Miroslav Mika Antić: POSVETA MIROSLAVA MIKE ANTIĆA Miroslav Antić: MIT O PTICI Mek povez sa klapnom, 144strane, izdavač: MATICA SRPSKA - Novi Sad

Knjiga je dobro očuvana. ``Drawing on the most recent scholarship, this annotated translation conveys the radical idiom and vision that continue to make Friedrich Holderlin a contemporary. Including his late poems in free rhythms from the years between 1801 and 1806, the period just prior to his hospitalization for insanity.`` ``Johann Christian Friedrich Hölderlin was a major German lyric poet, commonly associated with the artistic movement known as Romanticism. Hölderlin was also an important thinker in the development of German Idealism, particularly his early association with and philosophical influence on his seminary roommates and fellow Swabians Georg Wilhelm Friedrich Hegel and Friedrich Wilhelm Joseph Schelling.`` ``Despite his influence on such figures as Nietzsche, Rilke, Heidegger, and Celan, Friedrich Hölderlin (1770–1843) is only now being fully appreciated as perhaps the first great modern of European poetry. Drawing on the most recent scholarship, this annotated translation conveys the radical idiom and vision that continue to make him a contemporary. Richard Sieburth includes almost all Hölderlin’s late poems in free rhythms from the years between 1801 and 1806, the period just prior to his hospitalization for insanity. Sieburth’s critical introduction discusses the poet’s career, assesses his role as the link between classicism and romanticism, and explores Hölderlin’s ongoing importance to modern poetics and philosophy. Annotations explicate the individual poems, a number of which are translated into English for the first time.``

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Književna zajednica Novog Sada, 1987. god. Broširan povez, 22,5 cm. 95 str. Janoš Siveri (Sziveri János) je tvorac jedne nove poetske intonacije u književnosti jugoslovenskih Mađara. Na njegovo otvoreno, pravoreko pesništvo umnogome je uticao južnoslovenski plebejski duh, poetika Vaska Pope, Atile Jožefa, Janoša Pilinskog i Ištvana Domonkoša. Siverijeva poezija ponudila je mogućnost uspostavljanja čvršćih veza između lirike jugoslovenskih Mađara i srodnih stremljenja današnjeg savremenog mađarskog pesništva, štaviše, ona je sa nešto “varvarske” krvi osvežila “stajaću vodu budimpeštanske lirike”. Janoš Siveri je bio jedna od stožernih ličnosti svoje generacije – generacije današnjih tridesetpetogodišnjaka - i to ne samo u relacijama književnosti jugoslovenskih Mađara. Sa svojim najnovijim zbirkama, objavljenim u Budimpešti, delovao je kao eksplozija u mađarskoj duhovnoj svesti. Rodio se 1954. godine u Mužlji, nadomak Zrenjanina. Od 1970. redovno je objavljivao poeziju, zatim i eseje iz oblasti likovnih umetnosti. Njegove su pesme uvrštavane u više antologija: Pesništvo razlike - antologija vojvođanske poezije u Jugoslaviji, 1980; Ver(s)ziók, 1982; Ključevi - antologija novije jugoslovenske poezije, 1984; Iz savremene mađarske poezije u Jugoslaviji, 1986. Samostalne pesničke zbirke: Szabad gyakorlatok, 1977; Hidegpróba, 1981; Dia-dalok, 1987; Szájbardágás, 1988; Mi szél hozott?, 1989. Preveo je na mađarski jezik više jugoslovenskih auora; od 1980. do 1983. godine bio je i glavni urednik časopisa Új Symposion. Umro je februara 1990. godine. Janoš Siveri je bio nepatvoreni lirski karakter, intuitivni lirski talenat. Njegova se poezija pročišćava kroz propaćenost doživljaja. Zakonotvornom snagom se u njegovoj lirici obistinjuje telo, prerano pokrenuto rastakanjem, u njoj se prepoznaje od rođenja čista duša. Do krajnosti etički intelekt dosledno govori o stanju sveta i o individuumu u njemu. U njoj se sjedinjuju uzvišeno dostojanstvo pesničke misije i njena ironična kritika. Oto Fenjveši Izdanje je na mađarskom jeziku

Niksic 1991g. HC

Dodatne Informacije Skadarlija: 200 m Trg Republike: 300 m Knez Mihajlova: 350 m

Dodatne Informacije Knez Mihajlova: 20 m Trg Republike: 20 m Skadarlija: 300 m Kalimegdan: 500 m

Dodatne Informacije Skadarlija: 20 m Knez Mihajlova: 300 m Trg Republike: 300 m

Sve knjige odlično očuvane. Izdanje Slovo ljubve Beograd 1979. Tvrdi povez,format 18 cm,ćirilica i latinica. 1.Neznani pesnik - Srpske narodne epske pesme... 343 strane 2.France Prešern,Izbor poezije...138 strana 3.Branko Radičević,Pesme...244 strane 4.Njegoš,Pustinjak cetinjski - Izbor iz celokupne poezije...202 strane 5.Despot Stefan Lazarević, Slova i natpisi...139 strana 6.Silvije Strahimir Kranjčević, Izabrane pjesme...142 strane 7.Dživo Gundulić, Suze sina razmetnoga...231 strana 8.Laza Kostić, Pesme ...206 strana 9.Tin Ujević,Ojađeno zvono...184 strane 10.Sima Milutinović Sarajlija,Igraljke uma-Izbor pesništva...163 strane 11.Antun Branko Šimić,Preobraženja...135 strana 12.Aleksa Šantić,Pjesme...137 strana 13.Vojislav Ilić,Pesme...130 strana 14.Vladimir Nazor,Lirika...140 strana 15.Oton Zupančič,Čaša opojnosti... 154 strane 16.Pevanija Zmaj-Jovana Jovanovića...161 strana

Izdala NARODNA KULTURA Sofija 2003 kao NOVA izuzetno retko

01. Savremena poezija Kube 02. Savremena poezija Bolivija 03. Savremena poezija Brazila 04. Savremena poezija Angole 05. Savremena poezija Venecuele 06. Savremena poezija Gane 07. Savremena poezija Sirije 08. Savremena poezija Kipra 09. Savremena poezija Burme malo veci format POLICA 78

Priredio: Aleksandar Petrov Izdavač: Zavod za udžbenike - Beograd, 2011. Tvrd povez, 1034 str. feler: korice su malo oštećene K.B. 34388 POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK https://www.kupindo.com/Clan/madena/SpisakPredmeta 146

Miroslav Mandic - Varsava tvrdi povez, dobro ocuvana POLICA 69

Milos Komadina - Tri knjige 01. Juzni krst 02. Figure u igri (na predlistu ima potpis) 03. Recnik melanholije POLICA 79

Autor - osoba Horvat, Oto, 1967- = Horváth, Ottó, 1967- Naslov Zgrušavanje / Oto Horvat Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1990 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 75 str. ; 21 cm Sadržaj S a d r ž a j: I (5-19): [Veče je polako izašlo...] (7-8); Poštar (9); Sa leve strane gde prestaje šuma (10-11); Pesma da bi se ubila dosada (12-13); Dijana i Akteon (14); Zaziranje (15); O istorije (16); Luscinia luscinia (17); Nesanica (18-19). - II (21-34): Vrativši se do barskog cveta (23-28); Svaki noćašnji sneg (29-30); Nasleđeno nebo severa (31-32); Armirana ružo limanska (33-34). - III (35-51): Pesme o slomljenosti (37-51). - IV (53-73): Priznanje (55-62); Csáth Géza (63-66); *** [Pored svog rođenog...] (67-73); Beleška o piscu (74). ISBN 86-363-0159-9 (broš.) Napomene Tiraž 750. Beleška o piscu: str. 74. Oto Horvat rođen je 1967. u Novom Sadu. Završio gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Studirao u Novom Sadu, Erlangenu i Berlinu. Živi i radi u Firenci. Objavljene knjige poezije: Gde nestaje šuma (1987, „Brankova nagrada”), Gorki listovi (1990), Zgrušavanje (1990), Fotografije (1996), Dozvola za boravak (2002), Putovati u Olmo (2008, Nagrada „Miroslav Antić”), Izabrane & nove pesme (2009); roman: Sabo je stao (2014, Nagrada „Biljana Jovanović”, Nagrada „Mirko Kovač” i najuži izbor za NIN-ovu nagradu). Prevodi: Janoš Pilinski, Krater (1992, Nagrada Društva književnika Vojvodine za prevod godine); Oto Fenjveši, Anđeo haosa (2009); Hans Magnus Encensberger, Poslednji pozdrav astronautima (2010). MG35 (N)

Treća knjiga poezije Zorana Ćirića. Odlično očuvano. Retko u ponudi, tiraž samo 100 primeraka! Autor - osoba Ćirić, Zoran Naslov WAH-WAH : katalog molitvi / Zoran Ćirić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1992 (Novi Sad : SG studio) Fizički opis 49 str. ; 21 cm Sadržaj S a d r ž a j: Ljano estakado, gde je moje stado (5-6); Sine, zapiši tu molitvu (7); Ispod smeha mnogo eha (8); Ritam je slep kao kičma (9); Pesma izgubljenog bola (10-11); Ili metafora ili ništa (12-13); Zašto se Isus služio pričama (14); Bdim nad ponoćnim expresom (15); Molitva za pasivni otpor (16); Kao pesma u kojoj si me volela (17); Žešći momak i žešća devojka (18-19); Pre nego što postanem pas (20); Ja sam Kongo, ti si Bongo (21); Kolynos, pasta mladosti (22); Balada o obeleženim trubačima (23); Na pola puta nigde skuta (24); Louie, Louie (25-26); Preobraženje plitke propovedi (27-28); Ne čuvajući glavu od belega (29-30); Ja te volim, primenjujem antipsihijatriju (31); Prvorođeni je živ (32); Već davno primetih da se sve razliva (33); Doo-wop (34); Gan (35); Dok me poričeš obrvama (36); Obelix (37); `Zato je vaseljena tvrda i ne pomera se` (38); Nagazi prvo jednu šinu a onda drugu (39); U stilu večite slave (40); Otišao sam da vidim grad (41); Aleksandar na Antibima (42-43); Spokoj prelazi u akciju (44); `Kad boli, boli, kad ne boli, ne boli` (45). Beleška o piscu (47). (Broš.) Napomene Tiraž 100. Beleška o piscu: str. 47. Zoran Ćirić (Niš, 1962) srpski je književnik. U rodnom gradu Nišu je i diplomirao na Ekonomskom fakultetu. Do sada objavio više od dvadeset knjiga različitog žanrovskog usmerenja. Zastupljen u više antologija savremene srpske proze i poezije. Dobitnik nagrade Branko Radičević 1990. godine za zbirku poezije „Rio Bravo“. Za roman „Hobo“ dobio nagradu fonda Borislav Pekić, NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2001. godine, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 2002. godine. Roman „Prisluškivanje“ ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, za produkciju 1999. Biografija Većina proznih naslova je doživelo više izdanja i zauzimalo visoke pozicije na bestseler listama. Priče i pesme, kao i odlomci iz romana, prevedeni su na više svetskih jezika (engleski, italijanski, nemački, mađarski, slovenački, poljski, bugarski, makedonski, španski, švedski...), a roman Prisluškivanje je preveden na italijanski. Autor je brojnih eseja iz oblasti popularne kulture koje je u periodu 1990-91 objavljivao u tadašnjem vodećem jugoslovenskom rok-časopisu „Ritam“. 1997. postaje kolumnista dnevnog lista Danas, a krajem te godine magazin „Profil“ ga proglašava za „najvećeg živog srpskog pisca“ i posvećuje mu reportažu na dvanaest stranica. Pre toga je već u mnogim medijima proglašen za „srpskog Bukovskog“, a još 1992. „Borba“ ga označava kao „jedinog rokenrol pisca u zemlji“. Od novembra 2001. punih godinu dana ispisuje kolumnu u političkom nedeljniku NIN. Nakon toga biva angažovan za magazin Plejboj, izdanje za Srbiju i Crnu Goru, u kojem sarađuje od samog početka, decembra 2003. do avgusta 2004. godine. Nakon toga, te iste godine, otpočinje tromesečnu saradnju sa magazinom „Evropa“. Gostovao je na Prvom evropskom književnom festivalu u Sarajevu, 2000. godine, u organizaciji Francuskog kulturnog centra, kao odabrani predstavnik nove srpske književnosti. Njegova reportaža o postdejtonskom, multietničkom Sarajevu – objavljena u banjalučkom „Reporteru“ u cenzurisanoj verziji – i dalje se smatra za najbolji tekst koji je neki srpski pisac do danas napisao na tu temu. Takođe, po pozivu, nastupao na Festivalu Alternativne Književnosti u Beogradu, Zagrebu i Osijeku (2001). Zajedno sa Zlatkom Ristićem Pajom, autor je izložbi poezije „Ko je Magični Ćira“ (1986. Niš i Skoplje) i „Magični Ćira ponovo jaše“ (1991. Niš, Beograd, Novi Sad). Autor kultnih emisija „Magični Geto“ i „Ponoćni Portir“ koje su tokom 1994. godine više meseci emitovane na radiju „Belami“. Na istoimenoj televiziji, dve godine kasnije, imao svoj tok-šou, uglavnom satirično intoniranog – kako u odnosu na globalne tako i u odnosu na lokalne mitove i fenomene. U periodu od 1995–1997. bio glavni i odgovorni urednik KPGT radija. Jedini internacionalni džez festival u Nišu nosi ime po naslovu njegove knjige pripovedaka „Nišvil“, objavljene 1994. godine. Takođe, i jedna niška radio-stanica dobila je ime po pomenutoj knjizi, a kao poseban kuriozitet valja pomenuti podatak da je pre nekoliko godina naš proslavljeni džez trubač, Stjepko Gut, snimio album u Americi koji je nazvao – Nišvil. Pozorišna produkcija beogradskog SKC-a, dramatizovala je jednu od priča iz njegove knjige „Zlatna dekada“ i uključila je u predstavu „Beogradske priče, drugi deo“, koja je bila na repertoaru 1992–1993. godine. Na Drugom programu Radio Beograda izvedene su radio drame po Ćirićevim pričama „Purpurna ruža Čaira“ i „Lament za ženu u dovratku“, kao i po romanu „Slivnik“. Iste su reprizirane više puta, a radio-drama „Slivnik“ je izabrana da predstavlja Dramsku produkciju Radio Beograda na najvećem festivalu radio-drama „Fri Jurop“ u Berlinu. Tokom prošle godine ispisivao putopisne priče u magazinu „Standard“ i radio autorske priloge na RTS-u, posvećene Svetskom fudbalskom prvenstvu „Nemačka 2006“. U dnevnom listu „Politika“ od septembra 2007. do februara 2009. imao svoju kolumnu, a u magazinu „NIN“ od januara do jula 2009. ispisivao seriju tekstova ĆIROMANIJA. Književna kritika o Ćirićevom delu Teofil Pančić pišući o romanu SMRT U EL PASU zaključuje sledeće: „Jedno je izvan sumnje: ako nije tek Čista Spisateljska Ludost, onda je respekta dostojna, promišljena autorska odvažnost to da se nakon zasluženog megauspeha romana HOBO - koji se uspeh tek mogao na pravi način „kapitalizovati“ kroz buduće knjige – čitalaštvu ponudi doduše urnebesni, ali ipak u osnovi hermetični Paralelni Svet Smrti u El Pasu, knjige u kojoj se pisac radije poigrava i razračunava sa svojim privatnim popkulturnim i ostalim demonima nego što se trudi da izađe u susret nabujalom čitalačkom „horizontu očekivanja`. Ljiljana Šop u tekstu „Dobar dan za Nišvil i Magičnog Ćiru“ ističe sledeće: „Pripovedanje Zorana Ćirića može se identifikovati sa otporom i ponudom, a potom i krikom i vapajem jedne mlade generacije, stasale uz muziku, seks i drogu kao uz alternativnu stvarnost, generacije koja pri tome naša društvena realnost nije nudila ništa do vampirskog plesa jedne propale ideologije koja predugo odumire...“ Teofil Pančić, o zbirci priča TVRDA LjUBAV: „Kako god, u Tvrdoj ljubavi opet ima dovoljno onog jedinstvenog Ćirićevskog štofa, onog koji čini da prema Ćiriću možete imati odnos kakav god vam je drago, jedino ga nikako ne možete ignorisati, izuzev na svoju štetu.“ Teofil Pančić, komentarišući ulazak romana PRISLUŠKIVANJE u najuži izbor za NIN-ovu nagradu: „Ćirić je u svega stotinak strana Prisluškivanja sažeo sav strah, nepodnošljivu strepnju i socijetalno ludilo vremena bembanja, bez ikakve potrebe da se „pravi pametan“ tako što će nekim „civilizacijsko-geopolitičko-metafizičkim“ razlozima i ostalim đinđuvama iz „patriotske“ (ili „mondijalističke“ uostalom!) paraintelektualne bižuterije podariti smisao nadrealnom užasu kroz koji smo proletos proglavinjali.“ Adrijana Marčetić o zbirci priča STARINSKA STVAR: „U kontekstu savremene domaće proze, često zasićene kvaziistorijskom tematikom i sladunjavom fantastikom, Đirićeve priče ostavljaju utisak izvornosti i svežine pokazujući da i danas neki već pomalo zaboravljeni književni modeli, osveženi individualnim pečatom, mogu biti literarno produktivni.“ Tanja Ilić o zbirci priča VULVAŠI: „Njegova duhovitost i ekscentrični izbor tema naročito dolaze do izražaja u najboljim pričama u ovoj zbirci – Uvodna, Nepričanke, Vulvaši, Tajne nestalih rendžera, Doktor Franki i Mister Štajn, koji su stilski i žanrovski različite. Tu dolazimo do još jednog kvaliteta modernog pisca (kakav je Zoran Ćirić) a to je sposobnost da modifikuje jezik pripovedanja, ne odstupajući od svog sopstvenog umetničkog izraza.“ Dušan Ristić o zbirci priča NIŠVIL: „Proverite, dakle, zašto Zoran Ćirić svom nadimku dodaje idolopoklonički prefiks, pročitajte zašto Ćirić ne pripada „mladoj srpskoj prozi“ i ostalim „manufakturama snova“, otkrijte zašto on predele ne slika čajem, saznajte šta je to „Grin, grin gras of houm“! Sve ovo i još više od toga pronaći ćete u knjizi „Nišvil“ toj sada već obaveznoj literaturi za četrnaestogodišnjakinje i njihovu znatno stariju „piletinu“. Ko ne pronađe jedan od 1000 primeraka „Nišvila“ ostaje ono što je i bio.“ Aleksandar Jerkov pišući o zbirci priča STARINSKA STVAR konstatuje sledeće: „Došlo je po svoj prilici vreme da na početku 21. veka Đirić postane lider poststvarnosne proze. (...) Posle Starinske stvari, zbirke zrelih, zaokruženih priča, koja je stvarno dobra stvar, prozi Zorana Ćirića valja odrediti visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. (...) Nema u ovoj knjizi slabe priče, a neke su već viđene za buduće izbore.“ Tihomir Brajović o romanu HOBO: „... Aca Baron je, po svoj prilici, najupečatljiviji negativac novije ovdašnje produkcije na slične teme.“ Vladislava Gordić o romanu HOBO: „Hobo nema istinski pandan u tekućoj srpskoj književnosti...Hobo je, ukratko, wild thing srpskog romana. Ovenčan stipendijom „Borislav Pekić“! S razlogom...“ Teofil Pančić o romanu HOBO: „Hobo je, budimo odmah načisto, krimić. Ovo treba shvatiti vrlo ozbiljno, jer Hobo je, kao takav, gotovo senzacionalni novitet u srpskoj književnosti (...) svojevrstan dobrodošli poetički incident... Nešto mnogo jače od toga, koliko i burbon od razvodnjenog piva iz neke mafijaške špelunke. Zato brzo i hvata, a teško pušta.“ Ljiljana Šop povodom dodele NIN-ove nagrade romanu HOBO: „Ove godine je, pobedio Hobo, što je isto kao da kažem da je pobedila mučnina i da je barem na trenutak nokautirano licemerje i kalkulisanje sa ružnim licem stvarnosti.“ Teofil Pančić o romanu SLIVNIK: „... Fakat je da je Ćirić jedan od onih blagoslovenih pisaca, opsesivaca koje ili odmah odbacite, ili terate s njima kroz sve njihove mene i faze. U Slivnikuje Ćirić zabavan i duhovit – nikako vickast – i uopšteno raspoložen za jednu mahom vrlo dobro izbalansiranu promenadu naglavačke izvrnutih ćiroloških Opštih Mesta.“ Vladislava Gordić Petković o knjizi SOLIDNO SRCE: „Ali ni južnjački mačizam nije večit. Književnoj policiji od ranije poznat kao stalno zaposlen atentator na rodne studije, don Ćirleone je sada krotko prepustio podijum i mikrofon raskošnim ženskim glasovima. (...) Glas Ženskog nije tek glas Razlike niti margine, već je to glas nove, arogantne osnaženosti i odlučnosti, glas od kog južnjački mačizam krcka i puca.“ Nenad Šaponja o romanu PRISLUŠKIVANJE: „Dakle, snažna volja za pisanjem, uprkos svemu, koja samim tim ovaj čin uznosi na nivo ontičkog, te vanredan sluh za anegdotalni dijaloški obrt i generacijsku percepciju sveta, kao i sama narativna zavodljivost ispripovedanih pasaža, jesu kvaliteti koji Ćirićev roman izdvajaju iz mnoštva knjiga koje se bave prošlogodišnjim ratom.“ Bogdan Tirnanić o delu Zorana Ćirića: „Kada kažem da Magični piše svetsku prozu (ovog puta bez prefiksa tzv.), onda to može biti i vrednosna kategorija – mada nisam pozvan da se o takvim stvarima izjašnjavam - no sve to je opis njegovog duhovnog uporišta: ne Niš kontra centru, nego Niš kao centar, kao svet, kao monada, kao zaokruženi univerzum koji nije ni dobar ni loš, nego je samo takav kakav jeste, jer drugog (sveta) i nema.(...)Magični je zapravo nedodirljiv jer je, stavivši Niš u centar, samim tim činom stvorio jedan mitski predeo sa kojim provincijalci ne bi znali šta da počnu čak i da se vrati praksa utvrđivanja idejne štetnosti one literature koja loše utiče na mladež, odvlačeći je od učenja u razbludni rokenrol i u kandže pornografije. (...)Možda je Ćira Magični donekle kriv što je Niš tokom bombardovanja najviše stradao jer je, pročitavši njegove knjige, Džejmi Šej pomislio da je on (Niš-Nišvil) sada glavni grad Srbije. Ali, i to mu se mora oprostiti (Ćiri, ne Šeju): zahvaljujući „Prisluškivanju“ većina budućih knjiga o poslednjem ratu postaje unapred nepotrebna...“ Vule Žurić o zbirci priča ODBRANA GRADOVA: „Dok su „Vulvaši“ samo jedan od naslova koji održavaju Ćirićev kultni status, zbirka priča „Odbrana gradova“ je njegova najbolja knjiga. Sedamnaest priča, ispričanih na manje od sto stranica, čine celinu koju treba čitati linearno. Naravno, čitajući na preskok, nasumice, nijedna od sedamnaest priča neće izgubiti na vrednosti ali će, smeštena u zamišljeni koncept, postići željeno. Pročitavši i poslednju priču pod naslovom „Priča postoji zato da se dalje priča“, shvatićete da je „Odbrana gradova“ mogla biti i roman, ali upravo iz piščevog uverenja izrečenog u navedenom naslovu to jeste zbirka priča zrelog pisca koji, došavši do krajnjih granica željenog stila, tek počinje da pripoveda.“ Nebojša Pajkić o zbirci priča ZEN SRBIANA: „Eto, takva jedna linija duha dijeli gospodina Ćirića istovremeno od retardiranog kvazisrpskog i kvazinacionalnog eposa i od anahronog kvazikosmopolitskog zanosa pseudobudistički trivijalne postmoderne scene“ Bogdan Tirnanić o ranim radovima Zorana Ćirića: „Naše mudre kolumnističke glave misle da je živeti u Nišu pod Milom Ilićem siže za jedan roman fantastike. Ni sami nisu svesni koliko su u pravu. Zato ih obaveštavam da Niš više ne postoji. Na mestu gde se nekada taj grad nalazio iznikao je Nišvil, mitski prostor Univerzalne Palanke, veliki polis turbo-folk utopije o kome u svojim knjigama („Nišvil“, „Kalibar 23 za specijalistu“) piše Zoran Ćirić, jedna od najosobenijih ličnosti novije srpske proze, čovek koji je na vreme – zahvaljujući Pekinpou, ali i Milu Iliću – shvatio da je autsajderstvo (naša) sudbina. Nije u takvom osećanju usamljen: Niš (odnosno Nišvil) postaje kolevka jednog novog kreativnog senzibiliteta koji – ako bude sreće – može dokrajčiti ovu nesnošljivo predugu agoniju srpskog deseteračkog romantizma. Dinko Tucaković o zbirci priča NIŠVIL: `Nišvil“ je doslovno, pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri. I kao što je Boris Vijan ismevao licemernost posleratne Francuske i visokoparne egzistencijaliste, čija se dubina završava u šoljici espresa, Zoran Ćirić uporno svojom prozom - ranije i poezijom - poziva na pobunu protiv kvaziurbanih beogradskih literarnih i kulturnih standarda, proglašavajući svoj Niš (Nais) N(e)išvilom u kojem Šaban Bajramović lako postaje Džejms Braun, a južna pruga dom prave južnjačke utehe. David Albahari o zbirci priča NIŠVIL: „Obeležene, pre svega, težnjom ka sažimanju pripovedanja i samog jezika, nove Ćirićeve priče ukrštaju lokalnu tradiciju sa nasleđem pop i rok kulture. Krajnji rezultat je dobra urbana proza, smeštena u prepoznatljive koordinate prostora i vremena u kojem živimo. U žiži autorovog interesovanja su Niš, kao grad koji priželjkuje da bude grad, i lokalni heroji koji nastoje da spoznaju sebe. Zoran Ćirić suvereno vlada formom kratke priče, i zbirka „Nišvil“ potvrđuje da se kvalitetna proza kod nas, danas, sve više piše izvan centra, na margini koja, u stvari, postaje pravo središte. Teofil Pančić o romanu NOĆ SVIH SVETIH: „Naime, malo je kada Zoran Ć. u jednu knjigu uložio toliko predanosti i jezičke strasti kao u ovu; bivajući ponekad, doduše, i odveć pompezan i sentenciozan, nakićen i razbarušen, Ćirić ovaj prozni tekst gusto filuje premodeliranim tobože streetwise parabolama (iza kojih viri čisti ćirićevski barok!) koje mu daju osobitu draž a da bitno ne otežavaju čita(la)čku prohodnost. Zato je ova knjiga jača kao skup upečatljivih slika i slikovitih fragmenata nego kao koherentna celina (mada u ovom drugom svojstvu zadovoljava žanrovske standarde, a pretpostavljam da je to i bila autorova namera): scene noćnog drajva kroz Nišvil, diskretno bluzerski pasaži olupanosti taksija, ulica, otužnih pljeskavičarnica i ljudskih egzistencija, kriminalnog nuvo riš prostaštva, ili pak svakovrsne porodične patologije - uključujući i Klešinu, a naročito Kenzerovu; Kenzer, uostalom, ne bi ni postao to što jeste bez toga - ono su što ostaje nakon što Kenzer pokoka sve što je trebalo da pokoka (ne bojte se, neću vam otkriti šta je bilo na kraju, jer to nije kraj...), a čitalac zaklopi korice ovog romana.(...)Što će reći: čitati uz Džonija Keša, najbolje uz njegov famozni zatvorski nastup. Razumećete zašto... Dela Rio Bravo (pesme, Novi Sad, 1990), Remix (pesme, Niš, 1991), Wah-Wah (pesme, Novi Sad, 1992), Zlatna dekada (priče, Niš, 1992), Nišvil (priče, Niš, 1994, 2002), Tajni život u Srbiji (pesme, Sremski Karlovci, 1995), Kalibar 23 za specijalistu (priče, Beograd, 1995, 2002), Magični geto (priče, Niš, 1995), Post (pesme, Niš, 1996), Zen Srbiana (priče, Beograd, 1997, 2002), Pesme o zanatima (pesme, Niš, 1997), Vulvaši (priče, Beograd, 1998), Odbrana gradova (priče, Niš, 1998) Kaži mami (priče, Beograd, 1999), Prisluškivanje (roman, Beograd, 1999, 2000, 2002), Starinska stvar (priče, Beograd, 2001), Hobo (roman, Beograd, 2001, 2002, 2007), Smrt u El Pasu (roman, Beograd, 2003), Slivnik (roman, Beograd, 2004), Gang of four (priče, Beograd, 2005) Tvrda ljubav (priče, Beograd, 2006) Divlja Horda – zabeleške mlađeg pokvarenjaka (Novi Sad, 2007) Solidno srce (priče, Beograd, 2008) Noć svih svetih (roman, Beograd, 2009) KC (K)

NOVICA TADIĆ SABRANE PESME Priredio - Dragan Hamović Izdavač - Matica srpska - Društvo članova u Crnoj Gori, Izdavački centar, Podgorica Godina - 2012 18 cm Edicija - Sabrane pesme Novice Tadića Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja 1. TOM 282 strane ISBN - 978-9940-580-15-5 SADRŽAJ: PRISUSTVA Onaj koji oštri jezik O veverici Kokoš u sobi Ogledala Tihohođe Sumrak Tamni penjač SMRT U STOLICI Skakutani Pod zamasima tamnih češljeva O poslužitelju Kezila Smrt u stolici ŽDRELO OGNJENA KOKOŠ POGANI JEZIK Nožul Resice Crna misa Ludnica Noć 2. TOM 282 str ISBN - 978-9940-580-16-2 SADRŽAJ: RUGLO O BRATU, SESTRI I OBLAKU O bratu, o sestri Bez naslova Oblak Prepiska Kobac Ulica 3. TOM 266 str ISBN - 978-9940-580-17-9 SADRŽAJ: NAPAST POTUKAČ NEPOTREBNI SAPUTNICI OKRILJE Odnekud Poznanstva Kokoške Tirade Bolnica među čempresima Letači na slovu Na posebnim listovima Molitve Brojanice 4. TOM 298 str ISBN - 978-9940-580-18-6 SADRŽAJ: TAMNE STVARI NEZNAN Na ulici Lovci na duše Zlovolja Vražje rupe Napušten ĐAVOLOV DRUG Povratnici Mrvice Crna obitelj Gatke U tami Susret Teško meni TU SAM, U TAMI ISKAZI 5. TOM - OSTAVŠTINA 274 str ISBN - 978-9940-580-19-3 SADRŽAJ: JA I MOJA PRATNJA STIHOVI IZ BELEŽNICE Skupljač prnja Đavolove reforme Triput prokleti GRDANA Građa za bibliografiju Novice Tadića Napomene priređivača `Kratak opis: Priređujući izdanje Sabranih pesama godinu dana nakon preranog odlaska Novice Tadića (1949–2011) odlučili smo da se dosledno držimo hronološkog načela. Četiri toma (približnog obima) okvirno obuhvataju po jednu Tadićevu autorsku deceniju, od Prisustva (1974) do zbirke Tu sam, u tami (objavljene posthumno, 2011). Predmet dodatnog, petog toma jesu pesme iz nedovršenog rukopisa Ja i moja pratnja i one rukopisane u radnoj beležnici, koje su, ubrzo po pesnikovoj smrti, raščitane i objavljene (Ja i moja pratnja, Zavod za udžbenike, Beograd, 2011), potom i zbirka zapisa što je takođe ostala nedovršena, kao i upotpunjena personalna bibliografija. Na okvirima ovih četiri toma stoje reči snažne i instruktivne pesnikove autorefleksije, na samom početku i na samom kraju, umesto predgovora i umesto pogovora. Pored, već pomenutih, svedenih autokomentara svake zbirke posebno, na početku prvog toma našao je mesto i kratak lirskomemoarski osvrt na najranije doba i zavičaj, dok na kraju četvrtog toma donosimo mozaik pesnikovih poetičkih iskaza, odabranih iz pesnikovih intervjua za potrebe zbornika radova Novica Tadić, pesnik (Kraljevo, 2009). (Dragan Hamović)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

odlično stanje kao na slikama RETKO!!! RARE!!! Zbierka poézie, ktorá reflektuje na morálnu tvár vtedajšieho systému. Súčasťou knižky je aj pôvodne priložený grafický list od Vincenta Hložníka. Ručná sadzba Samuel Stanko. Vydavateľ: Matica slovenská, Martin Rok vydania: 1969 Edícia: Bibliofílie - 1. zväzok Vydanie: prvé Ilustrátor: Vincent Hložník (grafický list) Básnická zbierka básnika a dramatika Jozefa Mokoša. Bibliofilické vydanie je doplnené grafický list od Vincenta Hložníka, typografická úprava Igor Imro, ručná sadzba Samuel Stanko. Edícia Bibliofília Vincent Hložník (* 22. október 1919, Svederník – † 10. december 1997, Bratislava) bol slovenský maliar, grafik, ilustrátor, sochár a pedagóg, predstaviteľ expresionizmu. Patrí medzi najvýznamnejších predstaviteľov slovenského výtvarného umenia, generácie umelcov druhej svetovej vojny, mladej avantgardy. Ilustroval vyše sto diel svetovej i národnej literatúry. Vo svojej tvorbe reagoval najmä na udalosti druhej svetovej vojny a hovorí o nej v dokumentárnom filme Vincent Hložník z cyklu Profily, ktorý realizovala Slovenská televízia Bratislava v roku 1994 (scenár Tatiana Syneková, réžia Fedor Bartko).[1] Po maturite na strednej škole v Ružomberku (1958) študoval v roku 1958-1962 bábkoherectvo a dramaturgiu bábkového divadla na Akadémii múzických umení v Prahe. V roku 1962-1971 bol členom, 1971-1973 dramaturgom, 1973-1978 umeleckým šéfom, 1978-1981 riaditeľom Krajského bábkového divadla v Banskej Bystrici, 1981-1992 dramaturgom poetického súboru Novej scény a umeleckým vedúcim Štátneho bábkového divadla, od 1992 je pedagógom na VŠMU v Bratislave. Debutoval básnickou poémou Praskanie krvi (1962), ktorá reflektuje pocity vtedajšej mladej generácie. Zbierka Jesenné litánie (1969) je poetickým protestom proti morálnej dvojtvárnosti vládnuceho systému i ľudí v ňom. Výrazne sa prejavil v tvorbe pre deti a mládež. Autor bábkových hier, adaptácií a prekladov pre súbory, v ktorých pôsobil, ako i mnohých zhudobnených textov s jasne formulovaným morálnym akcentom. Výber z tejto časti tvorby Hry ako hry alebo Zahrajte sa s nami (1982) obsahuje 16 bábkových hier a viacero básnických textov. Detským čitateľom je venovaná aj Vkladná knižka rozprávok a básní (2000). slovačka knjizevnost poezija grafika slikarstvo avangarda neoavangarda ilustrovane zbirke poezije tipografija vizuelna poezija ...

Izdavač Orpheus Tvrdi povez sa zaštitnim omotom 1. Klodel izabrane pesme 2. Bodler sabrane pesme 3. Brodski izabrane pesme 4. Sa svih strana izabrani pesnici 5. Paund izabrane pesme 6. Jejts izabrane pesme

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,Liedtexte. Aus dem Serbischen von Elvira Veselinovic Festeinband, Fadenheftung, Lesebändchen, im eleganten Hochformat Milan Mladenovic ist eine Ausnahmeerscheinung in der südslawischen Poesie. Seine Liedtexte genießen Kultstatus. Als Gitarrist, Sänger und Texteschreiber zweier Rockbands – Šarlo Akrobata und EKV (Ekatarina Velika, Katharina die Große) – galt er bereits zu Lebzeiten als urbaner Orpheus der alternativen Szene Jugoslawiens. Mit seinen erfolgreichen Platten sind ganze Generationen groß geworden. Die Konzerte waren überlaufen. 1992 schloß sich Mladenovic mit anderen serbischen Musikern zur Formation Rimtuti Tuki zusammen, um gegen die Kriege auf dem Balkan zu protestieren. Bis heute ist die Ausdruckswucht von Mladenovics Texten nicht verflogen – er verkörpert die Stimme einer düsteren Zeit und den lyrischen Aufschrei eines in sich zusammenstürzenden Landes. Mladenovics Lieder sind das Gebetbuch und einigende Band für die Eingeweihten in der meist nur noch virtuellen Gemeinschaft „Ex-YU“. Die Bewunderung für Mladenovic hat auf dem Balkan kultische Züge angenommen, als wäre er ein Botschafter des Aquarius - ein Kind aus dem Wasser. Die Texte Milan Mladenovics werden in dieser Ausgabe von Elvira Veselinovic erstmals in deutscher Sprache vorgelegt. Milan Mladenovi?: Sohn eines serbischen Offiziers und einer kroatischen Mutter, wuchs zuerst in Zagreb auf, mit sechs zog die Familie nach Sarajevo, mit zwölf nach Neu-Belgrad in eine Plattenbausiedlung, dort gründete er Schülerbands, aus denen die späteren Rockbands hervorgingen, und war Wegbereiter der „Neuen Welle“, veröffentlichte zehn Platten, starb mit 36 Jahren an Bauchspeicheldrüsenkrebs. Elvira Veselinovi?: zweisprachig in Deutschland und Jugoslawien aufgewachsen, Studium in Köln und Galway (Irland), Promotion, freiberufliche Übersetzerin und Sprachlehrerin in Berlin `Die Lieder Milan Mladenovics sind ein kostbares poetisches Dokument für die im Hades des Krieges, der Flucht, der Emigration und der Hoffnungslosigkeit verlorengegangenen Generationen – sie sind der Wegweiser und das Porträt eines Menschen, der sich nicht auf Gleichgültigkeit einlassen wollte.` Petar Lukovic, Vreme``

Moguće da je posveta na naslovnoj od strane Libera Markonija, podseća me na njegov stil. Treba dodatno proveriti, ali 90 % jeste. Prva Markonijeva zbirka poezije Retko u ponudi Slobodan Marković (Skoplje, 26. oktobar 1928 — Beograd, 30. januar 1990) bio je srpski pesnik. Poznat je i pod nadimkom „Libero“ ili „Libero Markoni“. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1928. u Skoplju gde mu je otac Dimitrije bio na službi kao oficir vojske. Detinjstvo je proveo u Peći i u Beogradu, gde je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji. 1943. je bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Neke od njegovih knjiga pesama su „Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu“, „Jednom u gradu ko zna kom“ (1980). Objavio je 62 knjige a još dve su štampane posle njegove smrti: „Južni bulevar“ i „Zapiši to, Libero“ koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar u „Borbi“, slikar i boem. Za knjigu „Luka“ dobio je 1975. Zmajevu nagradu. Napisao je scenario za film Bokseri idu u raj. Umro je 30. januara 1990. i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U vreme hajke na Miloša Crnjanskog, Marković je objavio poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`). Po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Libero o sebi[uredi | uredi izvor] Slobodan Marković je sâm napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`, u kojem se ovako izjasnio: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem.`[1] Isticao je da je prošao putem od internacionaliste i kosmopolite ka bezgraničnom univerzalizmu: `Regionalne klovnove naduvane nacionalizmom, žalim. Moja sestra zaista spava na Polarnom Krugu u spavaćici od fokine kože. Noge perem u Njujorškoj luci. U Azerbejdžanu imam unuka... U Istanbulu dedu koji nosi crkvicu na dlanu. Izvor kisele vode u Carskoj Lavri Visokim Dečanima, moja je klinika, i moje oporavilište.`[1] Anegdote o Liberu[uredi | uredi izvor] Momo Kapor je u svojim zabeleškama `011 (100 nedelja blokade)` opisao Liberovo umeće u kafanskoj košarci, odnosno igri zvanoj `ubacivanje šibice u čašu`, gde se čaša postavlja na sredinu kafanskog stola, podjednako udaljena od svih igrača koji pokušavaju da sa ivice stola ubace kutiju šibica u nju. `Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše. Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...` Borislav Mihajlović Mihiz je u svojoj knjizi `Autobiografija - o drugima` opisao i brojna druženja sa piscima i pesnicima. Provodio je sate bez alkohola sa `učenjacima` Dejanom Medakovićem i Pavlom Ivićem, ali i vreme uz čašicu sa `raspojasanima` Slobodanom Markovićem i Liberovim prijateljem, slikarom Slavoljubom Slavom Bogojevićem. Dešavalo se da veselo društvo celu noć provede u kafani, i ujutru prelazi preko lukova pančevačkog mosta. Sa punim pouzdanjem u istinitost stare mudrosti da `pijancima i deci anđeli podmeću jastuke`, okuraženi priličnom količinom alkohola, pravili su Libero, Slava i Mihiz takve vratolomije od kojih `normalnim` ljudima zastaje dah. Milicioneri, koji bi ih skidali sa lukova mosta, bili su zabezeknuti pred onim što vide, i na kraj pameti im nije bilo da `ozloglašenu trojku` kazne. Libero je svoje doživljaje i osećanja prilikom pijančenja opisao u knjizi `Pijanci idu dijagonalno`, a prelaženje lukovima pančevačkog mosta učinio je večnim, pominjući ga u nekrologu svom rano preminulom prijatelju Slavi Bogojeviću.[2] Slobodan Glumac Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. jul 2019), glavni urednik lista Borba, novinar i prevodilac, bio je pratilac Slobodana Markovića na putovanju u Švajcarsku. Libero je u jednom periodu sarađivao u tom listu pišući zapažene priloge koji su izlazili subotom. Redakcija lista je odlučila da preduzme nešto u pogledu Liberovog opijanja, za koje je smatrano da ide na uštrb ugleda lista. U cilju prevaspitanja, pesniku je omogućen plaćeni boravak u švajcarskom sanatorijumu za lečenje zavisnosti od alkohola. Zbog potrebe da se u švajcarskom konzulatu u Milanu srede neki papiri, Slobodan Glumac je ostavio svog imenjaka i kolegu u jednom kafančetu, znajući da ovaj nema novca. Naručio mu je limunadu, i bezbrižno se zaputio ka konzulatu. Formalnosti su potrajale, i Glumac se tek posle tri sata vratio u kafanče. Tamo ga je sačekao sledeći prizor: Prepun astal flaša pića, razbarušeni Libero daje takt i zapeva prve stihove: `Tiii me, Miiico, neeee vooleš...`, a italijanski konobari dignuti na šank, kao i prisutni gosti, otpevaju: `Cisto sumlam, cisto sumlam`...[3] Pozamašni ceh je nekako plaćen, a kako - ni danas se sa sigurnošću ne zna. Dela[uredi | uredi izvor] Od velikog broja objavljenih knjiga Libera Markonija, trideset i dve su zbirke pesama. Pisao je i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Slobodan je posebno uživao u poeziji Jesenjina, a o tome svedoče njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Evo nekih naslova Liberovih knjiga poezije: Posle snegova Svirač u lišću Mornar na konju Pijanci idu dijagonalno Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu Vedri utopljenik Tri čokota stihova Crni cvet Ikra Umiljati apostol Posetilac tamnog čela Tamni banket Ukleta pesnikova noćna knjiga Eleonora žena Kilimandžaro Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada) Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) Južni bulevar (objavljena posle pesnikove smrti, priredila ju je Liberova supruga i verni pratilac Ksenija).

Knjige su odlično očuvane samo su papirni omoti sa strane požuteli Retko u ponudi Branko Miljković Sabrana dela 1-4 komplet Gradina Niš 1972. Tvrd povez, zaštitni omot, ilustrovano, ćirilica Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) je bio jedan od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.[1] Branko Miljković Brankomiljkovic.jpg Branko Miljković, pesnik Datum rođenja 29. januar 1934. Mesto rođenja Niš Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 12. februar 1961. (27 god.) Mesto smrti Zagreb FNR Jugoslavija Biografija Pesništvo Uredi Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[11] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[1] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizricivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, naprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu cuklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[12] Ostali rad Uredi Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[1] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[13] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku igradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[13]

Miroslav Antić Pra-govor 1-5 komplet Autor: Miroslav Antić komplet 1-5 Povez:mek povez Format: 15x23,5 - Horoskop - Tako zamišljam nebo - Plavi čuperak - Garavi sokak - Hodajući na rukama stanje vrlo dobro.