Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm Srećna licitacija.

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

Metodi Petrov je rođen 24.05.1920.godine selo Željuša kod Dimitrovgrada.Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata.Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnost. Dimenzije : Dužina : 24,5 cm Širina : 34,5 cm Samo slika : Dužina : 18,2 cm Širina : 25,5 cm

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

18 x 13 cm Tošo Dabac (Nova Rača, 18. svibnja 1907. - Zagreb, 9. svibnja 1970.), hrvatski fotograf priznat u svijetu, jedan je od osnivača i glavnih predstavnika t.zv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Rođen je u Novoj Rači kraj Bjelovara. Krsno ime mu je Teodor Eugen Maria Dabac. Osnovnu školu završio u Novoj Rači. S obitelji preselio se u Samobor. Pohađao je Kraljevsku klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1925. godine. Upisao je studij prava u Zagrebu, ali ga nije završio. Radio je za `Fanamet film` i MGM ured u Zagrebu kao prevoditelj i osoba zadužena za odnose s javnošću. Uređivao je časopis `Metro-Megafon`. Prvi dodir s fotografijom 1924. imao je kod školskog kolege Ivice Sudnika iz Samobora. Prva njegova sačuvana fotografija je panorama Samobora potpisana i datirana 7. ožujka 1925. Prvi put je izlagao fotografije na izložbi amatera u Ivancu 1932. Jedan je od osnivača i glavnih predstavnika tzv. Zagrebačke škole umjetničke fotografije. Fotografija Toše Dabca: Vojin Bakić radi na skulpturi Bika Nositelj je socijalnog smjera u fotografiji. Snima život ulice, prosjake, ljude iz naroda, sajmišta, procesije i putujuće cirkusante (ciklusi Bijeda i Život ulice, 1932.- 1935.) Slijede ciklusi portreta, folklora, životinja, arhitekture, krajolika i kulturnih spomenika na kojima radi do kraja života. Još od tridesetih godina 20. stoljeća, sudjelovao je na niz izložbi u zemlji i inozemstvu (Prag, Philadelphia, Luzern, Antwerpen, Beč, Ljubljana, Frankfurt, München, New York) u društvu tada najznamenitijih svjetskih fotografa. Jedna od najznačajnijih nagrada je iz 1938. za najbolju fotografiju u mjesecu (Camera Craff). Imao je veliku čast biti član `Photographic Society of America`. Godine 1951., Foto savez Jugoslavije dodijelio mu je titulu majstora fotografije. Ukupno je uslikao oko 200 000 fotografija, najviše u gradu Zagrebu. Imao je atelje u Ilici 17, u kojem je radio tridesetak godina. Oženio se opernom pjevačicom Julijom Grill 1937. Sudjelovao je u Drugom svjetskom ratu na strani partizana od 1943. Umro je u autobusu za Gornji grad 9. svibnja 1970. Privatna zbirka s njegovim radovima (Arhiv Tošo Dabac) otvorena je u Zagrebu 1980. U povodu stogodišnjice njegovog rođenja, Arhiv Tošo Dabac i Muzej suvremene umjetnosti Zagreb predstavali su program `Stogodišnjica rođenja Toše Dabca, koji se obiljezavao od travnja 2007.

★★ MUZICKA LINIJA + SLUSALICE! ★★ ★ OBAVEZAN KONTAKT PRE POTVRDE KUPOVINE NA KUPINDU! ★ U KOMPLETU: 1. Nova RX-9UX Japan (Osaka) - Linija Radio Kasetofona sa 2 Zvucnika! 2. Aula Storm Slusalice u Kutiji * Napomena: LG Mali Zvucnik, koji je prikazan u klipu vise ne dolazi uz Komplet, jer je prodat. Cena je spustena! ★ OPIS UREDJAJA: - Cena za Ceo Komplet (Linija + Slusalice) je 11.000 dinara! - Nova RX Linija je uredjaj koji poseduje vise funkcija, kao sto su Radio, Kasetofon, Snimanje, kao i dosta konektora i ulaza za Mikrofone, Slusalice, Kasete, Telefone i slicno. - Nova RX Linija je Spolja u Veoma Dobrom Stanju tj. nije nigde Polomljena i Slicno. Pri povezivanju zvucnika se mora dobro pogoditi ugao zbog zica, ali se licno NE RAZUMEM u ove Audio Uredjaje pa nisam testirao kako radi sa Konektorima, niti sam dublje ulazio u materiju. Zato sam i Snimio Video da se uverite u to da je Uredjaj ispravan i o cemu tacno govorim! - Kada se zvucnici povezu preko zica i kada se pogodi pravi ugao zvuk je veoma glasan i kvalitetan. Verovatno postoji nacin da se sve to bolje poveze, ali mi je i Ovakav Sluzio Svrsi u nekim situacijama, pa ga nisam sredjivao dodatno. - AULA Storm Slusalice su Veoma Kvalitetne, sa dosta dugim kablom za povezivanje. Poseduju 3 Konektora, 3.5mm za Zvuk, Mikrofon i USB Konektor za Vibracije i Simluaciju Kvalitetnog Basa. Nisu previse Glasne, a zvuk je svakako bolji kada se povezu preko racunara. - AULA Slusalice takodje poseduju i mali Upravljac/Kontroler, preko kog se ukljucuju i iskljucuju vibracije i podesava zvuk. - AULA Slusalice imaju Lepo Plavo Osvetljenje, na delovima za Usi i Kontroleru. Sve to mozete videti na slikama. - Stanje Slusalica je Veoma Dobro. Nisu mnogo koriscene, a uglavnom su duzi period stajale bez ikakve upotrebe. Poseduju malo izguljen materijal na delu koji pritiska glavu i neke manje tragove koriscenja. Sve to mozete videti na slikama ★ NAPOMENE: - Za vise slika, informacija ili Video me slobodno kontaktirajte, pre kupovine. Ukoliko niste u mogucnosti da licno vidite uredjaje, mogu Vam poslati sta Vas interesuje. Nakon Kupovine, Reklamacije NE Primam! - Moguce je Slanje, ali je najsigurnije Licno Preuzimanje. Preporucujem Licno Preuzimanje!

Erih Deker - Crtez iz 1963 godine Dimenzije sa ramom 29cm X 24cm Erih Deker(1920-2001) Akademski slikar, zavrsio Akademiju primenjenih umetnosti u Lajpcigu, odsek grafike i scenografije 1939. g.. Erih Deker je 1940. godine bio mobilisan u Vermaht i raspoređen u artiljerijski puk, gdje je crtao topografske karte i zidne novine. U Sarajevu je prekomando-van 1943. godine, i tu je proveo najveći dio svoje vojne službe u Jugoslaviji. Zarobljen je sredinom maja 1945. godine nedaleko od Celja, a zatim je sa ostalim zarobljenicima pešice izvedenim do Našica, gdje su bili smjesteni na imanju grofova Pejačevića. U tom improviziranom logoru nije bilo žičane ograde niti stražarskih kula, a Deker je „svo slobodno vrijeme provodio ispunjavajući blok crtežima u tušu.“ U Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu čuva se blok sa četrnaest crteža crnim tušem na akvarel-papiru. Posle Drugog svetskog rata, ostao da zivi i radi u Beogradu. Pored slikanja i crtanja radio i kao scrnograf u Narodnom pozoristu u Beogradu.

Crtež našeg poznatog arhitekte Aljoše Josića koji je živeo i radio u Parizu. Njegovi radovi su retko dostupni u Srbiji Dimenzije rama 55 x 45, vidljivi deo slike 40 x 30 cm. Od 1953. je u Parizu gde interdisciplinarna iskustva primenjuje delujući unutar Atelier des bâ tisseurs (ATBAT), projektantskog biroa sa naglašenim istraživačkim pristupom. Sa već potvrđenim autorima – Žoržom Kandilisom i Šadrahom Vudsom, 1955. osniva nezavisni arhitektonski biro Kandilis-Žosik-Vuds, kome se pridružuje i arhitekt G. Brinaš, građevinski inženjeri A. Pio i P. Doni. Razdoblje stvaranja u ovom ateljeu obeleženo je velikim međunarodnim uspesima tima (projekti Habitat évolutif, 1959, Cuvette Saint-Martin u Čadu,1962), te izvođenjem brojnih građevina širom sveta, od Francuske, preko Nemačke, do dalekog Pakistana i Peru. Internacionalni proboj tim će ostvariti osvajanjem prve nagrade za kompleks univerzitetskih zgrada u Berlinu (1963, 1967-79), kao i planiranjem i izvođenjem novog grada Toulouse le Mirail (konkurs 1962, realizacija 1964-77). Šezdesetih godina posvećuje se pedagoškom radu. Napustivši “ modernistički trijumvirat” Kandilis-Žosik-Vuds 1963. godine, osniva Atelier Josic u Sevru kraj Pariza.

TITO i JOVANKA Beogradska konferencija nesvrstanih zemalja 1-5. 9. 1961, Hotel `Metropol`, svečani prijem za učesnike Konferencije, 3. septembar 1961. Pažnja !!!!!!!!!! ... Na fotografiji se iz aviona vidi i tadašnji drugi `jaki` čovek komunističke Jugoslavije, ALEKSANDAR RANKOVIĆ, šef savezne Udbe, koga je Josip Broz TITO, šef partije i države, nemilosrno politički likvidirao na čuvenom Brionskom plenumu 1. jula 1966. godine, održanom radi raščišćavanja izmišljene afere `prisluškivanja` Predsednika države Josipa Broza Tita! AR je došao na Plenum, pojma nemajući da mu je spremljena i zategnuta politička omča oko vrata !!! Egzekucija je bila nemilosrdna, AR je na Plenumu doživeo srčani udar, a `drugovi` nisu dozvolili da lekar interveniše i zdravstveno mu pomogne !!! Na slici se vidi, leđima okrenuta, žena AR, Slavka Ranković, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koja je zbog `odbrane` svog muža AR, politički šikanirana i odstranjena sa Ekonomskog fakulteta! Aferim !!!!! (Mihajlo Grušić) ............................................................. JOVANKA BROZ Modni svet prve dame Jugoslavije Hol radio-televizije Srbije od 16. septembra do 30. novembra 2021. FOTOGRAFIJA ФОРМА РАЗГЛЕДНИЦЕ MUZEJ JUGOSLAVIJE NEKORIŠĆENO ЕКСТРА ******** GAlp

Edo Murtic Grafika iz 1986. godine. Potpis dole desno. 26x21 cm. RETKO! Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

Slavimir Stojanovic Futro - Stories Offset print 1/3 Ram kao na slici, dimenzije grafike su 26x27 cm. Славимир Стојановић (Београд, 7. јануар 1969), српски је дизајнер, креативни директор, илустратор и визуелни уметник.[1] Студирао је Академију примењених уметности у Београду, а потом и ХДК - Школа за дизајн и примењену уметност (швед. Högskolan för Design och Konsthantverk) на Универзитету у Гетеборгу (Шведска) у класи проф. Х. К. Ериксона,[2] као и Ликовну академију у Љубљани, Словенија.[3] Сматра се одговорним за подизање стандарда не само у Србији, већ у целој источној и Централној Европи.[4] Биографија Дизајнерску каријеру је почео као арт директор у С-Тим Битс Сачи & Сачи Адвертајзинг Балканс (енгл. S. Team Bates Saatchi & Saatchi Advertising Balkans). У С-Тиму Стојановић је добио прилику да неометано развија своје идеје захваљујући неколицини значајних клијената агенције (Сони, Мерцедес Бенц, Мишлен, Кока кола[5]), што је након извесног времена довело до буквалног препорода српског графичког дизајна и рекламе.[4] Стојановићев рад у Сачију је такође донео многе значајне међународне награде (око 150), а сам Стојановић је постао један од најхваљенијих дизајнера у Централној Европи. Стојановићев највероватније најпознатији рад је лого радио-станице Б92, водећег независног јавног гласила у Србији, за који је Стојановић добио два пута награду MTV Free Your Mind[4]. Такође је радио дизајн за омоте албума разних српских уметника (Рамбо Амадеус, Плејбој, А. К, и др.[5]). Крајем деведесетих сели се у Љубљану где проводи годину дана у фирми Компас Дизајн као креативни директор. Данас ради у Арих дизајну у Љубљани и власник је креативног сервиса Футро.[6] Уметнички рад Славимир Стојановић је оставио вишеслојни печат на целу екс-југословенску дизајнерску сцену. Прво се усредсредио на међународне, софистициране трендове и потпуно одбацио крут и тежак стил заостао још од комунистичких времена. Његове рекламе својом симболиком директно ударају на подсвест и активирају осећај за чисто визуелну лепоту која се често заснива на чистом парадоксу.[4] Стојановић је такође у српски дизајн увео модерну употребу типографије. Пажљивим одабиром слова, био је први који је почео да користи неке фонтове, сматрајући да слово није само средство вербалног изражавања, већ кључни део визуелне дефиниције.[4] Велики утицај су на њега извршили Мирко Илић, Пол Ранд, Тибор Калман и Вуди Пиртл.[4] Награде Добио је више од 200 међународних награда и признања, укључујући: Epica, Cresta, Eurobest, Clio, Cannes, Art Directors Club, Type Directors Club, European Design Excellence, Communication Arts Award, Graphis Annual, Global Award, Montreux Gold, Brumen Grand Prix, за најбољи графички дизајн у Словенији, Грифон,[7] за најбољи графички дизајн у СЦГ, итд.[6] Његови су радови део колекција у музеју Помпидоу у Паризу, Музеју уметности и рекламе у Хамбургу и у Музеју плаката у Варшави.[2] Књиге Синги Лумба и Дрво чаробних оловака, 2017.[8] Синги Лумба и Коцкаста планета, 2020.[9] Девет - роман у илустрованим причама, 2022.[10] Речник бескрајног одрастања, 2022.[11]

Slavimir Stojanovic Futro - Stories Offset print 1/3 Ram kao na slici, dimenzije grafike su 26x27 cm. Славимир Стојановић (Београд, 7. јануар 1969), српски је дизајнер, креативни директор, илустратор и визуелни уметник.[1] Студирао је Академију примењених уметности у Београду, а потом и ХДК - Школа за дизајн и примењену уметност (швед. Högskolan för Design och Konsthantverk) на Универзитету у Гетеборгу (Шведска) у класи проф. Х. К. Ериксона,[2] као и Ликовну академију у Љубљани, Словенија.[3] Сматра се одговорним за подизање стандарда не само у Србији, већ у целој источној и Централној Европи.[4] Биографија Дизајнерску каријеру је почео као арт директор у С-Тим Битс Сачи & Сачи Адвертајзинг Балканс (енгл. S. Team Bates Saatchi & Saatchi Advertising Balkans). У С-Тиму Стојановић је добио прилику да неометано развија своје идеје захваљујући неколицини значајних клијената агенције (Сони, Мерцедес Бенц, Мишлен, Кока кола[5]), што је након извесног времена довело до буквалног препорода српског графичког дизајна и рекламе.[4] Стојановићев рад у Сачију је такође донео многе значајне међународне награде (око 150), а сам Стојановић је постао један од најхваљенијих дизајнера у Централној Европи. Стојановићев највероватније најпознатији рад је лого радио-станице Б92, водећег независног јавног гласила у Србији, за који је Стојановић добио два пута награду MTV Free Your Mind[4]. Такође је радио дизајн за омоте албума разних српских уметника (Рамбо Амадеус, Плејбој, А. К, и др.[5]). Крајем деведесетих сели се у Љубљану где проводи годину дана у фирми Компас Дизајн као креативни директор. Данас ради у Арих дизајну у Љубљани и власник је креативног сервиса Футро.[6] Уметнички рад Славимир Стојановић је оставио вишеслојни печат на целу екс-југословенску дизајнерску сцену. Прво се усредсредио на међународне, софистициране трендове и потпуно одбацио крут и тежак стил заостао још од комунистичких времена. Његове рекламе својом симболиком директно ударају на подсвест и активирају осећај за чисто визуелну лепоту која се често заснива на чистом парадоксу.[4] Стојановић је такође у српски дизајн увео модерну употребу типографије. Пажљивим одабиром слова, био је први који је почео да користи неке фонтове, сматрајући да слово није само средство вербалног изражавања, већ кључни део визуелне дефиниције.[4] Велики утицај су на њега извршили Мирко Илић, Пол Ранд, Тибор Калман и Вуди Пиртл.[4] Награде Добио је више од 200 међународних награда и признања, укључујући: Epica, Cresta, Eurobest, Clio, Cannes, Art Directors Club, Type Directors Club, European Design Excellence, Communication Arts Award, Graphis Annual, Global Award, Montreux Gold, Brumen Grand Prix, за најбољи графички дизајн у Словенији, Грифон,[7] за најбољи графички дизајн у СЦГ, итд.[6] Његови су радови део колекција у музеју Помпидоу у Паризу, Музеју уметности и рекламе у Хамбургу и у Музеју плаката у Варшави.[2] Књиге Синги Лумба и Дрво чаробних оловака, 2017.[8] Синги Лумба и Коцкаста планета, 2020.[9] Девет - роман у илустрованим причама, 2022.[10] Речник бескрајног одрастања, 2022.[11]

numerisani primerak broj 5 sve potpisao Mersad Berber RETKO! Sarajevo poezija grafika, 1972/73. Grafička mapa 13 grafika i listovi sa poezijom Lorens Darel, Tin Ujević, Ivo Andrić... : Portfolio with 13 col. : Mappe mit 13 farbigen unutra je sve jako lepo očuvano, kožna fascikla ima blage tragove stajanja, sve je kao na slici slobodno pitajte šta vas interesuje 13 grafika Plus 13 pesama I propratni tekst Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. siječnja 1940. - Zagreb, 7. listopada 2012. ) je bio bosanskohercegovački akademski slikar. Mersada Berbera se uvrštava među najveće slikare neoklasiciste njegovog doba. Biografija Mersad Berber je diplomirao na Akademiji likovnih umjetnosti u Ljubljani 1963., u klasi Maksima Sedeja. Postdiplomski studij grafike je zavšio na istoj Akademiji kod Rike Debeljaka. Od 1978. do 1982. godine predavao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu-[1]. Tijekom 1990-ih, za vrijeme rata u BiH, seli u Zagreb. Do kraja života živi i radi u Zagrebu i Dubrovniku. Bavio se slikanjem, grafikom, tapiserijom, ilustracijom te je radio scenografiju i kostimografiju, a 1985. završio je svoj crtani film Tempo Secondo. Održao je gotovo stotinu samostalnih i sudjelovao u nizu skupnih izložbi u Europi, SAD-u i Aziji, a dobitnik je više od 50 nagrada i priznanja za svoj rad. Bio je član Ruske akademije umjetnosti od 2007. godine. [2] 1984. godine Galerija Tate u Londonu uvrštava Berberove slike u svoj stalni postav.

Georgije Branković, patrijarh srpski (Feodor Butkevič, ulje na platnu, 1892) reprodukcija /fotografija po očuvanosti papira/kartona cenim da datira iz `20-ih godina prošlog veka nemam izvor ni pouzdanu informaciju sem da je slika naslikana 1892(original) SOMBORSKI PROTA – SRPSKI PATRIJARH (Georgije Branković) 28/06/2018 Đorđe Branković, somborski prota, dugogodišnji upravitelј ovdašnje Srpske učiteljske škole (Preparandije), kasnije vladika temišvarski, mitropolit karlovački i patrijarh srpski, rođen je 1830. g. u Kulpinu, kao sin paroha i nekadašnjeg sentandrejskog preparandiste Timotija Brankovića, i Jelisavete, devojaštvom iz ugledne i stare porodice somborskih Bikara. Osnovnu školu Đorđe Branković je završio u Senti, gde je od 1833. g. njegov otac bio paroh. U Vrbasu je završio četiri razreda evangelističke gimnazije, a peti i šesti razred gimnazije pohađao je u Baji. Studije filozofije u Nađkerešu prekinuo je 1848. g. zbog Mađarske revolucije. Između 1849. i 1852. g. radio je kao gradski podbeležnik u Senti, a između 1852. i 1855. g. pohađao je i sa odličnim uspehom završio Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Za đakona ga je, o Nikolјdanu 1855. godine, rukopoložio vladika bački Platon Atanacković u novosadskoj Sabornoj crkvi, a o Božiću 1856. g. Đorđe Branković je rukopoložen za sveštenika sa službom u Senti, gde je prvo služio kao pomoćnik (kapelan) kod svog oca, a po njegovom obolјevanju i kao administrator senćanske parohije. RETKO

u stilu Dade Djurica ... Miodrag Daja Anđelković, poznati akademski slikar iz Niša i dobitnik brojnih nagrada Bez naziva, 1981 bakropis kasiran na karton, signaturam, posveta autora, 15,5 x 24 cm plus originalni paspartu Anđelković je rođen u Jelašnici, Akademiju likovnih umetnosti završio je 1970. godine u Beogradu, a kao stipendista Fonda “Moša Pijade” boravio je na stručnom usavršavanju u Parizu 1980. Bavio se slikarstvom kroz uljane slike, akvarele i kolaže, ali i grafikom, esejistikom i likovnom kritikom. Održao je brojne izložbe u Nišu, Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima u zemlji, ali i inostranstvu - u Lucernu, Bazelu, Arauu, Rajnahu, Bukureštu, Parizu, Varni, kao i u Kuvajtu i Jordanu. Osim samostalnih, izlagao je i na preko 200 kolektivnih izložbi u Srbiji, među kojima su Bijenale jugoslovenske grafike u Beogradu, Bijenale minijature u Gornjem Milanovcu, Bijenale akvarela u Zrenjaninu i Trijenale savremenog jugoslovenskog crteža u Somboru. Dobijao je nagrade na Koloniji mladih u Ivanjici, na izložbi “Vojnici slikari”, na Bijenalu akvarela u Zrenjaninu, ali i nagradu iz Fonda Đorđa Andrejevića Kuna, Otkupnu nagradu na Oktobarskom salonu, “Zlatnu značku” KPZ Srbije i “Mali pečat” Niškog Grafičkog kruga. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije, Društva srpskih umetnika “Lada” i Grupe A, kao i dugogodišnji saradnik Narodnih novina, gde je objavljivao prikaze izložbi i feljtone. Do penzionisanja je radio u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Nišu kao muzejski savetnik konzervator.

Šifra MICRO-M-105R Aktivni drveni zvučnici sa ugrađenim pojačalom i FM radiom Opremljeni sa subwooferom za moćan bass zvuk i kompaktnim satelitima za reprodukciju viših tonova Mogu se povezati sa većinom uređaja sa 3.5 mm interfejsom (DVD plejer, laptop ili desktop računar…) Omogućavaju i reprodukciju muzike sa prenosnih memorijskih uređaja (USB i SD kartice) Isporučuju se sa daljinskim upravljačem 3.999,00

Šifra MEET-SP201 Mini zvučnci koji integrišu upotrebu u kancelariji i kod kuće Koriste zvučnike punog opsega, a interna akustička struktura međusobno sarađuje kako bi proizvela izvanredne zvučne efekte, sa jasnim visokim tonovima, stabilnim srednjim tonovima i snažnim basom Bez obzira da li je u pitanju kancelarija ili zabava, dobar zvuk će Vam pružiti zadovoljstvo i pomoći da radite efikasnije Punjenje putem USB-a/5V, ulaz za zvuk koristi 3.5mm priključak, pogodan za širok spektar uređaja sa 3.5mm audio dizajnom 809,00

predratna ORIGINALNA fotografija GLADYS SWARTHOUT iz 1937. glamur glamour film movie veliki format dim. 26 x 20 cm Gladys Swarthout (b. December 25, 1900, Deepwater, Missouri – d. July 7, 1969, Florence, Italy) was an American mezzo-soprano opera singer and entertainer. While studying at the Bush Conservatory of Music in Chicago, a group of friends arranged an audition for her with the Chicago Civic Opera Company. Much to her surprise, she ended up with a contract, though at the time she didn`t know a single operatic role. By her debut a few months later, she had memorized 23 parts and participated in over half of the season`s operas. She sang for the Ravinia Opera Company of Chicago for three seasons. In 1929, she made her debut with the New York Metropolitan Opera Company, where she was a participant for several decades. Swarthout`s role as Carmen was well respected. She regularly worked eight hours a day with vocal coaches, and would spend an hour or more singing duets with her husband, Frank Chapman, also an opera singer. She also advocated inflating balloons and blowing bubbles to strengthen the chest. She also wrote a semi-autobiographical novel entitled Come Soon, Tomorrow: The Story of a Young Singer first published in 1943 that went through at least seven printings. She starred in five films for Paramount Pictures, including Rose of the Rancho, Romance in the Dark, Give Us This Night and Ambush. For the movie Champagne Waltz with Fred MacMurray, she sang her songs in five languages, including French, German, Italian, and Spanish for the foreign versions of the films. Swarthout also performed on a number of opera shows on television. In one of her final public singing performances, she did a concert in January 1951 at the Met. She continued to make public appearances, including an appearance on What`s My Line? in 1951. The Railroad Hour presented Martha on February 22, 1954. She was often heard on radio programs, including those of General Motors, RCA-Magic Key, Camel Caravan, the Ford Symphony and the Prudential Family Hour. In a 1942 article, Time Magazine reported that she had earned $1,250,000 in her lifetime. One of her signature songs on the radio was Bless this House featured in advertising and commonly found framed in many homes throughout America. Shortly after World War II Swarthout recorded `Just Awearyin` for You` (w. 1894 by Frank Lebby Stanton, m. 1901 by Carrie Jacobs-Bond). Swarthout first married Harry Kern of Chicago, an older man who was general credit manager for the Hart-Schaffner Marx Company, but she still retained her maiden name for her singing appearances. Kern died in 1931. She later married Frank M. Chapman, Jr. (1931); the two had first met in an opera house in Naples two years earlier. In addition to their common interest in singing, they enjoyed collecting French furniture, many examples of which can be seen in their photographs together. She once said, `Our marriage started as a romantic adventure. We intend to keep it that way.` She collected silver and they had several dogs. It was also Chapman`s second marriage. In 1956, Swarthout was diagnosed with a mitral heart valve problem. She eventually decided to undergo open heart surgery; she was on the operating table for six hours. Later, she began a campaign to ensure that parents knew the dangers of unsuspected rheumatic fever. In 1958, Dr. Paul Dudley White presented her with the American Heart Association`s very first `Heart-of-the-Year` Award, to be given annually to a distinguished American whose faith and courage in meeting the personal challenge of heart disease have inspired new hope for hearts. She wrote about her decision in When the Song Left My Heart, an article in the October 1958 Everywoman`s Family Circle. As she went into retirement, she and Frank bought a villa in Italy, La Ragnaia, near Florence, where they lived together until Chapman`s death in 1966.

Grafika u tehnici akvatinta “Summer Time” Branke Bradic clana ULUPUDS-a od 1993. Nastala 2003 godine i predstavlja 16. od 30 napravljenih otisaka. Dimenzije su sa ramom 52 X 36,5. Bez rama (oiviceni deo gde je ulegnuce sa radom) 17 X 32 cm. Na poledjini je posveta i potpis slikarke. Branka Bradić ( Beograd , 1963), završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Miloša Ćirića i Branislava Makeša i postdiplomske studije na istom fakultetu u klasi Dušana Petričića i Bogdana Kršića. Radi kao samostalni umetnik - illustrator, slikar i grafičar. Takodje, radi kao instruktor crtanja, slikanja i karikature u privatnoj školi za umetnost u Kanadi. Kraće vreme radila i dizajn za nakit i modele u vosku. Član ULUPUDS-a od 1993. Izlagala na 2 samostalne i preko 60 žiriranih izložbi. Ilustrovala 11 objavljenih knjiga/udžbenika, ima umetnička dela u privatnim i javnim kolekcijama u Evropi, SAD, Kanadi i Japanu. Vaznije izložbe: Oktobarski salon, Zlatno pero Beograda, Majska izložba grafike beogradskog kruga, Majska izložba ULUPUDS-a, Svetski festival karikature u Portugalu, Međunarodna izložba grafika malog formata u Barseloni – Španija, Međunarodno bijenale ilustracija u Bratislavi - Slovačka, Međunarodna izložba umetnosti malog formata u Virdžiniji – SAD, Svetska izložba malih slika i grafika u Pizi – Italija, izložba minijature u Tokiju-Japan i druge. Nagrade i priznanja: 1986 Nagrada Univerziteta umetnosti u Beogradu za najbolji uspeh iz glavnog stručnog predmeta na četvrtoj godini studija; 1988 Otkup tiraža grafike (“ Grafika meseca” ) na otvorenom konkursu Galerije Grafički kolektiv i 1989 otkup tiraža na konkursu JAT-a; 1993 Diploma “ Izložba meseca” od strane likovnog kritičara rubrike “ Likovni život grada” radio emisije “ Košava” za samostalnu izložbu ilustracija; 1995 Treća nagrada za dizajn za knjigu “ Ja, prijatelj svoga psa” na međunarodnoj izložbi knjiga u Beogradu; 1997 Nagrada “ Best in Show” (“ Najbolje na izložbi” ) – Toronto, Canada; 1998 &2001 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Che Ha Consegnito la Varutazione di Segnalato” ) za crteže na međnarodnoj izložbi u Pizi – Italija; 1999 Druga nagrada za uljanu sliku na izložbi minijature u Londonu , Canada ; 2004 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Mentions” /” Jury commendation” ) za grafiku na međunarodnoj izložbi minijature u Vile-Mari, Kanada 2005 Novčana nagrada za “ zapaženi umetnički rad” (“ Honorable mention” ) za grafiku na nacionalnoj izložbi malih grafika u Koloradu, SAD;

Teologija stara gravura Rafaelo 1781 godina Uramljena grafika iz 18 veka , ručno bojena , prema slavnoj Rafaelovoj fresci u Vatikanu . Kupljena u čuvenoj galeriji Pinakoteka u Barseloni . Teologia - Divinarum Rerum Notitia - Raffaello Veličina grafike bez rama 46.2 x 42.5 cm Autori : Raphael Sanzio d’Urbino (1483-1520) (freska na zidu papsog stana u Vatikanu ) Bernardino Nocchi (1741-1812) (posredni crtač) Raphael Morghen (1758-1833) (graver) Izdavač : Joh. Volpato ( Giovanni Volpato ) , Rim 1781 godine. Kolorista - nepoznat. Natpisi : Theologia – Picta in fornice imminet tabulae (vulgo) la disputa del Siño Sacramento Bernandius Nocchi del Ralph Morghen sculp. Joh. Volpalo direct of Vendit Romae Alegorisjka grafika prema čuvenoj Rafaelovoj fresci koja prikazuje personifikaciju teološke nauke. Jedna je od četiri freske , peronifikovanih nauka Pravde , Filozofije, Teologije i Poezije. Freske, koje se smatraju jednim od najvećih Rafaelovih dostignuća, naručio je 1509. papa Julije II kao deo dekoraciju Stanze della Segnatura, jedne od četiri sobe, u vatikanskim stanovima. Ova soba je trebalo da služi kao privatna biblioteka pape Julija , a ukrasi prikazuju glavne stubove ljudskog znanja. Četiri personifikacije su naslikane u krugovima na zasvođenoj tavanici, a između njih i ispod njih na zidovima su freske vezane za oblasti znanja koje predstavljaju. Alegorijska figura teologije, okružena je sa dva krilata anđela koji drže ploče sa natpisom Divina[rum] [Rer]um Notitia ( Otkrovenje Božanskih stvari ) . Citat je uzet iz dela vizantijskog cara Justinijana . ( Justinijan I ili Justinijan Veliki,( 482 — 14. новембар 565 god. ) Grafike je objavio Đovani Volpato (1740-1803) u Rimu 1781 godine prema crtežu Bernarda Nokija. Ovaj primerak grafike je nakon toga ručno obojen prema bojema originalnog rada Rafalea Urbina, najverovatnije u 19. veku. Teologija sedi na prestolu od oblaka i noci crveno - zelenu - belu haljinu zanesenu vetrom. Crvena - zelna i bela boja su simbolika hrišćanskih ( Teologijinih ) vrlina: milosrđa, nade i vere. Rafaelo je bio jedan od tri najveća umetnika italijanske renesanse i uspešan arhitekta. Kao glavni papin arheolog, učestvovao je u iskopavanjima drevne Zlatne kuće Nerona i mnoge rimske freske koje je tamo video u stvaranju adaptirao prilikom sopstvenih oslikavanja zidova i plafona u Vatikanu i privatnim vilama u Rimu. Otiske napravljene prema Rafaelovim crtežima je za njegovog života izradio graver Markantonio Rajmondi (oko 1470-1482 ). Kasnije su prema njima radili pozniji grafičari. Rafaelove grafike drugih gravera bile su posebno popularne u neoklasičnom periodu sredine 18. veka i ranog 19. veka, što se poklopilo sa ogromnim oživljavanjem interesovanja za klasičnu umetnost antičke Grčke i Rima, kao i za klasicizam renesanse. Bernardino Noki je bio italijanski slikar portreta, verskih i istorijskih tema koji je živeo i radio u italijanskim gradovima Luci i Rimu. Papa Pije VI ga je 1780. imenovao za zvaničnog vatikanskog slikara i ukrasio je brojne palate u Rimu, uključujući freske u Palati konsulta i Vatikanskom muzeju. Takođe je završio narudžbine za crkve, uključujući poznate slike za crkvu San Sekondo u Gubiju i baziliku San Fredijano u Luci. Rafael Morgen je bio izuzetno vešt i uspešan italijanski graver, koga su savremenici smatrali jednim od najvećih koji su ikada živeli. U početku ga je obučavao njegov otac, umetnik Filipo Morgen, a zatim je postao šegrt kod Đovanija Volpata u Rimu, postavši njegov saradnik i oženivši se njegovom ćerkom. Njegov opus obuhvata oko 250 grafika u različitim žanrovima, a posebno gravura po majstorima italijanske renesanse, poput da Vinčija i Rafaela. Morgen je bio profesor na Firentinskoj akademiji i graver Velikom vojvodi od Toskane. Takođe je bio cenjen u Francuskoj, gde ga je kralj Luj KSVIII postavio za saradnik Instituta de France 1803. i odlikovao Legijom časti. Na poleđini grafike nalazi se nalepnica Pinakoteke u Barseloni, čuvene galerije koja je radila u periodu između 1928 i 2004 godine.

17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - spomenik - beograd - zima - sneg dim. 41 x 30 cm , potpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.