KRALJEVINA Jugoslavija i njena upravna podjela na banovine Meki povez, 224 strane, latinica, dobro očuvana, lična kolekcija. Konzorcij Themis Zagreb 1930

КРАЉИЧИНА АНЂЕЛИЈА Роман са историјском основом ЧЕДА МИЈАТОВИЋ Академик ГЕЦА КОН БЕОГРАД 1928 ЧЕДОМИЉ МИЈАТОВИЋ српски економиста (6 пута министар финансија Србије), књижевник, историчар, политичар, дипломата (амбасадор у Лондону), академик, председник Српске краљевске академије, једна од најистакнутијих политичких фигуре Србије 19. века... (Михајло Грушић) ........................................................ `Краљичина Анђелија` - роман о краљици Јелени (умрлој 13О8. сахрањеној у манастиру Градцу!), жени краља Уроша I Немањића, родом Францускиња и њеном доласку у Србију и на крају одласку у манастир Градац, позната по имену монахиња Анастазија... Данас је манастир Градац место ходочашћа не само Срба, већ и све бројнијих Француза (Михајло Грушић) Ћирилица Тврде корице 1 8 4 странице НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ОДЛИЧНО КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРАК ********* ВЕЛИКИ РАРИТЕТ ********** Екстра ********** db87

Аутор - особа Milenković, Milivoje M. Наслов Акорди времена : песме. 4, 1925, 1926, 1927. год. / Миливоје М. Миленковић Врста грађе поезија Језик српски Година 1928 Издавање и производња Ваљево : Штампарија Дим. А. Славуј, 1928 Физички опис 119 стр. ; 22 cm. Други аутори - особа Jovanović, Nikola B. ISBN (Брош.)

Skinuto sa modela 2003 godište u odličnom stanji ima po koja ogrebotinica. Vrata su sa staklom, bez lajsne i bravice. Može slanje kurirskom službom.

A Franklin kézi lexikona I - A–Gátvíz, Budapest, 1911. II - Gaucho–Nicotera, Budapest, 1912. III - Niczky–Zsuzsok, Budapest, 1912. SZERKESZTŐ: Radó Antal, Fábián Béla, Almási Antal et al. Kiadó: Franklin Társulat Magyar Irod. Intézet és Könyvnyomda, Budapest, 1911. és 1912. Dimenzije: 28,3 x 20,3cm, 1020 stubaca + 956 stubaca + 976 stubaca, tvrdi povez Težina: 2,5kg + 2,5kg + 2,3kg Sva tri toma su vrlo dobro očuvana s obzirom na godinu izdanja. Stranice su požutele od stajanja. Omoti su u dobrom stanju. U prvom tomu su se 2 grupe stranica odvojile od poveza ali su sve tu. U druga dva toma su sve povezane. Pogledajte fotografije. Mogu fotografisati dodatno po zahtevu.

Život narodni (knjiga treća): Privreda i politika / Milovan Milovanović Beograd 1890. Tvrd povez, ćirilica, 140 strana. Napomena: na predlistu pečat prethodnog vlasnika; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. J11 Knjiga čuvenog srpskog pravnika, istaknutog diplomate i političara, jedanog od prvaka Narodne radikalne stranke, ministara inostranih dela za vreme Aneksione krize 1908 — 1909, a zatim i predsednik vlade Kraljevine Srbije (1911—1912) Milovana Milovanović. Ona je treća u nizu, pod nazivom Život narodni: Privreda i politika (prva je Vaspitanje i prosveta, druga Pravda i zakonodavstvo, a četvrta Moral i religija). Izuzetno retko. Sadržaj: Prirodna privreda i politika Državna i narodna politika Privreda i finansiska politika Vaspitna i prosvetna politika Sudska, administrativna i vojnička politika

Jadranska straža April jun 1940. Split

ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ БИСКУП ШТРОСМАЈЕРХВТА, ВЕЛИКОХРВАТ ИЛИ ЈУГОСЛОВЕН ГАМБИТ ЈАГОДИНА 2006 а) КАТОЛИЧКА ЦРКВА - СРБИЈА - 1851-1857 б) ШТРОСМАЈЕР, ЈОСИП ЈУРАЈ (1815-1905) ц) СРБИ - ХРВАТИ - 19 век д) ЈУГОСЛОВЕНСТВО - 19 век е) ХРВАТСКА - ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА - 19 век ................................................................ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ 326 СТРАНА ГАРАНЦИЈА ОДЛИЧНО Екстра *************

Izuzetno retko u ponudi s originalnim omotom, koji je očuvan. Knjiga je inače nerasečena, veoma dobro očuvano. Avangardne korice, koje je uradila Zdenka Turkalj. Binoza. Autor - osoba Giono, Jean, 1895-1970 = Žiono, Žan, 1895-1970 Naslov Žetva / Jean Giono ; preveo s francuskoga Josip Bogner Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1935 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Binoza, 1935 (Zagreb : `Gutenberg`) Fizički opis 159 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Bogner, Josip, 1906-1936 = Bogner, Josip, 1906-1936 Zbirka Binoza - Svjetski pisci. god. 6, sv. 27 (Plast.) Predmetne odrednice Žiono, Žan, 1895-1970 „Jean Giono, kao i Paul Claudel, ne pripada nijednoj školi i ne mari ni za kakve teorije; on ima, naprosto, veoma mnogo talenta. Giono je divan pisac, velik pjesnik koji unosi stvarnost u spiritualne prostore, i koji prikazuje svijet, opjevajući ga.“ – Ramon Fernandez. „Jean Giono je pjesnik čvrstih muškaraca i osjećajnih žena, bića koja žive s prirodom, u šumama, u poljima, pored rijeka. Giono posjeduje onu svježu snagu koja toliko manjka našoj modernoj literaturi...“ – Leo Sept. „Žetva je Gionova snažna seljačka kronika i lijep ljubavni roman, knjiga puna svijetla, zdravlja i životne radosti.“ – Frédéric Lefèvre. „Velika pjesma o zemlji, iskrena zahvalnost dobroti grude, koja tisućustruko vraća čovjeku ono što on u nju polaže svojim radom i ljubavlju. U jednostavnim rečenicama prikazuje Giono, koji je za ovu pjesmu u prozi već dobio tri književne nagrade, svoje seljake Pantarla i Arsulu, crta zemlju, vrijeme i godišnja doba, veliku sreću rastenja i ukorijenjenosti u domaćoj grudi. Ima malo knjiga koje usrećuju – međutim, ’Žetva’ je takva knjiga.“ – „Konigsberger Allgemeine Zeitung“. „To je malen roman velikoga formata. Gionova je pripovijetka uvjerljiva snagom svoga pjesničkog jezika i savršenom kompozicijom. Samo onaj tko je najdublje doživio prirodu, može da sva njena veličanstva prikaže ovim snažnim slikovitim jezikom.“ – „Vossische Zeitung“. Jean Giono (30. mart 1895 – 9. oktobar 1970) bio je francuski književnik, najpoznatiji po romanima kojima je opisivao život i ljude svoje rodne Provanse. Slavu je stekao 1930-ih romanima, koji su nešto kasnije poslužili kao predložak za hvaljene filmove Marcela Pagnola. Sudelovanje u Prvom svetskom ratu ga je učinilo gorljivim pacifistom, a njegovo protivljenje bilo kakvom otporu nemačkim okupatorima mu je tokom Drugog svetskog rata pripavilo reputaciju nacističkog simpatizera i kolaboratora, te dovelo do kraćeg pritvaranja nakon oslobođenja 1944. godine. Kasnije je stekao popularnost u SAD zahvaljujući romanu L`homme qui plantait des arbres koji se često navodi kao svojevrsni književni manifest ekološkog pokreta. Stil ovog francuskog književnika obojen je prefinjenim senzibilitetom, ali nikad sentimentalnošću ili jeftinim osećanjima. Taj stil je, štaviše, u docnijoj fazi njegovog stvaralaštva, i posebno u romanima, katkad opor, redovno analitičan, često obojen ironijom, koja sugeriše rezervu, kritiku. Zbog kritike će pacifista Žiono – kome je i angažovanost svojstvena – postradati: u Petenovoj Francuskoj, ali i posle Oslobođenja, u dva maha će dopasti tamnice. Ex Yugoslavia (1910–1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. KC (L)

Аутор - особа Поповић, Атанасије М. = Popović, Atanasije M. Наслов Народна читанка : ослободилачко ратовање Србије. Књ. 1 / написао Атанасије М. Поповић Врста грађе књига Језик српски Година 1922 Издавање и производња Београд : А. М. Поповић, 1922 (Београд : Акционарска штампарија) Физички опис 101 стр. : илустр. ; 24 cm

Srpska kraljevska akademija 1933. Kao na slikama Unutra odlično za te godine Neke strane još nerasečene znači verovatno nije čitana Branislav Petronijević PRILOG DIJALEKTICI BROJA Veselin Čajkanović DVA PRAZNIKA IZ ŽIVOTINJSKOG KULTA Sanoje Stanojević Srpski arhiepiskovi od Save II Bila, klepala i zvona kod nas Hronologija borbe između Stevana i Vukana Dušan Pantelić UHOĐENJE SRBIJE PRED KOČINU KRAJINU Tags: Narodni običaji istorija srba srpskog naroda srpska srbije verovanja mit i religija sveti sava filozofija brojeva brojevi broj matematike

izd 1922g, naknano koričena, 176str dobro očuvana nem pisanog

Rezervoar sa kučistem i plovkom skinuto sa Opel Zafire A 2.0 Dti 2003 god.

Polovno očuvano krilo levo sivo Z157 skinuto sa Opel Zafire A 2003 god.

Suvozačeva vrata crna Z20C skinuta sa Opel Corse C idu bez tapacira,stakla,podizaca,retrovizora i brava.

Retko u ponudi! Naslovnu sliku na omotu izradio V. Mirosavljević. Ex Yugoslavia (1910–1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Autor - osoba Matasović, Antun Naslov Bartol i Bara : seljački roman / Antun Matasović Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1939 Izdavanje i proizvodnja [Zagreb] : Hrvatsko književno društvo sv. Jeronima, 1939 (Zagreb : Narodna prosvjeta) Fizički opis 160 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Andrić, Josip Zbirka Knjižnica dobrih romana. ǂkolo ǂ21 ; ǂknj. ǂ83 ISBN (Broš.) Napomene Str. 159-160: O piscu ove knjige / Josip Andrić. Roman u četiri dijela o nekadašnjem životu na selu iz pera katoličkog pisca Antuna Matasovića čija djela su u komunizmu bila zapostavljena. Opisan je život seljačke obitelji i njihovog okruženja. Svakodnevni radovi u polju i na gospodarstvu. Društveni, vjerski i politički život, starinski običaji, vjerovanja, način razmišljanja, narodna mudrost i još mnogo toga bez uljepšavanja. 1. Bartol i Bara 2. Za kruh svagdanji 3. Pred život 4. Crno kraljevstvo Antun Matasović, književnik, profesor. Rodio se 23. svibnja 1893. u Velikoj Kopanici, gdje završava pučku školu. Gimnazijsko školovanje započeo je u Vinkovcima, nastavio u Osijeku, vraćao se u Vinkovce, a završio u Osijeku 1912. Opredijelio se za studij trgovine u Osijeku i Beču na Eksportnoj akademiji. Za vrijeme studija uči nekoliko europskih jezika. Povratkom u Hrvatsku postavljen je za profesora Trgovačke akademije na Sušaku, a 1918. u Sarajevu. Nakon I. svjetskog rata radi kao bankovni stručnjak u Sarajevu, a od 1922. u Osijeku. Zatim prelazi u Đakovo za ravnatelja „Zadružne gospodarske banke“. Godine 1926. novo preseljenje u Čakovec za ravnatelja Trgovačke akademije, za II. svjetskog rata živi u Osijeku, potom seli u Đakovo i Požegu. Umirovljen je 1953. godine. Profesor Antun Matasović započeo je svoju književnu karijeru još u gimnazijskim danima u Osijeku, a nastavlja pisati za vrijeme studija i aktivnog djelovanja u raznim gradovima tadašnje države. Piše poučne katoličke pripovijesti i objavljuje ih u raznim novinama, kalendarima i publikacijama HKD sv. Jeronim u Zagrebu. Ubrzo se svrstava u hrvatsku književnu desnicu okupljenu oko toga katoličkog društva i postaje njenim članom 1923. godine. Do tada je objavio već nekoliko samostalnih knjiga pripovijedaka: „Susreti I“ i „Susret iII“ 1920. u Sarajevu. Ostala djela su mu: Pripovijesti: „Cvijet pod staklom“ 1921, „Slavončice“ 1926, „S djedovskog praga“ 1943. Jednočinke: „Lijepa naša“ 1936, „Daj, da dođe kraljevstvo tvoje“ 1939. Romani: „Bartol i Bara“ 1939, „Za kruh svagdanji“ 1940, „Pred život“ 1940, „Crno kraljevstvo“ 1942. Neka su mu djela doživjela i reprint izdanja krajem 20. stoljeća u Đakovu. Sva su mu djela prožeta hrvatskim katoličkim i slavonskim šokačkim duhom. Prevodio je sa španjolskog i danskog govornog područja, a ostavio je i nekoliko knjižica o pisanicama, tikvicama i seljačkim slavonskim rezbarijama. Umro je u Karlovcu 20. svibnja 1986. godine, a sahranjen je u Požegi uz grob voljene žene. MG91 (N)

Polovan branik u stanju kao sa slike skinut sa Opel Zafire A 2003 god.

Prvo izdanje. Odlično očuvano. Originalne meke korice. Na najavnom listu pečat i potpis bivšeg vlasnika, rikna očuvana, unutra kompletno, bez pisanja, podvlačenja. Retko u ponudi. Autor - osoba Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 = Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 Naslov Reči o Svečoveku / [Nikolaj Velimirović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1920 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1920 (Beograd : `Sv. Sava`) Fizički opis 338 str. ; 21 cm Napomene Podatak o autoru prema katalogu Biblioteke Matice srpske. Zbirka alegoričnih pouka i zapisa vladike Nikolaja, u kojima novi pravoslavni Zlatoust, u razuđenoj i raznovrsnoj narativnoj dramaturgiji, blistavoj jezgrovitosti svoje poetike i stila, blagovesti, opominje i podseća na naše zamrlo sećanje na Boga, bližnjeg, svoga. Ideja se javila za vreme boravka u Rusiji koji je iskoristio da se upozna sa ljudima, da proputuje veliku zemlju i upozna se sa crkvama, manastirima, svetim lavrama. Pod uticajem dela Dostojevskoga i Solovjeva začela se u dr Nikolaja misao o Svečoveku, nasuprot Ničeovom Natčoveku. Ovim delom vladika Nikolaj Velimirović pokazao je svu svoju širinu i dubinu i svoje teološke misli i ljudske topline. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. – Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“. Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine, a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić. Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling). U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem. Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Kontroverze U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806–1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806–1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Reči o svečoveku, 1920. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom poimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914. 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac. KC

Reclams Opernfuhrer - Wilhelm Zeniner - sa posvetom autora na prvoj najavnoj strani . Knjiga je na nemackom jeziku .

La philosophie naturelle et relativiste de R.-J. Boscovich - Dusàn Nedeljkovic Pariz 1922. luksuzno ukoricena posveta autora iz 1922. ikakom

Polovna očuvana vozaceva vrata siva Z163 prodaju se klot,bez stakla brava,podizaca,retrovizora,tapacira..

Vrata zadnja desna siva Z147 komplet sa staklima i c.b bez tapacira.

Vrata zadnja desna karavan siva Z147 sa staklima i bravama bez tapacira

Naknadni tvrdi kartonski platneni povez sa zlatotiskom na rikni. Vrlo dobra očuvanost, bez oštećenja. Sve knjižice imaju svoju naslovnu stranicu. Povez je kompaktan, listovi ne ispadaju, čisti su i bez oštećenja. Jezik srpski, ćirilica. Izdavač: `Izdavačka knjižara Rajković`, Beograd. Deo edicije: `Savremena pedagoška biblioteka - Zavod za savremenu pedagogiju - Viša pedagoška škola Beograd`, urednici Milorad Vanlić i dr Slobodan Popović. U jednom povezu su sledeći naslovi: 1. Džon Djui, ŠKOLA I DRUŠTVO, prevod s engleskog Milorad Vanlić, prvo izdanje, Beograd, 1936. 2. Dr Slobodan Popović, VASPITANjE OMLADINE. PRILOZI PEDAGOGIJI I METODICI NASTAVE, Beograd, 1936. 3. Fridrih Vilhelm Ferster, SAMOSAVLAĐIVANjE (ODELjAK IZ KNjIGE NAUKA O ŽIVOTU), s nemačkog prevela Paulina Albala, Beograd, 1936. 4. Ivan Kanjuh, ROSOLIMOVA METODA PSIHOLOŠKOG PROFILA I NjEN PEDAGOŠKI ZNAČAJ, Beograd, 1936. 5. Ruža Lerinc, MAŠTA MALOG DETETA. PRILOG DEČJOJ PSIHOLOGIJI I PEDAGOGIJI, Beograd, 1937. 6. Dr Franjo Higy-Mandić, ŠKOLE NA SLOBODNOM ZRAKU I TREĆI MEĐUNARODNI KONGRES UZGAJANjA U PRIRODI, Beograd, 1937. 7. Džon Djui, ŠKOLA I DRUŠTVO, DRUGI DEO, s engleskog preveo Milorad Vanlić, Beograd, 1937. 8. Paja J. Moačanin, O PITANjU U NASTAVI, Beograd, 1937. 9. Milica Ž. Cvetković, SAVREMENI ŠKOLSKI PROBLEMI I ŠKOLSKE REFORME, Beograd, 1937. 10. Dr. Vladimir J. Spasić, METODA AKTIVNOG POSMATRANjA U NASTAVI S NAROČITIM OBZIROM NA NASTAVU PRIRODNIH NAUKA (PRINCIP AKTIVNE OČIGLEDNOSTI), Beograd, 1938. 11. Dr Slobodan Popović, DVA PRUILOGA METODICI NASTAVE KNjIŽEVNOSTI I PSIHOLOGIJI MLADOSTI, Beograd, 1938. 12. Platon, MISLI O VASPITANjU, preveo s grčkog, Ivan Kanjuh, Beograd, 1939. 13. Dr Adolf Ferijer, SAMORADNjA KOD DECE, sa francuskog preveo Dragoslav Ilić, Beograd, 1938. 14. Dr Jan Uher, DVE STUDIJE IZ PSIHOLOGIJE MLADOSTI, preveo Josif Parnicki, Beograd, 1939. 15. Radmilo T. Vučić, OBRAZOVANjE VOLjE, Beograd, 1939.

Rijeka 2003. 395 str brosiran povez ima potpis par sitnih tragova na koricama , sem toga odlicno stanje