, ali samo kada su meteorološki uslovi bili povoljni. Tačno u podne, u etru se prvi put čulo: „Ovde Radio Novi Sad, na talasnoj dužini 212,4 metra.” Nakon spikerske najave, novosadski hor „Svetozar Miletić” izveo je himnu „Hej Sloveni”. Počeo je redovan radijski program: sledile su, jedna za drugom, emisije vesti na srpsko-hrvatskom, mađarskom, rumunskom, slovačkom i rusinskom, na pet jezika na kojima je od samog početka emitovan program Radija Novi Sad....

Knjiga je kao nova - prodaje se u stanju kao na slikama o autoru: Klavirista Miloš Miša Krstić (1947) bio je u osnovi samouk na instrumentu, mada je uzimao privatne časove klavira. Sa svojih jedanaest godina života počeo je da skuplja i `apsorbuje` isključivo džez ploče, a sa šesnaest je svirao sa starijima u `Euridici` i `Z. Vračaru`. Svoj prvi plaćeni nastup imao je kao student u džez klubu u Roliju (S. Karolina) 1967. godine. Po povratku iz SAD odbijao je s gnušanjem ponude estradnih sastava i stoga bio obeležen kao `sobni klavirista`. Diplomirao je najpre agronomiju, potom kompoziciju na beogradskoj Muzičkoj akademiji, a na kraju magistrirao džez klavir na Southern Illinois University, gde je radio i kao asistent za kombo sastave i istoriju. Krstić insistira na čistoti džez jezika i eksplicitnom poznavanju istorijske literature. Osim što je često vodio trio i radio bukvalno sa svim aktivnim jugoslovenskim džezistima, svirao je na koncertima i festivalima `vani`, često na pozive preko Zagreba: u kvintetu Bil Hardman-Džunior Kuk, kvartetu Tedija Edvardsa, sa Liom Rajtom, tenor-saksofonistom Bilom Sakstonom (Bill Saxton, 1946), na turneji po Belgiji u organizaciji kanadske vlade sa pevačem `Big` Milerom; u Americi na koncertima sa kombom i big bendom SIUE i gostima tenoristima Edijem Denielsom (Eddie Daniels, 1941), Bilijem Pirsom (Billy Pierce, 1948), Vilijem Ejkinsom (Willie Akins); u Havani sa džez trubačem Bobijem Karkasesom (Boby Carcasses) itd. Godine 1991. objavljen je prvi srpski džez CD Bebop Piano of Mike Krstic (Ram Records), a pored dva samostalna CD-a Krstić je sarađivao i na više od trideset džez ploča i CD-a sa domaćim i stranim muzičarima. Pored izvođačko-kompozitorskog rada, Krstić je uređivao džez emisije `Stereorame` Radio Beograda i Koncerta Studija B, a bio je autor TV serije `Spomenici džez tradicije`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Trojezicno izdanje Engleski, Nemacki, Francuski Men Rej (engl. Man Ray, pravo ime Emanuel Rudzicki engl. Emmanuel Rudsitzky; Filadelfija, 27. avgust 1890 — Pariz, 18. novembar 1976) bio je američki avangardni fotograf, režiser slikar i skulptor. Njegova umetnost se svrstava u dadaizam i nadrealizam. Biografija Od 1908. do 1912. studirao je umetnost u Njujorku, a 1911. je radio kao slikar i skulptor. Prve značajnije fortografije snimio je 1918. U to se vreme već bavio slikarstvom, a radio je i na filmu. U saradnji sa Marselom Dišanom stvorio je američki dadaizam, pravac začet u Evropi kao radikalni otklon od tradicionalnih principa umetnosti. Bio je član grupe umetnika „Ostali“ (engl. Others). Posle nekoliko neuspelih pokušaja tvrdio je da dadaizam ne može zaživeti u Njujorku. Potom se preselio u Pariz i nastanio u umetničkoj četvrti Monparnas, gde je uglavnom radio u ateljeima tamošnjih umetnika. Zaljubio se u model Alis Pren zvanu „Kiki sa Monparnasa“ koja mu je uskoro počela pozirati.[1] Za više od 20 godina provedenih u Parizu, Men Rej je revolucionizovao fotografsku umetnost. Mnoge poznate ličnosti našle su se na njegovim fotografijama: Džejms Džojs, Gertruda Stajn, Žan Kokto, Bridžet Bejt Tičenor i Antonen Arto. Men Rej na fotografiji Lotara Voleha u Parizu 1975 Godine 1925. u galeriji Pjer u Parizu organizovana je izložba nadrealističkih radova, na kojoj su, uz Reja, izlagali i nadrealisti Žan Arp, Maks Ernst, Andre Mason, Huan Miro i Pablo Pikaso. Godine 1934. nadrealistička umetnica Meret Openhajm naga je pozirala Reju za seriju nadrealističkih fotografija. Sa asistentkinjom i ljubavnicom Li Miler otkriva postupak solarizacije fotografije. Izumeo je i fotografsku tehniku koja koristi fotograme, a koju je dadaista Tristan Cara nazvao rejografija. Man Rej se pod starost vraća u SAD (u Los Anđeles) ali je Monparnas do kraja smatrao svojim domom. U Monparnasu i umire 18. novembra 1976.

Vrnjačka Banja 1974. Mek povez sa klapnama, ilustrovano , 195 strana. Knjiga je odlično očuvana. D6 Rudolf Arnhajm rodio se 15. jula 1904. u Berlinu. Studirao na Berlinskom univerzitetu, gde i doktorirao 1928. Učitelji mu bili osnivači geštaltne psihologije Keler i Verthajmer. Bio urednik u liberalnom nedeljniku » Die Weltbuhne« . Godine 1933. morao pred nacističkim progonima da napusti Nemačku; do 1933. radio u Rimu kao pomoćni urednik Instituta Lige naroda za film. Godine 1938. izbegao u London, a 1940. odlazi u SAD. Od 1968. do 1974. bio profesor u Karpenterovom centru za vizuelne umetnosti Harvardovog univerziteta u Kembridžu, u državi Masačusetsu. Geštaltni psiholog i istaknuti proučavalac vizuelnih umetnosti sa stanovišta geštaltne psihologije, Arnhajm je poznat u svetu i kod nas kao veliki autoritet u psihološkom tumačenju vizuelnih umetnosti; objavio niz dela, koja su postala klasična u svojoj oblasti. U našoj sredini predstavljen 1962. godine knjigom Film kao umetnost u prevodu Dušana Stojanovića, izd. Narodna knjiga, Beograd, (knjiga je objavljena najpre 1932. u Nemačkoj pod naslovom Film als Kunst, a 1957, u SAD kao Film as Art. ). Na našem jeziku objavljena su i sledeća njegova dela: Umetnost i vizuelno opažanje (1954), u prevodu Vojina Stojića, izd. Umetnička akademija, Beograd, 1971. — prva verzija: a nova, proširena i revidovana verzija izd. Univerzitet umetnosti, Beograd, 1981; Pikasova Gernika (1962), u prevodu V S. , izaćd. » Zamak kulture« , Vrnjačka Banja, 1974; Entropija i umetnost (1966), u prevodu V S. , izd. » Umetnost« , Beograd, 1977; » Vizuelno mišljenje« (1962), u prevodu V. S. , izd. Univerzitet umetnosti, Beograd, 1984. Pored većeg broja članaka, takođe objavio i sledeće knjige: Radio, an Art of Sound (1936), Radio, umetnost zvuka; Towards a Psychology of Art (1966), Prilog psihologiji umetnosti; The Dynamics of Architectural Form (1977), Dinamika arhitektonske forme. Sadržaj: I NAPOMENE O STVARALAŠTVU II O SAMOJ SLICI III KORACI KA GERNICI FAZA ZIDNE ZAKLJUČCI NAPOMENE

Muzička paleta : anegdote iz sveta muzike / Anton Eberst ; [crteži Branislav Belobrk] Hrptni naslov Anegdote anegdote Jezik srpski Godina 1971 Izdanje 2. izd. Novi Sad : [A. Eberst], 1971 , Fizički opis 148 str. : ilustr. ; 20 cm Quasi biografija: str. 117-145 Registar. Композитори -- У литератури Музичари -- У литератури Očuvanost 3 ; ima autorovu posvetu. O profesoru Eberstu EBERST Anton (Vršac, 27. april 1920 – Novi Sad, 19. februar 2005) bio je klarinetista, pedagog, muzički pisac i organizator muzičkog života u Novom Sadu. Vojnu muzičku školu završio je 1938. u Vršcu i do početka Drugog svetskog rata bio je violončelista Simfonijskog orkestra i klarinetista Reprezentativnog duvačkog orkestra Kraljeve garde u Beogradu. U periodu 1941-45. radio je kao dirigent salonskog orkestra. Među prvim muzičarima stupio je u orkestar Vojvođanskog narodnog pozorišta (1946), potom u orkestar Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao stalni član i u svojstvu honorarnog saradnika bio je vezan za SNP do 1960. Uporedo je svirao u Novosadskoj filharmoniji, u kojoj je najpre bio sekretar, a godinama potom potpredsednik i predsednik. Bio je i član Novosadskog kamernog orkestra i orkestra Radio Novog Sada. U Muzičkoj školi “Isidor Bajić” osnovao je Odsek za duvačke instrumente (1946) i narednih 25 godina bio nastavnik i šef tog odseka. Paralelno, diplomirao je na Nastavničkom odseku MŠ „Isidor Bajić“ (1948), a zatim je nastavio studije u Beogradu na Muzičkoj akademiji, diplomirao klarinet u klasi prof. Bruna Bruna (1953) i položio profesorski ispit (1954). Po pozivu 1958. primljen je u Radio Novi Sad za glavnog urednika muzičkog programa. U tom svojstvu, i kao direktor Umetničke produkcije, ostao je u radiju do penzionisanja (1983). Bio je selektor Festivala muzičkih umetnika Jugoslavije Dani muzike u Budvi i Svetom Stefanu i Festivala Dani muzike u Herceg Novom. Rukovodio je kao direktor Novosadskim muzičkim svečanostima NOMUS i Međunarodnim festivalom narodne muzike podunavskih zemalja. Održao je predavanja na Seminaru muzičkih pedagoga Jugoslavije. Osnivač je Novosadskog kamernog ansambla (1953), Plesnog orkestra Radio Novog Sada (1959), Novosadskog kamernog orkestra (1969), Jugoslovenskog festivala zabavne muzike Kantautori (1970), Međunarodnog festivala narodne muzike podunavskih zemalja Oj Dunave, Dunave plavi (1970), Novosadskog kamernog hora (1971) i NOMUS-a (1975). Pokrenuo je i organizovao snimanje serija gramofonskih ploča Galerija muzičkih umetnika Vojvodine (ozbiljna muzika) i Vojvodina u pesmi i igri (srpske, mađarske, slovačke, rumunske i rusinske pesme i igre), zatim albuma Sećanje na prve muzičke emisije, povodom 30-godišnjice Radio Novog Sada, te drugih reprezentativnih izdanja. Bio je dugogodišnji predsednik Udruženja muzičkih pedagoga Novog Sada, Udruženja muzičkih umetnika Vojvodine, Saveza udruženja muzičkih umetnika Jugoslavije i u dva mandata predsednik Koordinacionog odbora muzičkih saveza Jugoslavije. Objavio je 28 knjiga i udžbenika, veliki broj članaka i priloga iz istorije muzike. Autor je Muzičkog brevijara Vojvodine (1972), Vršca (1975) i Novog Sada (1994). Sastavio je više udžbenika, pretežno za klarinet i druge duvačke instrumente. Udžbenici Nastava duvačkih instrumenata (1964) i Osnovna škola za klarinet (1976) objavljeni su u Nemačkoj, a knjiga Klarinet i klarinetisti (1963) i u Poljskoj. Dobitnik je Vukove nagrade (1974), Nagrade oslobođenja Vojvodine (1978), Nagrade „Iskra kulture“ (1973), Oktobarske nagrade Novog Sada (1970. i 2002) i Specijalnog priznanja grada Vršca (2004). Odlikovan je ordenom Vuka Karadžića Drugog stepena (2004).

Bista Pjetra Nenija Mario Moretto, milanski skulptor koji je uglavnom radio portrete italijanskih politicara Pietro Sandro Nenni (February 9, 1891 – January 1, 1980), bista, italijanski levicar, komunista i socijalista bronza 21 x 12,2 x 12 cm potpis na poledjini: M.MORETTO Radi ilustrativnosti, transparentnosti, i poredjenja prikazani su Moretoovi portreti Alda Mora, Palmira Toljatija, i Pjetra Nenija koji se nalaze u italijanskom Parlamentu - Parlamento Italiano.

Proslavljeni akademski slikar,rodjen u Rogatici 1938. godine, a magistar likovnih umetnosti postao 1964. godine u klasi Cuce Sokić i Nedeljka Gvozdenovića Slikao u Francuskoj, Italiji, Holandiji, Švajcarskoj, Rusiji Madjarskoj ... Najviše vremena proveo u Holandiji, radio kod poznatog nemačkog galeriste i kolekcionara F. Hermana. Imao pet samostalnih izložbi u inostranstvu i 27 u zemlji.Slika je na kartonu, dimenzija 44x34,5 cm., uramljena spoljnih dimenzija 42x52 cm .

S.M. Marinković - Kriminološke slike kod srpskih sudova, Iz advokatskih beležaka Beograd, 1906. Tematika: proza Meki povez, bez korica. Strana (1)+ VIII+ 145 Sava M. Marinković ( Beograd, 1866 - Šabac, 1933) advokat, pripovedač, slikar. Pokrenuo je 1926. godine nedeljnik `Šabačke novosti`. Slikarstvo je učio kod Đorđe Krstića. Radio je akvarele i ulja, većinom pejzaž i mrtvu prirodu. Lično preuzimanje knjige je moguće (po dogovoru) u ulici Braće Jerković

SLOBODAN BLAGOJEVIĆ TRI ČISTE OBIČNE PAMETI RADIO B92 BEOGRAD 1996 Edicija RAT I MIR .................................................................. R e f e r e n c e GLAS NJEGOVOG GOSPODARA RIJEČI U VJETAR ................................... JER SAMO JE ZNANJE SLOBODA (Razgovor s N. KURSPAHIĆ) KRVAVI PLES POGLAVICA (Razgovor s M. MLAKAROM) KOLO KOLO NAOKOLO (Razgovor s M. KOJADINOVIĆEM) LATINICA B R O Š 22 CM 119 STRANICA NEKORIŠĆENO g/44

Velimir Živojinović : IZ KNJIŽEVNOSTI I POZORIŠTA , Knjižarnica Rajkovića i Ćukovića Beograd 1928, str. 200. Sadržaj na slikama. Očuvanost 3; nedostaje prva korica. Велимир Живојиновић Масука, односно — како се сâм потписивао — Massuka (1886 — 1974) био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, као и преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу. Својим позоришним радом Масука је задужио и ужи завичај — Доњу Јасеницу (Велику Плану и Смедеревску Паланку. (У Паланци био управник позоришта и режирао 18 представа до одласка у Ниш). Масукино име носи аматерско позориште у Великој Плани. Рођен је 21. новембра/3. децембра 1886. у Великој Плани, од оца Мате и мајке Злате. Goдину дана по рођењу умрла му мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници. Основну школу је завршио у Великој Плани, а гимназију у Смедереву и Другу мушку гимназију у Београду 1907. године. На Универзитет у Београду уписао се 1907. године, где је завршио студије германистике 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. Током Првог светског рата је радио у војној цензури и повлачио се са српском војском 1915. године преко Пећи, Рожаја и Подгорице до Сан Ђованија. Опорављајући се од тежег запаљења плућа након повратка из Сан Ђованија 1916. бива заробљен у Улцињу и одведен у логор Болдогасоњ у Мађарској, данашњи Фрауенкирхен у Аустрији. У логору је остао до јесени 1918. године. Након рата радио је као наставник у Четвртој мушкој гимназији у Београду, а затим прешао у Народно позориште у Београду. Од 11. новембра 1924. до 21. августа 1925. био је управник Народног позоришта у Београду. Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха“, а новембра 1919. са Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао“ у којем је објављивао позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика. Са Боривојем Недићем превео је Шекспирове „Зимску бајку“ и „Ромеа и Јулију“. Једно време био је директор драме Народног позоришта у Нишу, а током Другог светског рата радио је као редитељ Народног позоришта у Београду. Режирао је Молијеровог „Тартифа“, у којем су играли Страхиња Петровић, Олга Спиридоновић и Љубинка Бобић. У браку са супругом Даницом, рођеном Радмиловић 1893, имао је сина Бранимира Живојиновића, германисту и преводиоца. Књижевни рад збирка песама „Ведре и тамне ноћи“ (1922) драме „Станица“ и „Човек снује...“ (1927) песничка збирка „Одблесци у ноћи“ (1928) збирка критика „Из књижевности и позоришта“ (1928)

NINA BERBEROVA PISCI U EMIGRACIJI RADIO B92 BEOGRAD 1997 APATRIDI R e f e r e n c e 1. ANDREJ BELI 2. MAKSIM GORKI 3. ALEKSEJ TOLSTOJ 4. BORIS PASTERNAK 5. MARINA CVETAJEVA 6. DMITRIJ MEREŠKOVSKI 7. ZINAIDA GIPIJUS 8. IVAN BUNJIN 9. ALEKSEJ REMIZOV 10. BORIS ZAJCEV 11. VLADIMIR NABOKOV 12. ANA AHMATOVA .................................................................. PRIREDILA I PREVELA VERA ZOGOVIĆ BROŠ LATINICA 140 STRANA NEKORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO Ekstra **********

odlicno ocuvano za svoje godine, listovi prirodno malo pozuteli sa strane kao na slici omot vrlo dobro očuvan, iznutra učvršćen krep trakom (nije selotejp ne utice na kvalitet) izuzetno zanimljiva montaza na omotu retko u ponudi! podseca na montaze koje je radio Pavle Bihalji tags: avangarda predratni dizajn medjuratni medjuratne knjige predratna izdanja knjige zenit nadrealizam kolaž artists book casopis rok slobodan masic zenitizam dada jok dada jazz dragan aleksic ...

TELEMAH U LAVIRINTU SVETA O stvaralaštvu Džemsa Džojsa EGON NAGANOVSKI Radio Sarajevo Treći program S a r a j e v o 1 9 8 9 S e p a r a t - Džojs - klasik novatorske književnosti našeg vremena - Opsednutost - Ritam lepog - Prolegomena za remek-delo - Odiseja XX veka - Noć nad rekom života - Cenzori i kritičari - Telemah u lavirintu sveta ................................................. Prevod sa poljskog: PETAR VUJIČIĆ Latinica 114 stranica Inventarni broj

Naziv: Stvaranje drame Autor: Viljem Arčer Preveo: Prof. Josip Kulundžić Izdavač i godina: Umetnička akademija - Beograd, 1964. Broj strana : 218 Format 21 x 29 cm Povez: meki Stanje: odlično očuvana. Knjiga je neka vrsta štampane skripte u A4 formatu, u izdanju Akademije za pozorište, film, radio i televiziju. Pogledajte i ostale moje aukcije i oglase: https://www.limundo.com/Clan/MilanOgnjan Šaljem kao preporučenu tiskovinu ili po vašem izboru. Plaćanje pre slanja.

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Autorsko izdanje - Novi Sad, 2005. god. Tvrd povez, 30 cm. 52 str. Kunstdruk, ilustrovano Žarko Drinčić, rođen u Petrovaradinu 1964. godine. 1990. upisuje Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Završava je kao student generacije u klasi Dušana Todorovića, i dobija Godišnju nagradu za crtež. Dobitnik je i nagrade za postignut uspeh tokom školovanja koju dodeljuje Univerzitet u Novom Sadu. Ministarstvo obrazovanja mu dodeljuje dvogodišnju stipendiju u okviru koje je radio na Likovnoj akademiji u Novom Sadu. Postiplomske studije upisuje na temu `Crtež i novi materijali`. Ta problematika ga zaokuplja i danas. Crta, a od nedavno kombinuje crtež sa slikom, na raznim, novim materijalima kao podlogom, od plastike do metalnih ploča itd. Osmišljava i novi vid likovnog izražavanja u vidu `Prosvetljenog crteža`, gde kombinuje video rad sa crtežom. Tim načinom crtež iz prostorne umetnosti prelazi u vremensku, a kao rezultat toga svake sekunde poprima novu formu u vidu slike. Tako fotografisane `sekunde crteža` koje su po izgledu međusobno različite daju osnovu za desetine, takođe različitih printova (koji mogu biti doslikavani ili ne). Radio je kao vanredni profesor crtanja na Akademiji klasičnog slikarstva u Sremskoj Kamenici. Izlagao je u zemlji i inostranstvu.