Dodatne informacije Pisac MUHAMED FILIPOVIĆ Izdavač VESELIN MASLEŠA – SARAJEVO Izdanje 1975 Povez TVRDI Strana 341 Stanje Dobro Edicija LOGOS

Dodatne informacije Pisac NIKOLAS FERN Izdavač ZAVOD ZA UDŽBENIKE – BEOGRAD Izdanje 2014 Povez MEKI Strana 263 Stanje Dobro

Dodatne informacije Pisac SLAVOJ ŽIŽEK Izdavač LAGUNA – BEOGRAD Izdanje 2019 Povez MEKI Strana 309 Stanje Dobro

Dodatne informacije Pisac VIKTOR FARIJAS Izdavač ZORAN STOJANOVIĆ – SREMSKI KARLOVCI Izdanje 1994 Povez MEKI Strana 280 Stanje Dobro

U središtu Unamunovih razmišljanja je čovek od krvi i mesa, jedinstven i nezamenjiv, unutar kog se bije tragična bitka između razuma i duše – tragična usled svoje nerazrešivosti, jer niti razum sa apsolutnom sigurnošću može ustvrditi da smrt znači kraj postojanja, niti vera izvesnost besmrtnosti. Prepuštanje takvim tragičnim suprotnostima, iz kojih je sastavljen život, uslov je čovekove celovitosti.

Ko sam? Gde sam? Kuda idem? Ova knjiga sadrži informacije koje mogu biti nešto sasvim novo za one koji ne poznaju učenja na kojima je zasnovan tekst ove knjige. Da bi ta nova saznanja bila razumljiva i da bi mogla biti prihvaćena, pisac se potrudio da ona budu izneta običnim, jasnim jezikom i podržana logičnim činjenicama - takvim koje objektivan razum ne može da ospori. Međutim, ova knjiga nije napisana da uverava, već da prenese saznanja koja već hiljadama godina podstiču ono uzvišeno u ljudskom biću da razmišlja o istinskom smislu života i o stvarnom značenju pojma "ostati srećan".

Sun Cuovo Umeće ratovanja jedna je od najpoznatijih i najznačajnijih studija o strategiji ratovanja u istoriji čovečanstva. Tokom vekova ovo delo uticalo je na istočnjačku vojnu misao i filozofiju, a u drugoj polovini dvadesetog veka u potpunosti izmenilo zapadnjačko sagledavanje rata, poslovne strategije i diplomatskih odnosa. Vladalac upečatljivo pokazuje u šta se sve, pod raznim izgovorima, pretvara politička moć. Tu je opisan smisao politike i tehnike koji dočarava renesansu, ali sve što je rečeno tada važi i danas. Makijaveli je oblikovao opšta načela političke manipulacije i zloupotrebe, dao studije karaktera i principa vlasti.

Vesela nauka označava prelaz od ranih spisa ka zrelijem stvaralačkom periodu u kojem su nastala dela poput Tako je govorio Zaratustra i Volja za moć. Prvo izdanje Vesele nauke (1882) obuhvatalo je četiri knjige sa uvodnim tekstom „Šala, lukavstvo i osveta” koji se sastoji od izreka i aforizama u stihu. Već u drugom izdanju (1887) autor je dodao i petu knjigu, kao i „Pesme princa slobodnog ko ptica na grani”, što predstavlja jedinu poeziju koju je objavio. I u ovom delu Niče govori o središnjem problemu svoje filozofije, problemu kulture, pogotovo ako je ona institucionalizovana i kao takva lišena vitalističkih osobina ili ukoliko apsorbuje dekadentnu umetnost kojoj se veliki filozof žestoko protivio. Značaj ovog dela ogleda se, između ostalog, i u tome što će u njemu prvi put formulisati čuvenu tezu „Bog je mrtav”, kojom osporava dotadašnje načelo Boga kao apsolutnog izvora moralnih principa. Ničeove refleksije o moralu često su bile pogrešno interpretirane, zbog čega ga je dugo pratio epitet kontroverznog mislioca. Vesela nauka pisana je u Ničeu svojstvenoj fragmentarnosti i, kako sam autor kaže, jezikom jugovine, što bi značilo jezikom svežine, ali i nemira, nadmenosti i radosti povratku životnih sokova, uprkos tome što je često isticao značaj bolesti u razvoju duha. Snažan poetski izraz koji dominira u oblikovanju refleksija čini ovo delo najboljim pokazateljem Ničeove strastvene stvaralačke prirode.

Po­sto­ja­nje sve­ta je oprav­da­no je­di­no estet­skim fe­no­me­nom. Ro­đe­nje tra­ge­di­je po­ja­vi­lo se pr­vi put 1872. go­di­ne. Od pred­go­vo­ra po­sve­će­nom Ri­har­du Vag­ne­ru pod na­slo­vom Ro­đe­nje tra­ge­di­je u du­hu mu­zi­ke, pa do po­sled­njih stra­ni­ca Ni­če ob­ja­šnja­va na­če­la le­po­te ko­ja su na­me­nje­na svim na­ra­šta­ji­ma. Pro­u­ča­va­ju­ći an­tič­ku grč­ku kul­tu­ru, po­seb­no grč­ku tra­ge­di­ju pi­ta se za­što su Gr­ci iz­u­me­li ne­što po­put tra­ge­di­je. Za­što su lju­di, či­ja se kul­tu­ra ina­če či­ni­la ta­ko ve­drom i pu­nom ži­vo­ta, od­jed­nom po­če­li da pi­šu slo­že­ne dra­me u ko­ji­ma je usa­mlje­ni po­je­di­nac oda­brao po­gre­šan put u ži­vo­tu, pa je sto­ga pao u mi­lost i ne­mi­lost bo­go­va? Ni­če sma­tra da grč­ki mit tra­ge­di­je bez­u­slov­no sla­vi ži­vot i dr­ži se za svo­ju srž po­sto­ja­nja bez okle­va­nja ili oprav­da­va­nja sa­mo­ga se­be etič­kim prin­ci­pi­ma. On je ja­san iz­raz sa­mo­ga ži­vo­ta. Još ni­ka­da ni­je­dan fi­lo­zof ni­je pi­sao ta­ko lir­ski. Pri­ka­zao je dva bo­ga ko­ji­ma se kla­nja­la grč­ka umet­nost: Di­o­ni­sa, bo­ga vi­na i raz­u­zda­no­sti, ži­vo­ta i bu­đe­nja, ra­do­sti i de­lo­va­nja, ek­sta­tič­nog ose­ća­nja i za­no­sa, bo­ga in­stink­ta, avan­tu­ra i ne­u­stra­ši­vog tr­plje­nja, bo­ga pe­sme, mu­zi­ke, igre i dra­me; za­tim Apo­lo­na – bo­ga mi­ra, do­ko­li­ce i du­šev­nog spo­koj­stva, estet­skih ose­ća­nja i in­te­lek­tu­al­ne kon­tem­pla­ci­je, lo­gič­kog po­ret­ka i fi­lo­zof­ske mir­no­će, bo­ga sli­kar­stva, va­jar­stva i ep­ske po­e­zi­je. Naj­ple­me­ni­ti­ja grč­ka umet­nost pred­sta­vlja­la je uje­di­nje­nje ta dva ide­a­la – ne­mir­ne mu­ške sna­ge Di­o­ni­o­ve­ve i ti­he žen­ske le­po­te Apo­lo­no­ve.

FILOZOFIJA PRIMENJENA NA 21. VEK Skoro svi priželjkuju ispunjen život koji obiluje zadovoljstvom i uspesima, i zavređuje poštovanje ljudi čije poštovanje vredi imati. Takav život daje vrednost iskustvima osobe koja ga proživljava, kao i svetu koji tu osobu okružuje. Dodavanje vrednosti stvarima podrazumeva donošenje ispravnih odluka. Da bi se donela ispravna odluka, neophodno je biti obavešten i promišljen. A da bi se obe ove stvari postigle, čovek mora da čita, istražuje, raspravlja i razmatra. Jedan od najboljih načina da čovek nešto podari svetu jeste da sam bude zadovoljan i ispunjen – kraće rečeno: srećan. „Dovoljan je samo jedan okret da se nađemo u srcu stvari.“ Robert Brauning, Pored vatre Biti srećan, u bilo kom smislu, je dobro. Međutim, čudesno srećnim sticajem okolnosti, za nas nije moguće da budemo istinski zadovoljni ako ne prepoznajemo zadovoljstvo i kod ljudi koji nas okružuju, jer urođeni osećaj saučesništva usmerava nas tako da tuđa sreća delimično postaje i naša. Ta činjenica je, istovremeno, logična posledica druge činjenice koja nas određuje kao suštinski (neoborivo, sudbinski) društvena bića. To znači da dobar život svakog pojedinca mora biti u znatnoj meri povezan s naporima zajednice da ostvari jedno dobro društvo – društvo u kom pojedinačni dobri životi mogu da cvetaju.

Mozes Majmonides (Moše ben Majmon, Majmonid, Rambam) ne pripada samo Jevrejima nego se smatra velikim filozofom uopšte. To se pripisuje i zemlji u kojoj je rođen i učenoj porodici, mada je osim što se rodio u Španiji najveći deo života proveo u traženju sigurnosti što ga nije omelo da ostavi najznačajnija dela iz filozofije (Komentar Mišne, Mišne Tora, Vodič za zabludele i druge) do dana današnjeg. Radeći na arapskom i hebrejskom jeziku učinio je svoja dela dostupnim i ljudima manje obrazovanim da ga ne gledaju samo kroz religiju koju je zdušno propovedao. Spada u retke jevrejske mislioce čije se učenje još proučava. Osam vekova posle smrti njegovi stavovi o Bogu, veri, vaskrsenju, mesijanstvu i dalje izazivaju debate među stručnjacima. Njegovo znanje je enciklopedijskog karaktera a književna delatnost prebogata. Retko ko od jevrejskih naučnika je još za života bio priznat i slavljen kao on. Ubraja se u najistaknutiju intelektualnu ličnost srednjovekovnog judaizma. Kao lekar na dvoru sultana Saladina primenjivao je naučne metode boreći se protiv sujeverja. Njegovi medicinski radovi predstavljaju značajan doprinos u istoriji medicinske nauke. Majmonidesova misao živi, kao i njegova dela koja su i danas aktuelna i značajna. Recenzenti knjige su Isak Asiel vrhovni rabin Republike Srbije i Filip David, književnik.

Platonova Država (Πολιτεία, Politeia, oko 380. p.n.e.) predstavlja jedno od najvažnijih dela antičke filozofije, kamen temeljac savremene politikologije, ali isto tako i izvanredno književno dostignuće koje vekovima zaokuplja pažnju kako stručne javnosti, tako i tzv. „običnog” čitaoca. Pojam idealističke filozofije ovim delom dobija svoju definiciju jer Platon pišući o idealnom državnom uređenju, ne govori o već postojećoj državi, već o onoj idealnoj koju bi tek trebalo stvoriti. Bertrand Rasel je prepoznao tri dela Države: Od I−V knjige Sokrat vodi raspravu o pravičnosti. Predstavljena je utopija idealnog društva i način obrazovanja čuvara države (vojnika). U VI i VII knjizi Platon definiše „filozofe” zato što oni predstavljaju idealne vladare takve zajednice. Filozofi moraju postati kraljevi ili kraljevi moraju postati filozofi. Alegorija o pećini predstavlja centralni deo čitave knjige u kome se raspravlja o prirodi našeg obrazovanja i potrebi za njim. Treći stalež čine radnici, seljaci, trgovci i robovi. Od VIII−X knjige raspravlja se o modalitetima najboljeg (i najgoreg) državnog uređenja: timokratiji, oligarhiji, demokratiji, tiraniji. Savremeni čitaoci i teoretičari percipiraju ovo Platonovo delo pre kao teoretsko, negoli praktično uputstvo za dobro upravljanje državom. Čak i 24 veka pošto je napisano, ono nam nedvosmisleno ukazuje na neraskidivu, reklo bi se, prirodnu vezu između političkih ciljeva i njihovog uticaja na svakodnevni život ljudi.

Polazeći od „volje za moć“, kao osnovne antropološke i ontološke kategorije, nemački filozof Fridrih Niče kritikovao je hrišćanstvo, humanističko-liberalnu tradiciju i socijalni pokret zbog neprirodnog i antiživotnog egalitarizma i suprotstavljao im ideal „natčoveka“, koji bi trebalo da bude iznad konvencionalnih moralnih obzira. Tako je govorio Zatarustra je nesumnjivo najoriginalnije i najličnije njegovo delo. Ono zauzima središnje mesto u njegovom stvaranju, predstavlja njegov najdalekosežniji i najambiciozniji poduhvat. U isti mah, to je i najzagonetnije, najnepristupačnije Ničeovo delo.

Moć u doba postčovečanstva Poslednjih godina naučno-tehnološki razvoj je gotovo do neprepoznatljivosti transformisao našu stvarnost. U svojoj novoj knjizi poznati filozof Slavoj Žižek analizira vrli novi svet velikih tehnoloških kompanija prikazujući kako smo svakim novim talasom inovacija sve bliži i bliži realizaciji čuvene Marksove krilatice da „sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim“. Šta je sledeće? Da li je u uslovima stalnih društveno-tehnoloških preokreta moguća bilo kakva radikalna promena? Žižek ukazuje na to da kad se malo bolje pogleda, vidi se da se promene već dešavaju, i to usred bela dana. Kapitalizam se otvoreno dezintegriše i menja u nešto drugo. Mi ne opažamo ovu transformaciju jer smo duboko uronjeni u ideologiju. Da bismo je videli, moramo da se probudimo! Izuzetno aktuelno, Kao lopov usred bela dana ukazuje na nove opasnosti kao i na radikalne mogućnosti koje su se otvorile zahvaljujući današnjem naučno-tehnološkom napretku. „U svetu koji je odlučan da slomi nadu u radikalnu promenu, u kojem se korupcija predstavlja kao pragmatizam a sistematsko potlačivanje kao nova sloboda, Žižekova misao služi čovečanstvu na način na koji samo ideje vrhunskih i autentičnih filozofi to mogu.“ Janis Varufakis „Majstor kontraintuitivnog promišljanja.” New Yorker

Aksel Honet (rođen 1949. u Gizenu), saradnik i naslednik Jirgena Habermasa na Katedri za filozofiju pri Univerzitetu Johan Volfgang Gete u Frankfurtu na Majni, od 2001. godine je i direktor Instituta za društvena istraživanja čiji je prvi naučni rukovodilac bio znameniti Maks Horkhajmer - simbolički i faktički zatvara krug kritičke teorije društva i spada u red najistaknutijih nemačkih mislilaca druge polovine 20. veka. U svojim brojnim radovima kritički preispituje granice racionalnosti političkog mišljenja i delanja, oslanjajući se na centralni motiv Hegelove rane jenske i realfilozofije – borbe za priznanje. Naime, naznačajnija i najslavnija knjiga Aksela Honeta nosi isti naslov, sa indikativnim podnaslovom: moralna gramatika društvenih sukoba. Naspram Kantovog ogromnog uticaja na modernu socijalnu filozofiju, Aksel Honet umesto onog formalnog, traga za supstancijalnim i nalazi ga u pomenutom Hegelovom motivu koji se pojavljuje u liku ljubavi, prava i solidarnosti. Glasovitu Hegelovu tezu Aksel Honet “materijalistički” testira na socijalnoj psihologiji Herberta Mida jer se upravo u njegovoj teoriji naziru opšte pretpostavke intersubjektivnog priznanja bez kojeg nije moguć normativni kapacitet društvene teorije...

Filozofsko delo kao priručnik? U nekim filozofskim krugovima, takva kategorizacija dela smatrala bi se uvredljivom, ali, u ovom slučaju, ona se ovde nalazi u samom podnaslovu i delo je samog autora. Priručniki karakter je upravo ono čime autor misli da poboljša stanje u vezi sa odnosom političke filozofije i njenog prihvatanja u široj, ne samo filozofskoj, javnosti. Starija dela političke filozofije bila su namenjena širokoj publici, dok su sada osuđena na publiku koja se sastoji od drugih filozofa. Politička filozofija je skoro u potpunosti izgubila uticaj na realnu, svakodnevnu politiku u kojoj se u uslovima raspadanja tradicionalnih političkih blokova levice i desnice javlja potreba razjašnjavanja osnovnih načela i vrednosti za koja se političari zalažu, a to je upravo posao političke filozofije. Delo je jasno predmetno i metodološki određeno. Autor odmah na početku naglašava svoju nameru da ne iznosi tvrdnje i nameće stavove, već da razumskim, analitičkim pristupom traga za istinom u međusobno suprotsavljenim stavovima. Tako određena metoda isključuje i istorijski pristup političkoj filozofiji, jer za autora nije bitan istorijski razvoj političke filozofije ili istorijski kontekst nastajanja pojedinih teorija, već istinitost tvrdnji tih teorija (koju, doduše nije moguće utvrditi bez istorijske priče, što se i priznaje). ,,Analitička” provinijencija autora isključuje razmatranje skeptičkih prigovora postmodernista koji se tiču samog razumskog pristupa. Ocena o plodnosti pristupa se ostavlja čitaocima. Knjiga je tematski određena svojim ciljem, razjašnjavanjem osnovnih vrednosti oko kojih se vode sporovi u politci danas. Autor bira pet političkih pojmova koji se najčešće spominju, i koje većina političara danas prihvata kao osnovne vrednosti koje se imaju ostvariti u političkom životu. Razjašnjavanje je upravo potrebno zbog tog opšteg slaganja, jer ako ono postoji, oko čega se uopšte vode sporovi? Ti pojmovi su: socijalna pravda, sloboda, jednakost, zajednica i demokratija. Socijalna pravda je relativno novi pojam političke filozofije. Pojam pravde je drevan, i oduvek se razmatrao, ali šta treba da znači da je društvo pravedno? Intezivna rasprava o socijalnoj pravdi počinje sa Džonom Rolsom i njegovom knjigom Teorija pravde. Upravo kako je i najavljeno, autor ne iznosi nikakve tvrdnje, već suočava mišljenja o socijalnoj pravdi velikana političke filozofije 20-og veka i predstavnika suprotstavljenih blokova koji su se stvorili s obzirom na pitanje socijalne pravde; Rolsa i njegove ideje o pravdi kao nepristasnosti (egalitaristički liberali) i Roberta Nozika (libertarijanci) sa njegom teorijom o pravdi kao ovlašćenosti. Takođe se razmatra i kritikuje uobičajeno mišljenje o pravdi kao zasluzi. U smislu autorovog pristupa, koji ima nameru da se sa teorije referiše na praksu, kao suština problema socijalne pravde se predstavlja sporenje o opravdanosti redistributivnog oporezivanja i društvene preraspodele. Kontroverze pojma slobode autor pokušava da osvetli počinjući od znamenite distinkcije Isaije

Prvi put se u prevodu na srpski jezik pojavljuje ovo delo Serena Kjerkegora, napisano pre gotovo 180 godina, odbranjeno kao magistarska teza (ekvivalentna doktorskim disertacijama iz drugih naučnih oblasti), a ocenjeno od strane takvog autoriteta kakav je Pol de Man kao najbolja dostupna knjiga o ironiji. Ono što je takvom čini, pored dubine, sagledavanja koncepta ironije u totalitetu (od antike do Hegela), upravo su ona svojstva po kojima disertacija velikog Danca odstupa od forme naučnog dela: obilje književnih sredstava u njoj, strast s kojom je napisana, sam duh knjige koja zavodi, ubeđuje i osporava. Kjerkegor se, kroz Aristofanov, Ksenofanov i Platonov „izveštaj”, probija do autentičnog Sokrata, kojeg uzima za primer filozofske ironijske pozicije, a zapravo pruža izraz vlastitom odnosu prema životu. Danski Sokrat se tako prvi put poduhvatio jedne od svojih velikih tema – grčkog filozofa koji je znao da ništa ne zna – a kojoj će se vraćati čitavog života, često sa paradoksalnim ishodima, ali i sa sve snažnijom identifikacijom sa njim. Jasmina Ahmetagić

Najpoznatije i najuticajnije delo istaknutog francuskog filosofa Anrija Bergsona . Stvaralačka evolucija predstavlja najpotpuniji izraz ideje filosofa o problemima egzistencije, predlažući teoriju evolucije potpuno drugačiju od one koju su imali raniji mislioci i naučnici. Bergsonov život je, kao i njegova filosofija, jedna stvaralačka evolucija, jedno potpuno razvijanje sopstvene misli. Sem mislilačkog i stvaralačkog, drugog života on gotovo i nema. Prva neosporna činjenica jeste ta da on stoji na čelu malog broja elitnih duhova koji upravljaju duhovnom kulturom savremenog čovečanstva, dajući joj podstrek, oblik, sadržinu i pravac.

Tako je govorio Zaratustra je najzagonetnije filozofsko delo nemačkog filozofa, pesnika i klasičnog filologa Fridriha Ničea, koje zauzima središnje mesto u njegovom stvaranju. Ovo delo nastalo, između 1883. i 1885. godine je jedno od najčitanijih, ali najviše osporavanih dela u XX veku. Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Stvor za podsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za podsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun

Pitanje odnosa zabave i kapitala jedno je od vitalnih pitanja slobodnog vremena u dobu „artističkog kapitalizma”. Pogotovo danas, kada je svaka zabava reducirana, pa je čak, u potiskivanju „normalnog života”, postala privilegija povlaštenih. Autori – Divna Vuksanović, Dragan Ćalović i Vlatko Ilić, na tragu „frankfurtske škole”, na različite načine razmatraju mnogobrojne aspekte zabave u suvremenom svijetu. Svo troje su koristili svoja neposredna stvaralačka iskustva i teorijske uvide i tako sačinili zanimljivu knjigu koja pruža lijep i inspirativan uvid u suvremenu filozofiju zabave. Predrag Finci Monografija Divne Vuksanović, Dragana Ćalovića i Vlatka Ilića Nova kritička teorija posvećena je, kako je vidljivo već iz njezina podnaslova, filozofiji zabave. Neopreznom ljubitelju uzvišene filozofije, uvjerenom u to da se filozofija ne treba baviti ovozemaljskim trivijalnostima, ideja da se filozofijski treba pristupiti fenomenima poput zabave ili slobodnog vremena izgledat će kao profanacija filozofije. Međutim, ništa pogrešnije od toga! Autorska trojka problematizira, naime, zabavu kao središnji sadržaj modernih medija (od televizije do interneta i video-igara), kao bitan moment ontičke pozicije ljudskog bića u današnjem svijetu, te na taj način afirmira mogućnost mišljenja na tragu onoga najboljega u povijesti filozofije, od Platona do kritičke teorije kakva se razvija u frankfurtskoj školi. Uspostavivši organsko jedinstvo teorijske i praktičke filozofije, obogaćeno produktivnim interdisciplinarnim istraživanjima, filozofija se – zahvaljujući Divni Vuksanović i njezinim suradnicima Draganu Ćaloviću i Vlatku Iliću (koji nedvojbeno spadaju među nositelje najviših dometa kritičkog mišljenja u našoj regiji) – afirmira kao moćno sredstvo razotkrivanja nihilističke sprege kapitala, političke moći i medija, otvarajući tako perspektivu osmišljenog otpora ugroženog humaniteta nadirućoj pustinji besmisla i obeščovječenja. Lino Veljak

Naučite da izvodite ispravne zaključke! „Pa to je logično!“ – uzrečica je koju svi ponekad izgovaramo. Pritom često naš zaključak niti je logičan niti je posledica ozbiljinog promišljanja. Umeće ispravnog izvođenja zaključaka od davnina je veoma cenjana veština. Šta je istinito ili netačno, verovatno ili neverovatno, smisleno ili besmisleno pitanja su koja nas neprestano zaokupljaju. Može li čovek stalno da laže? Da li je „biti il’ ne biti“ zaista pitanje? I kako naći dobar polovni automobil? Od klasične, silogističke logike, preko učenja o skupovima i teorijske informatike, pa sve do fazi logike Kristof Dreser vodi vas u svet ispravnog zaključivanja. Zanimljivim i poučnim pričama, na lak i zabavan način upoznaćete se sa osnovama, specifičnostima i začkoljicama logike. Dreser pokazuje koliko nauka može da bude bliska svakodnevnom životu i na koji način su naučnici nekada dolazili do svojih saznanja a kako dolaze danas. Na kraju, ova knjiga nudi zadatke sa rešenjima koji će svakome omogućiti da malo napregne i razgiba mozak.

Knjiga koja je pred vama objedinjuje dela dva velika nemačka mislioca: Fridriha Šelinga (1775–1854) i Martina Hajdegera (1889–1976), koji se u ovom izdanju pojavljuju rame uz rame kao autori rasprava o slobodi. Šelingov tekst Filozofska istraživanja o bivstvu čovekove slobode i predmetima koji su sa tim povezani, 1809, nazvan je „najveličanstvenijim delom nemačkog idealizma”, pre svega zbog novog određivanja temeljnog mesta u celini svega postojećeg na koje on postavlja slobodu. Time Šelingovo delo pravi iskorak iz filozofije nemačkog idealizma i označava prelaz ka savremenoj filozofskoj misli. Hajdegerovo delo Šelingova rasprava o bivstvu čovekove slobode (1809), napisano posle više od sto pedeset godina, predstavlja najsveobuhvatnije tumačenje Šelingovog eseja o slobodi. Kroz iscrpnu analizu, Hajdeger smešta Šelingovo delo u okvire istorije filozofije, promatra prelomne momente Šelingove misli i istovremeno obrazlaže vlastite filozofske stavove.

U ovoj knjizi čovek nalazi na poslu "podzemnika", bušača, kopača, podrivača. Čovek ga vidi, pod pretpostav­kom da ima oči za takav dubinski rad, kako lagano, smi­šljeno, s blagom neumoljivošću kroči napred, da se ne bi suviše pojavljivala preka potreba koju sa sobom donosi svako dugo lišavanje svetlosti i vazduha; čovek bi njega samog pri njegovom mračnom poslu mogao nazvati sreć­nim. Ne čini li se da ga vodi neka vera, da ga obeštećuje nekakva uteha? Da možda hoće da ima sopstvenu dugu tamu, nešto svoje nerazumljivo, skriveno, zagonetno, jer zna šta će i on imati; sopstveno jutro, sopstveno izbavlje­nje, sopstvenu zoru?... Izvesno je da će se on vratiti: ne pi­tajte ga šta želi tamo dole, on će vam to već sam reći, raj prividni Trofonije i podzemnik, tek kada opet postane čovek. Čovek se temeljno oduči od ćutanja kad je tako dugo kao on bio krtica, usamljen..

Nikad dovoljno razlučena borba dobra i zla! Dva vrhunska Ničeova filozofska dela u jednoj knjizi. "Čovek mora samog sebe izložiti iskušenjima kako bi video da je predodređen za nezavisnost i naređivanje; a to valja pravo­vremeno učiniti. Ne treba se kloniti svojih iskušenja, premda su ona možda najopasnija igra koja se može zapodenuti, i to samo onih iskušenja kojima je čovek izložen u prisustvu nas samih a ne nekog drugog sudije. Ne treba se vezivati za neku ličnost, pa bila ona i najdraža - svaka ličnost je tamnica, a i skrovište. Ne treba se vezivati za otadžbinu - čak ni ako je najizmučenija i naj-nevnljnija - već je manje teško odvojiti svoje srce od pobedničke otadžbine. Ne treba se vezivati za sažaljenje: čak ni ako se ono odnosi na višeg čoveka u čiju retku muku i bespomoćnost gleda­mo samo zahvaljujući slučaju. Ne treba se vezivati za nauku: pa makar nas mamila najdragocenijim nalazima koji su, naizgled, sačuvani upravo za nas..." Čovek mora znati da se čuva: to je najveće iskušenje nezavisnosti. (Fridrih Niče - iz knjige )

U Dаou ljubаvi se sаmo u opuštenom stаnju, kroz prаksu, energijа pokreće kа višem nivou u telu i preobrаžаvа u duhovnost. Ne trebа se usredsrediti nа um, već nа telo i dodir. Osetiti toplinu kojа teče, osetiti vibrаcije ćijа, ljubаvi kojа teče, energije u preplitаnju. Dаo ljubаvi od nаs trаži dа se prepustimo i predаmo prirodnom toku mešаnjа jinа i jаngа, а ne dа se borimo sа njim. Ovde se krije i jedаn od nаjvećih pаrаdoksа umetnosti voljenjа, Dаo ljubаvi je nаjmаnje seksuаlаn а nаjviše je u vezi sа seksom. Seksuаlnost i duhovnost su dvа krаjа jedne te iste stvаri - životа. Vođenje ljubаvi nije oslobаđаnje energijа i emocijа, а nаjmаnje je prаžnjenje. Pre će biti dа je obrnuto, nаčin obnаvljаnjа svih energijа sа kojimа telo rаspolаže i otvаrаnje sebe zа nаjdublju emociju - ljubаv, i to kroz: rаzgovor, rаzumevаnje, nesebičnost, dobrotu i zаdovoljstvo.