Stanje:lepo očuvano Izdavač:Globus,Zagreb Godina Izd.:1989 Korica:tvrda Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- ZAG 2 -----

Stanje:dosta dobro Izdavač:Laguna, Beograd Godina Izd.:2011 Korica:meka Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- ZAG 2 -----

Stanje:lepo očuvano,kao novo Izdavač:Katoličko društvo Ivan Antunović,Subotica Godina Izd.:2022 Korica:meka Pismo : latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- ZAG 2 -----

Skinuto sa modela 2002 godište u ispravnom stanju. Cena je za komplet, može slanje kurirskom službom.

Skinuto sa modela 2002 godište u ispravnom stanju. Cena je za komplet, može slanje kurirskom službom.

Odlicno ocuvano... Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Biografija Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći sleva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10] Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.

Providna plastična čaura za ručicu / metalnu polugu menjača Original za Volkswagen Polo 6N2 1.4 MPi AUD 8v iz 2001 god. Samo za modele sa manuelnim menjačem Made in Germany Ispravno stanje, dosta dobro očuvano, sve kao na slikama. 1 komad Kataloški broj: 1J0 711 166 A - 1J0711166A 6n2/mpi/ž

Detalji predmeta Stanje Polovno KOMPLETAN MEHANIZAM SA MOTOROM BRISACA ZA OPEL ASTRU.MOTOR STOI PAR GODINA U DEDINOJ GARAZI KUPIO JE DEDA NA OTPADU ZA SVOJ OPEL ASTRU ALI NIKAD NIJE UGRADJEN JER JE AUTO PRODAO ,SADA STOI BEZVEZE .IDE KAO POLOVAN U STANJU SA SLIKA BEZ GARANCIJE I REKLAMACIJE ,MOTOR JE ISPRAVAN JER SAM JA ISAO SA DEDOM DA GA KUPI I COVEK JE ISPROBAO ISPRED NAS KAKO RADI ,

Detalji predmeta Stanje Polovno DVA ELEKTROMAGNETNA VENTILA BREGASTE ZA BMW, VENTILI ORGINALNI, ISPRAVNI, SKINUTIBSA NEKOG MOTORA OD BMW, DONESENI IZ SVAJCARSKE, NA JEDNOJ SLICI SE VIDI ZA KOJE MODELE ODGOVARAJU PO SERISKOM BROJU SA SAMOG VENTILA, IDU U STANJU SA SLIKA KAO POLOVNI BEZ GARANCIJE I REKLAMACIJE.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno FILTER ULJA UNITEC 861 ZA NISSAN QASQAI U STANJU SA SLIKA DONESEN IZ SVAJCARSKE BEZ AMBALAZE.IDE BEZ GARANCIJE I REKLAMACIJE.

Detalji predmeta Stanje Polovno STOP LAMPE ZA VW POLO ,LAMPE ORGINAL HELLA ,LAMPE KUPLJENE NA OTPADU ZA SLUPAN AUTO ALI NISU UGRADJENE ,IDU U STANJU SA SLIKA KOMPLETNE BEZ GARANCIJE I REKLAMACIJE.

biblioteka ZODIJAK dobro očuvana TOR.8

VELIKA FILOZOFSKA BIBLIOTEKA flekave strane po obodu unutra odlično očuvane PROL.20/6

U dobrom stanju Tri studije o Hegelu / Theodor W. Adorno ; [preveo Aleksa Buha] Jezik srpski Godina 1972 Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1972 (Tuzla : Grafičar) Fizički opis 181 str. ; 21 cm Biblioteka Logos Karton sa omotom Prevod dela: Drei Studien zu Hegel Pogovor: str. 137-181 Primjedbe i uputstva: str. 129-130 Bibliografija: str. 130-134. Predmetne odrednice Hegel, Georg Vilhelm Fridrih, 1770-1831 Adorno, Teodor V., 1903-1969 Adorno, Theodor W., 1903-1969

61837) KOLUT 1 i 2 , Dobrivoje Bošković , Beograd 2015 , pripovetke, `Iz svih pripovedaka ove zbirke, na sugestivan, izražajan način, izbija autentičan, nepatvoren život. Ova ekspresivnost počiva na dva izvora. Najpre, pripovetke Dobrivoja J. Boškovića pisane su strasno, sa odnosom. U njima se uvek oseća ukus ne samo krvi, ako se krv pojavljuje, nego snaga elementa uopšte, zime, gladi, svakojake trpnjei napora, sunca i leda, uvek dah atmosfere, a sve to treperi na osetljivoj žicia utorove emocije. Drugi izvor ovog dejstva, jeste istina. Gotovo sve pripovetke ove zbirke su ispričani istiniti događaji. Počevši od prve, sa strašnim naslovom Dah smrti, a takođe i priča o bratu (Dace Komita), Boškovićeve pripovetke se iskazuju kao slike iz piščevog života. Pisac od osnova, od početka, od istine, na dnu umetničke, filozofske i stilske pobude traži iskušavanje smisla samog života i smrti... Dobrivoje J. Bošković pokazuje raskoš jednog gotovo eruptivnog pripovedanja. U njegovom delu ima bezbroj ličnosti, karaktera, zapažanja, naravi, lirskih scena, ozarenja, razlikovanja lepog od ružnog, časnog od nepoštenog, ima pravednog besa, ima mudrosti, ima poezije...` Laza Lazić mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , latinica, 406 + 368 strana

62369) ISPUNJAVANJE SNOVA Romske narodne pripovetke , priredio Tihomir Đorđević , Prosveta Niš 2002 , mek povez, format 12,5 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 328 strana

LADA 2103 SERVO UREĐAJ

FILOZOFSKA BIBLIOTEKA BIGZ Beograd 1991 kao NOVA nečitana

DRŽAVA ili o pravičnosti Platon Imperija Novi Sad 415 str Platonova Država (Πολιτεία, Politeia, oko 380. p.n.e.) predstavlja jedno od najvažnijih dela antičke filozofije, kamen temeljac savremene politikologije, ali isto tako i izvanredno književno dostignuće koje vekovima zaokuplja pažnju kako stručne javnosti, tako i tzv. „običnog” čitaoca. Pojam idealističke filozofije ovim delom dobija svoju definiciju jer Platon pišući o idealnom državnom uređenju, ne govori o već postojećoj državi, već o onoj idealnoj koju bi tek trebalo stvoriti. Bertrand Rasel je prepoznao tri dela Države: Od I−V knjige Sokrat vodi raspravu o pravičnosti. Predstavljena je utopija idealnog društva i način obrazovanja čuvara države (vojnika). U VI i VII knjizi Platon definiše „filozofe” zato što oni predstavljaju idealne vladare takve zajednice. Filozofi moraju postati kraljevi ili kraljevi moraju postati filozofi. Alegorija o pećini predstavlja centralni deo čitave knjige u kome se raspravlja o prirodi našeg obrazovanja i potrebi za njim. Treći stalež čine radnici, seljaci, trgovci i robovi. Od VIII−X knjige raspravlja se o modalitetima najboljeg (i najgoreg) državnog uređenja: timokratiji, oligarhiji, demokratiji, tiraniji. Savremeni čitaoci i teoretičari percipiraju ovo Platonovo delo pre kao teoretsko, negoli praktično uputstvo za dobro upravljanje državom. Čak i 24 veka pošto je napisano, ono nam nedvosmisleno ukazuje na neraskidivu, reklo bi se, prirodnu vezu između političkih ciljeva i njihovog uticaja na svakodnevni život ljudi. K.S.N.

PLATON - ODBRANA SOKRATOVA Novi sad 99 str Sokrat je predstavljao ideal moralnih vrlina: mudrosti, skromnosti, trezvenosti, umerenosti, pravičnosti, hrabrosti, nesavitljivosti; zastupao je čvrstu zakonitost nasuprot tiranima; daleko je bio od gramzivosti i vlastoljublja. Kao čovek, Sokrat je bio oličenje tih vrlina - mirni, smerni uzor vrline. Njegova ravnodušnost prema novcu potekla je iz njegove vlastite odluke; jer, prema običaju koji je vladao u njegovo doba, i on je mogao poučavati omladince da bi zarađivao, kao što su činili ostali učitelji...U njegovoj umerenosti u životu izražavala se takođe snaga svesti, ali ne kao veštački, izmišljeni princip već se ispoljavala kako kad, prema datim prilikama; u društvu sa drugima bio je bezbrižni veseljak. G. V. F. Hegel K.S.N.

ŠEST VRANA - Li Bardugo Opasna nova droga preti da svet uvuče u magijski rat, ali beskrupuloznog Kaza Brekera interesuje samo koliko će ga platiti da to spreči. Okupivši oko sebe ekipu mladih otpadnika, on sprovodi smeo i sulud plan koji će ih sve do jednog promeniti. Šest izgubljenih duša. Šest životnih priča. Šest sukobljenih interesa. Šest prerano odraslih klinaca. Šest slabih karika. Šest vrana. Izdavač: URBAN READS Broj strana: 506 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 po.st.des.1

Smokva - Goran Vojnović Izdavač: Rende Godina izdanja: 2017 Broj strana: 348 Format: 20 cm Povez: Broširani Smokva je mozaik sastavljen od porodičnih priča koje se prepliću, sapliću u istorijskom trenutku koji gazi ljude nespremne da odgovore na životne izazove. Goran Vojnović kaže da je Smokva ljubavni roman, ali ona je mnogo više od toga. Pisac u romanu traga za odgovorima na pitanja ličnog identiteta, slobode, odgovornosti, roditeljstva, porodičnog života. Glavni junak romana, Jadran pokušava da od krhotina svojih i tuđih uspomena, nagađanja i saznanja o prošlosti svojih najbližih sastavi sliku svog života u kojem će pronaći put do sebe i smisla postojanja. Smokva, drvo koje je moćni simbol duhovnog rasta, Jadranu pruža zaštitu i podršku, i nadahnuće za pronalaženje sopstvenog puta. Goran Vojnović dobitnik je i nagrade Kresnik za romane Južnjaci, marš! i Jugoslavija, moja dežela. po.st.des.1

Autor: Ramiz Šaćirović Žanr: Priče Pismo: Latinica Broj strana: 149 Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2017. Nova knjiga Ramiza Šaćirovića, Vasika, sadrži 16 novih pripovjedaka koje nose biljeg fascinirajuće prošlosti Koštampolja, njegovih ljudi, zaboravljenih običaja i kulture. Pregršt ovih vrlo uzbudljivih priča povezuju i svjedoče vjekove, a nastale su kao produkt bogate interpretativne memorije autora. Tematski, hronološki, intertekstualno i svojim ehom, zalaze u neponovljivi ambijent običaja i kulture naučnoistraživačke i jednog književno zaobiđenog prostora.Većim dijelom su nastale na prostoru koji je pisac omeđio svojim življenjem, koji mu je omogućio uranjanje u složenu psihološku strukturu ljudi svoga podneblja. Uostalom, čitav koštampoljski kraj obiluje čudnovatim i neponovljivim pričama u kojima je utkan magični realizam pripovjedačke fantastike koja je pred nama. Višestrano zanimljiv narativni tok Ramizovog omniscentnog pripovjedanja, upotpunjujuje vrlo dinamičan, često i ironičan, dijaloški tok koji doprinosi lakšem shvatanju konteksta priča i apsurdnosti mnogih događaja. Sasvim drugačije prenošenje, doslikavanje i prepričavanje pomenutih događaja, doprinosi autentičnosti same percepcije povezivanja vremena, prošlosti i današnjice. Uočljivo je da se suština priča zasniva na ljudskoj tragediji, nedorečenosti i nerazumijevanju iz kojih se zameću česti konflikti i mržnja kao glavni generator stradalništva. Mnoge priče (Konopac, Pucanj u rano jutro, Bijela smrt) nose univerzalnu tragiku zle sudbine življenja na prostoru koji mnogi vide kao utopijski ili distopijski mizanscen na posnoj i nerodnoj zemlji, u kojoj priča Konopac i Ipak, sreća u kući vuku tragiku duboke patrijarhalne dekadencije: Redale su se djevojčice, sve po godinu, dvije godine između njih. Šest ih izrodi Sevda. Kako se koja rodi, Ćamil sve drugačiji, sve goropadniji, neljubazniji prema Sevdi... Nemati muško dijete u našim krajevima je velika manjkavost, velika šteta, jer nema ko da produži lozu, jer će se utuliti ognjište. I u narodu pođoše pričanja. Često je i Ćamil slušao ogovaranja... – Ako ne rodi sina, otera je, nemo da ostaneš bres muškog deteta, – čula je jednog dana iza kuće svekrvu kako nagovara sina... (Konopac, 31). Naizgled vrlo poznat i prepričavan, slučaj nemogućnosti rađanja muškog djeteta i tragičan završetak nesretne Sevde, majke šest djevojaka, ima veliki dokumentarni i psihološki značaj, jer služi kao pouka i primjer potrebe zazdravljenja nekih dekadentnih naslaga naše patrijarhalne prošlosti. Zagonetni i mistički sadržaj priče Sudbine trpi naslage mitoloških strahova od moćne povratničke snage koju za sobom povlači prokletstvo učinjenog, u narodu poznatijeg “učin-doček”. Uprkos vrlo dinamičnom toku i zanimljivom načinu iznošenja, neke od priča predstavljaju izvjestan piščev zaokret od savremene tragedije, životnih strahova i permanentnog provirivanja iza sebe (Kresivo). Buran i srećan kraj je dokaz nevjerovatne ljudske snage i njegove česte nepobjedivosti pred silama prirode. Većina likova u pričama su žene ukotvljene u vrlo krut patrijarhalni obruč naše prošlosti koja umnogome podsjeća na ovo današnje. Izmirene sa tragičnom sudbinom i bespogovornim preuzimanjem dužnosti žene, supruge, snahe i domaćice, bivaju u braku suočene sa brojnim iskušenjima i nerazumijevanjem kakvo donose određene situacije patrijarhalnog načina življenja. Širu predstavu o personalnoj kulturi pojedinca u šaljivom svijetu našeg okruženja možemo uočiti u priči: Granica nasred sobe. Narator u njoj veoma zanimljivim pripovjedačkim tonom ironizira stanje savremenih ljubavnih (ne)prilika dvoje novih učitelja u selu. Vasika zbog svog naziva i značenja u iseljeničkoj prošlosti Sandžaklija zauzima dominantnu poziciju. Težnja za ostvarenje sandžačkog sna o “pusto tursko”, nas dovodi do njene ekselencije Vasike (tur. vesika) koja se u životu ovdašnjih bošnjaka decenijama unazad vrlo dramatično doživljavala. Vasika je ostavila neizbrisive životne trauma na brojne muhadžirske porodice koje su se (nakon II svjetskog rata) iz Sandžaka odselile u Tursku. Slučaj je nalagao da se po Vasiku, između 1953. i 1964. god. moralo iseljavati u Makedoniju jer se do toga vremena iz Srbije nije mogao dobiti otpust iz državljanstva. O njoj su savremenici pisali na ovaj način: “Vasika je riječ koja se danas najviše čuje među muslimanima jednog dijela Sandžaka i o kojoj se raspravlja na svakom koraku, na svakom mjestu, među svim ovdašnjim gađanima sela i grada. Jedni pitaju: Je li ti došla vasika. Drugi: Jesi li je podigao, treći: imaš li ti vasiku? itd. Ova riječ se čuje i kod mališana, samo što oni većinom slučajeva misle da je to neko prijevozno serdstvo. A to sam zaključio otuda što je u prošloj godini za vrijeme školskog raspusta. Bila moja djevojčica kod rođaka mi u drugoj varoši, te su je braća poželjela. Jedan od njih će reći: “žašto joj ne pošalješ vasiku da dođe”, dok drugi, još manji pita: “hoćemo li mi kada pođemo za Tursku, sa poštom ili na vasiku. Ustvari vasika je građansko pismo, koje šalju turski podanici svojim prijateljima i rođacima, da bi ga sa ostalim dokumentima priključili uz molbu za otpust iz državljanstva. Dobija se na taj način što turski podanici kod svojih mjesnih vlasti garantuju da njihov prijatelj, koji treba da se seli iz Jugoslavije neće pasti na teret države, nego da će ga oni izdržavati za izvjesno vrijeme – ako to bude trebalo. Ova mu vlast tu izjavu ovjeri i preko svog konzulata u našoj zemlji pošalje.” (J. Memić, Vasika, u: GVIS Sarajevo, 1959, 267.) Teško je opisati muke i halove koje su u nedavnoj prošlosti bošnjačkim iseljenicima zadavali problem oko Vasike. Bilo je i onih koje su neodpečaćene ostale u kućnim fijokama. Oni koji su slušajući raznolike priče permanentno odustajali od nje i teškoća koje donosi muhadžirski (iseljenički) način življenja. Vasika je jedna od priča u ovoj knjizi. Hiljade doživljenih i neispričanih priča su otišle zajedno sa raseljenim sandžačkim narodom. Teško suočavanje sa bolnim osjećanjem napuštanja zavičaja zatrpalo je neke davno zapamćene priče u kojima je. Osim toga, obrada svakodnevne životne tematike, koja zbog sličnosti problema u prošlosti podsjeća na ovu današnju, obezbjeđuje besmrtnost ovog pripovjedanja. Ramiz svojim stvaralačkim narativom podsjeća da ubuduće Koštampolje moramo posmatrati kao rasadnik leksičke i običajne kulture, zbog činjenice da se ovakvom selekcijom postiže primarni cilj pisanja. Ramiz je tragač ljudskih sudbina i nesreća čija životna dinamika upotpunjava ambijent jednog davno doživljenog vremena. Sve u svemu, danas ozbiljna književno-teorijska kritika, Ramiza Šaćirovića mora vidjeti kao autentičnog predstavnika bošnjačke književnosti i pripovjedača raskošne tematske raznovrsnosti i snage koji u svijet naše književne i stvaralačke kulture unosi nepoznati i dobro oslikani svijet Pešteri i njegovog okruženja, čije se sudbine i tragika prepliću sa onima kakve vidimo u književnostima drugih naroda. RamizovaVasika je ova knjiga. Bez pasoša i bez dozvole boravka, ona će putovati našim svijetom i stići u mnoge muhadžirske krajeve. U domove koje Ramiz nije uspio posjetiti i zapisati još koju priču naših muhadžira. Zajedno sa ovim pričama koje će ostati u narodu onakve kakve su se zadržale u Ramizovom sjećanju. Ostaje mu da još poruči: “Knjigo moja, pređi na drugoga!” Redžep Škrijelj po.st.des.1

2017 g 132 str 21 cm Knjiga ,,Kletva` predstavlja zbirku pripovedaka u kojoj je autor želeo da dočara ambijent Koštampolja i njegovih žitelja. Podlogu za priče našao je u okupljanjima gorštaka na kojima su se organizovale igre, naročito igra ,,fildžana`, (traženje prstena ispod osam šolja) a pobeda je za obe ekipe bila čašćavanje kuvanim krompirom, sokom, rasolom, jabukama i veseljem za pobednika i trpljenjem pogrda za pobeđenog. Sve te igre odraslih dešavale su se za vreme dugih zimskih dana, a danas je malo takvih igra i veselja ostalo, jer je moderna životna situacija isterala tu vrstu društvenosti iz naših domova. Priče su pokušaj da se te igre dočaraju i približe savremenom čitaocu, kako bi upoznao duh, veselje i radost koje su one sa sobom nosile. po.st.des.1

Oktoih, 2000. Pripovetke Živi i piše u Herceg-Novom. Romani:Otvaranje lutke (tri izdanja) Kako preživeti brak (tri izdanja) Naranča i nož Narančin cvat Pripovetke: Otapanje Izlet u Žanjice Autorka je majka Ramba Amadeusa