U dve knjige, iz odabranih dela S. M. Ljubise knjiga 2 i 3 Napisi Izdavac - Obod, Cetinje Godina - 1979. Knjige u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,tvrd povez,sa omotnicama u dobrom stanju,format 20 cm,259 + 258 str. (47)

Izdavač: Laguna, Beograd, 2016. Mek povez, latinica, 20 cm., 298 strana. Hronika nastranosti: Istinite priče o vlasti i podaništvu Šta je u vlasti tako privlačno da se zbog nje žrtvuju mnogo veće vrednosti – spokojstvo, čast, ponekad i sam život? Šta je to u njoj što pobuđuje zavisnost jednaku zavisnosti od droge, pića ili kocke? Ne dajući analitičke odgovore već pričajući istinite priče – ma koliko se činilo da su one izmaštane – ova knjiga pronicljivo i uzbudljivo prikazuje sudbine predsednika, kraljeva, crkvenih velikodostojnika, sultana i revolucionara, premijera i ministara, samozvanih i izabranih, despota i demokrata – svih onih koji nisu prezali ni od čega da se dočepaju vlasti i održe se na njoj. Jezovita povorka opsednutih već je po sebi fascinantna, a prikazane nastranosti samo su okvir za uspostavljanje dubokih psiholoških, kulturoloških i antropoloških sagledavanja fenomena vlasti koja ovom knjigom izrastaju u čudesne literarne studije ljudske prirode. „Brevijar ljudske gluposti, taštine i oholosti koji je toliko neverovatan da je, konačno, apsolutno literarno istinit.“ Mihajlo Pantić

Knjiga je dobro očuvana. ,,Knjiga kratkih priča IZVAN KORIDORA, najbolja kratka priča, 2010 predstavljena je u okviru festivala ODAKLE ZOVEM, PODGORICA, 2010. Priče koje su objavljene u knjizi izabrane su po konkursu VRANAC - najbolja kratka priča 2010. Konkurs je raspisala knjižara “Karver” pod pokroviteljstvom 13. jul – Plantaže AD. Od 1600 priča pristiglih iz regiona na crnogorskom, bosanskom, hrvatskom i srpskom jeziku, 1250 priča je po propozicijama konkursa ocjenjivao stručni žiri (Enver Kazaz, Teofil Pančić i Božo Koprivica). Trideset izabranih priča su: Ana Karenjina putuje vozom, Mladen Šljivović, Aprikot pudl, veliki, Vladimir Basić, Čeprkanje, Raša Kominac Radoslav, Čiji je rat bio strašniji, Hrustić Fuad, Dagon, bog Srba, Dejan Ognjanović, Duh u boci, Franjo Janeš Dvadeset kuna, Vjeran Kovljanić, Guskin polet, Marko Dejanović, Iza nema ničeg, Vedran Lopandić, Kad nestane cigara, Branko Dedić, Karta, Milan Marinković, Klub ljubitelja ružnih navika, Pavle Zelić, Ledina, Nastasimir Miško Franović, Lopov, Jelena Štetić, Minimum zajedničkih interesa, Almir Alić, Mrtve ribe plivaju na leđima, Josip Mlakić, На ћирилици, Jasna Žmak, Na granici, Lana Bastašić, Na istočnom horizontu, Lana Bastašić, Oni to tako divno rade u velikim ljubavnim romanima, Ilija Đurović, Ono nešto, Aljoša Ljubojević, Partija šaha, Veljko Bosnić, Picigin ili obrnuto, Damir Ocvirk, Piter je bio u pravu, Ivan Jovanović, Rastu li u raju patlidžani i one paprike roge, Amir Alagić, Spid, Ksenija Kušec, Stereo tipovi, Damir Šabotić, Sukob civilizacija, Edin Sarač, U ime ruže, Dudić Ilijaz i U noći tri dame, Radmila Ercegovac.

Autor: Raša Papeš Izdavač: Agora Broj strana: 144 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 17 cm Crne priče srpske svakodnevice. Posmatrano u svetlu srpske satire, Raša Papeš gotovo da nema pandana u dosadašnjoj produkciji. Nov, prepoznatljiv stil, koji je već godinama uzor mnogim autorima, nezabeležena veština sa rečima i asocijacijama, maestralne igre sa smislom, povremeno gotovo poetska rešenja a sve u granicama žanra, angažovanost sa merom i širim kontekstom, zaista najraskošniji talenat koji je srpska satirična književnost imala zadnjih dvadeset godina. Tvrd povez. Knjiga je praktično nova.

Korice malo iskrzane na vrhu rikne i reparirane, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Uroševiḱ, Vlada Naslov Noćni fijaker / Vlada Urošević ; [preveo s makedonskog Tomislav Stojanović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina [1975] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Radnički univerzitet `Radivoj Ćirpanov`, [1975] (Bački Petrovac : Kultura) Fizički opis 182 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Tomislav Zbirka Kairos. Proza (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Noќniot pajton / Vlada Uroševiќ. Vlada Urošević (1934, Skoplje), pesnik, prozni autor, kritičar, esejista, antologičar, prevodilac. Član Makedonske akademije nauka i umetnosti, Evropske pesničke akademije (Luksemburg) i Slovenske akademije književnosti i umetnosti (Varna); spoljni član SANU (Beograd) i dopisni član akademije „Malarme“ (Pariz). Kao redovni profesor Filološkog fakulteta „Blaže Koneski“ u Skoplju držao je kurseve iz istorije evropske književnosti devetnaestog i dvadesetog veka. Objavio je desetak zbirki poezije, kao i više dela iz drugih žanrova: pet knjiga priča, šest romana, sedam knjiga kritika i eseja, dve knjige putopisa, dve knjige iz oblasti slikarstva, desetak antologija. Značajnija dela: zbirke pesama Letnja kiša (1967), Hipnopolis (1986), Panična planeta (1989), Tajno zlato (2016); romani Divlja liga (2000) Zmajeva nevesta (2008), Madžun (2018); kratke priče Znaci (1969), mikropriče Sedma strana kocke (2010); kritike i eseji Suvremenici (Vrsnici, 1971), Astrolab (2000); putopisni zapisi Priče iz Pariza (1997). Jedini je makedonski pesnik koji je dobio tri puta Nagradu „Braća Miladinovci“ za najbolju pesničku knjigu na Struškim večerima poezije. Osim više domaćih, nosilac je i nekoliko inostranih priznanja: Nagrade izdavačke kuće „Nolit“ (Beograd), Nagrade „Halide Edip Adivar“ turskog PEN centra, nagrade „Veliko leteće pero“ na međunarodnom pesničkom festivalu Slovenski zagrljaj (Varna), Zlatni vitez (Rusija)... Preveo je većinu velikih francuskih pesnika devetnaestog i dvadesetog veka na makedonski jezik. MG54 (L)

► LOM, Beograd, 2006 ► broš povez, str. 190 ► nema podvlačenja, stranice ne ispadaju ► očuvanost: 4/5 Ć005

Knjiga pripovedaka Jelene Cvetković

Knjiga pripovedaka Jelene Cvetković

Stanje ko na slici odlicno ocuvana

Arhipelag 2016. 118 str.

Arhipelag 2009. 177 str.

Arhipelag 2013. 167 str.

Laguna 2018. 182 str.

Radoslav Petković, Laguna 2020. 116 + 112 str.

Knjiga je dobro očuvana. ,,Genije kratke priče. Ako mene pitate, ono što se dogodilo Avišaju Abudiju treba da bude upozorenje za sve nas. Teško da ste mogli naći prosečnijeg i bezličnijeg čoveka od njega. On nije neko ko bi šutirao i prevrtao kontejnere ili započinjao tuču u pabu. Zapravo, nikad nije uradio ništa što bi privuklo nečiju pažnju. A ipak, jednog dana, iz čista mira, na vrata mu zalupaše dvojica siledžija. Odvukli su ga niz stepenice, ubacili u zadnji deo nekog kombija i odvezli pravo kod njegovih roditelja. I sve to dok prestravljeni Avišaj otpozadi viče: „Ko ste vi? Šta želite?“ „To nije ono što treba da se pitaš“, kaže vozač, a silos pored njega klima glavom. „Treba da se pitaš ’Ko sam ja?’ i ’Šta ja želim?’“ Etgar Keret je jedan od majstora savremene kratke proze. Paradoksalan poput Kafke, ironičan poput Vonegata, komedijaš poput Vudija Alena, a ipak autentičan, urnebesan, pronicljiv i uvek neobičan. Vaspitavanje deteta, laganje šefa, poručivanje jela u restoranu brze hrane… Za Kereta i ove sasvim obične, svakodnevne situacije predstavljaju komplikovan i opasan svet, ali i svet prepun čežnje. Iznenada neko pokuca na vrata je zbirka njegovih najboljih i najzrelijih priča u kojima živi i mrtvi, neobično tiha deca i životinje koje govore, snoviđenja i stvarnost stoje jedni uz druge. Noseći nas na bujici apsurda, duhovitosti, tuge i saosećanja, ove priče su Kereta iznele na glas najoriginalnijeg pisca svoje generacije.``

Knjiga nova C7 Komšije u nekadašnjem značenju pripadaju vremenu koje je uveliko prohujalo. Jesu li ostali u sećanju ili nestali u zaboravu? Ovo pitanje i dolazi zbog saznanja da su komšije bile važan deo života u zajednici koja više ne postoji. I sve što je postojalo, toga više nema. Porodica je bila uporište komšijske uzajamnosti, bliskosti i solidarnosti. Bilo je to vreme kad se kućna vrata nisu zaključavala, a komšije su doživljavane kao „rod rođeni“. Njihovo nacionalno i versko pripadništvo bilo je bez ikakvog značaja. A njihovi gotovo ustaljeni susreti bili su alternativa dosadnom i obezličenom svakodnevlju. U tim spontanim susreti ma bilo je smehovite vedrine, ali i druželjubivog nespokoja kad je život nametao svoje nepoželjno lice koje je valjalo razumeti i nadmudriti. Tu se nisu odvajale svoje i tuđe brige jer je empatija bila prirodno stanje, a altruizam je podrazumevao aktivnu odgovornost, brigu za druge na delu. Ti susreti nisu proticali kao vreme koje se uzaludno traći jer su ga druželjubivi poklonici pretvarali u trenutke zadovoljstva i osmišljavanja zajedničkih želja. Daleko od toga da je to bila rutinska i isprazna navika danguba i vremeubica. Štaviše, bila je to forma slobodnog i spontanog izbora u kojem se branio ne samo životni stil i način postojanja nego i individualni i zajednički identitet.

Stanje: Dobro očuvano Izdavač: Penguin Books Izdato: 1986 Korica:meka Pismo:latinica Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama! U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! Pogledajte sve moje jeftine knjige, kliknite ispod: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi SRETNO! ----- U1 -----

Izdavač: Gramatik, Beograd Biblioteka Aleksandrija Prevod: Nikola Kršić Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 219 Kratka posveta, omotnica sa obrisima presavijanja, sama knjiga odlično očuvana. U sedam kratkih priča Milan Kundera uklanja iz ljubavi i seksa ozbiljnost, u koju su obično prerušeni. Situacije se razvijaju iz nesporazuma ili iz umeća obmane i pretvaranja, na kojima se zasniva erotska igra. Ali obmana, koja počinje kao šala, kasnije otkriva da samoobmana upravlja svakim aspektom života. Tako se u igri auto-stopa dvoje ljubavnika pretvaraju da se ne poznaju i postepeno shvataju da su zaista jedno drugom stranci. Tako jedan učitelj u češkom gradiću glumi pobožnost da bi zaveo pobožnu devojku, a zatim je odbaci i čezne za Bogom. A u jednoj priči veoma vešt obmanjivač neprestano se šali s ljudima, ali oni su toliko lakoverni da gubi kontrolu nad situacijom. Kunderine ljubavne priče nisu samo zabavne, one istovremeno otkrivaju često brutalne i poražavajuće istine ljubavnog iskustva. (K-154)

ALKARSKI DAN Radomir Smiljanić nolit 1964 mek povez, strana 227 stanje vrlo dobro, bez nedostataka

IZDAVAC BIGZ,1998,502 STR,ILUSTROVANA KNJIGA JE VRLO DOBRO OCUVANA

Mek povez. Izdanje Nova, Beograd, 1994. godine. Izuzetno dobro očuvana knjiga, rekao bih nečitana, 279. strana. goran kol, kruševac, 2024.

Autor - osoba Matavulj, Simo, 1852-1908 = Matavulj, Simo, 1852-1908 Naslov Beogradske priče / Simo Matavulj ; [izbor Vidosav Stevanović] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1977 Fizički opis 201 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Stevanović, Vidosav, 1942- = Stevanović, Vidosav, 1942- Zbirka Reč i misao. ǂkolo ǂ13 ; 301 Predmetne odrednice Matavulj, Simo, 1852-1908 -- `Bakonja fra Brne` Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 – Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije. Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Najvažnija dela Romani: Bakonja fra Brne (1892), Uskok (1893); Zbirke pripovedaka: Sa Jadrana (1891), Primorska obličja(1893), S mora i planine(1901), Nemirne duše(1908), Iz primorskog života(1890), Iz Crne Gore i Primorja(1880,1889); Od pojedinačnih pripovedaka izdvajaju se: Povareta, Pilipenda, Pošljednji vitezovi i Oškotac i Bila, Sveta osveta, Novo oružje; Biografija Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva). U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine. Do prelaza u Crnu Goru, 1881, on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo „srećnog braka“. Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „Zavjet“ i „Na slavi“, prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Djela Noć uoči Ivanje, Zadar, 1873. Naši prosjaci, Zadar, 1881. Iz Crne Gore i Primorja I, Novi Sad, 1888. Iz Crne Gore i Primorja II, Cetinje, 1889. Novo oružje, Beograd, 1890. Iz primorskog života, Zagreb, 1890. Sa Jadrana, Beograd, 1891. Iz beogradskog života, Beograd, 1891. Bakonja fra-Brne, Beograd, 1892. Uskok, Beograd, 1893. Iz raznijeh krajeva, Mostar, 1893. Boka i Bokelji, Novi Sad, 1893. Primorska obličja, Novi Sad, 1899. Deset godina u Mavritaniji, Beograd, 1899. Tri pripovetke, Mostar, 1899. Na pragu drugog života, Sremski Karlovci, 1899. S mora i planine, Novi Sad, 1901. Beogradske priče, Beograde, 1902. Pošljednji vitezovi i Svrzimantija, Mostar, 1903. Život, Beograd 1904. Na slavi, Beograd, 1904. Zavjet / Zavet Beograd, 1904. Car Duklijan, Mostar, 1906. Nemirne duše, Beograd, 1908. Bilješke jednoga pisca, Beograd, 1923. Golub Dobrašinović MG135 (N)

Thomas Wolfe - The Hills Beyond Pyramid Royal, 1958 288 meki povez stanje: dobro Cover art by Harry Schaare The unfinished novel from which this collection of sketches, stories and novellas takes its title is credited as Wolfe`s final effort. It tells the story of the Joyner family and conveys Wolfe`s fine sense of family traits, rooted in a traceable past. Fiction, Short Stories, Southern

Harry Hansen (editor) - The Pocket Book of O. Henry Stories Pocket Book, - 238 str. meki povez stanje: dobro, potpis na prvom listu, predlist otcepljen. O. Henry is one of the most widely published of modern authors. His works-more than six hundred stories-have been translated into nearly every language. Although his first literary success took Latin America for its setting, he is best known for his tales about the people of New York City- `Baghdad-on-the-Subway` -stories that are inventive, ironic, and surprisingly contemporary. This collection of O. Henry`s works contain 30 of his best-loved pieces, including the eternal Christmas classic `The Gift of the Magi.` Fiction, Short stories

Autor - osoba Bucati, Dino, 1906-1972 = Buzzati, Dino, 1906-1972 Naslov Prodavnica tajni / Dino Bucati ; [prevod sa italijanskog Cvjeta Jakšić] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Sfairos, 1994 (Beograd : ČIP Štampa) Fizički opis 128 str. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Jakšić, Cvijeta, 1947- = Jakšić, Cvijeta, 1947- Zbirka Pripovedna sfera ; 9 Napomene Prevod dela: La boutique del mistero / Dino Buzzati Tiraž 2000 Magija svakidašnjice / Cvijeta Jakšić: str. 123-128. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Uplašeni stanari zgrade provode besane noći zbog kapljice vode koja se penje uz stepenice umesto da se sliva, jedna majka umalo što nije izazvala svetski rat zbog šarenog jajeta, vanzemaljci se spuštaju na krov crkve da bi im sveštenik protumačio značenje krsta, a meštani jednog sela užasavaju se pitomog psa lutalice… Prodavnicu tajni Bucati je priredio dve godine pre smrti, u nadi da će upoznati ljude s najboljim što je napisao. U ovim pripovetkama nekad vizionarskim, nekad grotesknim, lirskim i realističnim ili bajkolikim, gde se fantastično i začudno smenjuju sa humorom i ironijom, Bucati ukazuje na ono bizarno koje se krije iza banalnog, na tajne koje okružuju savremenog čoveka – osvetljavajući tako košmarnu stranu naše svakidašnjice. „Dino Bucati je čuvar naših kolektivnih košmara, koji stoji na pragu dnevne sobe i egzistencijalnog pakla.“ Đampa Lahiri Dino Bucati (ital. Dino Buzzati; Beluno, 14. oktobar 1906 – Milano, 28. januar 1972) je italijanski pripovedač, novinar i romanopisac. Njegov najpoznatiji roman je Tatarska pustinja koji mu je i doneo svetsku slavu, a poznat je i po kratkim pričama. Bucati je drugo dete u familiji Bucati koja je imala četvoro dece. Majka je bila veterinar, a otac se bavio međunarodnim pravom i predavao je na Univerzitetu u Paviji. Sa 14 godina je pokazivao sklonosti ka planinarenju, crtanju i pisanju. Kada je završio srednju školu, želeo je da upiše studije književnosti. Ipak, zbog porodične tradicije je upisao i završio pravne nauke, ali nije nikad radio kao pravnik. Pored toga što je bio prozni pisac i novinar, on je bio pesnik, dramaturg, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Od 1928. godine radio je kao novinar u listu Korijere dela sera (ital. Corriere della Sera) koji nije napustio do kraja svog života. Bio je specijalni izveštač i ratni dopisnik za vreme Drugog svetskog rata. Po prirodi je bio zatvoren i rezervisan. Zazirao je od bučnog društva, bio je povučen i usamljeničke prirode. Vreme je često provodio u porodičnom letnjikovcu u Belunu, brdovitom mestu u podnožju Julijskih Alpi. Za Bucatija, planine, pustinja, grad, nikada nisu realni nego simbolična, alegorijska mesta do kojih vodi mnogo puteva, povezuju ih razni pravci. Dino Bucati nije prestao da se potpisuje kao novinar ni posle dobijanja uglednih književnih nagrada. On je uvek osećao potrebu da se bavi novinarstvom iako je bio naklonjen književnosti. Zato i njegove reportaže, članke, putopise, dopise doživljavamo kao literarne tvorevine, a ne novinarske. Dino Bucati je umro od kancera 28. januara 1972. godine. Književni rad Za Bucatija se govori da je pisac apsurda. Bucatijeva dela su bogata imaginacijom. Mašta mu je uvek u pokretu i željna da smisli novu situaciju. Takođe, mašta njegovih likova vodi od konkretnog do apstraktnog, od realnog do nadrealnog, do projektovanog. Zato je on i majstor pisanja kratkih priča. Bucati je imao sklonost ka fantastici. Bucatijev jezik su često kritikovali kao nemaran i da ograničava njegovu prozu. On jasno uokvirava različite situacije, originalan je, ali se ne nameće svojom originalnošću. Scene su mu metaforičke, sa bogatim poređenjima i slikama, neki put potencirajući tajanstvenost.[2] Bucati svaki najobičniji prizor stvarnosti dograđuje širom perspektivom. On stvara posebnu atmosferu magičnim prisustvom stvari, začaranim prizorima, nemirom i strepnjom. Glavna lica Bucatijevih priča i romana imaju opsesivne misli o realnosti, pune su nepredvidljivih mogućnosti. Prelaz sa racionalnog na fantastiku, pri čemu se zamišljeno uključuje u realnost, osnovna je ideja celokupnog Bucatijevog stvaralaštva. Bibliografija Napisao je kratki roman Gorštak Barnabo 1933. kao svoje prvo književno delo. Roman je napisao u dvadeset sedmoj godini sa namero m da ga ne objavljuje. Napisao ga je za sebe da bi shvatio koliko je težak zadatak pisanja jednog uobličenog dela. Tatarska pustinja se smatra njegovim najznačajnijim delom, a za mnogobrojne kratke priče je dobio više prestižnih nagrada. Romani Gorštak Barnabo, 1933. Tajna stare šume, 1935. Tatarska pustinja, 1940. Veliki portret, 1963. Jedna ljubav, 1963. Zbirke pripovedaka Tačno u tom trenutku, 1943. Pad Baliverne, 1957. Šezdeset priča, 1958. Prodavnica tajni, Nagrade Italijanska književna nagrada (Premio Gargano) 1951. za zbirku Tačno u tom trenutku ital. Premio Napoli 1957. za zbirku Pad Baliverne Italijanska književna nagrada Strega (ital. Premio Strega), 1958. za zbirku Šezdeset priča MG80