Desanka Maksimovic Sabrane pesme Prva knjiga Knjiga 1. pesme, zeleni vitez, gozba na livadi, nove pesme Izdavac - Nolit, Beograd, 1990. Tvrd povez sa omotom, strana 418. Stanje Veoma dobro, posveta na predlistu.

tvrd pvoez odlično očuvana

arapska književnsot dobro očuvana

odlično očuvana vellok

Naslov Beat poezija : antologija beat poezije / preveo Vojislav Despotov Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Četvrti talas, 1991 (Novi Sad : Dobra vest) Fizički opis 53 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Despotov, Vojislav Baro, Gene Zbirka Edicija Dead poets society ; 2 (Broš.) Napomene Tiraž 500. Uvod / Gene Baro: str. 7-10. Bit Generacija je bio pokret književne subkulture koji je pokrenula grupa autora čiji su radovi istraživali i uticali na američku kulturu i politiku u posleratnoj eri. Najveći deo radova Bit generacije objavili su i popularizovali Silent Generationers tokom 1950-ih, poznatiji kao Bitnici. Centralni elementi Bit kulture su odbacivanje standardnih narativnih vrednosti, duhovna potraga, istraživanje američkih i istočnih religija, odbacivanje ekonomskog materijalizma, eksplicitni prikazi ljudskog stanja, eksperimentisanje sa psihodeličnim drogama i seksualno oslobađanje i istraživanje. Howl Alena Ginsberga (1956), Goli ručak Vilijama S. Barouza (1959) i Na putu Džeka Keruaka (1957) su među najpoznatijim ostvarenjima ove književne subkulture. I Howl kao i Goli ručak bili su u fokusu suđenja zbog navodne opscenosti što je na kraju pomogla liberalizaciji izdavaštva u Sjedinjenim Državama. Članovi Bit generacije stekli su reputaciju novih boemskih hedonista, koji su slavili nekonformizam i spontanu kreativnost. Tokom 1950-ih, oko književnog pokreta formirala se bitnička subkultura, iako su to često kritički posmatrali glavni autori Bit pokreta. Tokom 1960-ih, elementi širenja Bit pokreta su ugrađeni u hipi i veće kontrakulturne pokrete. Nil Kesidi, kao vozač autobusa Furthur, Kena Kizija, bio je primarni most između ove dve generacije. Ginsbergov rad je takođe postao sastavni element hipi kulture ranih 1960-ih, u kojoj je aktivno učestvovao. Hipi kulturu su praktikovali prvenstveno stariji pripadnici sledeće generacije. Poreklo imena Iako je Keruak uveo frazu „Beat Generation” 1948. da okarakteriše percipirani podzemni, antikonformistički omladinski pokret u Njujorku, njegov kolega pesnik Herbert Hanke je prvi upotrebio reč „beat”. Ime je nastalo u razgovoru sa piscem Džonom Klelonom Holmsom. Keruak dozvoljava da je Hanke, ulični prevarač, prvobitno koristio frazu „tući“, u ranijoj diskusiji sa njim. Pridev „beat“ bi kolokvijalno mogao da znači „umoran“ ili „prebijen“ u afroameričkoj zajednici tog perioda i razvio se iz slike „tući do čarapa“, ali Keruak prisvojio sliku i promenio značenje kako bi uključio konotacije „nabrijano“, „blaženo“ i muzičku asocijaciju „na ritmu“ i „ritam koji treba zadržati“ iz pesme Beat Generation . Godine 1982. Ginsberg je objavio sažetak „esencijalnih efekata“ bit generacije: Duhovno oslobođenje, seksualna „revolucija“ ili „oslobođenje“, tj. oslobođenje homoseksualaca, donekle katalizirajuće oslobođenje žena, oslobođenje crnaca, aktivizam Sivog pantera. Oslobođenje sveta od cenzure. Demistifikacija i/ili dekriminalizacija kanabisa i drugih droga. Evolucija ritam i bluza u rokenrol kao visoku umetničku formu, o čemu svedoče Bitlsi, Bob Dilan, Dženis Džoplin i drugi popularni muzičari na koje su kasnijih pedesetih i šezdesetih uticala dela pesnika i pisaca generacije. Širenje ekološke svesti Opozicija civilizaciji sa vojno-industrijskim mašinama Pažnja na ono što je Keruak nazvao (posle Špenglera) „druga religioznost“ koja se razvija unutar napredne civilizacije. Vraćanje razumevanju idiosinkrazije naspram državnog režima. Poštovanje zemlje i autohtonih naroda i stvorenja pol Kerol, Gregori Korso, Edvard Dorn, Lorens Ferlingeti, Alen Ginzberg, Liroj Dons, Džek Keruak, Ron Levison, Majkl Meklur, Ron Levison, Majkl Meklur, Geri Snajder, Džon Viners, Džonatan Vilijams MG56 (L)

Tirkizni revolver Michael McClure -IZABRANE PESME -Izbor, prevod i pogovor -VOJO ŠINDULIĆ -mek povez -Latinica -7O str -manji format lepo očuvano (kutija 5)

Posveta prevodioca na najavnom listu, inače dobro očuvano. Autor - osoba МанделЬштам, Осип ЭмиЬевич, 1891-1938 Naslov Voronješke sveske / Osip Mandeljštam ; preveo sa ruskog Svetislav Travica Jedinstveni naslov Воронежкие тетради. scc Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 2009 (Beograd : Radunić) Fizički opis 126 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Travica, Svetislav Paunović, Zoran Zbirka ǂBiblioteka ǂPoezija / [Nolit] (broš.) Napomene Prevod dela: Воронежкие тетради / Осип МанделЬштам Tiraž 500 Str. 2-10: Da li je Mandeljštam `Majstor` / Zoran Paunović Hronologija života Osipa Mandeljštama: str. 119-122. Predmetne odrednice Mandeljštam, Osip Emiljevič, 1891-1938 Osip Mandeljštam je rođen 1891. godine u Varšavi. Otac mu je bio potomak španskih Jevreja. Bio je trgovac koji je sebe smatrao filozofom, a u stvari neuspešan na oba polja. Osip je bio najstariji od trojice sinova. Majka im je bila talentovana za muziku. Godinu dana posle Osipovog rođenja porodica se preselila u Pavlovsk, gradić blizu Peterburga. Nešto kasnije prešli su u sâm Peterburg. Tu se Osip upisao u prestižnu Teniševsku školu. Stekao je odlično obrazovanje, zavoleo muziku, poeziju i pozorište. Upravo u toj školi napisao je i prve pesme. Posle završene škole, 1907, otputovao je u Pariz i stupio na Sorbonu. Otkrio je da postoje pesnici kao što su Bodler, Verlen i Vijon. Bio je očaran njihovim delom. Upoznao je Gumiljova, ruskog pesnika koji će imati silan uticaj na njega. Brzo su postali bliski prijatelji. Atmosfera u Parizu bila je idealna za Mandeljštamovo stvaralaštvo. Napisao je mnoge pesme, oprobao se u prozi. Mnogo je putovao. Posetio je Italiju, Švajcarsku, Nemačku i druge evropske zemlje. Nastavio je obrazovanje na Hajdelberškom univerzitetu. Po dolasku u Peterburg odlučio je da ceo svoj život posveti književnosti. Iako su mu prve pesme objavljene još 1907. u časopisu Teniševske škole „Probuđena misao”, 1910. godina se smatra godinom njegovog stvarnog debija na književnoj sceni. Pet pesama te godine objavio je u književnom časopisu „Apolon” i bio lepo prihvaćen od kritike. Godine 1911. krstio se u crkvi po metodističkom obredu i upisao se na Filološki fakultet. Proučavao je kulturu Asirije, Egipta i drevnog Vavilona i strastveno se bavio književnim radom. Upoznao je Ahmatovu i Ivanova, s kojima je delio iste književne poglede i ukuse. Mnogo vremena provodio je s Gumiljovim, najboljim drugom još iz Pariza. Omiljeno mesto bio im je kafe „Pas lutalica”, gde su se često okupljali pesnici i slikari. Tu su čitane pesme, pokazivani koncepti i planovi. Bio je to nezvanični centar vaskolikog kulturnog života Peterburga u prve dve dekade 20. veka. Godine 1913. Osip je već bio veoma popularan. Pridružio se pesnicima koji su smatrali da su materijalnost, preciznost reči i slika najvažniji elementi poezije. Bio je jedan od onih koji su se svrstavali u akmeiste, školu suprotstavljenu simbolizmu. Sama reč akme shvatana je kao najviši stepen nečega, rascvetana snaga u zenitu. Bio je sledbenik Verlena i Sologuba. Veoma je po štovao Tjutčeva. U debitantskoj knjizi Kamen tvrdio je da u temeljima novog književnog pravca leži „ta janstveni kamen Tjutčeva”, čiju ulogu je preuzela reč. Neki kritičari smatraju da je upravo taj zbornik najveće dostignuće akmeista. Posle 1913. godine Mandeljštam opet mnogo putuje. Boravio je u Moskvi, Peterburgu, na Krimu, u Tiflisu. Savremenici su ga nazvali Putnik. Nije imao svoj dom, već je živeo kod drugova, po jeftinim hotelima ili u iznajmljenim stanovima. Godine 1916. upoznao je Cvetajevu. Postali su veliki prijatelji, a to prijateljstvo odrazilo se u nekoliko pesama koje su jedno drugom po svetili. Posle Oktobarske revolucije 1917, Osip je neko vreme radio pri vojsci. Aktivno je pisao pesme, pa je 1922. godine objavio novi zbornik Tristia. Pokazao se i kao talentovan književni kritičar, napisao je članak O poeziji, u kom analizira rad pesnika prve dve dekade dvadesetog veka. Pisao je poeziju i priče za decu, a odlično poznavanje engleskog, francuskog i nemačkog jezika omogućilo mu je da aktivno čita i prevodi strane pesnike. U Kijevu, 1919. godine, Mandeljštam sreće Nadeždu Hazinu. Ona će postati njegova muza i životni saputnik. Leto i jesen 1921. godine provode u Gruziji. Tamo su čuli za smrt velikog pesnika A. Bloka i za pogubljenje N. Gumiljova. Užasni događaji uveli su Mandeljštama u duboku de presiju. To je prekretnica u njegovoj stvaralačkoj karijeri – počela je evolucija od racionalnog prema iracionalnom, prema tragičnoj poeziji i složenim, zaumnim asocijacijama. U tom periodu sve ređe piše poeziju. Potpun prekid i okretanje prevodima i prozi donele su godine 1926–1929. Po rečima N. Mandeljštam, tom prozom on „dopunjuje i osvetljava svoju poeziju”. U periodu 1930–1934. boravio je u Jermeniji. Postepeno se vraćao poeziji. Taj su period obeležile takozvane moskovske pesme. Godine 1933. Osip Mandeljštam je napisao pesmu u kojoj je izvrgao ruglu sovjetski režim i samog Staljina. Već sledeće godine je uhapšen i poslat u progonstvo. Već se bio pomirio sa smrtnom kaznom. Napisao je i nekoliko pesama u iščekivanju smrti. Kažu da je blaga kazna izazvala kod njega neku vrstu šoka i čak uticala na dalje stvaralaštvo. Oda posvećena Staljinu to potvrđuje. Bile su to poslednje godine u njegovom stvaralaštvu (1934–1937), poznate kao voronješki period. U voronješkom progonstvu proveo je tri godine. Bile su to godine iz nenadanog i neobičnog stvaralačkog uzleta. Posle povratka iz progonstva, Mandeljštamu i njegovoj ženi bilo je zabranjeno da žive u Moskvi i Lenjingradu. Boravili su po predgrađima. Maja 1938. godine ponovo ga hapse zbog „kontrarevolucionarnog delovanja”. Deportovan je na Kolimu, u Sibir. Umro je u tranzitnom logoru pod Vladivostokom 27. decembra 1938. godine. MG118

42852) NEZNAN , Novica Tadić , Zavod za udžbenike Beograd 2006 , Pratilac poezije Novice Tadića, kada pročita pet krugova nove, petnaeste knjige ovog autora, pod svojstvenim naslovom Neznan, zateći će sve ono što je u ovoj poeziji od ranije čitao. Ali to mu neće dosaditi, štaviše. Jer, Tadić je pesnik koji pribegava unutarnjim a ne spoljnim pomeranjima i preobražajima. Spolja je, dakle reč o poeziji škrtoj na rečima, i reč je o svetu koji je, kako u pesmi stoji, samo tamno promicanje. U poetici Novice Tadića odavno se zapaža prelazak sa naglašeno groteskne slikovnosti, na suzdržaniju, podzemnu sugestivnost te vrste. Gotovo da nema pesnika u nas danas koji će sigurnijim a svedenijim potezima, kroz istančano srezane prizore, aktivirati ubeljiviji i dramatičniji pesnički smisao. tvrd povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, 75 strana

Svetlosti Kordiljera Ljiljana Pavlović Samurović Antologija hispanoameričke poezije 1920-1970 Estetička i Ideološkaopredeljenja savremenih hispanoameričkih pesnika Rad Beograd 1974g./525 str. Tvrd povez sa omotom,diskretna posveta sa unutrasnje strane predlista,omot ima manja ostecenja ,knjiga odlicno ocuvana. vr151

beograd 1990 skz tvrd povez, strana 330 knjiga ima potpis bivšeg vlasnika i odlično je očuvana

100 SONETA ŠESTA STRANA SVETA vlastimir stanisavljević šarakmenac tvrd povez 21 cm stanje kao nova

ANTOLOGIJA SRPSKE RATNE LIRIKE 1912-1922 FOTOTIPSKO IZDANJE BEOGRAD 1926 1990 DRAGANIĆ mek povez 20 cm stanje vrlo dobro bez nedostataka

Odlično PROSVETA SAVREMENA POEZIJA 1972 meke korice 109 str

SV 9 60789) PESNIČKI ATELJE , Alek Vukadinović , Rad Beograd 2005 , Ova zbirka našeg klasika Aleka Vukadinovića uspostavlja kontinuitet sa autorovim knjigama koje je objavljivao od devedesetih godina do danas, dakle od „Ruže jezika“ do „Božjeg geometra“, ali u mnogo čemu izoštrava, pa čak i radikalizuje njihova poetička načela. U tom smislu je „Pesnički atelje“ strukturno složenija knjiga od ovih prethodnih, a u imaginativno-jezičkom smislu jedan od najboljih pesnikovih rukopisa. Vukadinović je na tragu postupaka lirske apstrakcije i redukcije u ovoj zbirci postigao gotovo apsolutno saglasje između melodijske i vizuelno-slikarske ravni teksta, odnosno njihovih motivsko-formalnih korelativa. mek povez, format 12 x 19,5 cm , 80 strana, ćirilica,

Autor - osoba Cardenal, Ernesto, 1925- = Kardenal, Ernesto, 1925- Naslov Psalmi i druge pesme / Ernesto Kardenal ; izbor, prevod i predgovor Krinka Vidaković Petrov Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dom omladine, 1983 Fizički opis 87 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vidaković-Petrov, Krinka, 1949- = Vidaković-Petrov, Krinka, 1949- Zbirka Dob ; 28 (Broš.) Napomene Pogovor: str. 81-87. Predmetne odrednice Kardenal, Ernesto, 1925- Sledbenik Hrista u duhovnom životu, Marksa u političkom stavu, a Paunda u poeziji, Ernesto Kardenal (1925) je shodno ovakvim pogledima i načelima pisao vanredno modernu poeziju, živeo u manastiru i bio jedan od članova sandinističke vlade u Nikaragvi. Uz njegovo ime vezuje se pojava jednog veoma originalnog pesničkog pravca, eksteriorizma, a svojom ukupnom delatnošću Kardenal spada među najistaknutije predstavnike one duhovne tradicije koja se u Latinskoj Americi naziva teologija oslobođenja. Svojom najpoznatijom knjigom pesama, Psalmi (1964), koja se, uz izbor iz ostalog pesničkog stvaralaštva, ovde objavljuje u celini, Kardenal je, kao nijedan moderan pesnik XX veka, uspostavio duboku vezu između revolucionarne ideologije i Svetog pisma, a istovremeno podigao pesnički do kraja ostvarenu optužnicu protiv svih vidova totalitarizma u savremenom svetu. Ernesto Kardenal, psalmist našeg veka Zlatko Paković Umro je stari hrišćanski sveštenik, kakvog pre njega nije bilo i kakvog posle njega teško da može biti, jedinstveni marksistički psalmista Ernesto Kardenal, sa blagim, budističkim osmehom na veđama i usnama koji je upio od velečasnog Tomasa Mertona, svog mentora, mudar kao Homer, vešt kao Ezra Paund, koji su mu uz Mertona, takođe bili mentori. Posle punih devedeset pet godina života nastupio je za Kardenala nulti čas, na koji je čekao punih šest decenija, otkad je objavio prvu svoju knjigu pesama, pod imenom „Nulti čas“. Sandinističke su to pesme, u slavu nikaragvanskog revolucionara Augusta Sezara Sandina, velikog inspiratora. One pevaju revolucionarnu praksu sandinista, koju je Kardenal jevanđeoski vršio sa svojim saborkama i saborcima i pre nego što je zaređen u katoličkog sveštenika, protiv diktature Samoze starijeg, kao što će je, već kao sveštenik, izvršavati potom protiv diktature njegovog sina, takođe nikaragvanskog satrapa, Samoze mlađeg. Posle gotovo stoleća epske borbe i pevanja, usred diktature, protiv krvne tiranije, njene policije, tajne službe, mode joj i kulture; usred kapitalizma, protiv konzumerističkog društva, njegove policije, tajne službe, pravnoformalne jednakosti, fingirane slobode štampe i potrošačkog mu čoveka; usred Katoličke crkve, protiv te Crkve koja je „postala čvršće organizovana i policijski nadgledana od samog svetovnog društva (…) i koja svoje članove podvrgava svim najbanalnijim monotonijama crkvenjačke birokratije bez mašte i duha (…), verna dosadnom i nevidovitom pravilu“, kako je učio Merton – čineći, dakle, sve ono što je verovao da treba činiti uprkos strahovima, pretnjama, odmazdama i prijatnim, zavodljivim iskušenjima, preporučio se otac Kardenal, čiste savesti, posle sto godina akcije, pozivu smrti, onoj „pustoj granici, iza koje (više) nema ‘javnog poretka’, ni policije, da onde zaroni u okean neistraženih sila koji okružuje strogo uređeno društvo i u njega ubrizgava duhovnu zalihu milosti i vidovitosti“, kako je učio Merton, te da se, najzad, prepusti „jednostavnoj praznini u kojoj je sve sloboda i aktivnost bez akcije“, kako je učio Merton, a koju mi, u slobodnoj prozi, naprosto nazivamo Smrt. Sveštenik i pesnik, sledbenik nauka Četvorojevanđelja i Komunističkog manifesta, Knjige propovednikove i Jedanaest teza o Fojerbahu, Ernesto Kardenal, smrt je shvatio kao poziv – poziv na život protiv svakog vida pretvaranja sebe ili drugog u posed, bez obzira na poeziju ili pretnju izgovora; protiv tlačenja, segregacije, a za klasnu borbu i revoluciju, jer, u njima je svetost. Danas, kad mu čistu dušu na svojim blaženim rukama ka prestolu svetog Petra nosi niko drugi do Tomas Merton, Ernesta Kardenala, u punom sjaju, na tom mestu gde se završava svako pozorište, najbolje predstavlja ona dramska scena iz života, u kojoj ga papa Jovan Pavle Drugi lišava svešteničkog čina (da mu ga, nedavno – srodna duša – vrati papa Franja). Ima li bolje preporuke za Hristovog druga od mržnje i odmazde ovejanog antikomuniste, pokrovitelja kapitalističke elite i štićenika pedofila u privatizovanom bratstvu Crkve, Jovana Pavla Drugog? Objavivši 1964. godine knjigu psalama o borbi i oslobođenju, pisanih po ugledu na tri hiljade godina starije psalme Davidove, drug Kardenal stvorio je psaltir teologije oslobođenja. Njegov pesnički kredo najpreciznije određuje ovaj stih iz knjige „Svetost revolucije“: „Čemu metafore kad ropstvo nije metafora“. U teologiji oslobođenja, u teološkoj poeziji oslobođenja potlačenih, u toj poeziji revolucionarnog preokreta klasno podeljenog društva u crkvu/društvo jednakosti, bratstva i slobode, čemu je Nebo ogledalo, Bog je apsolutni revolucionar. Evo kako taj prekid poretka izgleda u Božjem proviđenju, u žudnji slobodnog čoveka, dakle pobunjenog čoveka – iz psalma „Hvaliću Gospode sva čudesa tvoja“, koji je replika na Deveti psalam Davidov (u prevodu Krinke Vidaković Petrov): „Hvaliću Gospode sva čudesa tvoja/ Pevaću ti hvale/ Jer su potučene Oružane Snage/ A Moćnici izgubili moć/ Poskidali su im slike i kipove/ I bronzane ploče/ Doveka i zasvagda satro si njihova imena/ Nema ih u novinama/ i samo će stručnjaci za istoriju znati za njih/ Skinuta su njihova imena s trgova i ulica/ (kojima su ih oni sami nadenuli)/ Uništio si njihovu Partiju/ Ali u tebe je večna vlast/ vlast Pravde/ da vladaš vlastima zemaljskim/ svih naroda/ Ti si zaštitnik ubogih“ Da bi odgovorio na priziv svog nultog časa, dakle, da bi ispunio poziv smrti, čovek u životu, prema mišljenju i pevanju teologije oslobođenja, ne sme biti pasivan, naročito ako je sveštenik. On svojim delima Boga stavlja u pogon na zemlji, svojom ljubavlju budi Božju milost, svojom revolucionarnom praksom uspostavlja sebe i društvo po podobiju Božjem, jer se Bog samo tako pokazuje, inače ćuti, krije se i ne meša se u tiraniju. Čovek je, naime, taj koji treba da sazna da nema drugih bogova do jednog Boga koji, kako propoveda psalam „Čuj moj protest“: „nije prijatelj diktatora/ ni pristalica njihove politike/ ne sluša njihovu propagandu/ niti sedi s gangsterima“.

Antologija svjetske ljubavne poezije Zagreb 1968g./603 str. Tvrd povez sa omotom,omot ostecen po ivicama,knjiga kao na slici,veoma očuvanba Izbor najlepsih ljubavnih pesama vr140

Kao na slikama Zadnja korica ispisana Reprint

Prosveta, 1997. 86 strana. Lepo očuvana.

Antonio Porkija Glasovi Meki povez Izdavač Kov

Autor - osoba Miłosz, Czesław, 1911-2004 Naslov Spasenje : izabrane pjesme / Česlav Miloš ; izbor i prevod Petar Vujičić ; predgovor Zdravko Malić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 163 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Vujičić, Petar, 1924-1993 = Vujičić, Petar, 1924-1993 Malić, Zdravko Zbirka Mala biblioteka svjetske poezije (Broš.) Napomene Prevod dela: Poezje I-II Str. 5-27: Pjesnik pamćenja : uvod u čitanje Miloszeve poezije / Zdravko Malić Slika autora na unut. str. prednjeg i zadnjeg kor. lista. Predmetne odrednice Miłosz, Czesław, 1911-2004 – Poezija Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu.

Knjiga je dobro očuvana,malo okrzana po ivicama(kao na slici). Narodni muzej,Niš,1985 223 strane

Knjiga nova C7 Opis Komentari Pesnik nad pesnicima, pisac Gorskog vijenca, Luče mikrokozme i Lažnog cara Šćepana Malog, u jednom novom ruhu. Akademik Miro Vuksanović probrao je stihove iz ova tri velika Njegoševa dela i od tri celine napravio jednu. “Ta nova celina, manja ali britkija, na nov način je efektnija, uverljivija, a otmenija u zadovoljstvu što se posebnošću ističe više nego ranije” - ovako ovu lepu antologiju stihova ocenjuje sam Vuksanović. Ova knjiga je pokušaj da se na drugačiji način bolje vidi i čita ono što je središno u stihovima lovćenskog Gospodara.

Autor - osoba Zubanović, Slobodan, 1947- = Zubanović, Slobodan, 1947- Naslov Vidi vidi / Slobodan Zubanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2023 (Beograd : 3D+) Fizički opis 107 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂElement / [Arhipelag] (broš.) Napomene Autorova slika na presavijenom delu kor. lista Tiraž 500 O pesniku: str. 103-104. Knjiga pesama Slobodana Zubanovića „Vidi Vidi“ predstavlja hroniku jednog pesničkog iskustva i hroniku jedne pesničke avanture. Polazeći od prve pesnikove knjige Kupatilo, objavljene pre tačno pola veka, nova Zubanovićeva knjiga pesama, kao u kakvoj retrospektivi, sagledava i preispituje teme i poetiku, postupak i promene koje su obeležile ovaj pesnički opus, jedan od najznačajnijih nastajalih na srpskom jeziku u poslednjih nekoliko decenija. U ovoj knjizi ispunjenoj posvetama i dijalozima, upečatljivim iskustvima i snažnim slikama unutrašnjeg i dostupnog spoljnjeg sveta pratimo rad otvorene i nesmirene pesničke volje koja uzima jedan po jedan detalj gradske svakodnevice i od njih oblikuje ekspresivnu i promišljenu liriku. Vidljivi i nevidljivi prizori ove poezije pozivaju nas da se suočimo sa stvarnošću kakva postoji i sa slutnjama koje takva stvarnost nužno stvara. Začinjući se u doživljaju običnog, ova poezija to obično prepoznaje kao početni, nikako ne i dovoljni uslov za nastanak oživljenih slika i podsticajnog mišljenja. Potekle iz te osnove, pesme Slobodana Zubanovića otkrivaju raspone svakodnevice, ali i raspone istraživačke volje jednog modernog pesnika: od postavangardnih tokova do gotovo klasične lirske sabranosti, od svakidašnjih slika do prodornog pesničkog mišljenja, od pesama u čijoj je osnovi snaga doživljaja do pesama u čijoj je osnovi kulturna i jezička istorija, od apokalipse Černobila do postapokaliptične senke Kovida. Slobodan Zubanović (1947, Beograd), piše pesme, eseje i studije. Knjige pesama: Kupatilo (1973), Iz zaostavštine (1982), Domaći duh (1983), Reporter (1986), Strategija lirike (1992), Sarkofag (1998), Save as (2005), Dorćolski diskont (2006), Kad budem imao 64 godine (izbor, 2008), Soneti sa sela (2009), Trebalo bi to da pročitaš (2013), Starac i pesme (2015), Ogledi oko stola (2018) i Vidi Vidi (2023). Knjige eseja, putopisa, razgovora, priča i studija: Deset pesama – deset razgovora (koautor M. Pantić, 1992), Skok preko senke (1995), Drum za Kareju (1998), More oko Beograda (2005), Slik (2005), Atlas o Crnjanskom (2007), U tri i deset za Rumu (2011). Priredio više knjiga. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, francuski, italijanski, nemački, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik. Zastupljen je u mnogim antologijama poezije. Dobitnik je Nagrade „Branko Miljković“ (2016), Zmajeve nagrade (2009), Nagrade „Desanka Maksimović“ (2007), Disove nagrade za sveukupno pesničko delo (2005), nagrada „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), Nolitove nagrade (1995), kao i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010). Živi u Beogradu. MG66

NELA - MLEKO I PIVO Rende, 2001 112 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

ANDJELKO ANUSIC - COVJEK PJEVA NA RADNOM MJESTU Zapis, 1980 60 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.