ГРАДАЦ 14 / 15 1977 Издаје ДОМ КУЛТУРЕ ЧАЧАК ТРГ УСТАНКА 1 Главни и одговорни уредник ТОМИСЛАВ ЂУРЂИЋ ОВАЈ БРОЈ ГРАДЦА посвећен је стваралаштву некадашњих и садашњих ученика и професора Гимназије `Филип Филиповић`, у Чачку !!! У партизанским и пролетерским јединицама или на одговорним функцијама током НОР-а налазило се 720 њених ученика. У току рата погинуло их је 378, а 2О бораца који су седели у клупама Чачанске гимназије, проглашено је за народне хероје ... ! ............................................................ БРОЈ 14 - 15, ЈАНУАР - АПРИЛ 1977. ГОДИНЕ ИЛУСТРАЦИЈЕ БРОШ ЋИРИЛИЦА 152 СТРАНЕ НА ПОЛЕЂИНИ ЗАДЊИХ КОРИЦА МАЛА МРЉА ДОБРО ОЧУВАНО, ОЧИГЛЕДНО НИЈЕ НИ ОТВАРАНО НИ ЧИТАНО, само што је од времена и стајања добило патину !!! КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРАК !!!!!!!!!! Р е т к о *************

CASOPIS SPORT UKORICENO PRVIH 21 BROJEVA IZ 1925. GOD. Retko , kapitalno izdanje sportskog predratnog casopisa Izuzetne stare fotografije , sportske vesti , rezultati , zenski sportovi , fudbal Ocuvan kao na slici , za ovu starost dobro , bez vecih nedostataka Jedan list zacepljen , potpis na vise mesta , obelezavane vesti i rezultati ponegde , papir sa zutim tackama u skladu sa starosti retro predratni sportski casopisi i periodika , casopisi iz kraljevine shs i jugoslavije , stari sportski casopis

Dušan Radović-ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU Dušan Radović - Antologija srpske poezije za decu, Srpska književna zadruga,1984. god, Tvrd povez sa omotom,363. strane Knjiga je N O V A ---------------------------- 29

dečje novine, korice min. pohabane po ivicama, neki primerci potpisani, jedna sveska žvrljana po zadnjoj korici, po 34 str.,meki povez,22cm, š s58

Lepo očuvano Dnevnik / Ćirpanov Novi Sad 1985 Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik je i osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine.[1] Božidar Mandić Датум рођења 1952. Место рођења Novi Sad Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka.[2] Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas.[3] Tags: Miroslav Mandić Porodica bistrih potoka Avangarda Konceptualna umetnost Toro Valden

Odabrao Čedomir Minderović Ilustracije Nikolaj Pirnat Korice Đorđe Andrejević Kun Odlično očuvano Antologija pesama o NOR-u priredio Č. Minderović Đorđe Andrejević Kun (Vroclav, 31. mart 1904 — Beograd, 17. januar 1964) bio je srpski slikar i grafičar, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Đorđe Andrejević Kun Đorđe Andrejević Kun.jpg Đorđe Andrejević Kun slikar Datum rođenja 31. mart 1904. Mesto rođenja Vroclav, Pruska Nemačka Nemačko carstvo Datum smrti 17. januar 1964. (59 god.) Mesto smrti Beograd, SR Srbija SFR Jugoslavija Supruga Nada Andrejević Kun Član KPJ od 1939. Učešće u ratovima Španski građanski rat Narodnooslobodilačka borba Služba Internacionalne brigade NOV i PO Jugoslavije Odlikovanja Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem Orden bratstva i jedinsta Orden rada sa crvenom zastavom Orden za hrabrost Partizanska spomenica 1941. Biografija Uredi Rođen je 31. marta 1904. godine u mestu Vroclav u Poljskoj, tada Nemačko carstvo, u porodici Veljka Andrejevića Kuna i žene mu Gertrude, kao četvrto od ukupno petoro dece. Otac Veljko je bio grafički majstor i pre nego što je došao u Nemačku, tu je izučio i graverski zanat. Postao je graver u jednom od najboljih grafičkih preduzeća u Nemačkoj i tako uspeo da spoji zanat i veliku naklonost prema umetnosti. Ispostavilo se da je i jedno i drugo preneo na svoga sina Đorđa. Umetničku crtu u malom Đorđu prvi je otkrio njegov berlinski učitelj gospodin Štrajh. Đorđe je sa porodicom došao u Beograd 1914, gde je završio štamparski zanat 1920, a zatim učio slikarstvo na Umetničkoj školi u Beogradu 1920—1925. Zahvaljujući dobrotvoru beogradskom trgovcu Iliji Rankiću, Đorđe Andrejević Kun dobija stipendiju za slikarsko usavršavanje u Italiji. Boravio je u Veneciji, tamo je učio, slikao, obilazio muzeje i galerije – a zatim isto to u Firenci, Milanu i Rimu. U Italiji je proveo dve godine pred platnima velikih majstora renesanse i baroka Mikelanđela, Ticijana, Veronezea, Tintoreta. Nakon Italije, Đorđe je nastavio studije u Parizu, gde je proučavao savremene umetnike Sezana, Modiljanija i bugarskog slikara Paskina, ali je i pronašao sebe tj. svoj stil. U Parizu je prodao svoje prve slike, koje se i danas čuvaju u privatnim zbirkama. Krvavo zlato: 28 originalnih drvoreza Đ. Andrejevića-Kuna iz umetničke zbirke Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, Galerija Muzeja rudničko-takovskog kraja, Gornji Milanovac, mart 2011. godine, katalog izložbe Kun je krajem februara 1931. godine imao prvu samostalnu izložbu, na kojoj su preovladavale dve njegove glavne teme: mrtva priroda i autoportret. Te iste godine mladi Kun (imao je 27 godina) na anonimnom konkursu za grb Grada Beograda, na kome je učestvovalo 56 umetnika iz Jugoslavije, dobija prvu nagradu. Taj grb je i danas zvanični grb Beograda. Prelom u Kunovom stvaralaštvu nastaje 1934. godine, kada je održan svetski kongres pisaca u Moskvi na kome je izrečen pojam „socijalistički realizam”. Tim pojmom je označeno da tema umetničkog dela treba da bude svakodnevica radnika, kako bi im umetnost pomogla u borbi protiv klasnog neprijatelja. S obzirom da je Kun po političkoj orijentaciji bio levičar, vratio se grafici kao najpogodnijem umetničkom medijumu za ostvarenje tih zahteva. Kako sve to izgleda u životu, videlo se već iste godine na Prvoj grafičkoj izložbi, pokrenutoj s namerom da javnost sazna mogućnosti grafičke veštine. U tom periodu izdaje mapu grafika pod nazivom „Krvavo zlato“ sa tematikom iz radničkog života. Iz Španije, kuda je otišao da se s tamošnjim patriotama bori protiv fašizma u Internacionalnim brigadama, doneo je mapu grafika „Za slobodu”. U Drugom svetskom ratu bio je od početka do kraja. Posle oslobođenja objavio je mapu crteža „Partizani”. Poznat je po monumentalnim realističnim kompozicijama i grafičkim mapama u kojima je prikazao zločine okupatora u vreme Drugog svetskog rata i motive iz obnove i izgradnje zemlje. Tvorac je idejnih rešenja za ordenje i grb nove jugoslovenske države formirane 1943. godine na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu i rektor Umetničke akademije.[1][2][3] Ilustrovao je i opremio brojna književna dela: (Žena u košulji, Kolona, Crvene ribe, Riba na belom...) Na njegov rad uticali su Georg Gros i Frans Maserel. Umro je 17. januara 1964. godine u Beogradu. Priznanja Uredi U toku života i rada Đorđe Andrejević Kun je dobio mnoga priznanja, a najznačajnija su: Nagrade Uredi 1931. Prva nagrada za grb Beograda, 1940. Nagrada za grafiku Državne štaparije u Beogradu, 1947. Prva nagrada za grafiku Komiteta za kulturu i umetnost vlade FNRJ, 1949. Prva nagrada za slikarstvo Predsedništva vlade FNRJ, Odlikovanja Uredi Partizanska spomenica, Orden zasluga za narod prvog reda, Orden za hrabrost. Orden rada prvog reda Galerija Uredi Grb Grada Beograda, rad slikara Đorđa Andrejevića Kuna (1931) Grb Socijalističke Republike Srbije (1947–2004) Grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zajednički rad Đorđa Andrejevića Kuna i Antuna Augustinčića Spomenik-mozaik „Revoluciji“ u Ivanjici Kujna br. 4 Social graph by Đorđe Andrejević-Kun 1978 Yugoslavia stamp.jpg Reference Tags: Partizanska lirika poezija pedme revolucije komunizam grafika ratne teme

Kralj Aleksandar, atentat u Marseju, pohabano na savijenim ivicama, š e59

/ Mariana Pineda Španski Štampano u Argentini Odličan poklon ljubiteljima Lorke ... Federiko Garsija Lorka[1] (šp. Federico García Lorca, Fuente Vakeros, Granada, Španija, 5. jun 1898 — okolina Alfakara, Granada, Španija, 19. avgust 1936) bio je španski pesnik, dramaturg i pozorišni reditelj.[a] Federiko Garsija Lorka Federico García Lorca. Huerta de San Vicente, Granada.jpg Federiko Garsija Lorka 1932. Puno ime Federiko Garsija Lorka Datum rođenja 5. jun 1898. Mesto rođenja Fuente Vakeros, Španija Datum smrti 19. avgust 1936. (38 god.) Mesto smrti okolina Alfakara, Španija Škola Univerzitet Kolambija, Univerzitet u Granadi Uticaji od Luis Bunjuel Salvador Dali Volt Vitmen Potpis Studirao je književnost, slikarstvo i muziku, što je kasnije došlo do izražaja u njegovom bavljenju scenskom umetnošću tj. dramom. Putovao je širom Španije, ali je posetio i Ameriku, SAD i Argentinu. U SAD je stigao u doba ekonomske krize pa je tu zemlju doživeo kao svet praznine i teskobe u kojem nema ničeg humanog, već je sve podređeno trci za novcem. Muziku je učio od čuvenog Manuela de Falje, a sam je skupljao i harmonizovao narodne napeve. To je u njegovo pesničko i dramsko delo unelo snažnu muzikalnost i pomoglo mu da formira originalni pesnički izraz. Iako je Lorka započeo bavljenje poezijom u doba španskog ultraizma ikreacionizma, njegov cilj nije bio pesnički eksperiment i moda trenutka. Na originalni način, ovaj pesnik je spojio svoj umetnički talenat i iskustvo avangarde sa nacionalnom, odnosno lokalnom tradicijom Andaluzije. Lorka je među prvim pesnicima avangarde osetio razornu snagu i nehumanost mehanizacije i potrošačkog društva koje je ona proizvodila. Njegov boravak u Americi je rezultirao potresnom zbirkom Pesnik u Njujorku. Najznačajnije drame Garisje Lorke jesu Krvava svadba i Dom Bernarda Albe. Pesnik je pozorište smatrao `najjačim i najkorisnijim oružjem u podizanju zemlje i barometrom, što pokazuje njenu veličinu i pad.`[2] Garsija Lorka je stekao međunarodno priznanje kao emblematični član Generacije `27, grupe koju čine uglavnom pesnici koji su u špansku književnost uveli načela evropskih pokreta (poput simbolizma, futurizma i nadrealizma).[3][4] Smatra se da su ga nacionalističke snage ubile na početku Španskog građanskog rata.[5][6][7][8][9] Iako se Lorka nije aktivno bavio politikom, za vreme građanskog rata je bio uhvaćen i streljan u avgustu 1936. Ne zna se tačno gde mu je grob.[10] Njegova zaostavština se u Španiji smatra nacionalnim kulturnim blagom.[11] Biografija Uredi Mladost Uredi Lorka je bio sin imućnog andaluzijskog zemljoposednika, nikad nije bio uspešan đak. 1909. se sa roditeljima seli u Granadu.[12][13][14] 1919. godine radi studiranja književnosti i prava odlazi u Madrid gde se upoznaje i druži sa mnogim tadašnjim španskim intelektualcima kao što su umetnici Luis Bunjuel i Salvador Dali, što je imalo veliki uticaj na njega. Muziku je studirao kod M. de Feil koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pesmi i usmerio ga ka sakupljanju narodnog blaga. U Madridu se takođe upoznaje sa aktuelnim evropskim i svetskim zbivanjima i problemima. Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajviše zbog neprihvatanja okoline i prijatelja njegove homoseksualne orijentacije. Bunjuel i Dali zajedno rade na filmu `Andaluzijski pas`, koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega. Shvativši problem, njegovi roditelji ga šalju na put po Americi. Od 1929. do 1930. boravi u SAD, najviše u Njujorku, a posetio je i Kubu. Mladi pisac Uredi U Residencia de Estudiantes u Madridu, Garsija Lorka sprijateljio se sa Luisom Bunjuelom i Salvadorom Dalijem i mnogim drugim umetnicima koji su bili, ili će postati uticajni širom Španije.[15]Preuzet je pod okrilje pesnika Huana Ramona Himeneza, zbližio se sa dramaturgom Eduardom Markvinom i Gregorijem Martinezom Sijerom, direktorom madridskog Teatra Eslava.[16] Braća Garsija Lorka, Federiko i Francisko. 1919–20., Na Sijerin poziv, napisao je i postavio svoju prvu dramu The Butterfly`s Evil Spell ( Zla čarolija leptira). Bila je to igra u stihu koja je dramatizovala nemoguću ljubav između bubašvaba i leptira, uz prateću glumačku mrežu drugih insekata; sa scene ga je ismejala nezadovoljna publika nakon samo četiri predstave i uticala je na odnos Garsije Lorke prema pozorišnoj publici do kraja karijere. Kasnije će tvrditi da je Marijana Pineda, napisana 1927. godine, zapravo bila njegova prva drama. Tokom vremena u Residencia de Estudiantes, bavio se pravom i filozofijom, mada ga je više zanimalo pisanje nego studiranje.[17] Prva knjiga pesama Garsije Lorke, Libro de poemas, objavljena je 1921. godine, prikupljajući dela napisana iz 1918. godine i izabrana uz pomoć njegovog brata Franciska (Pakito). Ono se tiče tema vere, izolacije i prirode koje su ispunile njegova prozna razmišljanja.[18]Početkom 1922. godine u Granadi, Garsija Lorka pridružio se kompozitoru Manuelu de Falji kako bi promovisao Concurso de Cante Jondo, festival posvećen poboljšanju flamenko performansa. Godinu dana pre nego što je Lorka počeo da piše svoju Poema del cante jondo („Pesma duboke pesme“, objavljena tek 1931), pa je prirodno sastavio esej o umetnosti flamenka, [19]i počeo javno da govori u znak podrške Konkursa. Tokom sledećih nekoliko godina, Garsija Lorka se sve više uključio u špansku avangardu. Objavio je pesničku zbirku pod nazivom Canciones (Pesme), mada nije sadržala pesme u uobičajenom smislu. Ubrzo nakon toga, Lorka je pozvan da izloži seriju crteža u Galeries Dalmau u Barseloni, od 25. juna do 2. jula 1927.[20] Lorkine skice bile su spoj popularnog i avangardnog stila, dopunjavajući Cancion. I njegova poezija i crteži odražavali su uticaj tradicionalnih andaluzijskih motiva, kubističke sintakse i zaokupljenosti seksualnim identitetom. Nekoliko crteža sastojalo se od superponiranih lica poput snova (ili senki). Kasnije je dvostruka lica opisao kao autoportrete, pokazujući „sposobnost čoveka da plače, kao i da pobeđuje“, u skladu sa svojim uverenjem da su tuga i radost nerazdvojni, baš kao i život i smrt.[21] Manuel de Falja, Federiko Garsija Lorka i Antonio de Luna. Romancero Gitano (Ciganski romansero, 1928), deo njegove serije Cancion, postala je njegova najpoznatija knjiga poezije.[22] Bila je to visoko stilizovana imitacija balada i pesama koje su se još uvek pričale širom španskog sela. Garsija Lorka opisuje to delo kao „izrezbareni oltarski komad `Andaluzija sa „Romima, konjima, arhanđelima, planetama, jevrejskim i rimskim povetarcem, rekama, zločinima, svakodnevnim dodirom krijumčara i nebeskom notom gole dece Kordove.` Knjiga koja teško da uopšte izražava vidljivu Andaluziju, ali tamo gde skrivena Andaluzija podrhtava.`[23]1928. knjiga mu je donela slavu širom Španije i hispanskog sveta, a tek mnogo kasnije stekao je značaj kao dramski pisac. Do kraja života, pisac će tragati za elementima andalujske kulture, pokušavajući da pronađe njenu suštinu ne pribegavajući „živopisnoj“ ili klišejskoj upotrebi „lokalne boje.`[24] Ciganski romansero je sastavljen od 18 pesama. Snaga kojom je Garsija Lorka u svoje stihove uneo narodnu tradiciju Andaluzije, učinila je da Španija i Latinska Amerika prihvate poeziju ovog pesnika gotovo kao svoje narodne pesme. Njegova druga predstava, Mariana Pineda, sa scenskim postavkama Salvadora Dalija, otvorila je veliko priznanje u Barseloni 1927. godine.[25] 1926. godine Garsija Lorka napisao je dramu Čudesna supruga obućara, koja će biti prikazana tek početkom 1930-ih. Bila je to farsa o fantaziji, zasnovana na odnosu koketne, dražeste žene i kokošijeg postolara. Povratak u Španiju Uredi Lorka se 1930. vraća u novoproglašenu Republiku Španiju. Na poziv svog granadskog profesora, socijaliste F. de la Riosa, Lorka prihvata posao direktora i umetničkog animatora studentskog putujućeg pozorišta La Baraka. Tokom turneje sa La Barakom, Garsija Lorka napisao je svoje sada najpoznatije drame, „Ruralnu trilogiju“, Krvavo venčanje, Jermu i Kuću Bernarda Albe, koje su se sve pobunile protiv normi buržoaskog španskog društva.[26]Pozvao je na ponovno otkrivanje korena evropskog pozorišta i dovođenje u pitanje udobnih konvencija kao što su popularne salonske komedije tog doba. Njegov rad osporavao je prihvaćenu ulogu žena u društvu i istraživao tabu pitanja homoerotizma i klase. Garsija Lorka napisao je malo poezije u ovom poslednjem periodu svog života, izjavivši 1936. godine, „pozorište je poezija koja izranja iz knjige i postaje dovoljno čovečna da može da razgovara i viče, plače i očajava.`[27] Federiko Garsija Lorka sa njegovom sestrom Izabel, 1914. godine. Osim što se vratio klasičnim korenima pozorišta, Garsija Lorka okrenuo se i tradicionalnim oblicima u poeziji. Za njegovo poslednje pesničko delo, Sonetos de amor oscuro (Soneti mračne ljubavi, 1936), dugo se mislilo da je inspirisano njegovom strašću prema Rafaelu Rodrigez Rapunu, sekretaru La Barake. Dokumenti i uspomene otkriveni 2012. godine sugerišu da je stvarna inspiracija bio Huan Ramirez de Lukas, 19-godišnjak s kojim se Lorka nadao da će emigrirati u Meksiko.[28] Ljubavni soneti inspirisani su pesnikom iz 16. veka San Huan de la Kruzom.[29] Subvenciju La Barake prepolovila je desničarska vlada izabrana 1934. godine, a poslednji učinak dat je u aprilu 1936. godine. Lorka je leta proveo u Huerta de San Visente od 1926. do 1936. Ovde je napisao, u celini ili delimično, neka od svojih glavnih dela, među kojima „Kad prođe pet godina` (Aci que pasen cinqo anos) (1931), Krvavo venčanje (1932). ), Jerma (1934) i Divan del Tamarit (1931–1936). Pesnik je živeo u Huerta de San Visente neposredno pre hapšenja i atentata avgusta 1936.[30] Iako crteži Garsija Lorka ne dobijaju često pažnju, on je takođe bio talentovani umetnik.[31] Smrt Uredi Za vreme izbijanja građanskog rata, Lorka se zatekao u Viznaru, u Granadi. 19. avgusta 1936. Fašistički vojnici su ga uhvatili i streljali, a telo su mu bacili u neobeležen grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije. Tvrdilo se da je Garsija Lorka bio apolitičan i da je imao mnogo prijatelja i u republikanskom i u nacionalističkom kampu. Gibson to osporava u svojoj knjizi o pesnikovoj smrti iz 1978. godine. Navodi, na primer, objavljeni manifest Munda Obrera, koji je Lorka kasnije potpisao, i navodi da je Lorka bio aktivna podrška Narodnom frontu. Lorka je pročitao ovaj manifest na banketu u čast kolegi pesniku Rafaelu Albertiju 9. februara 1936. Mnogi antikomunisti bili su naklonjeni Lorki ili su mu pomagali. U danima pre hapšenja pronašao je sklonište u kućiumetnika i vodećeg člana Falange Luisa Rosalesa. Zapravo, dokazi sugerišu da je civilni guverner Valdes umalo bio ustreljan od strane Rosalesa jer je pomogao Lorki. Pesnik Gabriel Selaja napisao je u svojim memoarima da je jednom pronašao Lorku u društvu falangiste Hosea Marije Ajzpure. Selaja je dalje pisao da je Lorka večerao svakog petka sa osnivačem i vođom falangista Hoseom Antonijom de Riverom.[32] 11. marta 1937. godine u štampi falangista pojavio se članak u kojem se osuđuje ubistvo i lionizira Garsija Lorka; članak je otvoren:„Ubijen je najfiniji pesnik carske Španije.“ [33] Žan-Luis Šonberg je takođe izneo teoriju „homoseksualne ljubomore“.[34] Dosije o ubistvu, sastavljen 1936. godine na Frankov zahtev i na koji su se Gibson i drugi pozivali, a da ga nisu videli, tek treba da ispliva na površinu. Prvi objavljeni izveštaj o pokušaju lociranja Lorkinog groba može se naći u knjizi britanskog putnika i hispaniste Džeralda Brenana „Lice Španije“. [35] Uprkos ranim pokušajima poput Brenanovog 1949. godine, nalazište je ostalo neotkriveno tokom čitave ere Franka. Traženje groba Uredi 2008. godine španski sudija otvorio je istragu o Lorkinoj smrti. Porodica Garsija Lorka povukla je prigovore na iskopavanje potencijalnog grobnog mesta u blizini Alfakara, ali na tom mestu nisu pronađeni ljudski ostaci.[36] [37] Istraga je prekinuta. Dalja istraga započeta je 2016. godine, bez uspeha.[38] `...I onda sam shvatio da sam ubijen. Tražili su me u kafićima, grobovima i crkvama... ali me nisu našli. Nikad me nisu našli? Ne. Nikad me nisu našli.` Iz pesme `The Fable And Round of the Three Friends` Krajem oktobra 2009. godine, tim arheologa i istoričara sa Univerziteta u Granadi započeo je iskopavanja izvan Alfakara.[39] Mesto je identifikovao tri decenije ranije čovek koji je rekao da je pomogao iskopati Lorkin grob.[40] Smatralo se da je Lorka sahranjen sa najmanje još trojicom muškaraca pored krivudavog planinskog puta koji povezuje sela Vinar i Alfakar.[41] U oktobru 2009. godine Francisko Espinola, portparol Ministarstva pravde andaluzijske regionalne vlade, rekao je da će nakon višegodišnjeg pritiska telo Garsije Lorke „biti ekshumirano za nekoliko nedelja“[42] Lorkini rođaci, koji su se u početku protivili ekshumaciji, rekli su da bi mogli da obezbede uzorak DNK kako bi identifikovali njegove ostatke.[43] U januaru 2012. lokalni istoričar Migel Kabalero Perez, autor knjige „Poslednjih 13 sati Garsije Lorke“,[44] podneo je zahtev za dozvolu za iskopavanje drugog područja udaljenog manje od pola kilometra od nalazišta, gde veruje da se nalaze Lorkini posmrtni ostaci. [45] Homoseksualnost Uredi U periodu od 1925. do 1928. Lorka je sarađivao sa Dalijem. Prijateljstvo sa Dalijem bilo je uzajamno strastveno, ali je Dali odbio bilo kakav erotski aspekat njihovog odnosa.[46] Intenzitet odonosa sa Dalijem je Lorku naterao da prizna, ako ne i prihvati vlastitu homoseksualnost. Sa uspehom zbirke pesama Ciganski romansero, dolazi do otuđenja od Dalija i raskid afere sa skulptorom Emilijom Sorianom Aldrenom. To je dovelo do pojačane depresije. Lorka je osećao bol zbog svoje homoseksualnosti. Cenzura Uredi Falangistički režim Franciska Franka stavio je opštu zabranu dela Garsija Lorke, koja je ukinuta tek 1953. Te godine je objavljen (cenzurisani) Obras Completas (Kompletna dela). Nakon toga, Blood Wedding, Ierma, The House of Bernard Alba uspešno su odigrani na glavnim španskim scenama. Obras Completas nije obuhvatio njegove, u velikoj meri, homoerotične Sonete mračne ljubavi, napisane u novembru 1935. godine i podeljene samo sa bliskim prijateljima. Izgubljeni su do 1983/4, kada su konačno objavljeni u formi nacrta. (Nikada nisu pronađeni konačni rukopisi). Tek nakon Frankove smrti, o životu i smrti Garsije Lorke moglo se otvoreno razgovarati u Španiji. Do toga je došlo ne samo zbog političke cenzure, već i zbog oklevanja porodice Garsije Lorke da dozvoli objavljivanje nedovršenih pesama i drama pre objavljivanja kritičkog izdanja njegovih dela. Južnoafrički rimokatolički pesnik Roy Cambell, koji je oduševljeno podržavao nacionaliste tokom i nakon građanskog rata, kasnije je proizveo hvaljene prevode Lorkinog dela. U svojoj pesmi, Mučeništvo F. Garsije Lorke, Kembel je napisao, Ne samo da je izgubio život, s mecima ubijen: Ali čekićem i nožem Bio je posle toga - preveden.[47] Karakteristike Lorkine poezije Uredi Lorka je počeo da piše stihove kao petnaestogodišnji dečak. Njegovu poeziju karakterišu tri bitne crte: artizam, uticaj tradicije i narodnih pesama i lični, izrazito strastan doživljaj. Pesnik je verovao, u praksi sprovodio, i izjavljivao, čak i kroz neke pesme koje se mogu smatrati njegovom poetikom, da u gradnji pesme vodi brigu i o najmanjem detalju koji obrađuje. Uticaj narodne književnosti u Lorkinoj poeziji je očigledan pri čemu nije akcenat na formi već na temama; pesnik nastoji da kroz pojmove zvuka, boje i pokreta da dušu Andaluzije koja je obeležena znakom tragičnosti i primitivnog duha. Njegov lični doživljaj je nagonski, prepun slutnji i tajnovitosti pa na čitaoca deluje kao nestvaran. Misli se da je u pesmi Romansa osuđenog predvideo vreme i način svoje smrti. Prvu zbirku pesama je objavio 1921. Sledeća zbirka pesama je Poema del kante hondo. Kante hondo je tipična andalusijska narodna pesma obogaćena uticajem Cigana lutalica i srednjovekovnih Saracena, ali Lorka ne podražava bukvalno njene metričke zakone i tipičnu strukturu teksta, već na sopstveni način gradi male kompozicije. Njegova najčuvenija zbirka, kojom je pesnik obezbedio svoju besmr-tnost, je Ciganski romansero. Ova zbirka sadrži sve one, široj publici poznate pesme, iz kojih potiču često navođeni stihovi i lajtmotivi kao što su: Povedoh je do reke Misleći da devojka je, Al` udata ona beše. Ili: Zeleno volim te zeleno. U zbirci Pesnik u Njujorku Lorka je opevao svoje, već pomenuto, negativno viđenje američkog društva. Neki kritičari smatraju da su po stilu ove pesme bliske nadrealizmu, dok drugi pak, misle da je Lorka tu blizak ekspresionizmu. Jedna od poslednjih Lorkinih pesama je: Plač za Sančezom Ignasijem Mehijazom u kojoj je opevao tragičnu smrt svog prijatelja, čuvenog toreadora. Osim pesama Lorka je pisao i drame u kojima opisuje patnju i ljudske strasti, pre svega žena. Njegove najčuvenije drame su: Krvava svadba, Jerma i Dom Bernarde Albe. Spomenice Uredi U Granadi, gradu njegovog rođenja, Park Federiko Garsija Lorka posvećen je njegovom sećanju i Huerta de San Visente, letnju kuću porodice Lorka, otvorenu kao muzej 1995. godine. Park Federiko Garsija Lorka, u Alfakaru, nalazi se u blizini Fuente Grande; 2009. iskopavanja u njemu nisu uspela da pronađu telo Lorke. U blizini masline, koju neki označavaju kao lokaciju groba, nalazi se kameni spomenik Federiku Garsiji Lorki i svim ostalim žrtvama građanskog rata 1936–39. Na spomen obeležje se svake godine polaže cveće na godišnjicu njegove smrti, a svake godine u parku se u znak obeležavanja godišnjice održava komemorativni događaj koji uključuje muziku i čitanje pesnikovih dela. 17. avgusta 2011. godine, u znak sećanja na 75. godišnjicu Lorkinog ubistva i proslave njegovog života i nasleđa, ovaj događaj je uključivao ples, pesmu, poeziju i dramska čitanja i privukao stotine gledalaca. Na mestu Baranko de Viznar, između Viznara i Alfakara, nalazi se spomen-kamen sa natpisima „Lorca eran todos, 18-8-2002“ („Svi su bili Lorka“). Baranko de Viznar je mesto masovnih grobnica i predloženo je kao drugo moguće mesto pesnikovih ostataka. Garsija Lorka je počastvovan statuom koja se istaknuto nalazi na madridskom trgu Plaza de Santa Ana. Politički filozof David Kroker izvestio je 2014. godine da je „statua bar još uvek amblem osporene prošlosti: Levica svakog dana stavlja crvenu maramu na vrat statue, a neko iz desnice dolazi kasnije da je uzme.`[48] U Parizu u Francuskoj sećanje na Garsiju Lorku počašćuje u vrtu Federiko Garsija Lorka, u centru francuske prestonice, na Seni. 2014. godine Lorka je bio jedan od počastvovanih ljudi u Rainbow Honor Walk, šetnji slavnih, u četvrti Castro u San Francisku, za LGBT ljude koji su „dali značajan doprinos na svojim poljima“.[49] Lista radova Uredi Poezija Uredi Impresiones y paisajes (Impressions and Landscapes 1918.) Libro de poemas (Book of Poems 1921.) Poema del cante jondo (Poem of Deep Song; napisano 1921. ali nije objavljeno do 1931.) Suites (napisano between 1920 and 1923, objavljeno posthumno 1983.) Canciones (Songs. napisane 1921. and 1924, objavljene 1927.) Romancero gitano (Gypsy Ballads 1928.) Odes (napisano 1928.) Poeta en Nueva York (napisano 1930 – objavljeno posthumno 1940.) Llanto por Ignacio Sánchez Mejías (Lament for Ignacio Sánchez Mejías 1935.) Seis poemas galegos (Six Galician poems 1935.) Sonetos del amor oscuro (Sonnets of Dark Love 1936, nije objavljeno do 1983.) Lament for the Death of a Bullfighter and Other Poems (1937) Primeras canciones (First Songs 1936) The Tamarit Divan (pesme napisane 1931–34 i nisu objavljene; tek posle njegove smrti u specijalnoj ediciji Revista Hispánica Moderna 1940). Selected Poems (1941) Predstave Uredi Christ: A Religious Tragedy (nezavršeno, 1917) The Butterfly`s Evil Spell: (napisano 1919–20, prva predstava 1920) The Billy-Club Puppets: (napisano 1922–5, prva predstava 1937) The Puppet Play of Don Cristóbal: (napisano 1923, prva predstava 1935) Mariana Pineda (napisano 1923–25, prva predstava 1927) The Shoemaker`s Prodigious Wife: (napisano 1926–30, prva predstava 1930, revised 1933) The Love of Don Perlimplín and Belisa in the Garden: (napisano 1928, prva predstava 1933) The Public: (napisano 1929–30, prva predstava 1972) When Five Years Pass: (napisano 1931, prva predstava 1945) Blood Wedding: (napisano 1932, prva predstava 1933) Yerma (napisano 1934, prva predstava 1934) Doña Rosita the Spinster: (napisano 1935, prva predstava 1935) Play Without a Title: (only one act, napisano 1936, prva predstava 1986) The House of Bernarda Alba: (napisano 1936, prva predstava 1945) Dreams of my Cousin Aurelia: (nezavršeno) Kratke predstave Uredi El paseo de Buster Keaton (Buster Keaton goes for a stroll 1928) La doncella, el marinero y el estudiante (The Maiden, the Sailor and the Student 1928) Quimera (Dream 1928) Scenario za film Uredi Viaje a la luna (Trip to the Moon 1929) Opere Uredi Lola, la Comedianta (Lola, the Actress, nezavršena saradnja sa Manuelom de Faljom, 1923) Crteži i slike Uredi Salvador Dalí, 1925. 160 × 140 mm. Mastilo i olovka na papiru. Privatna kolekcija, Barselona, Španija. Bust of a Dead Man, 1932. Mastilo i olovka na papiru. Čikago, SAD. Napomene Avangarda Nadrealizam Španska knjizevnost Salvador Dali

DELO Novembar 1974 Godina XX broj 11 FENOMENOLOGIJA danas UMETNOST ............................................................. Uređivački odbor Časopisa: DRAGOŠ KALAJIĆ itd. !!!!!!! BROŠ LATINICA Od 1283-1453 STRANE Pažnja !!!!!!!!1 NERASEČENE STRANICE KOLEKCIONARSKI PRIMERAK !!!!!!!!!!!1

ODLICNO OCUVANI moze pojedinacno Brojevi: 803 do 808, 814, 847, 849, 851, 853, 854, 856, 857, 860 do 874, 877 do 886, 888 do 894, 896 do 899, 901 do 909, 912, 914, 915

CASOPIS SPORT UKORICENO SVIH 34 BROJA IZ 1924. GOD. Retko , kapitalno izdanje sportskog predratnog casopisa Izuzetne stare fotografije , sportske vesti , rezultati , zenski sportovi , fudbal Ocuvan kao na slici , za ovu starost dobro , bez vecih nedostataka par listova zacepljeni i iskrzani, potpis na vise mesta , obelezavane vesti i rezultati ponegde , papir sa zutim tackama u skladu sa starosti retro predratni sportski casopisi i periodika , casopisi iz kraljevine shs i jugoslavije , stari sportski casopis

E L L E + E L L E BODY SRBIJA / CRNA GORA / BOSNA I HERCEGOVINA MAJ 2021 R e f e r e n c e 1. Prava JA KATARINA SHARON 2. SRPSKA MODA IZMEĐU MITA I STVARNOSTI 3. ŽENSKI GLAS SE SADA ČUJE ........................................................ Pažnja !!!!!!! POSVETA MINE ABRAMOVIĆ, jedne od najpoznatijih domaćih šminkerki koju je put odveo u Ameriku ... BROŠ LATINICA 194 STRANA

Lepo očuvano Dva broja Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929.[1] Slovenački član Sokola Boris Gregorka. Muška sokolska kapa sa srpskom kokardom. Ženska sokolska kapa. Uvod Uredi Osnivanje u Češkoj Uredi Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalistički pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”.[2] Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi.[3] Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”.[4] Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa.[5] Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD.[2] Slovenija Uredi Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveskovenska sokolska zvezda” (1908).[6] Hrvatska Uredi Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, prvi sokolski list na teritoriji Jugoslavije, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905).[7] Bosna i Hercegovina Uredi Plakat povodom drugog spleta krajiških sokola i pobratima u Banjoj Luci, 1918 U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u [[Mostar[[u (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910).[8] Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije.[6] Vojvodina Uredi Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obaveza predmet Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preminovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”.[9] Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlast, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. LAza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre.[10] Makedonija Uredi Na teritoriji Južne Srbije, odnosno makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908).[7] Srbija Uredi U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje.[11] 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola,[11] a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima.[12] Sokolsko društvo iz Mokranja kod Negotina Prednjački zbor u Negotinu 1931. godine Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorovića, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”,[13] a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije.[13]Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beograskom društvu doda naziv „Soko”,[13] pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljeivini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji.[14] Orkestar Sokolske čete Negotina 1931. godine Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka.[14] Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga stiglo u Srbiju 1911. godine i oni su raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac.[12] Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu.[7] Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez.[6] Osnivanje Uredi Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza.[15] Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj.[16] Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen.[16] Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedište saveza. Ideja je bila da se dogovore Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, slet se najverovatnije ne bi održao ni zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili.[16] Nakon Prvog svetskog rata i stavaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kome su ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku od 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu.[15] Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez.[7] Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”.[17] Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković.[17] Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovensnstva kroz sokolstvo.[17] Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastaičkog saveza.[17] Organizacija Uredi Sokolski dom u Zrenjaninu, delo arhitekte Brašovana Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu.[18] Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije[19]: Savez — vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu.[20] Župa — udruživala je više sokolskih društava i imala sa sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo — osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa — obično u seoski sredinama Bratstvo — najmanje 6 članova Povereništvo — najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koja se sastojala iz starešine društva, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odseka, načelnika i načelnice, 5—10 članova i njihovih zamenika i 3—5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja se sastojala iz starešine, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odbora, načelnika i načelnice, sekretara, blagajnika, 5—10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika.[21] Sokolski savez Uredi Sokolskim savezom je upravljala Uprava koja se sastojala od starešine, pet podstarešina, načelnika, načelnice, po tri njihova zamenika, predsednika prosvetnog odbora, 15—25 članova i 7—11 njihovih zamenika i 5—7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa.[22] Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941.[23] Sokolane Uredi Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4—5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4—5 m.[24] Za letnje mesece predviđena su vežbališta na vazduhu. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30—40 cm.[24] Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje.[24] Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike.[25] Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisan na arhitekturi iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji.[26] Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović.[26] Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931) , Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbanicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. [27] Sokolski sletovi Uredi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se održavali na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu.[28] Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo.[28] Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter.[29] Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu.[30] Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28—29. juna 1933.[30] Članstvo Uredi Članovi svih sokolskih organizacija su se, bez obzira na uzrast, uključujući i decu međusobno nazivali sa „brate” ili „sestro”, oslovljavali sa „ti” i pozdravljali sa „zdravo”.[31] Sokoli su propagirali jednakost polova. Smatrali su da žene imaju ista prava da postanu učitelji i prednjaci, s tim da su žene obučavale ženske članove, a muški muške članove. Muški i ženski članovi su mogli obavljati iste funkcije u sokolskoj hijerarhiji. [31] Ipak, smatrali su da bi u slučaju rata uloga žena bila drugačija u odnosu na muškarce, odnosno da se brinu o deci, ishrani stanovništva i vojske.[31] Vojska Uredi Godine 1940. Sokolstvo je transformisano u organizaciju vojnog karaktera iz dva razloga. Kao nacionalna organizacija, njen cilj je bio odbrana države Jugoslavije, s obzirom da joj je pretila opasnost od napada Sile Osovine. Drugi razlog su bili unutrašnja odbrana od napada i masovnih progona pripadnika Sokola na teritoriji Banovine Hrvatske, gde su se najjače osetile posledice Poslanice katoličkog episkopata protiv Saveza Sokola od 8. januara 1933. godine.[32] Tokom čitave 1940. godine beleženi su progoni i napadi na sokolske radnike iz Imotskog, Nove Gradiške, Splita, Zagreba i drugih mesta, oduzimani su im odbornički mandati, a sokolski učitelji su prebacivani u zabačena sela Banovine Hrvatske, daleko od većih mesta.[32] Sokolstvo se u vreme vlade Milana Stojadinovića, koncentrisala na teritoriju Srbije, a kasnije je vlade Dragiše Cvetkovića počela da naoružava organizaciju, kao protivtežu Hrvatskoj seljačkoj zaštiti.[32] Još krajem marta 1940. godine Savezna uprava Sokola je objavila pripravno stanje, sa ciljem da se delatnost jugoslovenskog sokolstva usmeri na narodnu odbranu, vojno-odbrambene akcije u sprečavanja „Pete kolone” u Jugoslaviji.[32] Predviđano je organizovanje Sokolstva u Jugoslovensku nacionalnu vojsku i u tom smislu je intenziviran rad na uspostavljanju novih sokolskih jedinica.[32] Prema pravilniku Saveza i inače su kandidati koji su želeli da uživaju povlastice odsluženja skraćenog vojnog roka obučavani da rukuju oružjem i bacaju bombe. Međutim, ratno stanje je zahtevalo veću predvojničku obuku. U tom smislu, otkazivane su manifestacije, koje su mogle da oduzimaju vreme u pripremama za vojno-odrambeni rad, a svim jedinicama je izdata direktiva hitnog oformljavanja streljačkog odseka i održavanja vojne obuke na redovnim časovima.[33] Galerija Reference Literatura Vidi još

Varsava: jedne noci jedna pesma Miroslav Mandic Edicija Aut Tvrd povez, strana 75 Vrlo dobro stanje, posveta autora na prednjoj korici

⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️ Tvrd povez - 607 strana - dvojezicno - hrvatsko - ruski jezik MOSKVA 2014 Korice savidljivim znacima koriscenja Unutrasnjost dobro ocuvana - bez pisanja i podvlacenja V 3 KK ⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️⭐️❤️❤️

NOVINE SRPSKE 1900/ 1903= Reprint Marta 1995 Vecernje Novosti 1995 Specijalno Izdanje srednje ocuvano SA SLIKE Robu saljem preporucenom tiskovinom Ptt uracunat u cenu

Knjiga je dobro očuvana,na italijanskom.Ima posvetu autora. Prelepo ilustrovano u boji izdanje na kvalitetnom papiru.

Knjiga je dobro očuvana. ,,ПЕТРОВИЋ Његош, Петар II Луча микрокозма: критичко издање; текстологија / Петар II Петровић Његош; редакција и коментар Радмило Маројевић. — Подгорица: ЦИД, 2016 (Бирограф — Београд). — 1042 стр.; 24 см. — (Библиотека Посебна издања / ЦИД, Подгорица) Тираж 500. — Предговор / Радмило Маројевић: стр. 5–18. — Библиографија: стр. 1021–1036. — Садржи и репринт првог издања Луче микрокозма.``

Izdavač.Srpska književna zadruga,Beograd,1989 Tvrd povez Strana:511

Prelom broj 1, casopis skole za istoriju i teoriju umetnosti Beograd, 2001. Mek povez, strana 268 Dobro ocuvano

2 broja djačkog lista UM Iz prve godine izlaženja

Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Sabrane pesme / Vojislav Despotov ; priređivanje i pogovor Gojko Božović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin, 2002 (Sopot : Prizma) Fizički opis 523 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Gojko, 1972- = Božović, Gojko, 1972- Zbirka ǂBiblioteka ǂIzabrana dela Vojislava Despotova ; ǂknj. ǂ1 (karton) Napomene Tiraž 500 O ovom izdanju: str. 479-483 Kosi jezik Vojislava Despotova: str. 485-510. Predmetne odrednice Despotov, Vojislav, 1950-2000 Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG125

Sportski časopisi: Euro 2016- izdavač Mozzart sport Fudbalska jesen 2013/14- izdavač Sportski žurnal Vodič kroz fudbalsku Srbiju- izdavač Sportski žurnal Fudbal na dlanu Superliga 2017/18- izdavač Sportski žurnal Večita trka za titulu Superliga 2016/17- izdavač Sportski žurnal Srbija igra fudbal proleće 2015/16- izdavač Sportaki žurnal Euro 2016-izdavač Sportski žurnal Brazil SP 2014- izdavač Sportski žurnal Srpska jesen 2017/18- izdavač Sportski žurnal Sporski žurnal magazin, oktobar 2016 sa timovima nba. Prodaja se komplet časopisa, ne može na komad. Za sva pitanja slobodno pošaljite poruku.

Kompletna 2005. godina (52 broja) Iz lične kolekcije, odlično očuvani

ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ Mek povez - 81 strana PROSVETA 1990 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja V - 3 ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐