SV 11 61309) OSAM GRČKIH PESNIKA , Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka ; Beograd 1996 izbor Ksenija Maricki Gađanski ; prevod Ksenija Maricki Gađanski, Eli Skopetea, Ivan Gađanski; autori : Konstantin Kavafi ; Jorgo Seferi ; Jani Rico ; Niko Engonopulo ; Odisej Eliti ; Milto Sahturi ; Manoli Aanagnostaki ; Tito Patrikije , predgovor : Grčki pesnički oktet - Nikola Koljević ; uporedno grčko srpski tekst , mek povez, format 14 x 20 cm , posveta na naslovnoj strani, ćirilica, 329 strana

Kruh i vino - Friedrich Hölderlin 272 str. 1985. god. Vrlo dobro ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 11042021k

Mek povez, 136 strane, 2015 godina, Izdavac: Kreativna radionica Balkan Knjiga ocuvana, Na predlistu knjige posveta autora K1/1

Izdavacko preduzece Kriterion Bukurest 1978g.

u originalu 1897. Der Bajazzo Izdavač: Prosveta - Niš; 2002; Broširani povez; ćirilica; 17 cm; 71 str rasprodato izdanje

Izabrana djela 2 - Mak Dizdar Kameni spavac - Osvojena tajna Izdavac: Svjetlost - Sarajevo Cvrst povez 243 str. Knjiga je pecatiranavise puta i jedna pesma je podvucena hemijskom olovkom. Manji tragovi uprljanosti na koricama knjige.

Gabriel Garcia Marquez - Innocent Erendira and other stories Perennial, 1979 183 str. meki povez stanje: dobro, potpis na predlistu. Gregory Rabassa (Translator). This extraordinary collection of fiction, representing some of Gabriel García Márquez`s earlier work from the 1950s, as well as stories written in the 1960s and `70s, includes eleven short stories and a novella, Innocent Eréndira, in which a young girl who dreams of freedom cannot escape the reach of her vicious and avaricious grandmother. `The stories are rich and startling in their matter and confident in their manner....They are--the word cannot be avoided--magical.`--John Updike, The New Yorker This collection of fiction, representing some of García Márquez`s earlier work, includes eleven short stories and a novella, Innocent Eréndira, in which a young girl who dreams of freedom cannot escape the reach of her vicious and avaricious grandmother. `Garcí­a Márquez`s fictional universe has the same staggeringly gratifying density and texture as Proust`s Faubourg Saint-Germain and Joyce`s Dublin....Arguably the best of the Latin Americans.`--Martin Kaplan, The New Republic `It is the genius of the mature Garcí­a Márquez that fatalism and possibility somehow coexist, that dreams redeem, that there is laughter even in death.`--John Leonard, New York Times Fiction, Short Stories, 0060907010

Knjige Đorđeta Sibinovića. Jedna knjiga eseja i tri knjige pesama. Knjige su: 1. Ne vredi pričati 2. Svojim rečima 3. Olovka Vilijam Šekspir 4. Vidiš da usisavam Mek povez. Godina izdanja: 2018-2020. S obzirom da rasprodajem biblioteku, svaki vid dogovora je moguć pri kupovini većeg broja knjiga.

Nolit 1998 343 strane odlična očuvanost

IZDAVAČ: Prosveta GODINA: 1961. POVEZ: mek, manji format PISMO: ćirilica STRANA: 66 STANJE: dobro očuvana, ocena 3

odlično očuvana kao nova tiraž 200

Bašo Buson Issa Šiki majstori haikua solidno očuvana kutija8 Lepota prirode, zagonetke života, sve u tri stiha – to je haiku Pisanje poezije u Japanu ima milenijumsku tradiciju. Prvo su je pisali samo obrazovani i ugledni, na carskom dvoru, onda je postala način izražavanja samuraja, dok je moderno doba donelo sveobuhvatni razmah poezije, koju je bukvalno svako mogao da piše. Haiku, najkraća pesnička forma, sada se piše i van Japana, čineći popularnost ove poezije planetarnom. Ali, neke stvari ostaće zauvek, kažu poznavaoci, jer su u zlatno doba haikua zapisana imena četiri majstora, za koje se osnovano misli da nikada neće biti prevaziđeni. Macuo Bašo, Buson Josa, Issa Kobajaši i Šiki Masaoka četiri su velika japanska majstora kratke forme haiku, koji kod nas nikada do sada nisu bili zastupljeni u jednoj knjizi. Svaki haiku ispisan je u originalu, na japanskom, ćirilicom ispisano kako se to izgovara, i onda napisan i prevod na srpski. Odlična prilika da čujete kako pesme zvuče u japanskom originalu i osetite njihovu pravu draž.

Mira Aleckovic - Noc ova poslednja Nolit, Beograd, 1960. Mek povez, 178 strana, vrhovi korica potamneli. POSVETA PESNIKINJE DRAZI MARKOVICU! Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924 — Београд, 27. фебруар 2008) била је српска књижевница и песникиња, хуманиста. Она је такође била дугогодишњи председник Удружења књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије.[1] Биографија Рођена је у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као Мирослава, мада је нико тако није звао већ само - Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и једна од првих жена телеграфиста у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, из војвођанске породице Марић. Бака по мајци Мире Алечковић, Милица Марић била је сестра Милоша Марића, оца Милеве Марић Ајнштајн. Мира Алечковић као дете (1933) Од своје друге године живота Мира Алечковић живела је у Београду, на Неимару код мајке Драге Трпинац, али је детињство проводила у Новом Саду, Книну, Црној Гори и на Косову и Метохији, где је њена рођена тетка Јелена Трпинац деценијама била учитељица. Јелена Трпинац је за свој просветитељски рад на простору Косова и Метохије одликована „Звездом са сребрним зрацима СФРЈ”. Рођени ујак Мире Алечковић, био је професор Павле Трпинац, биохемичар, научни истраживач и сарадник Ирене Жолио-Кири у Паризу. Мира Алечковић у Београду је завршила француску основну школу, француску и српску гимназију, а затим студије славистике и књижевности, у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића. У средњошколском узрасту, била је под покровитељством (и стипендијом) Патријарха српског Варнаве који ју је сматрао изузетно обдареном за књижевност и филозофију. Студије је наставила у Паризу где је уписала докторат и завршила Фушеову школу. Била је полиглота и говорила је чак десет страних језика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки... Мира Алечковић удала се 1947. године за академског архитекту и сликара Саву Николића Гражданског (Србина из Хрватске по једном претку руског корена), који је урадио један од најлепших њених портрета у уљу. Мира Алечковић родила је троје деце, Неду, Срђу и Милу. Период Другог светског рата 1939—1945 Још као млада девојка са перфектним знањем француског језика, Мира Алечковић је француском министру спољних послова Ивону Делбосу, који је био у посети Београду 1937. године, уочи Другог светског рата, тајно предала петицију српске омладине против рата. Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 1941. године, од првог дана Народноослободилачке борбе и чланица партизанске илегале у Београду, где је као 16 годишња девојка учествовала у акцијама саботажа против немачких фашиста. Мира Алечковић, Бранко Ћопић и Ацо Шопов у партизанима (1944). Пошла је у рат са Југословенском војском, али се јединица у којој је била распала пошто ју је њен командант предао Немцима у Прибоју на Лиму, после чега се прикључила Народноослободилачком покрету (НОП), у жељи да се земља што пре ослободи од окупатора. Као млада девојка учествовала је у сечењу немачких телефонских каблова у окупираном Београду 1941. године, где је хапси Специјална полиција, на челу са Божидарем Бећаревићем, након чега је била затворена у затвору у Ђушиној улици (у данашњој згради Рударско-геолошког факултета) одакле је после неколико дана мучења и премлаћивања, спасава је српска Патријаршија, на молбу Десанке Максимовић. Са тешким ранама, Мира Алечковић кришом напушта Београд и придружује се Народноослободилачком покрету. У болничку ратну службу прима је др Саша Божовић и са завршеном болничком обуком лечила је рањенике. У рату је остала без оца, кога је у Београду стрељао Гестапо, јер је био интелектуалац и дописник из Шпанског грађанског рата. Мира Алечковић је у рату била саборац свога пријатеља, касније писца и венчаног кума, Бранка Ћопића. Период 1945—1970 Из Другог светског рата, у коме се истакла храброшћу, Мира Алечковић је изашла као резервни војни старешина и као делимични инвалид. После ослобођења добровољно је радила на смештају ратне сирочади по читавој Србији и Југославији. После рата се запошљава у Удружењу књижевника Југославије и Србије, најпре као секретар, а затим као потпредседник тадашњег председника Иве Андрића. По истеку мандата Иве Андрића, неколико пута је тајним гласањем од стране писаца бирана за председника Удружења књижевника Србије и Југославије и на челу Удружења писаца остала је годинама. Као сарадник Ото Бихаљија, оснивач је и уредник послератне библиотеке „Епоха”, савремених страних писаца, у којој је први пут објавила, тада забрањена дела Марсела Пруста и Франца Кафке због чега јој је замерено од стране СКЈ. Узела је учешће у студентским протестима 1968. године, излазећи да подржи студенте и чита им револуционарну поезију, после наредбе Драже Марковића да се у студенте пуца. [а] После 1968. године Мира Алечковић више није припадала ниједној политичкој партији. Током процеса песнику Гојку Ђогу, 1981. године, за књигу „Вунена времена”, отворила је врата Удружења књижевника Југославије у Француској 7, за протестне вечери. Међу првима је стала у одбрану песника Гојка Ђога, реченицом упућеном тадашњим властима: „Јадно ли је друштво које суди песнику!” [2] Друштвене активности После рата, чилеанском песнику Паблу Неруди, Мира Алечковић поклонила је у име српског народа гусле, као симбол борбе за слободу. По сведочењу његове супруге Матилде, Неруда је оставио запис да је ове гусле носио са собом у изгнанство 1949. године. Добровољно је радила на смештају деце ратне сирочади по читавој Југославији због чега је касније проглашена Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и Солидарности. Бирана је неколико пута тајним гласањем за председника Удружења књижевника Југославије. Радила је као уредник часописа за децу „Змај”[3] и редовно учествовала на „Змајевим дечјим играма” у Новом Саду. Била је редовни учесник „Струшких вечери поезије”, као и предлагач и оснивач Косовско-метохијских и интернационалних песничких сусрета и каравана „Лазар Вучковић” 1971. године. У доба политичке кризе тзв. „Маспока” (1971), Мира Алечковић званично се посестримила са загребачком песникињом Весном Парун, када је југословенски савезни политички функционер Стане Доланц тражио од Мире Алечковић да из свечане песме „Југославијо” избаци одређене речи, али она на то није пристала. Од седамдесетих година прошлога века, дом Мире Алечковић био је место где су стизале прве избеглице са Косова и Метохије и боравиле у њему док у Београду не би биле прихваћене. У Скупштини Града Београда Мира Алечковић обављала је добровољно низ активности и била изабрана за председника Комисије за тргове и улице града Београда. У том својству председника Комисије за тргове и улице Београда успротивила се преименовањима улица које су већ добиле имена у центру града. Такође, на њену иницијативу, очишћена је и пренета из Кошутњака данашња Теразијска чесма, у центар града на Теразије. Мира Алечковић била је члан СУБНОР-а. Мира Алечковић сарађивала је и одржавала контакте са члановима српског расејања у читавом свету. Била је и дугогодишњи члан „Друштва потомака старих ратника” и друговала је са Милошем Тошћем, Солунцем и једним од 1300 каплара. Мира Алечковић и норвешки краљ Улаф, Осло, 1975. године Од 1960. до 1982. године била је ангажована у Друштву „Југославија-Француска”, на чијем челу је остала годинама, прво као генерални секретар,[б], а затим као председник Друштва Југославија-Француска и Србија-Француска, све до 1993. године.[4] У том својству, заједно са професором Радетом Константиновићем, Мира је тражила од француске владе да о трошку француске државе пошаље француске професоре у прву експерименталну основну школу у Београду која се тада звала „Слободан Принцип-Сељо” (раније „Цар Урош”, а данас „Владислав Рибникар”). Тако је 1966. године прва генерација српских основаца имала експерименталну наставу на оба језика [5] У својству председника Друштва „Југославија — Француска”, Мира Алечковић дочекивала је делегације француских писаца и интелектуалаца о чему сведоче преписке и поклони који се данас налазе у њеној музејској соби у улици Булевар Краља Александра бр 17. Посебно се истиче поклон-библиотека добијена од француског писца Жан Пол Сартра, у којој се налазе његове књиге и читава колекција часописа Les Temps Modernes, као и порцелански предмети које јој је поклонила жена француског председника Франсоа Митерана, Данијел Митеран. Мира Алечковић помагала је и промовисала велики број младих песника из бивше Југославије, Србије и расејања, о чему сведоче њихова писма и потписи који се данас налазе у музејској соби у Београду. Посебно се истиче писмо Милана Нешића, песника из Берлина (13/01/2014). Гроб Мире Алечковић у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу[6] и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.[7] Библиографија Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва. Уредила је први број часописа „Пионир”, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина”, „Младост”, „Полетарац”, и „Змај”. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја”. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије[8] и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија - Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија - Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, итд. Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе”[9] издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. Мира Алечковић и Десанка Максимовић Песме Мире Алечковић увршћене су у Антологију српске поезије ХХ века, у издању Славистичког Института Московског државног Универзитета, а превод и избор песама сачинио је шеф катедре Славистике Универзитета у Русији, професор Андреј Базилевски. Дела Мире Алечковић преведена су на око двадесет страних језика: италијански, француски, пољски, руски, летонски (тј. латвијски), грчки, грузијски, украјински, словачки, мађарски, румунски, бугарски, словеначки, македонски, монголски и јерменски језик. Мира Алечковић говорила је течно и писала на српском, француском, руском, немачком и енглеском језику. Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих Мира Алечковић о свом раду Песничка дела Мире Алечковић припадају традиционалном току поезије која се везује за Јована Јовановића Змаја, Гвида Тартаљу, Десанку Максимовић и Бранка Ћопића. Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Путем ње у малишанима буди племенитост, учи их да се боре против егоизма и расне дискриминације, и увек је проткана хуманошћу, хуманизмом и човекољубљем. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе”. Аутор је текста песама `Друже Тито ми ти се кунемо` и `Свечана песма` (са рефреном који је, како је сама говорила, позајмила од народа, српских сељанки и сељана на Козари, који су они спевали Титу, пре свега као симболу НОБ-а, и пре него што су га, као уосталом и она сама, и видели, као заклетве - свом врховном команданту у народноослободилачкој борби против окупатора и фашиста). Према „Вјазми” коју је Мира Алечковић написала у маршу у току Другог светског рата у коме је сама учествовала, Руси су снимали филм, а поема је више пута превођена на руски језик (преводиоци: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Јерменски писац и песник и пријатељ Бабкен Симоњан превео је поему Мире Алечковић „Језеро Севан” на јерменски језик. Француски преводилац Ратимир Павловић и српски преводилац Сретен Марић преводили су поезију Мире Алечковић на француски језик. Када су у окупираном Београду стрељани њени другови, написала је своју прву антифашистичку песму „Свели су млади Љиљани”, која је касније ушла у све збирке поезије и у антологије. Мира Алечковић није песник који се залудно игра речима, њено срце се одазива људским трагедијама. Помиривши на неки начин своју борбеност и своју сету и тихост, написала је збирку песама Ноћ ова последња, досад најзрелију и најслојевитију, надахнуту визијом ноћи општег уништења света... ... Шта поезија Мире Алечковић представља у нашој књижевности, а особито за вас, лако ћете осетити ако замислите да у читанкама немате њених песама... Из пера Десанке Максимовић остало је записано за вечност Најпознатије песме Мире Алечковић из овог периода су: поема „Свели су млади Љиљани” (посвећена погибији београдских студената у протесту) , „Дванаест на плочнику” (посвећена стрељаним друговима у Београду), „Балада о Олгици Грин” (посвећена пријатељици коју су ухватили и силовали немачки војници, после чега је извршила самоубиство бацивши се са моста у Београду), „Ово је велики школски час” (посвећена стрељаним ђацима у Крагујевцу), „Звездане баладе” (посвећена дечјој храбрости у другом св. рату) и поема „Знам ту земљу буне” (посвећена храбрости српског народа у рату). Из тога времена је и пародија коју је Мира Алечковић написала на песму „Лили Марлен”, под називом „На источном фронту веће је пао снег”. Антологијско издање родољубивих и мисаоних песама приредила је Професор др Зага Калезић као збирку песама за одрасле : ПОРУКА ЈЕДНЕ СЕНКЕ (издање „Мирослав”). Најпознатије родољубиве песме Мире Алечковић су: То иду Векови Прорицали нам да нас неће бити На Кајмакчалану Дванаест на плочнику Србија из детињства Знам ту земљу буне Живи и мртви Балада о Београду Мом Косову Дечани и др. Збирке песама Додела Јубиларне плакете града Београда 1984. 1946. Звездане баладе 1947. Подземни хероји 1949. Дани разиграни 1949. Три пролећа 1952. Трагови без стопа 1952. Добар дан 1953. Да се упознамо 1954. Љуљашка на грани 1955. Пионирско пролеће 1956. Пријатељи 1957. Ластавица 1957. Крилати људи 1963. Сребрни воз 1963. Чаробна врата 1964. Светла соба 1970. Сунчани солитери 1972. Да живот буде љубав 1975. Сањалица 1980. Не могу без снова 1981. Затечена у љубави 1982. Стаза сребром извезена 1983. Небо детињства 1989. Звездане баладе 1990. Скините ми дугу 1991. Летећи кревет 1995. Царева пољана 1995. Сунчевићи Романи 1953. Сребрна Коса 1960. Збогом велика тајно Зашто грдиш реку? Јутро Награде и признања Мира Алечковић у француској амбасади кад јој је био уручен орден Легије части, 5. мај 1983. Орден легије части, 1969. Ордена за храброст, у антифашистичкој борби СФРЈ Медаље за храброст Великог руског Отаџбинског рата Велика повеља за дела унапређења социјалне заштите у Југославији и Србији којом се Мира Алечковић проглашава Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и Солидарности, 1969. године. Повеља се налази у музеју Мире Алечковић у Београду (Бул.Краља Александра 17). Награда „Милица Стојадиновић Српкиња”, 1984. године Орден „Витез Легије части”, од председника Републике Француске Шарла Де Гола 1969. године, предао Андре Малро 1971, а потписао лично адмирал Кабаније. Орден „Официр Легије части”, од председника Републике Француске Франсоа Митерана Велика златна медаља „Цар Душан”, примљене у Грачаници, са образложењем „за присуство песникиње и њене поезије, као и хуманитарне мисије деценијама у свим местима Косова и Метохије”. Орден Официр уметности и литературе, од Француског Министарства културе. [в] Орден „Велики сенегалски Лав”, добијеним од пријатеља песника и председника Леополда Седара Сенгора Републичка награда за збирку поезије „Три пролећа“, 1950. године Награда „Дечја књига“ за роман „Сребрна коса“, 1953. године Награда „Курирчек“ за најбољу песму за децу, 1964. године Златна медаља за поезију на међународном поетском конкурсу у Пистоји, 1965. године Прва награда совјетског дечјег часописа „Пионир“ за „Звездану бајку о Вјазми“ (са 2,2 милиона гласова руске деце), 1966. године „Партизански курир” за тридесетогодишњи рад у области литературе за децу са тематиком из народноослободилачке борбе „Златна медаља Пистоје” (Фиренца, Италија) Октобарска награда града Београда и бројних других домаћих и страних награда за стваралаштво, Једна улица у Сурчину данас носи име Мире Алечковић

PROMETEJ odlično očuvana kao nova ilustrovana sa posvetom autorke ANTK.1

Dve knjige proze, kratke priče su u pitanju. Prosvetina biblioteka savremene proze. Tvrd povez. 1996. god. Vrlo dobro očuvane. Obe knjige imaju posvetu autora. Po meni, posebno vredno.

Pegasus an Anthology of Verse Compiled by N.GRISENTHWAITE M.A.(Oxoa) Principal Lecturer in English Cheshire County Training College Crewe Book one-120 strana,book twoo-120 strana,book three-120 strana,book five-120 strana. Knjige su u solidnom stanju.

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 400

Književne novine, 1987. Uži udžbenički format, 120 strana. Lepo očuvana, jedan list koji je ispadao iz poveza je pažljivo prilepljen, korice kao na slici.

Antologija srpskog pesništva od XI veka do danas - Miodrag Pavlović Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar.[1] 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Miodrag Pavlović i Peter Urban bili su dugogodišnji prijatelji Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika poleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. [2] Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Nagrade Deo nagrada Miodraga Pavlovića, zbirka Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” Dobio je Evropsku nagradu za poeziju[3] nemačkog grada Minstera, 2003. godine, za zbirku poezije „Ulazak u Kremonu” (na nemački je preveo Peter Urban). Nagradu „Kruna despota Stefana Lazarevića” dobio je 2001., a nagradu ”Ramonda Serbica” 1995. godine.. 1992. godine mu je uručena Nagrada Todor Manojlović za moderni umetnički senzibilitet koju dodeljuje Fond „Todor Manojlović”. Nagrada „Desanka Maksimović” za 1996. godinu. Disova nagrada 1996. (u okviru manifestacije „Disovo proleće”). Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću” za rodoljubivo pesništvo. Priznanje „Stefan Prvovenčani” koje dodeljuju Raške duhovne svečanosti, 2003. Dobitnik je Evropske nagrade za poeziju Književne opštine Vršac (KOV). Vukova nagrada 1998. Pesničko priznanje „Žička hrisovulja” 1994. Nagrada Branko Miljković 1978. godine za knjigu „Vidovnica”. Zmajeva nagrada 1969. za delo „Velika Skitija” I veliki broj drugih nagrada i priznanja koje ovde nisu nabrojane. 2008. godine dobio je nagradu Izviiskra Njegoševa za roman Besovski vrtlozi i pesničke knjige Život u jaruzi i Rajske izreke ali i za celokupno književno delo. 2008 dobija Orden Svetog Save od Mitropolita crnogorsko-primorski G. Amfilohija, u ime Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Pavla.[1] Miodrag Pavlović je redovni član Evropske akademije za poeziju. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1978, a redovni član 1985. godine. Povremeno boravi u Nemačkoj, gde je 2012. godine dobio međunarodnu „Petrarkinu nagradu”.[4] Legat Miodraga Pavlovića Glavni članak: Legat Miodraga Pavlovića Deo spomen sobe i biblioteka Miodraga Pavlovića u Muzeju srpske književnosti na Banjici Miodrag Pavlović je još za života počeo da formira svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kome je bio i član osnivač. Nakon njegove smrti, zvanično su ga formirale supruga Marlena i ćerka Kristina Pavlović, te Udruženju poklonile njegovu celokupnu biblioteku, kao i značajan deo nameštaja i predmeta iz Pavlovićevog stana, brojne lične predmete i drugo.... IMA POSVETU ŠKOLE DOBROM ĐAKU

Autor:: Horhe Bukaj Žanrovi:: Priče Izdavač:: Ganeša Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 546 Pismo: Latinica Povez: Format: 21 cm Iz klasičnih bajki i priča možemo da naučimo mnogo više o ljudima i životu nego što nam to govore pouke koje smo iz njih naučili kao deca. U bajkama su sadržani naši strahovi, maštanja i snovi, ciljevi koje smo postavili i koje smo postigli, kao i izazovi i prepreke s kojima se moramo suočiti. Modernim jezikom punim magije, Horhe Bukaj pripoveda 15 klasičnih bajki i priča (Ružno pače, Uspavana lepotica, Legenda o Odiseju itd.), sa tradicionalnom poukom i novom, ličnom interpretacijom kojom dublje zadire u najbolje i najgore od nas i našeg ponašanja. Svojim osobenim stilom pripovedanja vraća nas na početak, u period kada je svaka od ovih priča nastala, i ne štedi nas težih i mračnijih aspekata koji su kasnije ublaženi ili uklonjeni iz verzija prilagođenih deci. U magiju svake priče uvodi nas kroz druga vrata, sa nekog drugog mesta, kako bi nas podstakao da bolje razumemo ono što pokreće naše delovanje, baš kao i ono što nas koči na našem putu prema boljem životu. Na tragu nezaboravnih bestselera Dozvoli da ti ispričam... i Priče za razmišljanje, Horhe Bukaj nam daruje jedinstveno, novo tumačenje najlepših i najpoznatijih bajki i priča kojim nas budi, tera da se zamislimo, a pritom nas sve vreme zabavlja i iznova oduševljava.

Knjaževac Prosveta, 1972. Knjiga je zapravo nekorišćena, iz nekadašnjeg Prosvetinog antikvarijata, ali je zbog starosti od pola veka opisana kao polovna. Miroslav Maksimović (Njegoševo, 26. maj 1946) je srpski pesnik.[1] Maksimović je jedan od vodećih srpskih pesnika. Autor je jedanaest zbirki poezije i dve knjige eseja. Prevođen je na mnoge strane jezike i dobitnik je najprestižnijih srpskih književnih nagrada. Dela Najvažnije zbirke su: Spavač pod upijačem, 1971. Menjači, 1972. Pesme, Srpska književna zadruga 1978 Soneti o životnim radostima i teškoćama, 1986. 55 soneta o životnim radostima i teškoćama, 1991. Nebo, 1996. Izabrane pesme, 2000. Beogradske pesme, 2002. 77 soneta o životnim radostima i teškoćama, 2008. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu Spavač pod upijačem, 1972. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Menjači, 1973. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Soneti o životnim radostima i teškoćama, 1986. Nagrada „Drainac”, za knjigu Soneti o životnim radostima i teškoćama, 1987. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu 55 soneta o životnim radostima i teškoćama, 1991. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Nebo, 1996. Zmajeva nagrada, za knjigu Izabrane pesme, 2000. Dučićeva nagrada, za knjigu Izabrane pesme, 2001. Disova nagrada, 2002. Nagrada „Žička hrisovulja”, 2005. Nagrada „Desanka Maksimović”, 2008. Nagrada „Vasko Popa”, za knjigu 77 soneta o životnim radostima i teškoćama, 2009. Nagrada „Skender Kulenović”, za knjigu 77 soneta o životnim radostima i teškoćama, 2009. Nagrada „Petrovdanski vijenac”, za knjigu poezije Bol, 2017. Nagrada „Gračanička povelja”, 2019.

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Petrović, Rastko, 1898-1949 = Petrović, Rastko, 1898-1949 Naslov Poezija ; Sabinjanke / Rastko Petrović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1974 (Subotica : Biografika) Fizički opis 380 str. ; 21 cm. Zbirka Dela Rastka Petrovića ; knj. 2 Rastko Petrović (1898–1949) Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja. Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku. Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena. Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića. Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove. Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja. Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu. Književni rad Rastka Petrovića Književni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati. Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika. Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo. Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima. Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja. Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive. Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom. Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog. Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova. Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija. Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana. Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci. MG80 (L)

Desanka Maksimovic Sabrane pesme Prva knjiga Knjiga 1. pesme, zeleni vitez, gozba na livadi, nove pesme Izdavac - Nolit, Beograd, 1990. Tvrd povez sa omotom, strana 418. Stanje Veoma dobro, posveta na predlistu.

LIBAR MILJENKA SMOJE Naslov Libar Miljenka Smoje / izbor i pogovor Zdravko Krstanović ; ilustrirao Joško Marušić Vrsta građe kratka proza Jezik hrvatski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Split : Logos, 1981 Fizički opis 373 str. : ilustr. ; 21 cm. Drugi autori - osoba Krstanović, Zdravko Marušić, Joško Dobro očuvana knjiga. ld

Lepo očuvano Retko Autor - osoba Hristić, Jovan, 1933-2002 = Hristić, Jovan, 1933-2002 Naslov Stare i nove pesme / Jovan Hristić ; izbor i pogovor Đorđije Vuković Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada ; Niš : Gradina, 1988 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 98 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vuković, Đorđije, 1943-2020 = Vuković, Đorđije, 1943-2020 Vuković, Đorđije, 1943-2020 = Vuković, Đorđije, 1943-2020 Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ162 ISBN 86-7331-144-6 (broš.) Napomene Pogovor: str. 87-96. Predmetne odrednice Hristić, Jovan, 1933- Jovan Hristić (Beograd, 26. avgust 1933 – Sremska Kamenica, 20. jun 2002) bio je srpski pesnik, dramski pisac, esejista, književni i pozorišni kritičar, prevodilac, urednik Književnosti, lista Danas i urednik u IRO Nolit. Jovan Hristić je rođen 26. avgusta 1933. godine u Beogradu. Maturirao je u Drugoj muškoj gimnaziji, zajedno sa Slobodanom Selenićem. Studirao je arhitekturu i filozofiju. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1958. godine. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i predavao dramaturgiju svim generacijama od 1967. godine. Zastupnik je moderne srpske lirike; u dramama pokušava da kroz opštepoznate likove iz klasike progovori o večnim problemima koji muče i savremenog čoveka; u eseju ispituje moderne pojave i oblike u književnosti i umetnosti. Dobitnik je dve Sterijine nagrade za dramu, Sterijine nagrade za teatrologiju, Nagrade Isidora Sekulić za kritiku, Nagrade Đorđe Jovanović za kritiku, Nagrade Milan Rakić, Nagrade knjižare ”Pavle Bihalji” za najbolju pesničku knjigu godine 1993, Nolitove, Borbine i Vinaverove nagrade. U avgustu 2001. godine dobio je međunarodnu nagradu „Stjepan Mitrov Ljubiša“. Umro je u Sremskoj Kamenici 20. juna 2002. godine. Jovan Hristić bio je praunuk Filipa Hristića, po sinu Jovanu Hristiću. Dela: Knjige pesama: Dnevnik o Ulisu (1954) Pesme 1952-1959 (1959) Aleksandrijska škola (1963) Stare i nove pesme (1988) Nove i najnovije pesme (1993) Sabrane pesme (1996), Sabrane pesme (2002) U tavni čas – posthumno (2003) Drame: Čiste ruke (1960) Orest (1961) Savonarola i njegovi prijatelji (1965) Sedmorica: danas (1968) Terasa (1972) Knjige kritika, studija i ogleda: Poezija i kritika poezije (1957) Poezija i filozofija (1964) Oblici moderne književnosti (1968) Pozorište, pozorište (1976) Čehov, dramski pisac (1981) Pozorište, pozorište II (1982) Studije o drami (1986) Pozorišni referati (1992) Eseji (1994) Pozorišni referati II (1996) O tragediji (1998) O traganju za pozorištem (2002) Izabrani eseji – posthumno (2005) Kritička proza: Profesor matematike i drugi eseji (1988) Profesor matematike i drugi drugi eseji (1997) Terasa na dva mora – posthumno (2002)