kineski paravan,cetvorodelni,vis2m,sir2m,odradjen u vrhunskom duborezu,rucni rad,politura,drvo tikovina,uvezen iz Indije 1968god,pravi raritet,cena 6000 evra,tel:0621292567

Klavir-lira becki polukoncertni sa metalnom konstrukcijom u extra stanju.za ozbiljne kupce postoji dogovor.aca

stilski namestaj, sto, cetiri stolice,dve fotelje i dvosed,uvezeno iz Indije 1969god,porodicno nasledje,drvo orah,tapacirano indijskom svilom,potrebna sitna ulaganja ,dubinsko ciscenje,ali samo kod profesionalnih restauratora,cena moze zbog toga malo da se koriguje...

Sekira najveceg strip junaka Zagora. Napravljena od prirodnog kamena, sa drvenom drskom. Retko , kolekcionarsko Zagor je stripski junak autora Serđa Bonelija (scenario) i Galijena Ferija (crtež) koji je nastao 1961. godine u Italiji. Na prostorima bivše SFRJ prvi put se pojavio 1968. godine, u stripu pod naslovom „Nasilje u Darkvudu“. Puno ime Zagora je Zagor Te-Nej, što na jeziku Algonkin Indijanaca znači „duh sa sekirom“. Pravo ime ovog strip heroja je Patrik Vajlding. Prvobitno, Zagoru je bilo nadenuto ime Ajaks, ali se Boneli predomislio kad je čuo da postoji deterdžent istog imena. Radnja stripa se dešava u Darkvudskoj šumi u Severnoj Americi. Zagor je predstavljen kao lik atletske građe sa prepoznatljivim kostimom čiji je osnovni deo crvena majica sa žutim krugom u sredini, u kojem je nacrtana slika orla raširenih krila. Njegov verni pomoćnik i saputnik u brojnim avanturama je simpatični debeli Meksikanac Čiko. Tu su još i Tonka, poglavica Mohavka i Zagorov krvni brat, Dok Lester, indijanski vrač Mnogooki itd. Jedan od njegovih legendarnih neprijatelja je ludi naučnik po imenu Helingen. Zagorovo pravo ime je Patrik Vajlding, a rođen je u kolibi kod Klir Votera (Darkvud). Roditelju su mu se zvali Beti i Majk Vajlding i bili su irskog porekla. Kada je bio dečak, roditelje su mu ubili Indijanci Abenake koje je predvodio belac Solomon Kinski. Zagora je spasao otac bacivši ga u reku pre nego što je zajedno sa njegovom majkom nastradao u zapaljenoj kući koju su zapalili Indijanci. Nakon toga ga iz reke spašava lutalica Fici, čovek koji je bio bogati trgovac u Bostonu i koji se toga odrekao da bi došao da živi u divljini. Fici ga je naučio da rukuje kamenom sekirom. Tokom odrastanja, Patrik traži Solomona Kinskog da mu se osveti zbog smrti svojih roditelja. Jednog dana saznaje gde se on nalazi i sprema osvetu. Dolazi u selo Indijanaca Abenaka kojima je Kinski bio neka vrsta poglavice i ubija nekoliko Indijanaca iz zasede. Nakon toga Indijance hvata panika i većina napušta selo, dok manji broj ostaje uz Kinskog. Nakon toga ulazi u selo i ubija ostatak Indijanaca i bori se sa Kinskim i savlada ga. Tada mu Kinski govori da je njegov otac bio bivši vojni oficir koji je izvršio zločin nad indijancima i da je to razlog zašto su ubili njegove roditelje. Patrik ne može da veruje, ali kada vidi članak u novinama da je njegov otac proglašen krivim za taj zločin, pada na kolena i očajava. Tada Kinski uzima pištolj i nišani u Patrika. U tom trenutku se pojavljuje Fici i pogađa Kinskog sekirom i ubija ga. Ipak i Kinski je stigao da puca i pogađa Ficija, koji nakon nekoliko trenutaka umire na Patrikovim rukama. Posle tih događaja, Patrik odlazi razočaran, tužan i tada donosi odluku: „Ubuduće ću raditi samo na miru! Pokušaću izmiriti Indijance i belce, uneti više razumevanja za njih. Pomagaću onima koje ocenim pravednima, bez razmišljanja o tome ko kojoj rasi pripada“. Tako je počeo svoj put borbe protiv nepravde. Jednog dana je naišao na grupu Indijanaca koji su napali grupu glumaca sa kočijama. Savladao ih je i ubio njihovog poglavicu. Glumci koje je spasao su bili porodica Salivan koji će kasnije postati njegovi veliki prijatelji. Tokom upoznavanja sa njima, ispričao im je svoju tužnu priču i oni mu prave crveni kostim sa orlom na grudima, a Patrik daje sebi ime „Duh sa sekirom“ (indijanski naziv Za-gor Te-Nej). Kasnije tokom skupa indijanskih poglavica Darkvuda pojavljuje se u plamenom krugu na jednom proplanku. Indijanci videvši to pomisliše da je to duh i da ga je Manitu poslao. Tada Zagor govori: „Izbacite strah iz srca sinovi Manitua! Veliki Duh me nije poslao na zemlju da bih vas kaznio, nego da bih vam pokazao pravi put, kako bih vam ukazao na mudre odluke. Za-gor Te-Nej je moje ime, a ova sekira je moj znak! Ne zaboravite to“. Sve poglavice su prihvatile Zagora za svog zaštitnika, osim jednog koje se zvao Oga-Ito i koji je mrzeo belce. On Zagora izaziva na dvoboj u kojem ga Zagor pobeđuje i ubija.

kucni bife za pice kineski,rucni rad,vrhunski duborez,politura,drvo tikovina,otvara se sa svih strana sa skrivenim fiokama,uvezen iz Indije 1968god,praviraritet

stilski namestaj neobarok stil,sto,cetiri stolice,dve fotelje i kanabe,drvo orah,indijska svila,uvezen iz Indije 1968god.,cena nije fiksna zbog sitnih prepravki kao sto su zasivanje pojedinih ivica i profi dubinsko ciscenje

UZ SVAKU KUPLJENU SLIKU POTPISUJEMO KUPOPRODAJNI UGOVORMOGUĆNOST PLAĆANJA NA RATEBorivoje Stevanović (Niš, 14. oktobar 1879 — Beograd, 19. maj 1976) bio je srpski slikarMotiv: PejzažTehnika: Ulje na šper pločiDimenzija sa ramom: Dimenzija bez rama: 31,5x40,5Godina nastanka: Oko1950.Šifra: 872Borivoje Stevanović (Niš, 14. oktobar 1879 — Beograd, 19. maj 1976) bio je srpski slikar, akademik SANU. Prvi je umetnik poreklom sa juga Srbije i prvi od umetnika rođenih u Nišu koji je stekao akademsko likovno obrazovanje. Ovaj umetnik čiji je značaj nacionalnog karaktera, autohtoni je likovni stvaralac i pripadnik generacije umetnika sa kojima počinje srpska Moderna. Zajedno sa Kostom Miličevićem, Milanom Milovanovićem i Nadeždom Petrović, bio je glavni protagonista kolorističkog slikarstva u Srbiji, a po formalno-stilskim elementima slikarstva predstavlja jednog od utemeljivača beogradske varijante impresionizma. Bio je član i osnivač Udruženja likovnih umetnika Srbije i član umetničke grupe Lada.1898. — Niš, Hotel „Evropa” Prva samostalna izložba slika Borivoja Stevanovića.Deset puta je izlagao u Beogradu— Šabac, Izložba slika1956. — Niš, Umetnička galerija Sinagoga, zajedno sa vajarem Ilijom Kolarevićem.[8]1960. — Beograd, Retrospektivna izložba slika.1966. — Beograd, Retrospektivna izložba slika.1965. — Niš, Izložbeni paviljon u Tvrđavi. Retrospektivna izložba slika. [9]2008. — Beograd, Galerija RTS, Borivoje - Bora Stevanović, iz privatnih kolekcija.[10]2018. — Niš, Umetnička galerija Sinagoga, Izložba slika: Borivoje Stevanović, slikar i akademik1961. — Nagrada za životno delo (Sedmojulska nagrada).1965. — dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.1968. — redovni član Srpske akademije nauka i umetnostiCenjen među samim umetnicima i popularan kod širokog kruga građana stvaralaštvo Stevanović je stekao poziciju beogradskog slikara u punom značenju te reči. Slikao je pejzaže, najčešće periferiju Beograda, mrtvu prirodu, figure u planeru i portrete. Da je interes za čist pejzaž, jedna od karakteristika Stevanovićevog slikarstva, govori činjenica, da je počevši od ranog proleća pa do u duboku jesen, na otvorenom prostoru tražio inspiraciju za svoja likovna dela, kakvu su pružali Karaburma, Čubura ili Dušanovac. Time je on postao najverniji slikar beogradske periferije, prve polovine 20. veka.Impresionističko stvaralaštvo Borivoja Stevanovića Još za vreme studija u Minhenu usmerava se ka impresionizmu. U tom smislu serija slika Stari grm sa Dunava (1920), zajedno sa slikama Devojka sa knjigom (1906) i Savinačka crkva (1911) predstavljaju umetnika kao radoznalog i hrabrog novatora. Iz čitavog opusa Borivoja Stevanovića najviše impresionistička dela jesu studije Starog grma kraj Dunava, od kojih je sačuvano ukupno četiri. Jedno od njih se čuva u Galeriji Matice srpske i izloženo je u stalnoj postavci 20. veka.Nakon Četvrte jugoslovenske umetničke izložbe 1912. godine Stevanović se oslobađa svakog akademskog uticaja i definitivno prihvata impresionizam kao umetnički izraz.Konstruktivizam i postkubizam u stvaralaštvu Borivoja Stevanovića U trećoj deceniji 20. veka, u vremenu bogatom različitim tendencijama i inspiracijama, njegovo slikarstvo poprimilo je elemente konstruktivizma i postkubizma. Cenjen među samim umetnicima i popularan kod širokog kruga građana Stevanović je stekao poziciju beogradskog slikara u punom značenju te reči. Slikao je periferiju Beograda, ali i portrete i naročito mrtve prirode.

Ljubica Cuca Sokić (Bitolj, 9. decembar 1914 — Beograd, 8. januar 2009) bila je srpska slikarka i akademik SANU.Tehnika: Ulje na lesonituDimenzija bez rama:55x38Dimenzija sa ramom:50x47Godina nastanka: oko 1984.Šifra:845Rođena je kao kćerka Manojla Sokića (1887—1941), prvog vlasnika i glavnog urednika beogradskog lista „Pravda“ i njegove supruge Ruže, rođene Kuzmanović. Gimnaziju je pohađala u Beogradu, gde joj je profesor crtanja bila Zora Petrović, a kasnije upisuje i Kraljevsku umetničku školu. Slikanju su je učili profesori Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Jovan Bijelić i Ivan Radović. Ljubica Sokić je radila i izlagala u Parizu u godinama od 1936. do 1939. Po povratku iz Pariza, prvi put je samostalno izlagala svoje radove februara 1939. u beogradskom paviljonu Cvijeta Zuzorić. Jedan je od osnivača umetničke grupe „Desetoro“. Bila je profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1948. do 1972. Godine 1968. postala je dopisni član SANU, a od 1978. bila je redovni član. Pored slikarstva, bavila se ilustracijom dečjih knjiga i časopisa, kao i izradom skica za filmove.Njeno slikarstvo se opisuje kao intimističko. U početku je slikala mrtve prirode, pejzaže, figure i portrete. Kasnije je težila ka uprošćavanju formi, geometrizaciji i umerenoj apstrakciji. Povremeno je koristila tehnike kolaža i eksperimentalnih materijala.Bavila se crtanjem stripa. Preminula je 8. januara 2009. u Beogradu i sahranjena 13. januara na Novom groblju u Beogradu.Sačuvan je njen dnevnik iz 1940-1941 godine.Slikarska grupa „Desetoro“[uredi | uredi izvor]Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput. Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu.NagradeGran pri Prvog bijenala jugoslovenske minijaturne umetnosti (1989) - za tempere na platnu „Bez naziva“, Gornji Milanovac.Nagrada "Boža Ilić" (2006) - nagradu dodeljuje opština Prokuplje i Narodni muzej Toplice

Proizvođač: Josef Carl von Klinkosch (1822. Beč – 1888. Beč) Datum: Beč oko 1923.Na svakom delu monogram "AK" gde slovo "A" odgovara Dinastiji KarađorđevićMožda Arsen Karađorđević Materijal: Srebro 800 (svaki komad proveren grebanjem i kiselinom) Proizvođačka oznaka: „JCK 800“ (Klinkosch, 800 srebra)Oznake snimljene elektronskom lupomUkupna težina: 5300gr.Ukupna težina u srebru: 4772gr. (Odbijeno 528gr.za oštrice noževa)Kutija: Od drveta presvučena kožom Mere: V-11cm, Š-51,5cm, Dubina-35cm Opis: Ukupno 94komada u 2 pregrade za 12 osoba12 stolnih noževa, 12 viljuški, 12 noževa za predjelo,12 viljuški za predjela, 12 Supenih kašika, 12 kašika za dezert, 12 kašika za kafu,1 kutlača za supu, 1 kutlača za sos, 1 Kašika 1 viljuška za serviranje, 1 kašika i 1 viljuška za salatu,2 posude za sos ili kavijar sa orginalnim staklenim posudama,i 2 kašičice za sos ili kavijar.