ZEH SCHERZER, Bavaria - Dezertni tanjir (1949-1991) Dimenzije Prečnik: 20 cm Visina: 2 cm Težina: 220 g Sitni tragovi pribora na dnu. Žig na dnu: Zeh Scherzer (u krugu, ispod krune) BAVARIA GERMANY Kompanija „Scherzer & Co.“ koristila je žig između 1949. i 1991. godine. Kompaniju „Zeh, Scherzer & Co.“ osnovo je u nemačkom gradu Rehau (Rehau) 1880. godine Johann Nicol Adam Zeh (Johan Nikol Adam Ce), a partneri su bili Johann Michael Scherzer junior (Johan Mihael Šercer), Georg Adam Winterling (Georg Adam Vinterling), Johann Nicol Jacob junior (Johan Nikol Jakob), Johann Andreas Karl Wolfel (Johan Andreas Karl Volfel) i Johann Paulus Hertel (Johan Paulus Hertel). Fabrikaje odmah je počela da proizvodi širok spektar predmeta, uključujući servise za kafu i čaj, kućno posuđe i dekorativni porcelan. Proizvode fabrike zapazila je i kompanija „Geo. Borgfeldt & Co.” i od januara 1907. do maja 1908. fabrika je proizvela niz stavki isključivo za ovu kompaniju iz New Yorka. Pošto je imala uspeha u proizvodnji dekorativnog porcelana, kompanija je otvorila i svoje umetničko odeljenje 1908. godine, a između mnogih drugih kao savetnik je zaposlen i čuveni dizajner profesor Fritz Klee (Fric Kle). Proizvodi fabrike bili su spektakularni za to vreme, a i danas su vredan dodatak svakoj kolekciji art deco predmeta. Na osnovu ovog uspeha, i drastičnog povećanja prodaje nakon otvaranja umetničkog odeljenja, kompanija je postala akcionarsko društvo 1910. godine: „Porzellanfabrik Zeh, Scherzer & Co. A.G.“ Posle osnivanja akcionarskog društva, posao je počeo da se sve više širi, naročito na nemačkom tržištu. Dizajnersko i umetničko odeljenje počeli su da rade zajedno, razmenjujući ideje i uspešno integrišući umetničke elemente u predmete za svakodnevnu upotrebu. Neki kolekcionari smatraju da je ovo najuspešniji period u istoriji kompanije, u kojem su proizvedeni neki od najlepših predmeta. 1920-ih i 1930-tih godina vlasnici fabrike stalno su se menjali, ali je proizvodnja konstantno rasla i kompanija je stekla visoku reputaciju jednaku reputaciji čuvenih nemačkih proizvođača kao što su „Hutschenreuther“ i „Rosenthal“. Ali, baš kao i drugi proizvođači porcelana u Nemačkoj, kompanija je imala sve više teškoća da se nosi sa jeftinim uvozom. Tokom ovog perioda čak je i promenila ime i zaštitni znak u „Scherzer & Co.“ ili, jednostavno, u „Scherzer 1880“, što je bilo lakše za izgovor u drugim zemljama. Ali, od sredine 80-tih godina, prodaja je polako opadala. Do 1991. godine kompanija je još uvek bila u privatnom vlasništvu, a onda je većina akcija preuzeta od strane investicionog društva „Allerthal A.G.“ „Allerthal A.G.“ nije imao želju da restruktuira čitav posao i spreči pad proizvodnje. Jedini cilj, kao i u svakom akcionarskom društvu, bio je da spreči gubitak novca akcionara, a eksperti društva su imali različite prognoze za nemačko tržište porcelana, i nijedna nije bila pozitivna. Oni su obavestili akcionare o planovima za spasavanje novca i sazvali ih na sastanak. Proizvodnja je odmah smanjena i zvanično je, posle 112 godina, obustavljena 1992. godine. Prodaje se bez držača za tanjir. (116/19-36/116)

Nova francuska priča 2005. god. 175 str. Odlično očuvana knjiga. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 10102020

SLABIJE OCUVANA P-2/P-7

Izdaje Narodna knjiga Alfa Beograd „Georgike: srpski plug“ je roman bolnog otrežnjenja i poraznog svođenja istorijskih računa. Savićević, kao vešt pripovedač, pokazuje kako politička ideologija uvodi tragiku u ljudski život i kako raspad političkih i ideoloških zamisli ljude vraća onome što je iskonsko. Simbol tog iskonskog u njegovom romanu je oranje zemlje, nešto starije od svake politike Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez 173.strane

Izdaje - Politika - Narodna knjiga Beograd Rastko Petrović (1898-1949), brat slikarke Nadežde Petrović, začetnika modernog srpskog slikarstva. Kao sedamnaestogodišnji mladić, đak gimnazije, proživeo je albansku golgotu a zatim, preko Krfa, otišao u Francusku, gde je završio gimnaziju i položio srpsku maturu. U Parizu, u kojem je i posle rata povremeno živeo, sve do 1922, kada je diplomirao pravo, došao je u doticaj s istaknutim predstavnicima umetničke i literarne avangarde. Dalji životni put ovog pisca sličan je putu Crnjanskog: ušao je u diplomatsku službu, dosta putovao, 1935. otišao je kao diplomatski službenik u Vašington, gde ga je zatekao rat i gde je, posle rata, nastavi da živi u emigraciji, sve do smrti. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez 192.strane

Izdaje - Znanje Zagreb Stanje kao na slikama Mek povez 185.strana

Izdaje - Svjetlost Sarajevo Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 307.strana

Izdaje - Nolit Beograd Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 402.strane

Izdaje - Biz Beograd Stanje kao na slikama - korice su dosta pohabane Kupus stanje Mek povez 217.strana

Stara dopadljiva tegla,sa dva reljefna prstena. Može služiti kao vaza, kao detalj pri uređivanju enterijera, za dekupaž ... Dimenzija tegle je, visina 18,5 cm, a prečnik 9 cm. Na dnusuutisnute brojke 88: 40404 22 i između neka `trolisna` oznaka oblih završetaka, po izgledu slična kao fidget spinner :)

Riđi potomak, autor Slobodan Marković. Novi Sad, 1960. Dobro očuvana knjiga. Stanje kao na slikama. Napomena: Za detaljniji opis stanja - kontakt pre kupovine. Prodajem još dosta knjiga, pogledajte sve moje oglase, možda pronađete još nešto što Vas zanima.

Fotografije šaljem

Pesme i priče Izdaje - Duhovni put Beograd Stanje kao na slikama Mek povez 187.strana

Flasa je litarska. Visina 31cm x 14.5cm. Moze da se brise sa vlaznom krpom. Pogodna za poklone i druge prilike.

Izdaje - Narodna knjiga Alfa Beograd Ranka Radulović: `Balonci` su knjiga koja se može čitati kao svojevrstan priručnik kako sačuvati svoje mentalno zdravlje, unutrašnje biće i dušu. Situacija od ljudi pravi depresivce Ljudi kao baloni na vetrometini Stalno nam nabijaju neku kolektivnu krivicu. Da mi, ma koliko bili dobri i uspešni, nikada nećemo biti oni stari, nenadmašivi. I da ćemo fantazmatski biti krivi ako nas ukinu. Jer smo takvi kakvi smo i što nismo oni drugi`, napisala je, između ostalog, dr Ranka Radulović, neuropsihijatar u svojoj zanimljivo nazvanoj knjizi `Balonci`, u izdanju `Narodne knjige`, koja sadrži petnaestak autentičnih, literarno uobličenih priča o pacijentima, osoblju i bolnici. `To je knjiga sa egzistencijalističkim pričama zasnovanim na istinitim događajima iz psihijatriske klinike `Avala` u periodu 1993. do 1998. godine. A može se čitati i kao priručnik sa kratkim uputstvima kako sačuvati, naduvati i balansirati svoj balon,( što je svojevrstan sinonim za mentalno zdravlje, unutrašnje biće i dušu) u našem vremenu`. Ova zanimljiva doktorka, rođena 1965. u Sarajevu gde je i završila Medicinski faklutet došla je u Beograd u vreme rata u Bosni i magistrirala sa zanimljivom temom o primeni muzike u lečenju depresivnih poremećaja. `Balonci` su njena druga knjiga, a kako sama kaže, to je naziv gotovo za sve nas. U kom pogledu ljude nazivate `baloncima`? - Jer živimo u vremenima kada se teško opstaje, asocijacija mi je bila da su ljudi kao baloni na vetrometini. Tako, balonci šetaju ulicama, stoje u redovima, guraju se po autobusima... Radite sa baloncima, volite balonce, živite pored balonaca...To smo svi mi koji svim snagama čuvamo svoje balone da ih jaki vetrovi ne raspuknu ili ne oduvaju u inostranstvo. Povremeno se umore, baloni izduvaju, pa neki svrate u psihijatrisku kliniku gde ih nauče kako da ponovo naduvaju svoje balone i koja je to njihova mera. Šta je u ovim vremenima najbitnije da bi se sačuvali baloni, odnosno zdrava celina psihološkog, mentalnog sklopa? - Ako preduvate balon on puca, odnosno završava u ili u autoagresije (usmereno ka sebi) ili u heteroagresiji (usmereno ka drugima). Pri tom, neke od ljudi naučimo da žive sa rizikom vlasnika najvećeg i najupadljivijeg balona, jer su ti najpodložniji da ih probuši obična, primitivna ljudska praćka. Živimo u dugotrajnoj krizi u kojoj niz stresogenih događaja, koji imaju kumulativni karakter, iscrpljuju svakog, pa i najjačeg, pojedinca kao i čitav narod. Došlo je krajnje vreme da se nađu konstruktivna rešenja. I tu, pre svega treba poći od sebe i učiniti nešto za spas sopstvenog mentalnog zdravlja. Da li pojedinac na svom ličnom nivou može u tom smislu nešto da učini, i u čemu se satojala ta aktivnost? -Nema mesta za premišljanje ni dilemu. Čovek mora naći dodatne snage za konstruktivna rešenja na svom nivou. To je pre svega - rad! Ne toliko radi zarade, koje su, kao što znamo, male, nego zbog činjenice da je to sublimacija kao zdrav mehanizam odbrane.Druga veoma lekovita stvar je humor. Tu bih istakla da taj humor ne treba uvek da bude na tuđi račun. Naprotiv, on je daleko delotvorniji kada se odnosi na nas same ili na ličnu situaciju. Humor `olakšava` stvari. Kada se našalite stvari izgledaju drugačije, manje teške i manje crne. Može li se govoriti o opštem psiho(pato)loškom stanju, odnosno zdravlju naše nacije? - Teško je stvoriti kompletnu sliku,i dati preciznu i tačnu definiciju. Tu se može zbilja mnogo manipulisati. Ali javlja se čitav niz zanimljivih detalja. Recimo, broj telefonskih poziva, odnosno traženja pomoći tim putem je enormno povećan, dok je prisustvo pacijenata u ordinacijama nešto manje nego pre NATO agresije. Jedan od razloga takve situacije svakako leži u činjenici da klinike `Avala` više nema jer je početkom bombardovanja ukinuta, a pacijenti poslati kućama ili u druge bolnice, dok je osoblje prebačno na Institut za psihijatriju kliničkog centra Srbije.Pri tom, aktuelan problem i dalje postoji jer je veoma teško hospitalizovati ne psihotične pacijente, a samim pacijentima je teško da dobiju uput, nemaju novca da sami plate pregled, snabdevenost lekovima je loša... Da li vi, sveukupno gledano, govorite o situaciji koja od ljudi pravi depresivce? - Uprkos mučnoj situaciji koja od ljudi pravi depresivce i sve ono što, bar većina, ne bi trebalo da bude nema mesta krajnjem pesimizmu. Treba razvijati ličnu odgovornost pre svega i čuvati svoje okvire preko kojih nećete puštati frustracije koje vas se u suštini ne tiču. Tu veliku ulogu igraju porodica i prijatelji. Verujem da ovde još ima ljudi koji će smoći snage za konstruktivna rešenja, a oni će povući ostale. Nedavno sam slušala razgovor dve starije žene od kojih je jedna izbeglica prinuđena da se stalno seli. U jednoj od tih selidbi zaboravila je i urnu sa pepelom svoga muža. Kada je spoznala tu činjenicu nije se posebno uzbudila. A na pitanje zašto ga nije sahranila staloženo je odgovorila da nemože jer nema papire, a njih treba prvo nabaviti živima. To je situacija koju bi smo mogli nazvati svojevrsnom psihoterapijom koju stvara sam život. Šta ste uistinu hteli da postignete knjigom `Balonci`? - Pokušala sam da načinim svojevrstan priručnik za mentalno preživljavanje, koji će biti lako čitljiv i razumljiv. Zato sam ga i posala kao priče ili eseje. Sem toga, knjiga `Balonci` je i uspomena na kliniku koje više nema ali i demistifikacija psihoterapije. Takođe, jedan od ciljeva sa kojim sam pisala ovu knjigu je i taj da se smanji strah opšte populacije od psihijatriskih pacijenata, odnosno da se ljudi, ukoliko im je potrebno bez ikakvog straha ili opterećenja obrati za pomoć. Jer, mentalna bolest i zdravlje stoje na dva kraja iste linije, nekada smo bliži bolesnom a nekada zdravom kraju, ali smo svi na istoj duži. T. Njezić Stanje knjige kao na slikama Mek povez 157.strana

Izdaje - Bigz Beograd Ćosić je svoga junaka, pisca iz Srednje Evrope, Jaromila Hladnog, smestio u ambijent ciriškog jezera, a ovaj, okružen tamošnjim mirom, lepotom, udaljen od svih svetskih društvenih potresa i nevolja, postavlja samom sebi pitanja i na njih daje odgovore. Jaromil Hladni je duhovit, samoironičan, ne igra se samo rečima, već i ljudskim sudbinama, dovodeći ih u nemoguće veze i odnose, ma koliko vremenski i prostorno bile udaljene, zaključujući da danas i nema velike razlike između onoga ko piše bestselere i gospođa koje u dokolici kitnjasto pišu turističke vodiče (bedekere) priznajući time da književnost pogotovu prozno delo mora imati svoju „upotrebnu vrednost“ , i da je danas to jedini smisao njenog postojanja… Stanje knjige kao na slikama Mek povez 115.strana

Izdaje - Prosveta Beograd Erih Koš (Sarajevo, 15. 4. 1913 - Beograd, 25. 5. 2010), jugoslavenski i srpski književnik, prevodilac i akademik. Erih Koš je rođen 15. 4. 1913 u Sarajevu u obitelji jevrejskog podrijetla.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Naprednom pokretu pristupio je u gimnaziji, a na Beogradskom univeritetu je stupio u revolucionarni radnički pokret i primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). 1934 izabran je za člana Univerzitetskog veća, a te godine izabran je i za člana Mjesnog komiteta (MK) KPJ Sarajevo. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935 godine. 1936 godine bio je osuđen od suda za zaštitu Kraljevine Jugoslavije u Beogradu kao komunista na jednodišnju robiju. Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije se priključio 1941 godine. Bio je na političkoj dužnosti u Orjenskom partizanskom odredu III divizije i komesar brigade `Galibardl`. Nosilac je Partizanske spomenice 1941.[1] Po završetku Drugog svjetskog rata, Erih je bio potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNR Jugoslavije, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno je vreme bio u diplomatiji. Potom je radio u Narodnom muzeju kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964-1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene jugoslovenske i srpske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Americi, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj Nemačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Eih je prevodio na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave P.E.N. Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe je jedan od osnivača i prvih urednika časopisa `Savremenik`. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974 za dopisnog, a i 1978 godine za svog redovnog člana. Erih Koš je preminuo u Beogradu 25. 5. 2010 godine. Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 228.strana

Izdaje - Bigz Beograd Mirko Kovač Mirko Kovač rođen je 26. decembra 1938. u Petrovićima blizu Bileće, u Crnoj Gori. Rano je otišao od kuće, s jedinim ciljem da postane pisac, sam se izdržavao i školovao, menjao gimnazije, najčešće zbog sukoba s profesorima, pohađao Akademiju za pozorište i film u Beogradu, odsek dramaturgije, koju nije završio jer je već tada u Novom Sadu objavio roman Gubilište (1962), koji se odmah našao na tapetu „ideoloških glavoseča“. Hajka na mladog pisca, optuživanog zbog „mračne slike sveta“, trajala je gotovo godinu dana. Živi između Beograda i Zagreba, gde je za Jadran-film napisao šest scenarija. Mnogi filmovi nastali prema njegovim scenarijima dobili su domaće i svetske nagrade; Lisice (1969) proglašene su za jedan od najboljih hrvatskih filmova svih vremena, nagrađivani su i Okupacija u 26 slika (1978), Pad Italije (1981) i dr. Istovremeno piše i za pozorište: u Kamernom teatru u Sarajevu izvedena je drama Osipate se polako, vaša visosti, ali je posle premijere zabranjena, a pisac optužen da je pravio aluzije na tadašnjeg predsednika Tita. U mostarskom Narodnom pozorištu izvedena mu je drama Iskušenje, takođe zabranjena. Od televizijskih drama koje je napisao dve su izvedene na TV Zagreb. U beogradskoj izdavačkoj kući „Prosveta“ objavljuje roman Moja sestra Elida (1965), koji je iste godine preveden na nemački, a 1971. nezavisni izdavač S. Mašić objavljuje Kovačev roman Životopis Malvine Trifković (dramatizovan i izveden u Ateljeu 212 u Beogradu 1973). Roman je preveden na engleski, francuski, italijanski, holandski, mađarski i švedski jezik. Godine 1971. objavljuje u „Prosveti“ i zbirku pripovedaka Rane Luke Meštrevića, koja je dobila nagradu „Milovan Glišić“. Dve godine posle toga knjiga biva povučena iz knjižara i osuđena kao „crna slika stvarnosti“, a pisac proglašen „perjanicom crnog talasa“, pravca koji je tretiran kao izraz „skretanja u kulturi“. Kovač sve više inklinira Zagrebu, gde radi za film i televiziju i objavljuje romane Ruganje s dušom (1976) i Vrata od utrobe (1978), za koji dobija niz nagrada, između ostalih Ninovu nagradu za roman godine. Roman izlazi u džepnom izdanju u tiražu od trideset hiljada primjeraka. Esejističku prozu Evropska trulež objavljuje 1986. u „Prosveti“, a u „Bigzu“ zbirku pripovedaka Nebeski zaručnici 1987, za koju dobija nagradu BIGZ-a za knjigu godine. Studentski kulturni centar iz Beograda objavljuje mu knjigu scenarija Okupacija u 26 slika i drugi scenariji 1990. godine. U drugoj polovini osamdesetih sve se više angažuje protiv Miloševićevog režima i srpskog nacionalizma, s Filipom Davidom i istomišljenicima osniva nezavisno udruženje Forum pisaca i distancira se od srpskog Udruženja književnika, sudeluje u osnivanju Beogradskoga kruga, koji objavljuje njegov esej Bodež u srcu 1995. Pripovetke Na odru objavljuje „Samizdat B92“ 1996. godine, a iz Beograda sarađuje sa zagrebačkim nedeljnikom Danas. U Beogradu na jednom skupu Šešeljeve pristalice razbijaju mu glavu, zasut je pretnjama, pa krajem 1991. napušta Beograd i stalno se nastanjuje u Hrvatskoj, u Rovinju. Postaje stalni saradnik splitskog nedeljnika Feral Tribune i nepromenjenim tempom nastavlja da piše i protiv hrvatskog nacionalizma. U Rovinju rediguje stare i piše nove knjige: Kristalne rešetke (2004), Grad u zrcalu (2008), pripovijetke Ruže za Nives Koen (2010), novu verziju Ruganja s dušom te dve drame, izvedene u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici kao i knjige eseja Pisanje ili nostalgija (2008) i Elita gora od rulje (2009). S Filipom Davidom objavljuje Knjigu pisama 1992–1995 (1998). Dobitnik je mnogih međunarodnih i domaćih nagrada, između ostalih Herderove nagrade, nagrade Tucholsky, Ninove nagrade za roman, Andrićeve nagrade (za pripovetku Slike iz porodičnog albuma Meštrevića, 1980), slovenačke nagrade Vilenica, bosanskih nagrada „Bosanski stećak“ i „Meša Selimović“, crnogorskih nagrada „13. jul“, „Stjepan Mitrov Ljubiša“ i Njegoševe nagrade, te hrvatskih nagrada „Vladimir Nazor“, „August Šenoa“, nagrade „Jutarnjeg lista“, nagrade „Kiklop“ i drugih. Knjige su mu prevedene na desetak jezika. Mirko Kovač umro je 19. avgusta 2013. u Zagrebu, a sahranjen je u Rovinju. Stanje knjige kao na slikama Mek povez 178.strana

Izdaje - Alma Beograd Stanje knjige kao na slikama Mek povez 149.strana

Sasvim dobro očuvana. F

neobicna soljica sa motivima zivotinja

329 str brosiran povez dobro stanje

SVE SA SLIKE ZA TE PARE

"OTKUP SVIH LUKSUZNIH SATOVA 063/1260-520 OTKUP ROLEX SATOVA 063/1260-520 OTKUP SVIH SATOVA 063/1260-520 OTKUP SVIH PRESTIZNIH SATOVA 063/1260-520 Kao sto su: Rolex, Breitling, Omega ,AP, Zenith, Longines, Tag Heuer, Iwc, Hublot...i mnoge druge luksuzne firme. Slike vasih satova mozete poslati na Viber ili WhatsApp ili pozivom na broj 063/1260-520 063/1260-520"

Zapremina tegle je 750 ml. Dimenzije su, visina (dubina) 14,5 cm, a prečnik 7,5 cm. kod navoja (otvora), u nižem delu, gde su uspravne linije i 8,5 cm. Tegla se prodaje bez poklopca. Veoma mi se dopadaju stare tegle sa karakteristično rezbarenim svojim stranicama i neuobičajenijih oblika. Mišljenja sam da su one, kao takve, veoma dopadljiv i originalan detalj u uređivanju enterijera ...