Martin Heidegger u mišljenju na putu / Richard Wisser Izdavač: Demetra Zagreb 2003. Tvrd povez, zaštitni omot, XXIII + 480 strana. Knjiga je kao nova. Opsežna studija o djelu jednoga od najznačajnijih njemačkih mislilaca 20. -og stoljeća. `Put`, u duhu samoga Heiddeggera, označava temeljnu riječ za fenomenologijsko-hermeneutičko mišljenje koje misli bitak. U uvodnom dijelu autor nastoji odrediti pojam mišljenja u Heideggerovu značenju u odnosu na pojam filozofiranja. Potom se, u prvome i drugom dijelu, bavi cjelinom Heideggerove misli, kao i pojedinim temama i problemima koje on razrađuje u svome opusu, te njegovim suodnosom kako s filozofima koji mu u vremenu prethode (Vicoom i Hegelom), tako i s njegovim suvremenicima (Schelerom i Jaspersom). Treći dio posvećen je osobi Martina Heidegerra u svrhu boljega razumijevanja njegova mišljenja. Tako se tu npr. govori o korespondenciji između Heidegggera i Jaspersa, o jedinom televizijskom intervjuu koji je on za života pristao dati, te o autorovim osobnim susretima i razgovorima s njim.

Filozofija pedagogike: Studije o Kantovom, Natorpovom i Honigswaldovom temeljnom pedagogičkom nauku / Erwin Hufnagel Izdavač: Demetra Zagreb 2002. Tvrd povez, zaštitni omot, 450 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). U ovoj knjizi se u osnovnim crtama pokazuje Kantov, Natorpov i Hönigswaldov temeljni pedagogički nauk koji se promišlja u pogledu na svoje teorijske i praktične mogućnosti. Pritom autor naglašava jedinstvo i razliku transcendentalnih utemeljenja pedagogike te ustanovljava kritički potencijal tik pedagogika i na suvremeni znanstvenoteorijski diskurs. Kantovu pedagogičku teoriju kao sistematsku cjelinu autor rekonstruira iz neautentičnog teksta predavanja i `kritika`, iz `Metafizike ćudoređa` i `Antropologije u pragmatičnoj namjeri`, spisa o religiji i manjih radova o etici i filozofiji povijesti. U poglavlju o Natorpu koncentrirao se na detaljnu interpretaciju `Opće pedagogike` iz 1905. godine. U središtu interpretacije Hönigswalda jest njegovo djelo `O osnovama pedagogike`.

Libri theologici I / Marcus Tullius Cicero Svezak prvi (objavljen je samo I): O prirodi bogova (De natura doerum) Izdavač Demetra. Zagreb 1999. Tvrd povez, zaštitni omot, bilingvalno izdanje (uz prevod, latinski original) 310 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. I Ciceronu je nejasno pitanje prirode bogova. Mnogi filozofi iznosili su različita mišljenja o toj prirodi pa ih u ovoj knjizi Ciceron detaljno i iznosi. Različiti stavovi kako bogovi ne postoje suprotstavljeni su čvršćim mišljenjima da bogovi postoje. Mišljenja Protagore, Demokrita i Epikura ponekad se približavaju a ponekad polemično suprotstavljaju. Mnogi filozofi govore o likovima bogova, o njihovim sjedištima i prebivalištima i ne sumnjaju u njihovu prirodu. Ciceron ističe kako se treba odrediti prema toj prirodi jer iz nje proističe sva filozofija.

Libri politici 1-2 / Marcus Tullius Cicero Svezak prvi: Država (De Re Publica) Svezak drugi: Zakoni (De Legibus) Izdavač: Demetra Zagreb 1995./1996. Tvrd povez, zaštitni omot, bilingvalno izdanje (uz prevod, latinski original), X + 260 + X + 210 strana. Knjige su, bukvalno, kao nove. Marko Tulije Ciceron, lat. Marcus Tullius Cicero (106-43 pr.n.e.) bio je rimski govornik, filozof i političar. Obavljao je visoke državne funkcije, nastupao je kao branitelj u civilnim procesima, kao konzul otkrio je Katalininu urotu. Stradao je kao žrtva proskripcija (političkih osuda na smrt, progonstvo ili konfiskaciju imovine). Dao ga je, naime, ubiti Marko Antonije. Velika je Ciceronova zasluga za prenošenje i popularizaciju grčke kulture na rimskom tlu. Ciceronovi govori smatranju se uzorom klasične rimske proze. Ciceron je držao vrlinu jedinim uvjetom blaženstva, a ćudorednost je smatrao najvišim dobrom. Humanistički ideal, kojem su utrli put rani stoici, Ciceron je izgradio kao etički i pedagoški princip. Bio je najistaknutiji zastupnik rimskog eklekticizma posljednjeg stoljeća prije nove ere. Njegovo je filozofsko stajalište mješavina akademske skepse i stoičko-peripatetičkih shvaćanja. Od preko 100 Ciceronovih govora ostalo je sačuvano njih 58, a sačuvana su i 774 Ciceronova pisma.

Descartes / Ernst Cassirer Osnovni problemi kartezijanstva Descartes i njegovo stoljeće Izdavač: Demetra Zagreb 1997. Tvrd povez, zaštitni omot, 220 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. Knjigom Descartes (Nauk - Osoba - Utjecaj), kasni Cassirer vraća dug Descartesu, čija mu je filozofija, kao predvorje transcendentalizma, od najranijih početaka služila kao motiv vlastita mišljenja. U velikih je mislilaca snažno spojeno ono biografsko s idealnim, ono subjektivno s objektivnim, tako da je, prema Cassireru, `bitna zadaća svakog prikaza života nekog velikog mislioca proslijediti to, kako se individualnost sve čvršće stapa s njezinim djelom i u njemu se prividno posve gubi, te kako ipak njezine osnovne duhovne crte ostaju u djelu očuvane i tek putem njega dospijevaju do jasnoće i vidljivosti`. Našavši se u emigraciji pred nacizmom, koja će postati doživotna, Cassirer je posebnu pozornost posvetio reflektiranju uvjetovanosti filozofskih projekata općedruštvenim danostima, te je za njega, u tim okolnostima, mnogo toga, što mu je prije vrijedilo kao samorazumljivo, postalo problematičnim. U tom gubitku uporišta mogu se tražiti korijeni njegova novog viđenja Descartesove filozofije viđenja koje više ne pretendira na to, da presuđuje, nego se zadovoljava time, da razumije. Ne smije se smetnuti s uma ni biografska paralela švedskog egzila: i Descartes i Cassirer svoje drugo utočište našli su u `zemlji medvjeda, među stijenjem i ledom`. A nije slučajno ni to, da je `svojega Decartesa` Cassirer objavio baš u Stockholmu (1939.), tamo, gdje je i umro Descartes (1650.). Dug Descartesu! I ujedno - svjedočanstvo o transformaciji vlastitog samo razumijevanja kao filozofa.

Radovi nemačkog filozofa Imanuela Kanta, sakupljeni u knjigu pod imenom Metafizika prirode, odabrani su ne samo prema zajedničkoj tematici, već i stoga što su to reprezentativni ogledi o prirodi koji su sprovedeni strogom naučnom metodologijom. Iz široke bibliografije Kantovih prirodnjačkih spisa istaknuti su oni koji najdublje zadiru u problematiku sistemskog ustrojstva svet­ske zgrade, te svoj predmet prikazuju tematizujući njegove mnoge suštinske aspekte; između ostalog, obuhvata se opšta istorija prirode, fizička monadologija, teleološki principi, te razmatranja o ljudskim rasama. Svaki tekst odlikuje poznata Kantova pojmovna disciplina koja do izražaja dolazi upravo u njegovim funda­mentalnim ispitivanjima na polju čiste teorije, gde se precizno utemeljuju osnovne naučne kategorije kao što su deljivost, dejstvo sile, veličina i sl. Sa eksperimentalnog stanovišta nauke, u ovim tekstovima mogu se pronaći temelji savremenih kosmoloških i bioloških hipoteza. Iz istorijske vizure, ovaj izbor pokriva celokupan raspon Kantovog filozofskog rada, a budući da su mnogi od ovih tekstova ovom prilikom po prvi put prevedeni na naš jezik, ova knjiga predstavlja značajan izvor za sve koji se bave istorijom prirodne nauke, filozofije, te same Kantove misli. Od prvih filozofskih refleksija, pa do savremene epohe, ideja jedinstva prirode je određujuća za svaki pokušaj misaonog zahvatanja stvarnosti. Metafizika prirode na najbolji način prikazuje tu ideju, slikovito izraženu kroz predstavu svetske zgrade, kako je ona oblikovana u Kantovoj misli. Metafizika prirode, izabrani spisi - Imanuel Kant Povez: tvrd Format: 230mm Godina izdanja: 2016.

FILOZOFI 1-6 Komplet sadrži: * VLADALAC, Nikolo Makijaveli; br. str. 127. * SAMOM SEBI, Marko Aurelije; br. str. 140. * ŽIVOTINJSKA FARMA, Džordž Orvel; br. str. 87. * VEČNI MIR, Imanuel Kant; br. str. 63. * GRADINAR, Rabindranat Tagore; br. str. 106. * UMEĆE RATOVANJA, Sun Cu Povez: tvrd Izdavač: Edicija

Opis Ernesto Sabato (24.06.1911 – 30.04.2011) je bio argentinski fizičar i književnik. Doktorirao je fiziku na Universidad de la Plata. Smatra se jednim od najznačajnijih argentinskih pisaca. Pre književne karijere bavio se fizikom, najpre u okviru Fondacije Kiri, a potom i kao profesor na Univerzitetu la Plata. Nauku ostavlja 1945. godine i započinje književni rad. Iako je veliki pisac, napisao je samo tri romana, i mnoštvo eseja. Ti romani čine trilogiju i bave se problemom ludila i mračnim stanjima uma kao što su nasilje, rodooskvrnuće, manija proganjanja. Kombinujući iskustva egzistencijalne poetike (roman Tunel) sa elementima magičnog realizma (O junacima i grobovima), te narativnim strategijama karakterističnim za postmodernu (Abadon anđeo uništenja) Sabato je stvorio osoben, neponovljiv literarni kaleidoskop i svrstao se u red najznačajnijih pisaca druge polovine 20. veka. Otpor Otpor je knjiga u kojoj Ernesto Sabato kao budni posmatrač ljudske egzistencije poziva na pobunu protiv čovekovog duhovnog pada i gubitka međuljudske bliskosti. Ona dolazi kao posledica uništavanja kulturnih vrednosti na kojima su počivale generacije. Piščeva duboka zabrinutost za čoveka koji, usled gubitka povezanosti sa drugim ljudima i uzdizanjem svog sopstvenog ja, vodi život na granici beznađa, podstiče čitaoca na promišljanja o vlastitiom životu i idealima kojima savremeni čovek teži. Šta za čoveka predstavlja sreća i koliko je spreman da u nju uključi i druge ljude? Da li je uživanje u materijalnom postalo osnovni čovekov ideal i ko je glavni krivac za to? Ovo su samo neka od pitanja koja autor iznosi pred čitaoca u nadi da će podstaći promene koje će čoveka vratiti istinskim humanističkim vrednostima, a spremnost da se otvorimo za drugog čitavim bićem jedan je od preduslova koji su neophodni za čovekovu istinsku sreću. Čovek postmodernizma okovan je udobnostima koje mu obezbeđuje tehnika, i često se ne usuđuje da se prepusti dubokim iskustvima kao što su ljubav ili solidarnost. Paradoksalno je, međutim, to što će ljudsko biće da se spase tek ako svoj život stavi na kocku za drugog čoveka, za svoga bližnjega, za svoga komšiju, za napuštenu decu koja po ulicama drhte od studeni, na vetrometini, nemajući zaštitu kakvu njihove godine iziskuju, što će nositi kao živu ranu do kraja života. Tunel Tunel je zgusnuta unutrašnja drama čoveka koji je paralisan svojom opsesivnom ljubavlju prema ženi koju slučajno sreće i na koju projektuje svoju potrebu za istinskim podudaranjem sa drugim ljudskim bićem. Ernesto Sabato u ovom romanu otvara problem psihologije-tunela, kod onih ličnosti koje postaju robovi sopstvene senzitivnosti, nesposobni da sagledaju svet objektivno i uključe se u njega. O junacima i grobovima Roman O junacima i grobovima je nastao 1961. godine i autoru je doneo svetsku slavu. Sastoji se od četiri dela. U prva dva, Zmaj i princeza i Nevidljiva lica, opisuje se čudna ljubavna vezu između Martina, osetljivog mladića koji ima narušene odnose s roditeljima, i Alejandre, zagonetne devojke čudnog ponašanja, poreklom iz stare, nekada ugledne argentinske porodice. Treći deo. Izveštaj o slepima, opisuje morbidno istraživanje Fernanda Vidala Olmosa, okrutnog paranoika opsednutog slepcima i zlom. Poslednji deo. Nepoznati bog, bavi se Martinom i Brunom nakon tragedije najavljene na početku, njihovim savladavanjem životnih teškoća. Abadon anđeo uništenja Abadon anđeo uništenja, poslednje Sabatovo delo, vrlo je složen roman koji daje umetnički i društveni presek čitavog 20. veka i promišlja uzroke i smisao zla. U njemu se sam autor, Sabato, pojavljuje kao književni lik koji piše o događajima u Buenos Airesu 1973. Godine, a kao protagonisti tih događaja pojavljuju se junaci prethodnog Sabatovog romana O junacima i grobovima. Mešajući stvarnost i književnost, on razvija fiksaciju glavnog junaka o postojanju jezgra zla – sekti slepih prosjaka u katakombama velikog grada gde su okupljeni ljudi koji vladaju svetom.

Dodatne informacije Pisac EVLIN PIZIJE, FRANSOA ŠATLE, OLIVIJE DIJAMEL Izdavač ZORAN STOJANOVIĆ – SREMSKI KARLOVCI Izdanje 1993 Povez TVRDI Stanje Dobro

K002 Knjige su u odličnom stanju.

Opis Kosmos Beograd, 1932. godina – Edicija Karijatide.

Dodatne informacije Pisac GEORG VILHELM FRIDRIH HEGEL Izdavač BIGZ – BEOGRAD Izdanje 1987 Povez TVRDI Stanje Vrlo Dobro Edicija FILOZOFSKA BIBLIOTEKA

Nekorišćeno! MG60 Autor - osoba Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592 Naslov Ogledi. Knj. 1 / Mišel de Montenj ; prevod, predgovor i napomene Izabela Konstantinović Jedinstveni naslov ǂLes ǂessais de Michel de Montaigne. srpski jezik Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2013 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XLIV, 523 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ105, ǂknj. ǂ705 (karton) Napomene Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 O piscu Ogleda: str. V-XXVIII Iz hronologije događaja i biografije Mišela od Montenja: str. XXIX-XLIV Napomene: str. 429-514 Registar. Predmetne odrednice Montenj, Mišel de, 1533-1592 Autor - osoba Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592 Naslov Ogledi. Knj. 2 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević ; redaktor italijanskog teksta Dragan Mraović] Jedinstveni naslov ǂLes ǂessais de Michel de Montaigne. srpski jezik Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2017 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 686 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Konstantinović, Filip Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Mraović, Dragan, 1947-2022 = Mraović, Dragan, 1947-2022 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ109, ǂknj. ǂ729 ISBN 978-86-379-1353-5 (karton) Napomene Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Str. 5-6: Petstogodišnjica Mišela de Montenja u 21. veku / Ph. [Philip] K. [Konstatinović] Napomene: str. 637-675 Napomene i bibliogrfske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Montenj, Mišel de, 1533-1592 Autor - osoba Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592 Naslov Ogledi. Knj. 3 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević] Jedinstveni naslov ǂLes ǂessais de Michel de Montaigne. srpski jezik Vrsta građe stručna monografija ; m Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2020 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 502 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ112 ; ǂknj. ǂ747 Montenj je pisac 16. veka. Dvesta godina već za njega zna srpski jezik i to iz izvoda i izbora. Pred srpskim čitaocem, tek sada, prvi put, nalazi se integralno izdanje Prve knjige znamenitih Ogleda – delo filozofskih, moralnih, opštepoučnih rasprava i saznanja koja već stolećima oduševljavaju i opominju čovečanstvo. Preciznim prevodom i jezičkim majstorstvom ovo delo je do savršenstva dovela prof. dr Izabela Konstantinović. Ona je sa akribijom i erudicijom dala mnoga objašnjenja, tumačenja i napomene. Trećom knjigom „Ogleda“ završava se slavno delo Mišela de Montenja, jedno od najvećih u evropskoj klasici. Prvi put, na srpskom jeziku, Ogledi izlaze integralno (a ne skraćeno i u izborima). Treća knjiga ima preko 500 stranica, a sa dvema prethodnima oko 1.800 stranica teksta koji je složen od mnogih znanja, misli, priča, citata: književnost, filozofija, istorija, etika, poznavanje prirode i društva. Mišel Ekem de Montenj (franc. Michel Eyquem de Montaigne; Sen Mišel de Montenj, 28. februar 1533 – 13. septembar 1592) bio je francuski mislilac, moralista, političar i književnik iz doba Renesanse. Montenj je rođen 1533. u francuskoj regiji Akvitanija, na porodičnom imanju dvorca Montenj, u mestu Sen Mišel de Montenj blizu Bordoa. Porodica mu je bila bogata i obrazovala ga je u duhu humanizma. Tek sa šest godina je naučio francuski pošto je najpre savladao latinski jezik, sa sedam godina. Karijeru je počeo kao pravnik. Godine 1571. povukao se iz javnog života u jednu od kula svog dvorca gde je imao i biblioteku. Tu je celu deceniju radio na svojim Ogledima, izolovan od društvenog i porodičnog života. Kasnije je bio gradonačelnik Bordoa. Iako rimokatolik, trudio se da ublaži sukobe između katolika i protestanata. Cenili su ga i katolički kralj Francuske Anri III i protestant Anri od Navare, koji su dolazi kod njega da se savetuju. Montenj je umro 1592. u dvorcu Montenj. Sahranjen je u blizini dvorca, a kasnije prenet u Bordo. Eseji Svojim glavnim delom, „Ogledima“, ovaj humanista, skeptik i filozof morala, zasnovao je književnu formu eseja. Svoju prvu i drugu knjigu „Ogleda“ objavio je 1580, a treću 1588. Ovo obimno delo sadrži oko 1.500 strana. Način razmišljanja u esejima je različit u odnosu na klasičnu nauku. To su diskusije zasnovane na ličnom viđenju i analizi. Montenj diskutuje sa samim sobom, antičkim mudracima, filozofima i istoričarima. On ignoriše spoljni izgled fenomena (u tradiciji filozofije stoicizma), kritikuje sujeverje, i skeptičan je prema svim dogmama, predrasudama i autoritetima. Montenj često koristi anegdote i lična iskustva u esejima, što je u njegovom vremenu smatrano nepotrebnim ličnim isticanjem, a ne originalnošću. Kasnije, ovaj lični pečat, vešta kombinacija naučnog znanja i ličnog pripovedanja, tumačen je kao slika i prilika načina razmišljanja i dilema mislilaca iz doba Renesanse. Slobodni filozof Montenj bavi se različitim temama: književnošću, filozofijom, moralom, obrazovanjem itd. U vezi sa obrazovanjem, ističe važnost ličnog iskustva i samostalnog istraživanja. Montenj je bio dete vremena okrutnih religijskih ratova, kada su korupcija morala i nepomirljivost vladali na svim stranama. Otuda je smatrao da su sva ljudska bića etički nesavršena. I pored ljudske nesavršenosti, odatle ne proizilazi da je istina nedostižna (što bi bio skepticizam u čisto negativnom smislu). Ljudska individua je jedino polazište odakle je moguća potraga za istinom. Često korišćen metod u esejima je metod proba i pogreški, što po Montenju odgovara ljudskoj prirodi sklonoj zabludama. Montenjevi filozofski principi bili su preteča filozofije Dekarta, iako je Dekart smatrao logiku za prihvatljivu dogmu. Njegovo nepristrasnio viđenje sveta i liberalna misao bili su temelj tradiciji francuskih moralista, i uticali su na brojne filozofe i pisce, kao što su Volter, Šekspir ili Niče. Od izdavača u Srbiji, Srpska književna zadruga objavila je komplet „Ogleda“ u tri knjige. Filozofija Knjiga Mišela de Montenja je kao i on sam, predstavnik humanističkih napora u drugoj polovini 15. veka. Glavna osobina njegovih ogleda jeste njihova usmerenost na samog autora prožeta opštim načelima filozofije i autorovim sopstvenim mislima. Oglede je Montenj počeo 1571. u 39 godini života. Oni se sastoje od tri vrste elemenata (po Lansonu) – razmišljanja nad pročitanim knjigama, razmišljanja na osnovu posmatranja života drugih i razmišljanja u vezi sa posmatranjem samoga sebe. Iako je za ovo delo upotrebljena opširna građa, ona se sva povinovala Montenjevom načinu razmišljanja – antičko nasleđe, mudrost raznih mislilaca, sva se skupila da ilustruje individualnu misao jednog čoveka, kome je primat vlast zdravog razuma. Ono što je najvažnije jeste da Montenj, pišući o sebi, piše o čoveku uopšte – Pozajmljuje nam svoje oči da bismo videli sebe. Za njega svaki čovek u sebi nosi čitav oblik ljudske prirode. Njegova literatura je antičko nasleđe su: Plutarh, Seneka, Ovidije, Vergilije, Terencije, Plaut, Herodot, Ksenofon, Tit Livije, Cezar i Ciceron. Citirajući ih on prati običaj vremena, ipak za razliku od svojih savremenika Montenj je antičku kulturu asimilirao. On navodi tuđe pasuse da bi bolje osvetlio svoju misao. Za Montenja pozajmljivanje tuđih misli i rečenica nije imitacija ili krađa – jer kao što pčele prerađuju med, tako i on prerađuje svoje uzore da bi prikazao svoj način razmišljanja. Samim svojim postupkom ali i oštrom kritikom Montenj, kao i njegov stariji sunarodnik Fransoa Rable kritikuje sholastičko srednjovekovno obrazovanje. Znanje, za njega, nikada ne sme postati mrtvi kapital, i isključivo knjiško. Proces mišljenja je ono što nas dovodi do savršenstva vrline – učenosti i mudrosti, i samo znanje ne znači ništa ako nas stvaralački ne podstiče. Kao i Rable, Montenj podvrgava oštroj kritici vaspitni sistem svog vremena – zato što nije na pravi način razvijao inteligenciju, nego je kljukao pamćenje. Montenj izlaže svoju viziju obrazovanja: harmonično i paralelno razvijanje cele ličnosti: duha, tela i moralnog lika. Razvijanje duha podrazumeva formiranje i razvijanje inteligencije. Traži se dobra i pametna glava, što se postiže razgovorima, poznanstvima i putovanjima. Vaspitanje treba da bude nenasilno, a učenik treba da bude aktivan i da stalno primenjuje svoje znanje. Učenik ne treba da veruje prostim autoritetima, već treba da misli kritički. Ovaj sistem podseća na onaj koji stvara Rable. Razlika je samo u enciklopedičnosti Rableovog znanja koje treba da od učenika napravi ponor znanja. Montenj teži da vaspita rasuđivanje i inteligenciju. Najvažniji izvor njegove misli je samoposmatranje – on posmatra sebe u svim prilikama, neprestano opisuje svoja raspoloženja, ćudi i ukuse. Međutim, Montenj ne slika svoje biće u statičkom stanju, već u stalnom kretanju – Ne slika biće, već prelaz. I to ne onaj iz dobi u dob, već iz minute u minutu. To stavlja akcenat na složenost i protivurečnost čovečje prirode. Montenjeva slika ljudskog karaktera ispala je zbog toga sasvim suprotna klasicističkoj. Ona nije jedinstvana i logična, već je u njoj čovek biće složeno i bez reda, postojanosti i doslednosti, pokretljivo i protivrečno. Baviti se duhom po njemu je tragati za sopstvenim identitetom. Istorijski, Montenj svojim Ogledima priprema pojavu klasicizma, a osvetljavanjem kompleksne čovečje psihe on najvljuje moderno doba. U razvoju njegove filozofske misli književni istoričari razlikuju tri faze – stoicizam, skepticizam i faza životne mudrosti. Stoicizam (Filozofija smrti) – prisutan u prvoj a delom i drugoj knjizi izdanja iz 1580. Glavna tema tih ogleda je Montenjeva priprema za bol i smrt. Ideal života u ovom peridu je askeza po antičkom primeru, a naročito Katon Utički kao primer. Njegov omiljeni učitelj je Seneka. Tu Montenj razvija opšta mesta o očvršćivanju volje koja treba da odnese pobedu nad bolom i smrću. Životna mudrost u ovoj fazi je pripremiti se za smrt koja je naša sudbina. Skepticizam – Izražavanje sumnje “Šta znam?”, sistematski sprovodi u najvećem i najznačajnijem ogledu Apologija Remona de Sebonda. Tu se osvetljavaju zablude čula i razuma, a kritici je podvrgnuta naročito nauka i njene nenaučne metode, metafizika kao majka misticizma, granice ljudskog saznanja, filozofiju koja je tek sklop protivrečnosti, taštinu života koji više liči na san... Veština življenja (Filozofija života) – reakcija, revolt protiv sholastike – ustaje protiv sholastičkog negiranja života, pretpostavke da je zemaljski život samo priprema za drugi. Ovde zemaljski život postaje cilj za sebe, i postaje vredan da se proživi. Život se mora iskoristiti onakav kakav nam je dat, i izvući iz njega što je moguće više sreće. To treba činiti oslanjajući se na prirodu. Ono što je Montenj propovedao je da je bavljenje duhom traganje za suštinom svoga bića, koja će nadživeti efemerni svet. Smrt je kosmička sila, večito kretanje, a filozofirati znači baviti se suštinom, navikavati se na smrt. Ljudska misao je, posle smrti, jedini oblik postojanja. Ideja Montenja, da napiše knjigu o sebi u kojoj će ga pamtiti, pošto umre, u kojoj će fiksiran uzorni primerak svog bića kroz odnos sa drugim, i napraviti spomenik onima koji su za njega bili važni – Njegovom ocu, kao i prijatelju La Boesiju suočila se sa najvećom preprekom u stalnom kretanju bića – iz minuta u minut, kako Montenj kaže. To kretanje sprečava pisca da svoje biće fiksira u jedno i nepromenljivo. Montenjeva misao nije uvek dovoljno određena i konsekventna. Od ogleda do ogleda dešava se da daje oprečan sud u pogledu istih stvari. Ponekad je ovo iz sigurnosti, da bi izbegao progone i kazne koje su čekale druge slobodne mislioce. Put do suštine čoveka za Montenja (što je i renesansni topos, Kralj Lir, Šekspir), jeste odbacivanje privida, svega onoga što je strano suštini čoveka. Platonovo učenje koje su prihvatili skeptici i srednjovekovna učenja – Teatrum mundi (Svet je pozornica)– topos koji prikazuje svet kao pozorište, optužuje ljude da su zarobljenici mašte koji dozvoljavaju da im se pričaju priče. Demokritov smeh za koji Montenj smatra da je najpogodniji za ismejavanje takvog sveta, mora da sa druge strane položi pravo na neku istinu. Prostor koji sebi zavetuje Montenj slobodan je od tih zamki privida, i pogodan da se istina u njemu rodi iz samoće i kontemplacije. To je bavljenje duhom, a za Montenja je svako bavljenje duhom traganje za identitetom. Traženje identiteta prikazano je najbolje u poglavlju O samoći, gde govori o uticajima drugih na nas koji su toliko jaki da smo sposobni da trampimo svoj život, zdravlje i spokojstvo za ugled i slavu. Montenj pod samoćom podrazumeva postojanje vremena i prostora u kome bi čovek mogao da se posveti isključivo sebi. To nije lak poduhvat. “Dosta smo živeli za drugog, živimo za sebe bar ovaj ostatak života.” On se zalaže za jednu vrstu otuđenja od društva; nikome ne treba dozvoliti da priđe izuviše blizu, treba biti istinski vezan samo za sebe samog. “Neka ostalo i dalje bude naše, ali ne spojeno i pripijeno tako čvrsto da se od nas ne može odvojiti a da nam se pritom ne oguli parče kože i ne otkine komad od nas samih.” Snagu i dejstvo duše treba procenjivati sopstvenim merilima, za to nam ne treba drugi. Misliti ovde znači usmeriti svu svoju pažnju na sadašnje mesto gde boravi svest, na identitet kome je dodeljena, na snage koje pronalazi u pretvaranju u samog sebe. Montenjevo vraćanje sebi se razlikuje od Avgustinovog, čiji je cilj slušanje božijeg glasa i izdržavanje njegovog suda – ono je traženje sagovornika u samom sebi bez potčinjavanja ikakvom spoljašnjem autoritetu. Odnos prema svetu koji Montenj prihvata je Teoria – kontemplativno razumevanje sveta ponuđenog pogledu. Čovek ne treba slepo da podražava svoje učene primere – i to je neka vrsta stvaranja privida. Treba se u potpunosti ponuditi oblikovnoj snazi primera, ali bez dijaloga sa samim sobom ne možemo stići do suštine. Ispitivanje samog sebe dovodi do udvajanja. U jednom pismu Montenj brani svoje pisanje kao da on nije njemu kriv. Razlog pisanju nalazi se u tmini tela, crnoj žuči melanholije koja potiskuje volju. Jedini voljni izbor Montenja je njegova samoća, jednaka slobodi. Montenj želi da joj se potčini. Pisanje za Montenja ima za cilj ponovno ovladavanje unutrašnjom moći koju ugrožavaju ludorije njegovog dokonog duha ili najezde melanholične tuge. Pisanje učvršćuje nadu u postojanost karaktera kojoj Montenj teži, koju ugrožava njegova stalna promena temperamenta. Kao što sam za sebe kaže – On je vedro setan, čas za sve čas ni za šta. Zbog toga i mora da se skicira u tako detaljnim nijansama. MG116

Dodatne informacije Pisac NIKOLA KAJTEZ Izdavač SLUŽBENI GLASNIK – BEOGRAD Izdanje 2021 Povez TVRDI Stanje Odlično

Knjiga je izvanredan pokušaj da se prati razvoj formalne logike od samog njenog početka, još od doba Grka, pa sve do danas. Podeljena je u dvanaest poglavlja, sa dodatkom dosadašnjih prevoda, izabranom bibliografijom i indeksom pojmova i imena, što omogućava lako praćenje specifične logičke problematike.

Dobro očuvana. ZP

Vrlo dobro očuvana, u delu pogovora beleške, kometari i ispravke hemijskom olovkom, na 5 strana podvlačena u manjoj meri olovkom u boji i hemijskom, tvrdi povez, zaštitni omot, 488 strana, 24 cm format, knjiga je kompaktna i očuvana. Retko u prodaji, pogledati fotografije.

Slobodan Blagojević Tvrd povez 458 strana

Odlicno ocuvane. Ilirizam i katolicko svestenstvo. Ideje i licnosti (1830-1849) Pola veka klerikarizma u Hrvatskoj.

Jako lepo ocuvana, nema narocitih znakova koriscenja. 288 strana `Greed` is a visceral insult. It jabs below the belt, evoking guilty sensations of gluttony and lust. It taunts the rich and powerful, penetrating the cover of modern ideologies and institutions. Today, old-fashioned accusations of greed drag the larger-than-life corporate fat cats down to human bodily proportions, accusing them of gain without genuine growth. This lively new book is a wide-ranging inquiry into how greed works in our lives and in the world at large. Western philosophy has intellectualized human passions, explaining and justifying our expansive desires as `rational self-interest`. However, an examination of the visceral power of greed tells us something about the apathy of modern theory. It shows us how confused we have become about the meanings of growth, creating false and morally hazardous distinctions between biology on the one hand, and history on the other. With greed as a guide, this book considers how the integrity of these meanings may be restored. This remarkable book will be of interest to anyone concerned about the morality of economic behavior in the modern world. It will be an important text for students in the social sciences, especially in anthropology, sociology, development studies, and business studies. TABLE OF CONTENTS List of Figures and Captions. Acknowledgements. 1. Introduction. 2. What Do We mean By Greed?. Part I: Denials and Apologies:. 3. Beastly Passions and Legitimate Desires. 4. Discipling Greed. 5. Scholars and Idiots. Part II: How Greed Grows:. 6. Feeling and Meaning. 7. Growth and History. Part III: Three Bio-Histories:. 8. The Gluttonous Peasant. 9. The Avaricious Pensioner. 10. The Venal Professional. 11. Corporate Greed. References. Tailpiece. REVIEWS `Robertson`s subject is the human catastrophe of a modern society built on separation and division, especially of the mind and the body. His method is to use a focus on greed as a means of conceptually reuniting meaning and feeling. Greed is in turn linked to the reality and metaphor of growth on which so much in modern society depends. This is not just imaginative; it is unique.` Keith Hart, King`s College, Aberdeen `Robertson daringly goes to the heart of the private and collective body in search of the dark forces of social and ecological destruction. This is no ordinary work, but an ambitious reach across discourses and vast time spans. He challenges us to think in fundamental ways about `growth`, and how the very concept once misapplied leads to malignant outcomes.`Harvey Molotch, New York University `The book is a compelling and timely read -fast paced, at times quite playful, and decidedly passionate- in which the author develops a critique of anthropological theory, as well as of capitalism, by using greed as the analytical focal point...This is a finely crafted book that will readers much to consider through its provocative advocacy of a new moral economics` James H. McDonald, Anthropogical Theory Although it is fluent, engaged, and ocassionally funny, this is not an easy book. THat is because Robertson asks us to make a significant change in the ways that we as academics think about the world. It is worth the effort, though. The rewards are great.` James G. Carrier, The Journal of The Royal Anthropological Institute

SVET KAO VOLJA I PREDSTAVA ARTUR ŠOPENHAUER latinica, 20, tvrd, 2043 str. Ovo izdanje knjige ,,Svet kao volja i predstava” je štampano u IV toma.

Stanje knjige: - odlicno(5)-Knjiga je kao nova-nekoriscena Godina izdanja: 1987-2.izdanje ISBN: 86-21-00080-6 Jezik: Srpski Autor: Strani ISBN: 86-21-00080-6 Godina izdanja: 1987-2.izdanje Oblast: Filozofija Jezik: Srpski Autor: Strani LUDVIG WITTGENSTEIN TRACTATUS LOGICO-PHILOSOPHICUS Predgovor - Bertrand Rasel Prevod - Gajo Petrović Izdavač - Veselin Masleša, Sarajevo Godina - 1987-2.izdanje 259 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Logos Povez - Tvrd Knjiga je kao nova-nekoriscena Stanje knjige: - odlicno(5) Kapitalno delo ! Knjiga je iz kucne biblioteke-Stanje:odlicno(5)-nekoriscena -kao nova ,bez nedostataka! Pri kraju prvog semestra na Kembridžu Vitgenštajn je prišao profesoru Raselu i pitao: „Hoćete mi reći da li sam ja kompletni idiot ili ne? Ako sam kompletni idiot postaću aeronaut*. Ali ako nisam, postaću filozof.“ * Aeronaut tj. pilot balona. Rasel mu je rekao da tokom raspusta napiše nešto u vezi sa filozofijom i da mu to pokaže početkom sledećeg semestra. Rasel je odgovorio (nakon čitanja prve rečenice onoga što je Vitgenštajn napisao): „Ne! Ne treba da postaneš aeronaut.“ Ludvig Vitgenštajn je rođen 26. aprila 1889. u Beču, u porodici jevrejskog porekla, vrlo bogatoj. Interesantno je da je Ludvig započeo studije tehnike u Berlinu, a 1908. je došao na Univerzitet u Mančesteru i studirao do 1911. Šuškalo se da je uspeo da napravi prototip avionskog motora u Engleskoj, ali to je ostalo na nivou glasina. Ludvigovo interesovanje se brzo proširilo na polje matematike, nakon čitanja ‘Principa matematike’ Bertranda Rasela. U toj knjizi je došao do još jednog poznatog imena. U pitanju je Gotlob Frege. Frege je bio profesor matematike na univerzitetu u Jeni, ali se bavio i filozofijom. wittgenstein6.jpg Vitgenštajn ga je posetio 1911. godine sa željom da studira kod njega, ali je upućen da ipak studira filozofiju kod Rasela na Kembridžu. Tako je odustao od studija tehnike i posvetio se filozofiji Studira filozofiju od 1912.-1913, ali su njegova interesovanja široka. Bavio se muzikom, svirao klarinet, izučava psihologiju, vodio se i mišlju da postane dirigent, a kasnije vajar i arhitekta (projektovao je kuću za svoju sestru u Beču 1926. godine). ludvig-vitgenstajn-tractatus-logico-philosophicus_slika_xl_44749281Put ga između 1913. i 1914. vodi u Norvešku, gde je u jednoj kolibi živeo potpuno sam. Verujem da je tamo mnogo pisao i razmišljao. Voleo je da putuje i voleo je samoću. U međuvremenu se odrekao kompletnog bogatstva koje mu je ostalo od oca. Kad je počeo Prvi svetski rat, kao dobrovoljac odlazi na front iako slabog fizičkog zdravlja. Upravo tokom rata napravio je jednu interesantnu filozofsku beležnicu. Ovaj neverovatni spis pojavio se u Londonu 1922. pod naslovom Tractatus Logico-Philosophicus (Ovaj naslov je predložio Džordž Edvard Mur, takođe filozof sa Kembridža). 1928. Vitgenštajn se nakon dužeg lutanja vraća filozofiji, a 1929. doktorira u Kembridžu, sa Traktatusom kao prihvaćenom tezom. Do kakvih zaključaka Vitgenštajn dolazi u svom Traktatusu, knjizi koja je već uveliko postala klasično filozofsko delo ? Ima ih zaista mnogo. Najpre, ovo filozofsko delo više nije zanimljivo sa gledišta tradicionalnog tumačenja, ali se njegov značaj i uticaj na filozofiju logičkog atomizma koju su razvijali i Rasel i Vitgenštajn ne može poreći. Doduše, Rasel je mnogo pre Vitgenštajna razvijao ovu filozofiju, a Vitgenštajnov Traktatus kao da pokazuje kako filozofija logičkog atomizma samu sebe poništava. Ukratko, filozofija logičkog atomizma tvrdi da je svet nešto složeno što se može raščlaniti na međusobno nezavisne delove. Ta analiza, naravno, ima i svoje granice jer se stiže do neraščlanjivih delova, do apsolutnih elemenata stvarnosti. Rasel napominje da se ne radi o fizičkim atomima, već logičkim. Traktatus ima interesantnu formu i sastoji se od sedam glavnih stavova, a ispod svakog od njih slede podstavovi. Svaki podstav objašnjava prethodni stav i početni ‘glavni’ stav. Tako je stav 1. objašnjen podstavovima 1.1, zatim ovaj podstavom 1.11 itd. sve dok se ne dođe do sledećeg stava. Svi oni su vezani u jednu celinu i ne mogu se tumačiti ponaosob. Neki delovi Traktatusa se naizgled mogu izolovano tumačiti, ali su prilično zagonetni. Dok prelistavate ovu knjigu-beležnicu stvari mogu izgledati veoma jasno, ali kad krenete da ga izučavate nastaju problemi. Sam Vitgenštajn je tvrdio da se sve što se uopšte može reći, može reći jasno. Pa ipak, deluje kao da se nešto prećutkuje u Traktatusu. Daću sebi za pravo da kažem da je Traktatus delo koje je između racionalizma i iracionalizma, ali da ne ide u odbranu ni jednog ni drugog. Danas se smatra da je ovo delo prevaziđeno, pa je i sam Vitgenštajn napustio ideje iz Traktatusa tokom svog prelaznog perioda i u daljem filozofskom razvoju. Uzmimo jedan primer: Osnovna pretpostavka u Traktatusu je da je uloga jezika čisto deskriptivna. Dakle, jezičko-misaone konstrukcije imaju smisla samo ako nešto opisuju. Jedino tako one odslikavaju svet u kome živimo. To se, na primer, u Filozofskim istraživanjima poriče. Sam kraj Traktatusa je pravo iznenađenje. U krajnjim podstavovima Vitgenštajn odbacuje sve stavove koje je naveo u svom delu kao besmislene, ističući da su oni poslužili kao merdevine da se izvučemo iz tog besmisla da bismo na kraju merdevine odbacili. Dakle, stavovi Traktatusa se odbacuju kao besmisleni. Tu reč besmisleno ne bi trebalo shvatiti u negativnom kontektstu, već kao zaključak koji Traktatus iznosi u cilju povlačenja jasne granice između smislenog i besmislenog. Ipak, Vitgenštajn nas na samom početku Traktatusa ohrabruje: „Ono što se uopšte može reći, može se reći jasno; a o čemu se ne može govoriti o tome se mora ćutati.“ Ovako je povučena granica u izražavanju misli, dakle u jeziku, i sve što prekoračuje tu granicu biće besmislica. Međutim, problem je u tome kako uopšte povući tu granicu? Ako bismo povlačili granicu u mišljenju, onda bismo morali misliti i o onome o čemu se ne može misliti, kako bi se uopšte to ograničenje uspostavilo. 3-ludwig-wittgenstein-1-dreizehn.jpg Kako ograničiti mišljenje ako nam je nepoznato ono što se ne može misliti? Ovo pitanje ne bih smeo da razmatram jer bi bilo potrebno napisati celu raspravu uz konsultacije sa onima koji su posvetili život izučavanju Vitgenštajnovih dela. Poslednji stav koji svi studenti citiraju je zaključak svega što je razmatrano u Traktatusu i izolovano ne znači ništa, a kaže sledeće: 7. „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.“ Ovo je poslednja rečenica u knjizi. Opet zagonetnost, mističnost, pa ipak može se naleteti na rečenicu u ovoj knjizi gde Vitgenštajn strogo kaže: „Zagonetke nema!“. Zar nije i sama takva tvdnja zagonetna?! Stavovi TraKtatusa su proglašeni besmislenim, ali ipak rasvetljavaju puno toga jer izražavaju pravila koja svaki jezik treba da zadovolji da bi mogao da odslika svet. Takođe, ne radi se samo o pronalaženju idealnog jezika iako na prvi pogled tako izgleda, već često Vitgenštajn svoje izlaganje vodi u smeru traganja za jezikom onakvim kakav je u našoj stvarnosti. U posthumno objavljenim Filozofskim istraživanjima, Vitgenštajn počinje jedan novi projekAt, i više se ne vraća Traktatusu. U Traktatusu je jezik jedna totalna slika sveta, ogledalo u kome su odslikane činjenice, a u Filozofskim istraživanjima o njemu govori kao o priboru koji sadrži brojne alatke, kao i o svojevrsnoj igri. Nakon povratka iz Amerike u Englesku Ludvig Vitgenštajn otkriva da boluje od raka. Zbog straha od umiranja u bolnici poslednje dane je proveo u stanu svog lekara. Umire 29.04.1951. Kažu da su mu poslednje reči bile: „Recite im da sam proživeo čudesan život…“

TEODICEJA OGLEDI O BOŽJOJ DOBROTI, ČOVEKOVOJ SLOBODI I POREKLU ZLA Gotfrid Vilhelm Lajbnic Gottfried Wilhelm Leibniz Žanrovi: Filozofija Izdavač: Factum izdavaštvo Broj strana: 398 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2019. ID: A202505 Opis Teodiceja (drugi nazivi: racionalna teologija, filozofska teologija, lat. theologia naturalis) je filozofska disciplina o Bogu. Teodiceja se svrstava u specijalnu metafiziku. Razlikuje se od objavljene ili dogmatske teologije (lat. theologia dogmatica), koja se temelji na objavi i na božanskom autoritetu. Filozofska teologija ili teodiceja temelji se samo na iskustvu i razumu. Sam naziv teodiceja skovao je G. W. Leibniz, davši naslov svom djelu: Essai de Théodicée sur la bonté de Dieu, la liberté de l’homme et l’origine du mal („Eseji iz teodiceje o Božjoj dobroti, ljudskoj slobodi i podrijetlu zla“, 1710.). Boga zamišljamo kao apsolutno savršeno biće, prvi uzrok i zadnji cilj svih stvari. Pojam Boga uključuje, dakle, troje: Apsolutnu egzistenciju: Bog egzistira po sebi, neovisno o ikakvom uzroku. Savršenu esenciju: Bog ima u sebi puninu bitka i savršenosti. Savršenu kauzalnost: Bog je prvi uzrok i zadnji cilj svega. Prema tome, tri su poglavlja teodiceje: Božja egzistencija, Božja narav i atributi, te Odnos Boga prema svijetu. Teodiceja ili teodikeja (novolat. theodicea – bogoopravdanje; od grč. θεός – bog + grč. δίκη – pravo, pravednost) je grana filozofije i teologije koja pokušava da pomiri postojanje zla i patnje na svetu sa postojanjem svemogućeg dobrog božanstva. Iako je ovo pitanje razmatrano još od antike, sam termin teodiceja je uveo Lajbnic (1646-1716) u svome istoimenom delu, u kom se trudio da dokaže da je ovaj svet najbolji od svih mogućih svetova i da postojanje zla na svetu ne protivreči Božjoj dobroti, već je plod slobodne volje čoveka. Knjiga je NOVA ---------------------------- 0

O slobodi od Džona Stuarta Milja Preveo: knežević Petar A. Karađorđević II izdanje Beograd 1912. Tvrd povez, ćirilica, XV + 208 strana. Napomena: na predlistu potpis prethodnog vlasnika; knjiga je odlično očuvana. J13 Izuzetno retko. Milovo delo `O slobodi` smatra se jednim od temeljnih tekstova savremenog liberalizma. U njemu Mill zagovara načelo prema kom se ljudsku sloboda može ograničiti samo ako šteti drugima. Načelo štete, kako se to načelo često naziva, u svojoj primeni na uređenje društvenih odnosa isključuje sve despotske i autoritativne oblike vlasti koji guše slobodu pojedinaca i njihovu individualnost. Od posebne važnosti za sreću pojedinca i društva u celini je sloboda govora koja se ničim ne sme ograničavati. Iz predgovora kralja Petra I Karađorđevića: Svakome je čoveku od prirode urođeno da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu, ovde na zemlji. Samo slobodan čovek, ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline kojima je obdaren, doći do svesti kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti. Samo slobodan čovek može osnažiti svoju volju i založiti svu snagu da unapredi svoju ličnost i da svojom ličnošću pripomogne unapređenju naroda, kome je po krvi, jeziku, otadžbini, sreći i nesreći srodan. Iz slobode članova jednoga naroda, niče ukupna sloboda toga naroda. Sadržaj: Glava prva Uvod Glava druga O slobodi mišljenja i govora Glava treća O ličnosti, kao osnovi ljudskom blagostanju Glava četvrta O granicama vlasti društva nad pojedinim čovekom Glava peta Primene

Nadzirati i kažnjavati - Nastanak zatvora Mišel Fuko Odlično očuvana Zatvor je stariji nego što kažu oni koji smatraju da je nastao zajedno sa modernim krivičnim zakonima. I pre nego što se u njima počeo sistematičko koristiti kao kazna, on je postojao u svom institucionalnom obliku. Nasta o je izvan sudskog aparata, u vreme kada su u čitavom društvenom tkivu izgrađivani postupci kojima je cilj bio odeljivanje, prostorno raspoređivanje i vezivanje jedinki za utvrđeno mesto, njihovo klasifikovanje i maksimalno iskorišćavanje njihovih snaga i vremena, postupci za dresiranje tela, kodifikovanje celokupnog ponašanja, obezbeđivanje stglne i besprekorne vidljivosti jedinki, kao i stvaranje ustrojstva za njihovo osmatranje, beleženje i ocenjivanje, te akumuliranje i centralizovanje znanja o njima. Ta opšta forma mehanizama za potčinjavanje i iskorišćavanje jedinki posredstvom minucioznog dejstva usmerenog na njihova tela, stvorila je model zatvorske institucije pre nego što je zakon definisao zatvor kao glavnu i najadekvatniju kaznu. 1997g 354 strane Prosveta