B.Males,Beograd,170x250mm,93 strane. Nedostaju korice,TABACI NEISECENI. ILUSTROVANO Црногорци - Антрополошка истраживања Срби - Антрополошка истраживања - Жича Postarina 110 RSd.

Dr.Dragoljub Divljanović sa potpisom autora Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije Beograd 1974. knjiga odlično očuvana MAJ.21/12

Izd-Hrvatsko prirodnoslovno društvo 1923. odličan antikvarni primerak LaRa.11

Pregled : list za nauku i socijalni život / vlasnik Vasilj Grđić ; odgovorni urednik Jevto Dedijer; od br. 5 Risto Radulović Izdavač: Srpska dioničarska štamparija, 1910; br. 1-8, kompletno godište. Broširano izdanje. Časopis donosio studije iz kulture, nauke, politike, umetnosti. U listu sarađivali: Vladimir Ćorović, Pavle Popović, Stevan Hristić, Branko Lazarević, Branislav Petronijević, Kosta Stojanović, Slobodan Jovanović

Stepan Music - Hajduk Caruga Njegov zivot, razbojnistva i smrt (sa slikama) Trece izdanje Knjizara Tome Jovanovica i Vujica, Beograd, oko 1926. Mek povez, dzepni format, stanje kao na slici, 80 strana. Zivotopis Jova Stanisavljevica Caruge u stihu. RETKO! С Википедије, слободне енциклопедије Јован Станисављевић Пуно име Јован Станисављевић Датум рођења 1897. Место рођења Баре Аустроугарска Датум смрти 27. фебруар 1925. (27/28 год.) Место смрти Осијек Краљевина СХС Јован Станисављевић — Јово Чаруга (1897 — 27. фебруар 1925) био је разбојник из Славоније почетком 20. века. Јован је рођен у српској породици у селу Баре (поред Нашица). Његова мајка је умрла када је имао 10 година; остали су сирочад он и његове две сестре. Отац се потом поново оженио, али се Јово није слагао са маћехом, а поред тога отац је одлучио да Јово неће наставити школовање. Зато је он побегао од куће и отишао у Осијек да учи браварски занат. Његово школовање је прекинуо Први светски рат и Јово је добио позив у аустроугарску војску. Као Србин сматрао је да су му Аустроугари непријатељи, па није желео да се бори на њиховој страни. Убрзо по мобилизацији убио је у свађи свог наредника и побегао кући.[1] Ускоро је одлучио да дезертира и зато је фалсификовао своје исправе, представљајући се као официр. Убрзо након дезертерства, убио је човека који се удварао његовој девојци. Када му је локални кнез запретио да ће га ухапсити, Чаруга га је прогласио за израбљивача народа и убио. На крају је ипак лишен слободе, осуђен је на четири године робије у Земаљској казнионици у Сремској Митровици. У казнионици није третиран као дезертер и убица, већ као обичан криминалац, из чега је следио блажи затворски третман. Чаруга је успео да побегне када је једног дана доведен у зграду општине да цепа дрва. Вратио се свом дому, али је био непожељан у свом селу, па је почео да живи у шумама. Ту се спријатељио са разбојничком групом Коло горских тића, под вођством Боже Матијевића (званог Црвени Божо). Групу су углавном чинили дезертери, а који су се сви гнушали богатих славонских сељака и пљачкали их без милости под изговором борбе против капитализма, а такође се нису устезали да убијају људе. Рат је већ био дуго завршен, али Чаруга и Тићи су још увек пљачкали околину, па су југословенске власти 1920. прогласили ванредно стање у Славонији. То је резултовало убиством Црвеног Боже у једној од жандармеријских заседа. Вођство над групом је преузео Чаруга, али се убрзо одлучио примирити схвативши да је ситуација озбиљна. Зато се сакрио у месту Доњи Андријевци где је радио као шумски радник. Пред зиму Чаруга је распустио дружину до пролећа 1921. Како су потере за Чаругом постале све чешће, он је у јулу 1922. отишао у Загреб, где се представљао као богати господин из Винковаца, али је наставио свој разбојнички живот. Касније се вратио у Славонију да би са својом дружином наставио разбојништво. 14. октобра 1923. су покушали да опљачкају имање породице Елц у Иванкову близу Винковаца. Том приликом су убили једну особу, али је други човек успео да побегне и да позове жандаре. Након пуцњаве која је наследила, Тићи су успели да побегну, али без свог плена. Међутим, жандари су их пратили и ускоро их ухватили. До фебруара 1925. Чаругино суђење је било данима у средишту медијске пажње.[2] Улазнице за вешање биле су распродате петнаест дана унапред, а ни глумци осјечког театра нису хтели пропустити тако важан догађај: за њих је била припремљена почасна ложа, да што пажљивије „науче“ како се умире. Заједно са њим је тада обешен његов саучесник Павао Прпић `Велики`.[3] Када се суочио са вешалима у дворишту Краљевског судбеног стола у Осијеку, пред око 3.000 људи, након прозивања општинског чиновника, Чаруга је одговорио: „Ја сам Јован Станисављевић Чаруга. Мој наклон, господине крвниче. Збогом, народе, Чаруга путује. То није тако страшно. Идем весело“. Његов надимак Чаруга долази од турске речи „çarik“ што значи опанак. Такође се представљао као Никола Дрезгић и Миле Барић, као и Славонски Робин Худ. Чаругина дела су привлачила много пажње, па су се појавиле бројне књиге и играни филм Чаруга Рајка Грлића из 1991

НИКО ХАЈДУКОВИЋ М Е М О А Р И ЦИД ПОДГОРИЦА 2000 Библиотека СВЈЕДОЧАНСТВА а) ХАЈДУКОВИЋ НИКО (1882-1954) б) ЦРНА ГОРА - 20 в. ................................................................ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 24 ЦМ 624 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО дб/73

ДРАШКО ШЋЕКИЋ СОРАБИ ИСТИНА О СРПСТВУ ОД ИСКОНА УНИРЕКС БЕОГРАД 2000 ХИТ ИЗДАЊЕ а) СРБИ - ИСТОРИЈА ............................................................... КАРТЕ СЛИКЕ ИЛУСТРАЦИЈЕ ЦРТЕЖИ ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ 24 ЦМ 416 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ОДЛИЧНО КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 2000 дб/73

PERO SIMIĆ FENOMEN STOLJEĆA PRVA POLITIČKA BIOGRAFIJA VEČERNJI ZAGREB 2009 VEČERNJI EDICIJA FOTOGRAFIJE LATINICA TVRDE KORICE ŠIVEN POVEZ 26 CM 412 STRANICA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFETK KOLEKCIONARSKI, 2009 EKSTRA ******* db/73

Sa posvetom 1936 godina izdanja

Jack London - Skitnice i probisveti Pustolovine duz zeleznicke pruge Nolit, Beograd, 1937. Mek povez, zastitni omot iskrzan i lepljen, ali je na mestu. 208 strana. RETKO SA OMOTOM! tags: avangarda, nadrealizam, pavle bihalji, pavle bihaly, fotomontaza, socijalna knjizevnost, dzek london...

NOLIT 1966 I izdanje prevashodno bila posveta i potpis autora pa je drugi vlasnik precrtao onog kome je posveta namenjena, a ostavio samo potpis pisca Danojlića odlično očuvana

Izdavač: Narodno delo, Beograd Godina izdanja: 1933. Povez: Tvrd Format: 24 cm Broj strana: 2058 Stanje: Dobro (jedna knjiga ima posvetu, dve potpis, na prednjim listovima smeđe mrlje od starosti) Napomena: Prekoričen originalni, broširan povez

SAVREMENA BIBLIOTEKA zagreb 1939 dobro očuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1927 Rad nagradjen nagradom Arh. Nicifora Ducica Dijalekt ili dijalekat (grč. διάλεκτος [diálektos] — dijalektos) jeste jezički varijetet koji koriste ljudi određene geografske oblasti.[1][2][3] Broj govornika, i veličina oblasti, može se znatno razlikovati. Dijalekt većeg prostranstva može da se sastoji iz posebnih govora, odnosno subdijalekata (ili poddijalekata) koji obuhvataju manje jezičke oblasti. Na drugoj strani, dijalekti koji imaju srodne osobine mogu se grupisati u posebna narečja, odnosno supradijalekate (ili naddijalekate). Dijalekt je potpun sistem za govornu komunikaciju (ali ne neophodno i pisanu) sa svojim rečnikom i/ili gramatikom. Konceptualno, dijalekti mogu biti: sociolekti, varijeteta jezika kojim govori određena socijalna klasa, standardni jezici, koju su standardizovani radi upotrebe u javnosti (npr. pisani standard), žargoni, koji se razlikuju u rečniku, i sleng. Varijeteti jezika kao što su dijalekti, idiolekti i sociolekti mogu se razlikovati ne samo po rečniku i gramatici, već i po fonologiji (uključujući prosodiju). Ako su razlike samo u fonologiji, za ovakve dijalekte koristi se termin da su akcentski varijetet, umesto varijetet ili dijalekt. Dijalekt se može odnositi na bilo koji od dva izrazito različita tipa lingvističkih fenomena: Jedna upotreba se odnosi na raznovrsnost jezika koja je karakteristika određene grupe govornika tog jezika.[4] Prema ovoj definiciji, dijalekti ili varijeteti određenog jezika su usko povezani i, uprkos svojim razlikama, najčešće su međusobno razumljivi, posebno ako su bliski jedan drugom na dijalekatskom kontinuumu. Termin se najčešće primenjuje na regionalne govorne obrasce, ali dijalekt može biti definisan i drugim faktorima, kao što su društvena klasa ili etnička pripadnost.[5] Dijalekt koji je povezan sa određenom društvenom klasom može se nazvati sociolektom, dijalekt koji je povezan sa određenom etničkom grupom može se nazvati etnolektom, a geografski/regionalni dijalekat se može nazvati regiolektom[6] (alternativni termini uključuju `regionalekt`,[7] `geolekt`,[8] i `topolekt`[9]). Prema ovoj definiciji, svaki varijetet datog jezika može se klasifikovati kao „dijalekat“, uključujući sve standardizovane varijante. U ovom slučaju, razlika između „standardnog jezika“ (tj. „standardnog“ dijalekta određenog jezika) i „nestandardnih“ (narodnih) dijalekata istog jezika je često proizvoljna i zasnovana na društvenim, političkim, kulturnim ili istorijskim razmatranjima ili rasprostranjenosti i istaknutosti.[10][11][12] Na sličan način, definicije pojmova „jezik“ i „dijalekt“ se mogu preklapati i često su predmet debate, pri čemu je diferencijacija između ove dve klasifikacije često zasnovana na proizvoljnim ili sociopolitičkim motivima.[13] Međutim, termin „dijalekt“ je ponekad ograničen na „nestandardnu raznolikost“, posebno u nespecijalističkim okruženjima i neengleskim lingvističkim tradicijama.[14][15][16][17] Druga upotreba termina „dijalekt“, specifična za kolokvijalne sredine u nekoliko zemalja kao što su Italija[18] (vidi dijaleto[19]), Francuska (vidi patva), veći deo istočne centralne Evrope,[20] i Filipini,[21][22] nosi pežorativni prizvuk i podvlači politički i društveno podređen status nenacionalnog jezika jedinstvenom službenom jeziku zemlje. U ovom slučaju, ovi „dijalekti“ nisu stvarni dijalekti u istom smislu kao u prvoj upotrebi, jer ne potiču iz politički dominantnog jezika i stoga nisu jedan od njegovih varijeteta, već su evoluirali na poseban i paralelan način, i stoga mogu bolje odgovarati kriterijumima različitih stranaka za poseban jezik. Ovi „dijalekti“ mogu biti istorijski srodni i deliti genetske korene u istoj potporodici kao dominantni nacionalni jezik i mogu čak, u različitom stepenu, deliti neku zajedničku razumljivost sa ovim potonjim. Međutim, u tom smislu, za razliku od prve upotrebe, ovi „dijalekti“ se mogu bolje definisati kao odvojeni jezici od standardnog ili nacionalnog jezika, a standardni ili nacionalni jezik se sam po sebi ne bi smatrao „dijalektom“, jer je dominantan jezik u određenoj državi, bilo da se radi o jezičkom prestižu, društvenom ili političkom (npr. službenom) statusu, prevlasti ili rasprostranjenosti, ili svemu navedenom. Termin „dijalekt“ koji se koristi na ovaj način implicira političku konotaciju, koja se uglavnom koristi za jezike niskog prestiža (bez obzira na njihov stvarni stepen udaljenosti od nacionalnog jezika), jezike kojima nedostaje institucionalna podrška ili one za koje se smatra da su „neprikladni za pisanje”.[23] Oznaka „dijalekt“ se takođe popularno koristi za označavanje nepisanih ili nekodifikovanih jezika zemalja u razvoju ili izolovanih područja,[24][25] gde bi lingvisti preferirali termin „narodni jezik“.[26] Standardni i ne-standardni dijalekt Standardni dijalekt (takođe pod imenom „standardizovan dijalekt“, „standardni jezik“, „standardizovan jezik“, „književni jezik“ u nekim zemljama) je dijalekt koga podržava institucija. Ova podrška može da uključuje podršku od strane države; predstavljen kao „pravilan“ oblik jezika u školama; za koga postoje gramatike, rečnici, i udžbenici koji postavljaju „pravilan“ govorni i pisani oblik; česta formalna upotreba u literaturi korišćenjem ovog dijalekta (proza, poezija, itd.). Mogu da postoje standardni dijalekti povezani sa jezikom. Na primer, standardni američki engleski, britanski engleski, standardni indijski engleski mogu biti smatrani kao standardni dijalekti engleskog jezika. Nestandardan dijalekt, kao i standardan dijalekt, ima potpun rečnik, gramatiku i sintaksu, ali ne i dobrobit institucije koja ga podržava.

Opis Ilija Goleniščev Kutuzov Savremenik srpske književne zadruge 1937

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan Meštrović (15. 8. 1883 – 16. 1. 1962) je bio jugoslavenski i hrvatski kipar i arhitekta. Prema nekima je među najvećim kiparima religioznih motiva od renesanse do danas. Meštrović je rođen u malom gradu Vrpolje u Slavoniji, ali je svoje djetinjstvo proveo u selu Otavice u Dalmaciji (oba mjesta su se u to vreme nalazila u Austro-Ugarskoj). Kao dijete, Meštrović je slušao epsku poeziju, narodne pjesme i historijske balade, dok je čuvao ovce. Rođen je u seoskoj katoličkoj porodici, a njegova religioznost oblikovala se pod uticajem pučke religioznosti, Biblije i kasnog Tolstoja. Sa šesnaest godina, Harold Bilinić, kamenorezac iz Splita, prepoznao je njegov talenat i uzeo ga je za šegrta. Njegov umjetnički talent razvio se gledanjem znamenitih građevina Splita, uz pomoć pri školovanju Bilinićeve supruge, koja je bila profesor u srednjoj školi. Uskoro, pronašli su jednog bečkog vlasnika rudnika, koji je financirao Ivanovo preseljenje i školovanje u Beču. Morao je u nakraćem roku naučiti njemački jezik i prilagoditi se novoj sredini, ali je uprokos brojnim problemima završio studije. Svoju prvu izložbu priređuje 1905. godine u Beču sa grupom Secesija, uz primjetan uticaj stila Art Nove. Njegov rad je ubrzo postao popularan i Meštrović počinje da zarađuje dovoljno za sudjelovanje na internacionalnim izložbama, na koje je putovao sa svojom suprugom Ružom Meštrović.... Kosta Strajnić (Križevci, 29. svibnja 1887. – Dubrovnik, 23. srpnja 1977.) bio je hrvatski povjesničar umjetnosti, konzervator i mecena. Životopis 29. svibnja 1887. rođen u Križevcima u građanskoj obitelji. Prve poduke iz slikarstva i povijesti umjetnosti dobiva od starijeg brata, te slikara Izidora Junga u bjelovarskoj gimnaziji 1906. – 1907. studira slikarstvo u Beču u privatnoj školi Heinricha Strehblowa 1907. – 1911. studira slikarstvo u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt u klasi Bele Čikoša Sessije i Mencia Clementa Crnčića 1911. – 1912. studira u Beču povijest umjetnosti i estetiku na Institutu za povijest umjetnosti kod poznatog znanstvenika Josefa Strzygowskog 1913. u Zagrebu vodi javnu polemiku s Antunom Gustavom Matošem, te slikarom Roberom Auerom i arhitektom Rudolfom Lubynskim 1913. – 1914. živi u Beogradu gdje radi na projektu kulturnog zbližavanja južnoslavenskih naroda 1914. početkom Prvog svjetskog rata interniran je u Zagrebu 1916. sudjeluje u osnivanju kulturne manifestacije Proljetni salon i objavljuje svoje prve dvije knjige: `Tomislav Krizman` i `Umjetnost i žena`. 1916 – 1917. ponovno je u Beču gdje nastavlja studij povijesti umjetnosti i estetike 1918. objavljuje svoju knjigu eseja `Studije` 1919. objavljuje monografiju o Ivanu Meštroviću, prvu takvu monografiju o velikom umjetniku, i fotomonografiju `Srpske zadužbine` 1918. – 1920. živi u Pragu 1920. objavljuje monumentalnu monografiju o arhitektu Josipu Plečniku, te knjižicu o kiparu Petru Pallaviciniju 1920 – 1922. živi u Parizu gdje se susreo s vodećim ličnostima i strujanjima moderne umjetnosti 1924. vjenčao se sa slikaricom Jovankom Marković iz Zemuna 1925. boravi u Parizu zbog međunarodne izložbe dekorativnih umjetnosti (Art Deco) 1926. objavio knjigu `Svetosavski hram` u kojoj kritizira kulturnu politiku tadašnje države 1922. – 1928. živi najviše u Pragu, ali je u tom razdoblju boravio po nekoliko mjeseci u Krakovu i Varšavi, a putuje i po čitavoj Europi 1928. na nagovor Ivana Meštrovića i Marka Murata doseljava se u Dubrovnik i zapošljava kao pomoćnik konzervatora starina u Nadleštvu za umjetnost i spomenike. Odmah radi na formiranju likovne scene okupljajući oko sebe mlade likovne talente 1930. objavljuje programatski članak `Čuvajmo Dubrovnik` s podnaslovom `Spašavajmo njegov historijski i umjetnički karakter` 1930. vodi javnu polemiku oko zaštite spomenika kulture u Dubrovniku i modernoj arhitekturi, a završio je na sudu zbog javne kritike arhitektonskog projekta o nadogradnji hotela Excelsior. Uz podršku velikog dijela stručne i široke javnosti oslobođen je svih optužbi. U listopadu iste godine objavljuje knjigu `Dubrovnik bez maske`. 1930. – 1931. vodi javnu raspravu sa splitskim novinarom don Vinkom Brajevićem o modernoj arhitekturi na jadranskoj obali, te o čuvanju arhitektonskog nasljeđa u zaštićenim povijesnim cjelinama 1931. zajedno s don Vinkom Brajevićem objavljuje knjigu `Misli o čuvanju dalmatinske arhitekure` 1932. nakon umirovljenja slikara i konzervatora Marka Murata postaje glavni konzervator dubrovačkih spomenika. Na toj funkciji ostaje do 1941. godine 1934. na Strajnićev nagovor u Dubrovnik se doseljava arhitekt Nikola Dobrović koji trajno stvara u gradu i okolici do početka Drugog svjetskog rata 1935. – 1936 vodi polemiku s dubrovačkim slikarom Atanasijem Popovićem o modernom slikarstvu u kojoj su mu i državne institucije i dio likovnih umjetnika dali za pravo 1937. organizira izložbu satire u Sponzi na kojoj su sudjelovali mnogi poznati karikaturisti. Izložba je trebala biti poticaj za stvaranje muzeja humora u Dubrovniku 1940. sudjeluje u organizaciji izložbe starog dubrovačkog slikarstva 1941. – 1944. živi povučeno u Dubrovniku i u svom domu pruža utočište Otonu Postružniku i drugim antifašistički orijentiranim umjetnicima 1944. – 1945. provodi zimu na Visu gdje je radio kao prevoditelj 1945. nakon dugogodišnjih nastojanja osnovana je dubrovačka Umjetnička galerija, kojoj je postao prvi ravnatelj i inicijalni donator 1948. – 1949. bio je ravnatelj Galerije umjetnina u Splitu 1953. autor je postava Muzeja ikona pravoslavne crkvene općine u Dubrovniku 1954. nakon višegodišnjeg predanog rada obradio je i objavio katalog grafičke zbirke Biblioteke i zbirke Baltazara Bogišića u Cavtatu, te je postavio prigodnu izložbu grafika 1960. u Umjetničkoj galeriji Dubrovnik postavljena je izložba akvarela i grafike domaćih i stranih autora iz njegove umjetničke zbirke 1970. nakon smrti supruge povlači se iz javnog života. Pokušaj donacije gradu bogate umjetničke zbirke i biblioteke koju je skupljao cijeli život nije uspio 23. srpnja 1977. umro u Dubrovniku

SVETO PISMO Staroga I Novoga Zavjeta. Preveo Stari zavjet GJ. Daničić Novi zavjet preveo Vuk Stefanović Karadžić U Budim Pešti Izdanje Britanskoga i inostranoga Biblijskoga Društva. Izdanje iz 1874. Knjiga je kompletna,oštećenja su vidljiva na slikama. RARITET!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! II knjiga (krivicna dela protiv opstih dobara) Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.

Vuk Stefanović Karadžić VUKOVA KNJIGA 1-2 1934 Autor: Vuk Stefanović Karadžić Izdavač: SKZ Srpska Književna Zadruga brojevi 234 i 249 Godina izdanja: 1934 Broj strana: 178 + 144 Format: 19 x 13cm Povez: Tvrdi povez Opis i stanje: Sadržaji na slici, veoma dobro očuvano 22.04.2024.

Dobra - Vidi sliku 238 grama 248 strana 1923 godina

Dobro očuvana sa znacima starosti 262 grama 232 strane

VOJVOĐANI O VOJVODINI Vojvođani o Vojvodini : povodom desetogodišnjice oslobođenja i ujedinjenja Udruženje Vojvođana, 1928 (Beograd : Mlada Srbija) Fizički opis 74 str. ; 27 cm Udruženje Vojvođana, uglavnom sastavljeno od akademske omladine iz Vojvodine, smatralo je, da ima dužnost na i pravo, da, posle prve desetogodišnjice od Oslobođenja i Ujedinjenja, čuje o prilikama u Vojvodini mišljenje najistaknutijih javnih radnika, koji su, bilo po svojim zaslugama, bilo po sreći ili slučaju, reprezentovali Vojvodinu za ovih deset godina. U svome pozivu umolilo je Udruženje pojedince, da iznesu „svoje mišljenje o prilikama u Vojvodini uopšte, kao i načinima da se ove poprave na opštu korist, državnu i nacionalnu, kao i same Vojvodine. Poziv je poslan 23. novembra o. g., sa molbom da se odgovor na ovo pitanje pošalje najduže do 15. decembra o. g. Ovakav poziv su dobili i odgovorili G. G.: Radivoje Vrhovac, predsednik Matice Srpske; Milutin Jakšić, prof. Bogoslovije u pensiji; Dr. Milan Kašanin, književnik; Dr. Mirko Kosić, prof. Pravnog fakulteta u Subotici; Dr. Stevan Kraft, narodni poslanik; Dr. Georgije Letić, episkop temišvarski; Todor Manojlović, književnik; Radoslav Marković, prota; inž. Daka Popović, Ministar agrarne reforme; Dr. Dušan Popović, docent Universiteta u Beogradu; Dr. Laza Popović, prof. Universiteta u Zagrebu; Dr. Nikola Radojčić, prof. Universiteta u Ljubljani; Rafajlo Rodić, nadbiskup beogradski; Isidora Sekulić, književnik; Vasa Stajić, profesor; Dr. Stanoje Stanojević, prof. Universiteta u Beogradu; Jan Čajak, književnik i Dr. Slavko Šećerov, narodni poslanik. Pored ovog poziva, Udruženje je u okviru ovog pitanja htelo da čuje mišljenje najpozvatijih i u nekim naročitim pitanjima. Tako su, episkop G. Dr. G. Letić i G. Milutin Jakšić, bili pozvani, da odgovore na postavljeno pitanje, ali naročito obzirom na pravoslavnu crkvu; nadbiskup G. R. Rodić obzirom na katoličku crkvu; G. J. Čajak obzirom na Slovake; G. I. Varadi obzirom na Mađare i G. S. Kraft obzirom na Nemce. Udruženje je iskreno želelo, da čuje mišljenje pozvanih, ali, nažalost, u tome nije potpuno uspelo, jer je jedan znatan broj bio ili sprečen ili odbio da odgovori. Udruženje sa žalošću konstatuje, da nije uspelo da čuje mišljenje – o osnovnim pitanjima državnim i nacionalnim, naročito obzirom na prilike u Vojvodini – onih, koji su imali smelosti da za ovih deset godina reprezentuju Vojvodinu u upravi zemlje, dakle od ljudi, koji su bili u prvom redu dužni da na ova pitanja dadu odgovor. Isto tako Udruženje nije uspelo da dobije odgovor od onih, koji su trebali da odgovore u ime Mađara. Kako su pojedinci shvatili i odgovorili na postavljeno pitanje, to je njihova stvar; Udruženje samo verno predaje javnosti njihovo mišljenje, koje su oni napisali i potpisali. Odgovori su štampani redom kojim su stizali. Na poziv nisu odgovorili G. G.: Lajčo Budanović, apostolski administrator; Dr. Imre Varadi, nar. poslanik; Dr. Tedeon Dunđerski, biv. predsednik Matice srpske; Dr. Aleksa Ivić, prof. Pravnog fakulteta u Subotici; Dr. Slavko Miletić, ministar na rasp.; Dr. Fedor Nikić, prof. Pravnog fakulteta u Subotici; Veljko Petrović, književnik; Dr. Svetislav Popović, ministar na rasp.; Dr. Jovan Radonjić, prof. Universiteta u pens.; Blaško Rajić, biv. nar. poslanik; Dr. Radivoj Simonović, lekar; Svetozar Stanković, ministar na rasp. i Dr. Deneš Strelicki, nar. poslanik. Udruženje se nada, da će javnost ovu akciju ispravno shvatiti i razumeti. Svojim radom ono želi da učini svoj kraj naprednim i zadovoljnim, na opštu korist nacionalnu i državnu, a to mu se ne može zameriti. pojedini listovi se razašili od poveta ali su svi na broju

Издања српске краљевске академије 1937-1939. Издато у Београду 1940. Преглед по књигама. Одлично очувано. Има понегде подвлачено али није ништа оштећено.

Кавкаски ђаци, кратка проза, непознат аутор и година издања. Народна просвета, Београд, Ружичасте књиге за младеж. Одлично очувана, без оштећења.

05692) CVIJIĆEVA KNJIGA , Srpska književna zadruga Beograd 1927 , sadržaj: Jovan Cvijić, od d-ra B. Milojevića. Jovan Cvijić i naša nauka o narodu, od d-ra J. Erdeljanovića. Granice i sklop naše zemlje. Seobe i etnički procesi u našem narodu. O osnovama južnoslovenske civilizacije. O nacionalnom radu. Karst i čovek. Značaj Bosne i Hercegovine za srpski narod. O iseljavanju bosanskih muhamedanaca. Dalmacija. Šumadija. Psihičke osobine Šumadinaca. Centralna balkanska oblast i balkansko teritorijalno jezgro. Ohridsko jezero. tvrd povez, format 13,5 x 19 cm , ćirilica, 131 strana