Stevan Vasiljević - ZNAMENITI SOMBORCI (Književna radionica `Slavija`, Novi Sad, 1989, broš, 193 str., ilustrovano)

Фототипско издање књиге, 94 стране А4 ФОРМАТ, МЕКИ ПОВЕЗ. О пореклу Константина Тиха (Срећковић насловљава књигу са његовим презименом Тех) доста је расправљано у историографији. Извори о овом питању су малобројни. У повељи манастиру Светог Ђорђа код Скопља, Константин помиње `Светог Симеона Немању, деду царства ми`, из чега произилази да је родбински био повезан са српском владајућом династијом, односно њеним оснивачем. Георгије Пахимер пише да је Константин био `упола од Срба`. Нићифор Григора и Георгије Акрополит га називају `Константином, сином Тиховим`. На који начин је Константин био повезан са Немањићима није познато. У науци су изнесене бројне претпоставке. Средином 19. века, помишљало се да Константин потиче од Немањиног сина `Тохуа`. Њега помиње Ансберт, немачки хроничар који је, пишући о посети Фридриха Барбаросе Стефану Немањи у Нишу, поменуо преговоре о женидби Тохуа и ћерке Бертолда од Андекса. Међутим, Константин Јиречек је установио да Немања није имао никаквог сина Тохуа, већ да је реч о Тољену, сину Немањиног брата Мирослава. Потом се прешло на разматрање Немањиних женских потомака. Помишљало се и на то да је деда Константина Тиха био Стефан Првовенчани, а не Немања...

Izdaje - Centar za informacije i publicitet Zagreb Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez sa omotom 279.strana

SVET U EKSPANZIJI islutrovana enciklopedijaI-IV, Treći tom , Veliki format,odlično stanje. 383.strane. NARODNA KNJIGA-VUK KARADŽIĆ-RAD R1

IK JUGOSLOVENSKA REVIJA BEOGRAD 1984g.

KOD DVA BELA GOLUBA II Stari Beograd Milja Milosavljević,Rebeka Levi Beograd,2007. 173.stra.,ilustr.,24.cm Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- M

SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE (Vuk Karadžić, Beograd, 1967, tvrd povez, 175 str., ilustrovano) Knjiga je prevod članka United States (of America) objavljenog u Encyclopaedia Britannica, 1965, Volume 22, str. 713-859. U knjizi je faksimil naslovne strane (vidi sliku) i faksimil jedne strane originalnog teksta.

Žika Živulović - TIMOČKA BUNA (Istorijski arhiv `Timočka krajina`, Zaječar, 1984, tvrd povez, 278 str.) Knjiga je izdata povodom stote godišnjice Timočke bune.

SREMSKI FRONT 1944-1945 Vojislav Subotić 2000.god.,Istorijski Muzej Srbije, Ilustrovana,63.str.,29.cm Knjiga ``glanz stanje`` Stanje```10```,najviša moguca ocena ----------------------------------- 1v

Izdaje - Službeni glasnik Beograd Stanje knjige kao na slikama Mek povez 359.strana

CRNA GORA U EVROPSKOM RATU Lazar Rašović ЦРНА ГОРА У ЕВРОПСКОМ РАТУ ЛАЗАР РАШОВИЋ МИРОСЛАВ БЕОГРАД 2ОО3 СВЕДОЧАНСТВА а) Први светски рат - 1914-1918 - Црна Гора ............................................................... Фототипско издање Прво издање штампано у Сарајеву 1919. Брош Ћирилица 84 странице Knjiga je NOVA..... L4

Istorija Srba II, Konstantin Jireček, Jovan Radonjić Slovoljublje,Beograd,1984. 550.str.,Tvrd povez sa zlatotiskom. Knjiga u PERFEKTNOM stanju 1g ,M sigurno

FLOGISTON HRONOLOGIJA STAROG EGIPTA Broj 10.,2000.god. Muzej NAUKE I TEHNIKE Časopis za istoriju nauke 266.strana,format 24.cm. + POSTER Knjiga je NOVA..... -------------------------------- SP

Preveo Nikola Bertolino Izdavac - Plato, Beograd Godina - 1997. Vizantija Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 17 cm,125 str. (27)

JOSIP BROZ TITO O RATU I POLITICI , Slavko Mrkić , Savez udruženja boraca NOB 2008 , Ovi prostori su više od pola veka živeli pod imenom Jugoslavije i pod palicom predsednika zajedničke nam države. Naravno, reč je o Josipu Brozu Titu, (o) kome se pisalo, recitovalo i pevalo iz sve snage i iz sveg glasa. U nemoguće širokom dijapazonu proverenih i novokomponovanih pripovedanja o Titu, profesor dr Slavko Mrkić, pukovnik u penziji, čovek so univerzitetske katedre, našao je analitičku vagu za tačno merenje. U svojoj knjizi „Tito o ratu i politici`, u izdanju Saveza udruženja boraca Norodnooslobodilačkog rata, okrenuo se onom što najbolje poznaje i što mu je najbliže - naučnoj misli. Tačnije, autor je uzeo rat i politiku za ravan svog sagledavanja ličnosti o kojoj strpljivo piše i oprezno razmišlja. Bez ikakve improvizacije i naglašenih i unapred ponuđenih zaključaka. Profesor Mrkić stavlja pred čitoaca obilje činjenica, izjave više od 50 predsednika država, pa taj broj množi sa tri no Titovoj sahrani koja je u ono vreme prevazišla okvire ispraćaja pokojnika. Ispred čitaoca su na 372. strane činjenice i dokumenti, prilozi i citati, fotografije i svedočanstva, pa tu nema prostora za simpatije i animozitet, ideološke predrasude i revanšističke teorije, već realno, pre svega, naučno sagledavanje ličnosti. tvrd povez, format 17 x 24 cm , latinica, ilustrovano, 172 strane Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```⭐️ ----------------------- M

Franz Preitler Was die Mur erzählt Signaturbuch des Autors✔️ Knjiga sa potpisom AUTORA + potpis na lokalnim novinama.m Produktdetails Sutton Geschichte Verlag: Sutton Verlag Gmbh . des Verlages: 55727 Seitenzahl: 119 2016 Ausstattung/Bilder: 2016. 128 S. Deutsch Abmessung: 241mm x 170mm x 15mm Gewicht: 520g ISBN-13: 9783954007271 1w

JOVAN CVIJIĆ O svom i našem vremenu priredio Milorad Vasović Tvrd povez,PRINCIP,Beograd,1995.god.,210.str.,ilustr.,24.cm ⭐️Knjiga u PERFEKTNOM stanju. ✔️ 1w

Један од тешких периода у српској историји јесте и период од 1903. - 1908. године. Основну тегобу представљају тада `спасилачки` планови разних `пријатељских` европских народа који смишљају начине даноноћно како би помогли себи не помажући хришћанске поробљене народе тзв. Источно питање. Један од одговора који су били понуђени српским политичарима био је и тај да се Срби удруже са Турцима и да се спасу од толиких и таквих `пријатеља`. Никада не смемо изгубити из вида ту хришћанску, слободољубиву Европу и њихов натчовечански напор да ми, Срби, али и остали хришћански, балкански народи, останемо под турском чизмом. Прецизном анализом Јовановић долази до најдубљих интереса бројних европских актера тѕв. Источног питања! ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1921. ГОДИНЕ. СТРАНА 160, ФОРМАТ А5, МЕКИ ПОВЕЗ

У књизи `Јеврејско питање` Јаша има, за разлику од ранијег периода, негативан став о Јеврејима, након што је добро проучио то питање. Оптужује их да преко 11 од 13 бечких дневних новина сеју раздор међу народима, по принципу завади па владај. Због таквих ставова Јеврејска заједница се противила постојању његовог споменика у Новом Саду, али браниоци његовог лика и дела износе позитивне стране које је имао у сједињењу Војводине Србије са Kраљевином Србијом, као и целокупно очување националног идентитета Срба у Угарској, Хрватској и Славонији. Томићев антисемитизам није верске или националне природе већ етичке. Замера Јеврејима што имају другу врсту морала од већине других народа, тј. талмудизму који као и Kуран, који по Талмуду и настаје (по Томићу), намеће мисао да треба бити добар према Јеврејину или муслиману а нечовечан према осталима. Он тако објашњава антисемитизам кроз читаву историју од фараона до његовог времена, да је узок управо у дуплим стандардима и варању оних који би трговином и тражењем рупа у закону оставривали материјалну добит. Kритикује и право које нема довољно параграфа да често осуди кривце, који се добро сналазе да учине безакоње али да се формално о њега не огреше, иако је сам провео само седам година у затвору за убиство са предумишљајем.

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1937. ГОДИНЕ ОБЈАВЉЕНЕ У ZAGREBU. 130 страна, А5 формат, меки повез. НЕДРАГА НЕБРАЋО MILOGORCI! Štedimlija je ову пашквилу противу, не само Црногораца, већ против свеколиког Српства објавио 1937. године у Zagrebu. Да је знао да се катедра за албанологију захуктава још од 1920. година на Београдском универзитету можда би и сучекао годиницу коју да је објави у Tirani. Како истина и лаж делују на принципу повезаних судова, док се једно не испразни - друго се не напуни, сматрам за своју обавезу да вам укажем недрага небраћо Milogorci на једну ноторну чињеницу: како тврде `научници` од најблиставијег кова од кад је ове цивилизацијице Црногорци и нису и део Српства; чији сте део и које је ваше порекло они тренутно не говоре - није још прави час, али, ја вам могу рећи (да бих оне повезане судове изнивелисао: како се суд Истине испразнио ред је да укажем на суд Лажи, који је тренутно вешти мађионичар сакрио за народ , Ви сте део hrvatstva, само сте то задњих тристотинак година заборавили... СРПСКА СПАРТО ВРАТИ СЕ СЕБИ! До тада ће Српство бити сигурна кућа за Његоша, Марка Миљанова и друге вечно живуће величине Српства!

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu.Ima podvučenih delova običnom olovkom(ne mnogo). ,,Esejistička knjiga koja se smatra najboljim delom koje čitaocu sa Zapada predočava istočnjački način razmišljanja. Kroz istoriju čaja i čajnu ceremoniju autor nam približava kulturu, umetnost i filosofiju Dalekog istoka.``

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ ИЗ 1935(?), А5 ФОРМАТ, 150 СТРАНА, МЕКИ ПОВЕЗ. Дубинском анализом комплетних европских односа, који су били сазрели за разрешење једино путем рата, аутор нас уводи у предворје пакла који се сасвим сигурно очекивао, а повод за рат, могао је бити и пре 1914 а и после, тако да гледајући сарајевски атентат из тог угла он свакако није могао бити једини и прави узрок светског или Великог рата, већ сама криза постојећих расподела, што националних, то још више економских...

Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН!!! Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу!!! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела!!! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му!`, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

Да ли је Милојевић пророк? Не! Он је `само` национални геније јер је видео многе историјске процесе у зачетку. Један од тих процеса који је Милојевић тада прецизно дијагностификовао а сада се тај процес разбуктао, распламсао и распламсава се управо пред нашим очима је разбаштињење Српске православне цркве. Чупање корена цркви српској од стране непријатеља српског народа занеме, зачуди и прокле и проклеће све оне који су умешани у ту чисто ђавољу работу, јер, корен цркве није у цркви него дубоко у срцу српског народа! Милош С. Mилојевић, велики србски историк, национални борац, васпитач, агитатор и неустрашиви ратник, живи и живеће док је србског народа, КАО ЊЕГОВ НАЈВЕЋИ СИН!!! Милојевић, човек-џин, је пред нама и његово велико и неумрло дело. Најзабрањиванији аутор у светској историографији, Милојевић, и његово дело доживљавају заслужену ренесансу!!! Од забране силника и моћника, крвника и геноцидних нација, уништавања његових књига и забране штампања његових 16 томова светске историје, нападања колега, неистомишљеника, кукавица и клеветника, шпијуна и аустрофила, бугарофила и сличних до читања у свакој србској кући - то је тај исусовски, хришћански, православни, страдалнички пут Милојевића и његовог васкрслог дела!!! Прошла су немушта времена када се и један човек-џин, као што је свакако Милојевић, требао спустити у вечну кућу без речи, немушто и несрпски, нехришћански, када је једино Панта Срећковић, велики србски историчар и члан Ученог друштва, смогао куражи да у општем муку у збуњености изговори следеће опроштајне речи: `Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: СРПСКА МАЈКА НИЈЕ РОДИЛА СИНА КАО ШТО ЈЕ РОДИЛА МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА. Слава му!`, кажем прошла су та немушта времена. Милојевић нам је дао ту златну временску инјекцију, њоме нам је улио понос, сузе, зној и крв безбројних ратника - Срба који су умирали за свој народ, за своју браћу, за србску идеју, са једном једином речју на уснама, речју која их је обасјавала и васкрсавала, речју која је њихове жртве чинила бесмртним, са речју: СРБИЈА!

ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ КЊИГЕ, А5 ФОРМАТ, 68 СТРАНА! Павле Соларић је једна од најобразованијих и најумнијих српских глава почетком деветнаестог века. У овој књизи - речнику Соларић, врсни лингвиста, потеже тезу да многе ЛАТИНСКЕ (И ИТАЛИЈАНСКЕ) речи потичу из старосрпског језика. `Још’ у дјетству сан је био да ме Тријест мами, Пред очима живи образ, ко град стајо сами; У послетку све је нешто тајно ми шаптало Да је небо на том мјесту мени жребиј дало` Ово су стихови Павла Соларића, којима он наслућује своју животну мисију: проучити латински језик и наћи једну моћну мисао. Та моћна мисао за коју треба (као што су рекли француски професори госпођи Огли Луковић‐Пјановић на Сорбони приликом одбране докторске дисертације): много воље, истрајности, па и храбрости, јесте да многе речи латинскога језика потичу и имају корен у српском језику, те да порекло многих речи не само латинског него и других старих језика које налазимо у српском језику има за производ то да је српски народ у давнини био веома распрострањен, односно да је малтене насељавао цео свет и да су сви стари и изумрли, као и садашњи, живући језици настали од њега ‐ српског језика. Дакле, много пре Милоша С. Милојевића, Павле Соларић долази до једне моћне мисли закључивањем и бивањем / живљењем у италијанским градовима почетком деветнаестог века. За Соларића је одлазак у далеку прошлост значио повратак јединству Словена, кад су говорили једним језиком, словенским – кога он често изједначава са илирским и обратно – кога опет изједначава са српским и обратно, и кад су писали словенским писмима (глагољицом и ћирилицом). Одлука словенских народа да пишу латиницом за Соларића је значила удаљавање од словенске и протословенске заједнице, кад су по његовом мишљењу Словени били настањени широм планете. Распадање најјаче и највеће родне и језичке заједнице на свету условило је стога, по његовом мишљењу, метаморфозу појединих групација и дистанцирање од заједничког корена. Никола Андрић истиче: `У Славенству наиме у то доба није било човјека, који би се научном критиком самосвијесно надвио над тежину и смионост Соларићева етимологизирања` (1902 године). Јер, како су за Соларића сви у почетку били Словени, то су се и Латини и Римљани удаљили од свог словенског корена (!), но свеједно по његовом мишљењу није било могуће избрисати словенско порекло латинског језика, па стога ни италијанског, што му је омогућило да врши разна упоређења са латинским и италијанским језиком и да изводи, што дедукцијом, што индукцијом, одважне закључке о даљем и ближем пореклу и вези српског (и/или илирског) и латинског, те стога италијанског језика. `Илирским или како је он оправдано сматрао српским наречјем (који је укључивао и штокавски и чакавски дијалекат) говорили су Далматинци, Херцеговци, Босанци, Славонци и Срби, док је само кајкавце држао Хрватима par excellance` пише Андрић 1902 године. `У употребљавању хрватскога имена за називање једино кајкавског дијалекта провинције Хрватске држао се је Соларић обичаја већине наших писаца XVIII. вијека`, додаје, такође, Андрић. Радом и живљењем у Венецији почетком деветнаестог века, месту где су се многе културе и многе нове и значајне идеје сударале и пресецале, Соларић је добио прилику да своје евидентне таленте претвори у дело и почиње да се бави филолошким студијама, филозофским списима (преводећи их на славеносрпски језик) и поезијом. `Језик којим је говорио и писао Соларић може се најтачније назвати `мешавином`, како тврди Павле Ивић (1971 године), `рускословенских, српских и руских елемената.` Ако бих себи дао слободу да преведем ово тврђење такве научне величине каква је свакако поштовани господин Ивић на језик данашњих чињеница онда језик Павла Соларића не би био никаква мешавина већ српски језик са својим изворним елементима (`рускословенски наноси`), српским и такође српским (`руским`) елементима. Називати промашајем његову жељу да појмове, предмете и идеје који су тада настајали или се стварала потреба да их пренесемо као већ постојеће у српски језик употребљавајући домаће. српске речи и изразе, а не усвајајући стране ‐ нпр. земљеописаније а не географија, било би сулудо. Можемо само констатовати са жаљењем да је код нас победила она струја која се борила за увођење туђица по сваку цену у наш језик. То је, заправо, цена `микофоа`, те хроничне и вечите болештине малог и ситног духа. Павле Соларић и величина његовог коперниканског обрта може се управо наслутити из те синтагме `мали и ситни дух`! Јер тај и такав дух који је почињао да овладава (а данас, у трећој деценији двадесетпрвог века можемо да констатујемо да завршава са овладавањем) малим народом који је тек излазио из вишевековног османског ропства, којег су по осећајима и сазнању многих умних људи тек чекали јачи и љући ‐ геноцидни ‐ непријатељи, је изнедрио Соларића, као своју закониту супротност. Јер, знајте: тамо где сви сагињу главу Србин ће је подићи! Могао бих да почнем ову реченицу са тим да је немогуће замислити са којим подцењивањима и ниподаштавањима је Соларић био свакодневно затечен у Венецији изјашњавајући се као Србин и борећи се за заузимање правог места свог, Српског народа у друштву културних народа, да и ти, читаоче, и ја нисмо `прогутали` океан блаћења, ниподаштавања, простачког изругивања над несрећом српског народа и да то и даље не гледамо: КАКО `КУЛТУРНИ` НАРОДИ БЛАТЕ И РАСТУРАЈУ СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО, ДА НЕ ОСТАНЕ КАМЕН НА КАМЕНУ! Зато нам идеја Соларићева долази као поновно рађање фениска, јер је он у том `малом и јадном` народу, народу који је, с друге стране, живео својим природним животом ‐ где се знало шта значи слобода, јунаштво, човечство и образ, видео народ који је био родоначелник протословенског стабла, и не само њега већ и комплетног човечанства. Значај и величина Соларићевог сазнања може се увидети тек онда када имамо на уму догађаје и злочине који следе `вуковским` реформама (не улазећи ко стоји иза њих ‐ а ко би уопште могао то да буде, ха), јер смо онда дошли до потпуног самоуништења: више нисмо могли да разумемо сами себе и свој језик (сва језичка, књижевна и духовна достигнућа одједном су нам постала недоступна ‐ поништена ‐ непостојећа) који су сви други покрали и сачували! А, заправо, Вук је трајно изместио време и место злочина па ми мислимо да је у горњем пасусу речено све - не! само је речен тај жељени површински нанос. Циљ је не повезати сопствени је- зик, српски језик, са свим језицима света и њиховим правим извориштем. Одаћу вам једну тајну: нико неће од странаца више да се бави српским језиком у виду `хуманитарне помоћи` (како професор Божидар Митровић оправдано назива допринос Јернеја Копитара раду Вука Караџића), већ ће се ти исти странци бавити прављењем нових језика од српског језика...