PESME EMILIJADE - Momčilo R. Đujić drugo izdanje ( prvo je bilo 1931.) pesme posvećene devojci Emiliji, u koju je bio zaljbljen SKD ZORA Knin 1999. mekpovez, 83 strane knjiga je vrlo dobro očuvana

Sergej Jesenjin Celokupna dela 1-6 komplet Sergej Jesenjin Izdavač: Rad, Beograd 1977 1. Lirika I 2. Lirika II 3. Lirika III 4. Poeme 5. Proza 6. Pisma/Studija o Jesenjinu/Bibliografija tvrd povez sa omotom, ilustracije, 20cm, stanje: vrlo dobro,

Žak Prever 1-3 Komplet Rad Beograd 1982 Tvrd povez sa omotom, -Reči -Sena je srela Pariz -Veliki Prolećni Bal tvrd povez,zaštitni omot, ilustrovano. Stanje vrlo dobro.

Tvrd povez u kutiji - 2 knjige DRAGANIĆ 2008 Kutija sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost knjiga dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja K1 1. Pesme; 2. Pesnički zbornici. Vasko Popa, možda naš najoriginalniji pesnik koji je stvorio poseban jezik moderne srpske književnosti. U prvoj knjizi se nalaze pesme objavljene za pesnikovog života, kao i pesme iz zaostavštine, zatim pesnikova biografija i bibliografija. U drugoj knjizi su zbornici koje je uredio Vasko Popa, pesnikovi zapisi, beleške, eseji o pesnicima, pogovor o pesništvu Vaska Pope i beleška o ovom izdanju. Obe knjige su ilustrovane crtežima i fotografijama.

Tvrd povez - 280 strana SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA 1990 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Na nekoliko mesta u zadnjem delu primetne crvene mrlje - vidi se na slici Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja B - 3

Prvo izdanje prve knjige Biljane Jovanović. Veoma dobro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Jovanović, Biljana Naslov Čuvar : pesme / Biljana Jovanović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književna omladina Srbije, 1977 (Beograd : „Radiša Timotić“) Fizički opis 37 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPegaz : prva knjiga ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na koricama beleška o autoru. „Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva“. Tako Biljanu Jovanović opisuje glumica Vanja Ejdus, koja ju je igrala u predstavi u Narodnom pozorištu. „U književnosti i životu išla je ispred svog vremena“, kaže poznata pesnikinja Radmila Lazić, njena bliska prijateljica. „Ne živimo u društvu u kom se ceni ta vrsta hrabrosti“, ocenjuje mlada pesnikinja Sonja Veselinović, dobitnica nagrade „Biljana Jovanović“. Sve tri saglasne su u tome da se o Biljani Jovanović, spisateljici koja je pomerila granice (ženske) književnosti kod nas i osobi fascinantnog društvenog angažmana, ni posle 25 godina od njene prerane smrti u našoj kulturi ne zna dovoljno. Biljana Jovanović već je svojim debitantskim romanom „Pada Avala“ (1978) izazvala mali potres u domaćoj književnosti. Bio je to prvi put da neko kod u književnosti nas tako otvoreno progovara o ulozi žene, ženskoj seksualnosti, pobuni i slobodi, rušeći stereotipe, a da to bude i literarno relevantno. „Kada je objavila svoj prvi roman ‘Pada Avala’, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja“, napisala je o romanu Biljane Jovanović književnica Svetlana Slapšak. Pre „Pada Avala“, Biljana Jovanović objavila je zbirku pesama „Čuvar“ (1977), a potom romane „Psi i ostali“ (1980) i „Duša jedinica moja“ (1984). Napisala je i drame „Ulrike Majnhof“ (1982), „Leti u goru kao ptica“ (1983), „Centralni zatvor“ (1992) i „Soba na Bosforu“ (1996). „Pada Avala“ doživela je više izdanja. Prvo je objavila „Prosveta“, a već drugo, tri godine kasnije, objavljeno je u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića, gde su tada objavljivana dela autora ne baš poželjnih u književnom (i društvenom) mejnstrimu. Pored vrednosti njenih dela, jednako je značajan i njen društveni angažman. „Bila je najslobodniji čovek koga sam poznavao“, zapisao je o Biljani Jovanović etnolog i izdavač biblioteke „20. vek“ Ivan Čolović. Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. MG26 (K)

Valjevo, 1993. 20 cm, 102 strane. Lepo očuvana, korice su iskrzane, na predlistu je posveta autora a na poslednjoj praznoj strani i mali zapis.

Sergej Jesenjin Celokupna dela 1-6 komplet Sergej Jesenjin Izdavač: Rad, Beograd 1977 1. Lirika I 2. Lirika II 3. Lirika III 4. Poeme 5. Proza 6. Pisma/Studija o Jesenjinu/Bibliografija tvrd povez sa omotom, ilustracije, 20cm, stanje: vrlo dobro, neznatno oštećenje omota.

Osnove samoubistva Autor: Goran Matić Izdavač: Media Space, Beograd Godina: 2019. Meke korice Latinica Broj strana 211 str. Tiraž 500 primeraka Stanje odlično Sve što vas zanima pitajte pre kupovine Troškove slanja snosi kupac Lično preuzimanje moguće u centru Beograda KŠSTST - k

DESANKA MAKSIMOVIĆ 1-6 Izdavac: Nolit Cvrst povez

Nova,nekorištena knjiga. U specijalnom belom omotu (vidi sliku 4). Izdanje Interpres Beograd i Filozofski fakultet Nikšić 2007. Tvrdi povez,format 33 cm,72 strane,ćirilica. Knjiga je ilustrovana slikama čuvene slikarke Olje Ivanjicki. Tekst u knjizi je dat na srpskom,ruskom,italijanskom,francuskom, nemačkom,engleskom,španskom i kineskom. Idealna kao lep poklon voljenoj osobi

Izabrana djela Alekse Šantića Sarajevo 1972. Tvrd povez, ćirilica, 460 + 490 + 398 + 277 + 737 strana. Napomena: izbledela rikna; ako se to izuzme, knjige su odlično očuvane. W Likovna oprema Mersad Berber 1. O pjesmi i pjesniku / Moja otadžbina / Sa pukom / Kukavno doba / Uz hridi života / Nad humkama / Vijenci 2. Pjesme o ljubavi / Slike i vizije / Dramske slike / Dječije pjesme / Napomene 3. Iz njemačke lirike / Iz Hajneove lirike 4. Svatopulk Čeh: Pesme roba / Johan Hristof Fridrih fon Šiler: Viljem Tel / Ostali prepjevi / Napomene V Branko Milanović: Djelo Alekse Šantića / Iz kritika o Šantiću / Prepiska / Bibliografija i literatura / Hronologija života i rada Alekse Šantića / Indeks imena

SERGEJ JESENJIN 1-5 SABRANA DELA 1. LIRIKA, 1910 - 1916., STR. 270 2. LIRIKA, 1917 - 1924., STR. 280 3. LIRIKA, 1924 - 1925., STR. 292 4. PISMA, STR. 326 5. URVINA I DRUGE POEME, STR. 252 VERZAL PRESS, BEOGRAD, 2000., KNJIGE SU NOVE,SERGEJ JESENJIN 1-5 U ODLIČNOM STANJU, VEOMA LEPO ILUSTROVANE SERGEJ JESENJIN 1-5 ODABRANA DELA 03.02.2022

1. Antologija stare kineske poezije 2. Antologija poezije americkih crnaca 3. Antologija stare japanske poezije 4. Antologija kanadske poezije 5. Antologija engleske i americke humoristicne poezije 6. Americka poezija danas Stanje : odlično očuvane. Povez : tvrdi nikk2012

Odlično stanje preveo Danilo Kiš Био је један од најистакнутијих мађарских песника. Рођен је као Глатер (Glatter), име је концем двадесетих година мађаризовао према називу малог места у Трансилванији Раднот где је тада живео. Дипломирао је на мађарско-француском одсеку Филозофског факултета у Сегедину 1934. године. miklos radnoti madjarski pesnik Последње месеце свог живота провео је у Лагеру Хејденау у Жагубици изнад Бора. Ухапшен је 20. маја 1944. године, а у Лагер Хејденау стигао 2. јуна. Од тог момента још је 10 песама написао познате под насловом: Нотес из Бора. Шест песама су написане још у самом лагеру а четири током повлачења испред ослободилачких снага од Жагубице до Абде, места где је стрељан. Песме су – Нотес из Бора – након стрељања нађене у његовом џепу. Миклош Радноти је стрељан у месту Абда 5. или 9. новембра 1944. године. Miklós Radnóti is considered one of the greatest Hungarian poets of the 20th century. He was born in Budapest to Jewish parents. After a stint in his uncle’s textile business, he turned to literature. Inspired by the activities of the Czech and Hungarian avant-gardes, Radnóti worked for a number of little magazines in Budapest, and his early poetry is influenced by avant-garde techniques. His first collection of verse, Pogány köszöntõ (Pagan Statue, 1930), however, delved into highly personal symbolism rife with pagan imagery. From 1930–1935, Radnóti studied Hungarian and French literature at the University of Szeged, forming important friendships with many of interwar Budapest’s most prominent artists and intellectuals. His second book, Újmódi pásztorok éneke (Song of New-Fashioned Shepherds, 1931), was banned, and Radnóti barely escaped imprisonment. He published seven more collections of poetry and one memoir, Ikrek hava (1940; published as Under Gemini in English, 1985), during his lifetime. As the political climate in Hungary darkened, Radnóti converted to Catholicism. During the 1930s, he traveled to France with his wife, Fanni Gyarmati, several times. During World War II, he was drafted into forced labor because of his Jewish heritage. He continued to write poems and translate poets such as Apollinaire and Henry de Montherlant as well as essays, fiction, and African folk poetry. Radnóti was drafted into a third and final term of forced labor in May 1944. He worked in the copper mines in Yugoslavia; as Soviet troops advanced, Radnóti and his fellow prisoners were force-marched in retreat. Weakened from hunger and torture, Radnóti collapsed and was shot. His body was dumped into a mass grave. Upon exhumation of the grave a year later, a small notebook containing his final poems was discovered. Radnóti’s collected poetry, including his final poems, was published as Tajtékos ég (1946; translated into English as Clouded Sky, 1986). Radnóti is recognized as one of the most important poetic witnesses to the Holocaust, and his work has been translated widely and continuously. Recent English editions of his works include All That Still Matters at All (2014, translated by John Ridland and Peter Czipott).

SV 1 59577) Arrivals & departures , Sonja Besford , drawings by John Besford , ASWA ( The Association of Serbian Writers Abroad ) London 2001 , Sonja Batinić-Besford was born in Belgrade (Yugoslavia), with the Sun in Pisces, the Moon in Virgo and the Ascendant in Scorpio. Sonja spoke fluently on her first birthday, which she remembers well because the celebration lasted for several days and she received many presents, most memorably a little wooden chair and a red handbag. Shortly after, she discovered the mysterious beauty of life under the dining-room table covered with a lace cloth full of trees and birds. Her world of listening to the conversations above was interrupted only by her grand-mother Ana passing down sandwiches. Sonja was blissfully happy until (much earlier than usual, since her parents considered her chosen life-style weird) she was dispatched to school where she was very unhappy. This lasted until, at the age of eight, she started to write: reading and writing were natural extensions of her universe under the table and all was well again. Sonja has five books paperback, size 12,5 x 20 cm , 96 pages

Dosta dobro očuvano vidi slike... Retko kao Komplet !!! Tvrd povez sa zaštitnim omotom 3.6 Kg 1. Milan Rakić - Pesme 156 strana 270 grama 2. Laza Kostić - Pesme 403 strane 460 grama 3. Đura Jakšić - Pesme 223 strane 300 grama 4. Branko Radičević - Pesme 337 strana 380grama 5. Vojislav Ilić - Pesme 302 strane 360 grama 6. Jovan Jovanović Zmaj - Pesme 397 strana 450 grama 7. Vladislav Petković Dis - Pesme 239 strana 305 grama 8. Mileta Jakšić - Pesme 215 strana 335 grama 9. Jovan Dučić - Pesme 351 strana 400 grama 10. Aleksa Šantić - Pesme 246 strana 305 grama RL1

SV 1 59576) Poems , Jovan Hristić , ASWA ( The Association of Serbian Writers Abroad ) London; The Serbian PEN centre Beograd 2003 , JOVAN HRISTIĆ (1933-2002) is perhaps the last great Eastern European poet who is not known in the West. One may say of him, what Auden said of Cavafy, that his attitude toward poetic vocation was an aristocratic one. He wrote as if the ancient Greek and Roman poets were his contemporaries. A wise man who lived in troubled times, he left us poems of uncommon eloquences and great beauty. The publication of these translations is major literary event. Charles Simic translated by Bernard Johnson , paperback, size 12,5 x 20 cm , 103 pages

MK 7 59511) JA SAM NA SPISKU , Boris Pasternak , Nezavisno izdanje Beograd 1969 ; izdavači Miodrag Stanisavljavić i Slobodan Mašić ; prevod Miodrag Stanisavljević, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića broj 1 ; pesme, mek povez, format 16 x 15,5 cm , zaštitni omot, latinica, numerisan primerak broj 81 ; 31 strana , RETKOST !

Odlično očuvano! Autor - osoba Valeri, Pol, 1871-1945 = Valéry, Paul, 1871-1945 Naslov Slovar / Pol Valeri ; prevod i pogovor Kolja Mićević Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1999 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Niš : Prosveta, 1999 (Niš : Prosveta) Fizički opis 73 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Mićević, Kolja, 1941-2020 = Mićević, Kolja, 1941-2020 ISBN 86-7455-428-8 Napomene Prevod dela: Alphabet Tiraž 500 Valerijev `Slovar` ili jedan pesnikov ekstra-tekst: str. 59-73. Predmetne odrednice Valeri, Pol, 1871-1945 VALERIJEV „SLOVAR` ili JEDAN PESNIKOV EKSTRA-TEKST Na jednom neobičnom crtežu, ili bolje da kažem: na tkivu jednog neobičnog crteža koji je ostvario pomoću pisaće mašine i dvobojne, crno-crvene vrpce, Pol Valeri je sažeto ispričao priču o nastanku svoga „Slovara“ koji se – ukoliko ne računamo luksuzno izdanje u 200 primeraka koje je pre četvrt stoleća priredila pesnikova kćerka Agata – sada i ovde po prvi put pojavljuje na svetlosti svetskog književnog prostora! (Tekst ovog Pogovora pisan je početkom 1992, u vreme kad je bilo predviđeno štampanje Valerijevog „Slovara“, ali do tog izdanja, zbog opšteg stanja stvari, nije došlo. U međuvremenu pojavilo se italijansko izdanje i, sasvim nedavno, i novo francusko izdanje koje, iako sadrži opsežne i često nepotrebne komentare, kao i razne varijante pojedinih tekstova za pojedina slova, nije prevazišlo neposrednost i poetičnost pomenutog izdanja Valerijeve kćerke koje, prema tome, i dalje ostaje, za nas, jedini tekst koji sledimo). Taj crtež, koji sam otkrio jednoga dana prelistavajući sa gospođom Agatom Ruar-Valeri one „valerijevske arhive` čiji ključevi se još uvek nalaze u njenim rukama, zaslužuje duga razmišljanja i posmatranja iz raznih uglova, što je jedan razlog više, pored njegove grafičke lepote, njegovog objavljivanja na prvoj stranici ovog izdanja. Čak bih rekao da taj likovno-grafički prilog čini nerazdvojnu celinu sa onim što opisuje; čitalac je tako u potpunosti, od samog početka, uveden u priču – to međutim nije slučaj s francuskim čitaocem u tom tek objavljenom izdanju upravo „zakinut` odsustvom tog grafičkog dvobojnog lista koji je poznati izdavač „Galimar“ nehajno složno u jednoj boji i sasvim izneverivši Valerijevu grafičku sliku! U ovom trenutku ću se zadržati samo na tome da iz kosmogonije grafičkih znakova „izvučem` taj logički deo crteža koji započinje upravo svojim naslovom… (Kolja Mićević) Pol Valeri (fr. Paul Valéry) je francuski pesnik i esejista. Rođen je u Setu u Francuskoj, 30. oktobra 1871. godine. Studirao je pravo u Monpeljeu. Godine 1892. nastanjuje se u Parizu. Na njega su uticali Edgar Alan Po i Stefan Malarme, ali on napušta pesništvo i posvećuje se studiju matematike, arhitekture i filozofije. Od 1897. do 1900. državni je činovnik, potom sekretar direktora novinske agencije „Havas`. U slobodno vreme bavi se i dalje matematikom i fizikom. Tek je 1913. godine na nagovor Andrea Žida pristao da sredi za štampu svoje mladenačke strofe. U prvi mah nameravao je da napiše još dvadesetak propratnih stihova kao svoj konačni oproštaj od poezije. Međutim, rad ga je toliko zagrejao da je umesto kratke prigodne improvizacije nastala poduža poema (514. stihova), koju je pisao više od četiri godine: „Mlada Parka“ (1917). Umesto definitivnog rastanka, to je bio definitivan povratak. Član Francuske akademije (1925), predsednik Instituta za intelektualnu kooperaciju (1933), profesor poezije na College de France (1936–45), Valeri je između dva rata slovio za najelitnijeg predstavnika francuskog duha. U doba dadaističkih i nadrealističkih manifesta, Valeri je nasuprot tim pravcima, apologet intelekta, stroge mentalne discipline i klasične versifikacije. Previše realan, lišio je svoje stihove svake spontanosti i topline. Njegova algebarska poezija obiluje rebusima i teško se čita bez komentara - jedan takav komentar dao je Gustave Cohen za poemu „Groblje kraj mora“: „Valerijeva proza zanimljivija je (i jasnija) od njegovih stihova.“ Posebno sumnjičav prema istoriji, indiferentan prema religiji, skeptik koji pesimistički gleda ne samo na sudbinu savremene Evrope nego i na ljudsku sudbinu uopšte, polit, amater koji ne pripada nijednoj partiji i „slobodno sumnja u sve što je sumnje dostojno“, Valeri u svojim esejima raspravlja o najrazličitijim temama: o književnosti i arhitekturi, o lažima istoriografije i zločinima politike, o čeliku i elektricitetu, o ženama i parfemima. Istorija je – smatra Valeri – od svih produkata intelektualne hemije najopasnija: ona obmanjuje, uspavljuje i opija; ona dočarava lažne uspomene i zavodi narode do megalomanskog delirijuma. Umro je u Parizu, 20. jula 1945. godine. MG81 (K)

Autor: Bachmann, Ingeborg Ostali autori: Stamać, Truda [prevoditeljka] Izdavač: Zagreb : Meandarmedia, 2014 Jezik: hrvatski Materijalni opis: 130 str. ; 21 cm Edicija Antologije ; knj. 2 Prevod dela: Im Gewitter der Rosen. O autorki: str. [125]–127. O prevoditeljki: str. [129]–130. Bibliografija: str. [122]. Izbor iz pjesničkog opusa prerano preminule austrijske suvremene pjesnikinje (izabrala i prevela s njemačkog Truda Stamać). Ingeborg Bachmann ispisuje svoje stihove u duhu tradicije ponajboljega europskoga modernog pjesništva. Njezine pjesme referiraju se na mnoge europske gradove i zemlje u kojima je boravila, simbolične su i bogate stilskim izražajnim sredstvima. Pjesnikinja s posebnom pažnjom odabire vokabular, svjesna moći, utjecaja i važnosti lirskoga govora. Ona je, također, svjesna i iskonske tragike čovjekova egzistencijalnog položaja, koji problematizira gotovo u svim svojim pjesmama, prihvaćajući ga stoički i transcendirajući ga u iskazima koji oslikavaju uzvišene i sublimne osjećaje pjesničkog subjekta. Primajući Nagradu „Georg Bihner”, Krista Volf je u svom govoru citirala verovatno poslednju pesmu Ingeborg Bahman, „Nema delikatesa”, ukazujući na to kako je „… ovo jezik sa one strane verovanja, ali ipak jezik. (…) Pesma koja se odriče umetnosti paradoksalno mora biti umetničko delo. Pesnik koji se izražava u potpunosti ne poništava sebe: želja za zatiranjem ostaje da svedoči o tome. Njen udeo neće biti raspršen”. Tvrdnje Kriste Volf iskazuju ono što je najviše iznenadilo nemačku publiku kada se Bahmanina poezija prvi put pojavila – njene pesme bile su ni nalik poeziji velikih pesnika prethodne generacije. Godine 1953, kada je objavljena njena prva zbirka poezije, „Produženo vreme”, Bahman je dobila nagradu Grupe 47, jednu od najpoželjnijih književnih nagrada posleratne Nemačke. Kada je objavljena njena druga i poslednja zbirka, „Dozivanje Velikog medveda”, mirnije a snažnije i direktnije slike udvostručile su hvalu javnosti i kritike. Našavši se u ulozi proslavljene pesnikinje, Bahman je pisala sve manje pesama. Ove, kasne pesme, iako istorodne u pogledu ekspresivnosti, izlaze iz unekoliko drugačijeg misaonog i emocionalnog registra. Deo prepoznatljivosti poezije Ingeborg Bahman leži u karakterističnoj fuziji apstraktnog jezika i snažnih, konkretnih slika – onome što je nazivano „filozofskim jezikom slika”. „Viši”, suvereniji plato svesti iskazan u njima blago atonalnom muzikalnošću i neretko u klasičnim versifikacijskim obrascima zaokupljen je temama trajanja i nesigurnosti, slobode i granica. A granice, u prvom redu granice zemlje i jezika, paradoksalno ne zatvaraju, već otvaraju prostor za novo – utopiju, imaginativno „nigde” gde postoji mogućnost, a ne nužnost: „Doći će dan kada će ljudi imati crno-zlatne oči, videće lepotu, biće oslobođeni prljavštine i svake težine, uzdići se u vazduh, otići će pod vodu, zaboraviće svoje žuljeve i muke. Doći će dan kada će biti slobodni, svi ljudi će biti slobodni, i od slobode na koju su mislili. Biće to veća sloboda, biće preko svake mere, biće sloboda za čitav život...” Ove reči iz Bahmaninog romana „Malina” predstavljaju poslednje korake velikog putovanja koje je otpočelo dvadeset godina ranije, u njenim prvim pesmama. Njen glas menjao je takt, registar i žanrovski oblik, ali je ostao prepoznatljivo založen verovanju u nadolazeću utopiju. MG65

Desanka Maksimović 6 knjiga iz Sabranih dela Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdavanja: 1969 Pismo: ćirilica Format: 19 x 18 Povez: Tvrd,sa zaštitnim omotom Knjiga 1. Pesnik i zavičaj, pesme, 351 str. Knjiga 2. Miris zemlje, pesme, 277 str. Knjiga 3. Kako oni žive, pripovetke, 307 str. Knjiga 4. Buntovan razred, roman, 302 str. Knjiga 5. Pisma iz šume, bajke, 364 str. Knjiga 6. Ptice na česmi, pesme za decu, 393 str. Stanje veoma dobro.

Knjiga je dobro očuvana. Izdanje Stilos Novi Sad 1999. Meki povez,format 17 cm,218 strana. *Primerak sa posvetom pisca Duška Trifunovića (vidi sliku 2).*

dobro stanje , 20 x 14 ,

Zagreb 1988, tvrd povez, odlično stanje, zacepljen predlist knjige `Tako zamišljam nebo` težina oko 2030 gr