Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 257

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1936. ГОДИНЕ, СТРАНА 54, КЈОЛОРНИХ 16 СТРАНА, А5 - ФОРМАТ. Грбови, заставе, други државни амблеми и званични знаци Краљевине Југославије дати су у овој књизи. Уредник издања Andre Wocial!

Један од тешких периода у српској историји јесте и период од 1903. - 1908. године. Основну тегобу представљају тада `спасилачки` планови разних `пријатељских` европских народа који смишљају начине даноноћно како би помогли себи не помажући хришћанске поробљене народе тзв. Источно питање. Један од одговора који су били понуђени српским политичарима био је и тај да се Срби удруже са Турцима и да се спасу од толиких и таквих `пријатеља`. Никада не смемо изгубити из вида ту хришћанску, слободољубиву Европу и њихов натчовечански напор да ми, Срби, али и остали хришћански, балкански народи, останемо под турском чизмом. Прецизном анализом Јовановић долази до најдубљих интереса бројних европских актера тѕв. Источног питања! ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1921. ГОДИНЕ. СТРАНА 160, ФОРМАТ А5, МЕКИ ПОВЕЗ

У књизи `Јеврејско питање` Јаша има, за разлику од ранијег периода, негативан став о Јеврејима, након што је добро проучио то питање. Оптужује их да преко 11 од 13 бечких дневних новина сеју раздор међу народима, по принципу завади па владај. Због таквих ставова Јеврејска заједница се противила постојању његовог споменика у Новом Саду, али браниоци његовог лика и дела износе позитивне стране које је имао у сједињењу Војводине Србије са Kраљевином Србијом, као и целокупно очување националног идентитета Срба у Угарској, Хрватској и Славонији. Томићев антисемитизам није верске или националне природе већ етичке. Замера Јеврејима што имају другу врсту морала од већине других народа, тј. талмудизму који као и Kуран, који по Талмуду и настаје (по Томићу), намеће мисао да треба бити добар према Јеврејину или муслиману а нечовечан према осталима. Он тако објашњава антисемитизам кроз читаву историју од фараона до његовог времена, да је узок управо у дуплим стандардима и варању оних који би трговином и тражењем рупа у закону оставривали материјалну добит. Kритикује и право које нема довољно параграфа да често осуди кривце, који се добро сналазе да учине безакоње али да се формално о њега не огреше, иако је сам провео само седам година у затвору за убиство са предумишљајем.

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1937. ГОДИНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У ZAGREBU. 130 страна, А5 формат, меки повез. НЕДРАГА НЕБРАЋО MILOGORCI! Štedimlija je ову пашквилу противу, не само Црногораца, већ против свеколиког Српства објавио 1937. године у Zagrebu. Да је знао да се катедра за албанологију захуктава још од 1920. година на Београдском универзитету можда би и сучекао годиницу коју да је објави у Tirani. Како истина и лаж делују на принципу повезаних судова, док се једно не испразни - друго се не напуни, сматрам за своју обавезу да вам укажем недрага небраћо Milogorci на једну ноторну чињеницу: како тврде `научници` од најблиставијег кова од кад је ове цивилизацијице Црногорци и нису и део Српства; чији сте део и које је ваше порекло они тренутно не говоре - није још прави час, али, ја вам могу рећи (да бих оне повезане судове изнивелисао: како се суд Истине испразнио ред је да укажем на суд Лажи, који је тренутно вешти мађионичар сакрио за народ , Ви сте део hrvatstva, само сте то задњих тристотинак година заборавили... СРПСКА СПАРТО ВРАТИ СЕ СЕБИ! До тада ће Српство бити сигурна кућа за Његоша, Марка Миљанова и друге вечно живуће величине Српства!

Sasvim dobro očuvana. F

Republički zavod za zaštitu spomenika kulture/Jugoslovenska revija, Beograd, 1978, tvrd povez, 172 str., ilustrovano sitna oštećenja omota i knjiga je odlično očuvana

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu.Ima podvučenih delova običnom olovkom(ne mnogo). ,,Esejistička knjiga koja se smatra najboljim delom koje čitaocu sa Zapada predočava istočnjački način razmišljanja. Kroz istoriju čaja i čajnu ceremoniju autor nam približava kulturu, umetnost i filosofiju Dalekog istoka.``

Istorijski razvoj poštanskog, telegrafskog i telefonskog saobraćaja Znacajni datumi Beograd kroz vekove Istorija Pošte Idanje Pošte 2005g./352 strane Mek povez,dosta istorijskih podataka,starih fotografija. Knjiga odlicno ocuvana. vr278

Slobodan Prodic, Slobodan Cvetkovic Fragmenti iz istorije lova u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni Човек чији је живот представљен на цртежима стећака неретко је и ловац. За њега, лов је свакодневница и, а то је нарочито потребно нагласити, за њега је лов један од елемената живота који га радује. Ловац са босанских стећака далеко је од `спавача`, како га препознаје Мак Диздар. Ловац са босанских стећака је жив, будан и срећан човек. Он нас својом снажном десницом поздравља, а кроз сцене лова као да се хвали и као да поручује да је имао среће што је живео у простору у коме је лов имао и има свој свецели смисао. Слично можемо рећи и за минијатуре које су сачуване у средњовековним рукописима. Једна од прилика да средњовековни ловци размене своја искуства у вези са ловом био је и вишенедељни сусрет деспота Стефана Лазаревића и властеле са простора Балканског полуострва са краљем Жигмундом у Тати, током пролећа 1426. године. 130 стр, илустровано

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1935(?), А5 ФОРМАТ, 150 СТРАНА, МЕКИ ПОВЕЗ. Дубинском анализом комплетних европских односа, који су били сазрели за разрешење једино путем рата, аутор нас уводи у предворје пакла који се сасвим сигурно очекивао, а повод за рат, могао је бити и пре 1914 а и после, тако да гледајући сарајевски атентат из тог угла он свакако није могао бити једини и прави узрок светског или Великог рата, већ сама криза постојећих расподела, што националних, то још више економских...

Kонстантин Михаиловић рођен је 1435. у Островици код Новог Брда у Србији (Деспотовина). Kао војник у српским вазалним трупама деспота Ђурђа Бранковића (са 1500 војника) учествовао је у османском освајању Цариграда 1453. У Новом Брду је заробљен са братом 1455. од стране Османлија. У Анaдолији је обучен за јаничара и у том својству учествује у свим биткама Османлија (опсада Београда, Пелопонез, Трапезунт, Влашка и на крају Босна 1463.). Након освајања Босне Kонстантин Михаиловић је постао заповедник тврђаве Звечај на Врбасу. Мађари су га заробили приликом продора Матијаша Kорвина у Јајце и предаје Звечаја и одвели у Угарску. Из Угарске Kонстантин је прешао у Пољску. Између 1497-1501. Kонстантин је написао једино своје дело чији први наслов није сачуван, а посветио га је пољском краљу Јану Олбрахту (1492-1501). У пољској науци се уобичајио назив Јаничарове успомене или Јаничарови мемоари. Други познати наслов је Турска хроника. Kонстантинов циљ је био да прикаже европским дворовима како је изгледала и како изгледа османска војна сила. На крају се даје порука да се сви европски владари требају ујединити да би се супротставили Османлијама.

Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН!!! Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу!!! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела!!! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му!`, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

Војвода Вук, болно ожалошћен ранијим губитцима на Кајмакчалану и Сивој Стени, . . мора поново да гледа смрт СВОЈИХ људи, КОЈИ су га годинама свесрдно помагали у тешкој МИСИЈИ. То је и за њега већ много. Он не жели . . да надживи СВОЈУ команду која се сваким даном све више смањује. Са презривим осмехом на, леденом лицу, он посматра напад Бугара на његов први батаљон. Повијају се танки редови четника, који се с муком одржавају против бројно јачег непријатеља. Око два часа по подне, једна Вукова чета попушта. Вук, праћен остатком најбољих јунака из одреда, напушта своје дотадашње место и кроз кишу врелог челика одлази тој чети, ставља јој се на чело и води је на јуриш. Подилазећи под саме стене на којима су начичкани Бугари, бива рањен парчетом бомбе у десну руку. Муњевитом брзином он пребацује пушку из десне у леву руку и креће даље ... Ово су речи Илије Бирчанина о саборцу и ЛЕГЕНДАРНОМ ЧЕТНИЧКОМ ВОЈВОДИ, ВОЈВОДИ ВУКУ, НАЈИЗАБРАНИЈЕМ ОД ИЗАБРАНИХ! Како је бити под командом Војводе Вука видимо на примеру Станислава Кракова, који је као седамнаестогодишњак искалио свој челични патриотизам управо код њега (види слику бр 2). Што би Сима Лукин Лазић рекао: `Јер народи бивају велики само по великим људима својим. А не умијемо ли ми цијенити заслуге заслужних људи својих, на истину, онда И НЕ ЗАСЛУЖУЈЕМО ДА ИХ ИМАМО!` А ВОЈИН ПОПОВИЋ, ВОЈВОДА ВУК, БИО ЈЕ ЈЕДАН ОД НАЈИЗАБРАНИЈИХ МЕЂУ ИЗАБРАНИМА!

FOTOTIPSKO IZDANJE KNJIGE IZ 1867. GOD, A5 FORMAT, ВИДИ СТРАНУ ЗБОГ ЈЕЗИКА! “Много столећа пре до- ласка Хрвата и Срба у Или- рију, још за време римске републике и потоњих царева, живела су словенска племена с ове стране Дунава. У петом веку део данашње Бугарске, нарочито западна јој страна - древна Дарданија - бејаше стално насељена Словенима. Цар Јустинијан (раније Управда), родом из Ведрене, седео је на царском престолу у Византији” овако почиње ова интересантна књига др Петрановића која описује једну од верских секти, данас мало познату, која је била ухватила најдубље корене на територији данашње Босне и Херцеговине.

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1696 ГОДИНЕ НА ХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ; А5 ФОРМАТ, 234 СТРАНЕ. Витезовић, први хрватски књижевник и значајан историчар и штампар даје нам у овом делу хронолошки развој комплетне историје света њему познате. Први део обухвата стварање света и најзначајније догађаје и личности, а други део говори о догађајима и личностима после Христовог рођења до најновијих његових дана... Има много интересантних ствари нпр: 1331 (година) Уроша Великога Краља Хрватскога Рашкога по наговору неверних својих великаша Стефан Душан најдражи син његов улови, и у тамници уморити учини и краљевство очин(ск)о заузе (слика 2), као и опис Косовске битке (слика3) и тако даље

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1870. ГОДИНЕ, А5 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ, 408 СТРАНИЦА!

Да ли је Милојевић пророк? Не! Он је `само` национални геније јер је видео многе историјске процесе у зачетку. Један од тих процеса који је Милојевић тада прецизно дијагностификовао а сада се тај процес разбуктао, распламсао и распламсава се управо пред нашим очима је разбаштињење Српске православне цркве. Чупање корена цркви српској од стране непријатеља српског народа занеме, зачуди и прокле и проклеће све оне који су умешани у ту чисто ђавољу работу, јер, корен цркве није у цркви него дубоко у срцу српског народа! Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН!!! Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу!!! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела!!! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му!`, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, А5 ФОРМАТ, 68 СТРАНА! Павле Соларић је једна од најобразованијих и најумнијих српских глава почетком деветнаестог века. У овој књизи - речнику Соларић, врсни лингвиста, потеже тезу да многе ЛАТИНСКЕ (И ИТАЛИЈАНСКЕ) речи потичу из старосрпског језика. `Још’ у дјетству сан је био да ме Тријест мами, Пред очима живи образ, ко град стајо сами; У послетку све је нешто тајно ми шаптало Да је небо на том мјесту мени жребиј дало` Ово су стихови Павла Соларића, којима он наслућује своју животну мисију: проучити латински језик и наћи једну моћну мисао. Та моћна мисао за коју треба (као што су рекли француски професори госпођи Огли Луковић‐Пјановић на Сорбони приликом одбране докторске дисертације): много воље, истрајности, па и храбрости, јесте да многе речи латинскога језика потичу и имају корен у српском језику, те да порекло многих речи не само латинског него и других старих језика које налазимо у српском језику има за производ то да је српски народ у давнини био веома распрострањен, односно да је малтене насељавао цео свет и да су сви стари и изумрли, као и садашњи, живући језици настали од њега ‐ српског језика. Дакле, много пре Милоша С. Милојевића, Павле Соларић долази до једне моћне мисли закључивањем и бивањем / живљењем у италијанским градовима почетком деветнаестог века. За Соларића је одлазак у далеку прошлост значио повратак јединству Словена, кад су говорили једним језиком, словенским – кога он често изједначава са илирским и обратно – кога опет изједначава са српским и обратно, и кад су писали словенским писмима (глагољицом и ћирилицом). Одлука словенских народа да пишу латиницом за Соларића је значила удаљавање од словенске и протословенске заједнице, кад су по његовом мишљењу Словени били настањени широм планете. Распадање најјаче и највеће родне и језичке заједнице на свету условило је стога, по његовом мишљењу, метаморфозу појединих групација и дистанцирање од заједничког корена. Никола Андрић истиче: `У Славенству наиме у то доба није било човјека, који би се научном критиком самосвијесно надвио над тежину и смионост Соларићева етимологизирања` (1902 године). Јер, како су за Соларића сви у почетку били Словени, то су се и Латини и Римљани удаљили од свог словенског корена (!), но свеједно по његовом мишљењу није било могуће избрисати словенско порекло латинског језика, па стога ни италијанског, што му је омогућило да врши разна упоређења са латинским и италијанским језиком и да изводи, што дедукцијом, што индукцијом, одважне закључке о даљем и ближем пореклу и вези српског (и/или илирског) и латинског, те стога италијанског језика. `Илирским или како је он оправдано сматрао српским наречјем (који је укључивао и штокавски и чакавски дијалекат) говорили су Далматинци, Херцеговци, Босанци, Славонци и Срби, док је само кајкавце држао Хрватима par excellance` пише Андрић 1902 године. `У употребљавању хрватскога имена за називање једино кајкавског дијалекта провинције Хрватске држао се је Соларић обичаја већине наших писаца XVIII. вијека`, додаје, такође, Андрић. Радом и живљењем у Венецији почетком деветнаестог века, месту где су се многе културе и многе нове и значајне идеје сударале и пресецале, Соларић је добио прилику да своје евидентне таленте претвори у дело и почиње да се бави филолошким студијама, филозофским списима (преводећи их на славеносрпски језик) и поезијом. `Језик којим је говорио и писао Соларић може се најтачније назвати `мешавином`, како тврди Павле Ивић (1971 године), `рускословенских, српских и руских елемената.` Ако бих себи дао слободу да преведем ово тврђење такве научне величине каква је свакако поштовани господин Ивић на језик данашњих чињеница онда језик Павла Соларића не би био никаква мешавина већ српски језик са својим изворним елементима (`рускословенски наноси`), српским и такође српским (`руским`) елементима. Називати промашајем његову жељу да појмове, предмете и идеје који су тада настајали или се стварала потреба да их пренесемо као већ постојеће у српски језик употребљавајући домаће. српске речи и изразе, а не усвајајући стране ‐ нпр. земљеописаније а не географија, било би сулудо. Можемо само констатовати са жаљењем да је код нас победила она струја која се борила за увођење туђица по сваку цену у наш језик. То је, заправо, цена `микофоа`, те хроничне и вечите болештине малог и ситног духа. Павле Соларић и величина његовог коперниканског обрта може се управо наслутити из те синтагме `мали и ситни дух`! Јер тај и такав дух који је почињао да овладава (а данас, у трећој деценији двадесетпрвог века можемо да констатујемо да завршава са овладавањем) малим народом који је тек излазио из вишевековног османског ропства, којег су по осећајима и сазнању многих умних људи тек чекали јачи и љући ‐ геноцидни ‐ непријатељи, је изнедрио Соларића, као своју закониту супротност. Јер, знајте: тамо где сви сагињу главу Србин ће је подићи! Могао бих да почнем ову реченицу са тим да је немогуће замислити са којим подцењивањима и ниподаштавањима је Соларић био свакодневно затечен у Венецији изјашњавајући се као Србин и борећи се за заузимање правог места свог, Српског народа у друштву културних народа, да и ти, читаоче, и ја нисмо `прогутали` океан блаћења, ниподаштавања, простачког изругивања над несрећом српског народа и да то и даље не гледамо: КАКО `КУЛТУРНИ` НАРОДИ БЛАТЕ И РАСТУРАЈУ СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО, ДА НЕ ОСТАНЕ КАМЕН НА КАМЕНУ! Зато нам идеја Соларићева долази као поновно рађање фениска, јер је он у том `малом и јадном` народу, народу који је, с друге стране, живео својим природним животом ‐ где се знало шта значи слобода, јунаштво, човечство и образ, видео народ који је био родоначелник протословенског стабла, и не само њега већ и комплетног човечанства. Значај и величина Соларићевог сазнања може се увидети тек онда када имамо на уму догађаје и злочине који следе `вуковским` реформама (не улазећи ко стоји иза њих ‐ а ко би уопште могао то да буде, ха), јер смо онда дошли до потпуног самоуништења: више нисмо могли да разумемо сами себе и свој језик (сва језичка, књижевна и духовна достигнућа одједном су нам постала недоступна ‐ поништена ‐ непостојећа) који су сви други покрали и сачували! А, заправо, Вук је трајно изместио време и место злочина па ми мислимо да је у горњем пасусу речено све - не! само је речен тај жељени површински нанос. Циљ је не повезати сопствени је- зик, српски језик, са свим језицима света и њиховим правим извориштем. Одаћу вам једну тајну: нико неће од странаца више да се бави српским језиком у виду `хуманитарне помоћи` (како професор Божидар Митровић оправдано назива допринос Јернеја Копитара раду Вука Караџића), већ ће се ти исти странци бавити прављењем нових језика од српског језика...

фототипско издање књиге из 1910 године, 60 страна, а5 формата, меки повез! Др Алекса Ивић је ово значајно дело посветзио архивару бечке Архиве, Вацлаву Кратохвилу, јер, ма како да је доспело у њу, у њој је сачувано преко 200 повеља српских владара од краја 12-ог до 15-ог века - што чини изузетно значајан фундус и тапију на српску државност, територијалност и историјски континуитет. Др Ивић у поднаслову овог дела ставља као ближу одредницу: ПРИЛОГ СРПСКОЈ СФРАГИСТИЦИ И ХЕРАЛДИЦИ!, те даје 94 отиска печата са повеља старих српских владара и великаша. На насловној страни је Краљ Стефан Томашевић (аверс) из 1461 године.

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕЕ КЊИГЕ ИЗ 1868. ГОДИНЕ, А5 ФОРМАТ, 304 СТРАНЕ! Протоколи редовне НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ држане о Михољдану 1867. године у Крагујевцу!

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ДУШАНОВ ЗАКОНИК - БОРЂОШКОГ РУКОПИС, А5 ФОРМАТ, ПУН КОЛОР, 120 СТРАНА! Фототипско издање рукописа из XVIII века који је 1949. године откупила Матица Српска од Божидара Борђошког, са краћим коментаром.

Иако припадник бечко-берлинске историјске школе Станоје Станојевић оставио је дубок траг у српској историографији. У овој књизи он на популаран начин, у краћим цртама износи историју три народа (углавном је о Србима имао шта да пише, јер, Срби имају историју), и као у једном крешенду завршава књигу описујући крај Првог светског рата и незадрживе јурише српске војске у све области где су живели Срби, Хрвати и Словенци...

Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. го- дине у Сарајеву, (Босни и Херцего- вини) када је Гаврило Принцип из групе од шесторице атентатора (пе- торице Срба и једног босанског муслимана), чланови организације Млада Босна, којима је координи- рао Данило Илић, убили аустро- угарског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију, војвоткињу од Хоенберга. Политички мотиви убиства сy биле жеља за одвајањем аустро- угарске провинције Босне и Херце- говине и њено уједињење у Велику Србију или Југославију. Иза органи- зације убиства стајали су официри српске војске. Атентат је директно водио до Првог светског рата. Ова књига из 1031. године су- мира нове и старе изазове пред којима се налазио српски народ у Босни.