Ženski portret, tempera na papiru, dimenzija 50x70cm iz 1980. godine. Signiran dole levo. Kupljen direktno od autora u godini nastanka. Pod staklom. Potrebno preramljivanje ili fiksiranje postojećeg rama.

omiljeni slikar pisca Jovana Radulovica iz Bukovice i Ravnih Kotara za koga niste ni culi. Njegovi radovi su ektremno retki, a ime mu je: Dusan BRKIC (Obrovac, 6. april. 1913 - Beograd, 28. juli 2000) Obrovac, Zrmanja ili drugi krajiski motiv akvarel 36 x 52 cm plus ram potpis dole levo Verovatno je sledeci tekst razlog zasto se o njemu u javnosti malo zna, jer da nije bilo Dusana Brkica granica izmedju Hrvatske i Srbije, navodno, danas bi bila u Zemunu... Датум и време објављивања: 9.3.2013 10:38 Како је Душан Бркић сачувао Срем у Србији Висило је о концу, Хрватска је била одлучна да узме Срем, са Земуном, комунисти у Београду су ћутали, и данас би ушће Саве у Дунав вероватно била погранична зона да се у ту причу, у Загребу, није умешао један Србин из Обровца Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали „административне линије“ између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославију, Србија је добро и прошла, имајући у виду ко је бранио њене интересе. Осим што су јој натоварили два тега у виду аутономних покрајина – Војводина и Косово и Метохија – Србија је замало остала без једног дела данашње Војводине, упркос томе што је већ било припремљено додељивање Барање Хрватској, Барање која је до 1945. године административно, географски и животно саставни део Војводине. Али, хрватске интересе бранили су мозгови са далекосежним плановима, мозгови који су знали да ће тада исцртане линије кад-тад постати државне, међународно признате границе. Комунисти су тих година делимично – у целости је било неизводљиво – остварили програмске смернице са Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену, али су припремили терен да се тај застрашујући, антисрпски Програм, једнога дана оствари. СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ НИЈЕ ПОЗНАТО… Догодило се то 1991. године. Остали су још само радови на пројекту осамостаљења Војводине, а ту се ствари убрзавају, игранка је почела, а све ће, у виду ултимативног испуњења захтева за стварање „републике Војводине“ осванути на столу Владе Србије, пошто Србија добије датум отпочињања преговора за чланство у ЕУ. Српској јавности није познато, чак ни неким историчарима, да су Срем и делови Бачке, териториједанашње Војводине и Србије, за мало ушли у састав Републике Хрватске. То би се и догодило да није било Душана Бркића, Србина из Хрватске. По окончању ратних операција, док су поражени, гладни, потпуно изгубљени војници Вермахта лутали друмовима Европе или у сабирним логорима за ратне заробљенике чекали да виде шта им доноси судбина, југословенски комунисти, победници у грађанском рату, утврђивали су власт и делили тек освојену државу. У Београду се гнездила елита КПЈ, са својим „папом“ на челу. Знали су да им главна опасност прети од памети и традиције са српским предзнаком, па је грађански слој српског друштва тих првих месеци по завршетку рата, уништаван систематски, педантно, све док посао није окончан. Они који су реално могли, а било их је више десетина хиљада, да засметају новој идеологији и новим владарима, да стану на пут остварењу давно зацртаних планова, завршили су у гробу. Нешто мало је претекло у иностранство, али је многе од њих стигла удбашка рука. За то време хрватски комунисти радили су исти посао у својој авлији. И тамо, у Хрватској, требало је изоловати и држати под контролом „српски вирус“. Тито је у Београду, ту се ломи српска кичма, а у Хрватској, где су српске ране још биле отворене и крваве, давно утврђене послове преузима Владимир Бакарић. Одлуке ЗАВНОХ-а гурнуте су у орман и закључане, Србима се дозвољава само да буду Срби, али се одбацује свака могућност озакоњења њихових институција, територијална заокруженост простора где су у већини или где су у већини били пре геноцида проведеног од стране Независне Државе Хрватске. Повремена окупљања су дозвољена, ћирилица у срединама са српском већином такође, али све остало се лагано потапа и гура испод прекривача на којем пише „братство и јединство“. РЕШЕЊЕ ЗА „МУКУ“ Српски крајеви; Банија, Кордун, Лика, Далматинска Загора, Славонија… падају у други план у вези са питањем електрификације, подизања индустријских капацитета, путева. Морамо, говорио је Бакарић, да подигнемо она места где је усташки покрет био снажан, да тај народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашој Страни – умиривао је Бакарић, звани Свилени, повремене гласове упозорења, који су долазили са терена. Ратни хероји Срба из Хрватске, генерали, пуковници, сагињу главе и ћуте. Почетак пропасти сопственог народа гледају из тек добијених станова у Загребу и Сплиту. Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања. Неке од њих Бакарић и Стево Крајачић, само да би ослабили српску компактност у Хрватској, шаљу у Београд где су их дочекале туђе виле по Дедињу, београдском брду на којем су се већ угнездили црногорски и босански генерали. Тако је за веома кратко време у Хрватској створена клима повољна да се активирају нека додатна територијална питања. Свесни да српско становиште не постоји, да интересе Срба и Србије нико не брани, хрватски комунисти и партизани излазе са ставом да је ионако масакрирана Србија територијално превелика (самим тим и опасна), па излазе са „решењем“ за ту муку. Владимир Назор, песник и председник ЗАВНОХ-а износи у Загребу мишљење да би цео Срем, заједно са Земуном, морао да припадне Републици Хрватској. Баш као што је било за време трајања Павелићеве НДХ. Отворено га подржава Андрија Хебранг, у то време код Хрвата омиљенији него Бакарић. На једном од сусрета са највишим партијским руководиоцима Тито изјављује да на тим питањима нова власт мора да буде опрезна, али нема дилеме око ширења Хрватске на рачун Србије. Није баш за то да се Хрватској додели цео Срем, већ само његов западни део, али Барања, тврдио је, никако не сме територијално да припадне Србији, с тим што би Сомборски и Суботички округ морао да уђе у састав Хрватске – казао је Тито. ВИСОКА ЦЕНА ЈЕДНОГ УСПЕХА То би се, нема сумње и догодило да није било једног човека који ће касније за своје ставове из тих дана платити високу цену. У питању је Душан Бркић. Рођен 1913. године у Обровцу, Бркић пре Другог светског рата уписује и завршава Правни факултет у Београду. Прихвата идеју комунизма и са првим данима немачке окупације одлази на простор НДХ, где се ставља на располагање партијском врху и партизанском покрету. Ради на подизању устанка у Славонији, обављао је и дужност политичког комесара Првог славонског корпуса. Био је већник АВНОЈ-а и члан Извршног одбора ЗАВНОХ-а. После рата, у првој влади Социјалистичке Републике Хрватске, министар правосуђа је Душан Бркић. У трагању за новим знањима, а гоњен унутрашњим уметничким потребама, Бркић наставља да се школује, па на Филолошком факултету најпре завршава енглески језик, а потом на Педагошкој академији у Београду сликарство и вајарство. За разлику од других Срба из Хрватске, интелектуалаца и оних који то нису били, а рат их је избацио на површину друштвених и политичких догађања, Бркић одбија да ћути пред антисрпским тенденцијама нове државе. Улази у отворени сукоб са Владимиром Бакарићем. Чувши неке од гореспоменутих изјава о повлачењу „административних линија“ између република и народа, Бркић одлази на разговор са Бакарићем и тражи да му овај објасни на основу чега, којих историјских и других права, Хрватска хоће Срем, све до последње стопе Земуна. У данашњим историјским архивима нове Југославије, загребачким и београдским, податак о овом разговору тешко ћете пронаћи, чак и то да је одржан, али његов значај је такав да објашњава управо ово игнорисање. Наиме, Бркић је успео да неутралише амбиције Хрватске да Срем и делове Бачке (Сомборски и Суботички округ) укњижи у своје катастарске књиге. Како је то постигао? Нема материјалних доказа, али из сећања савременика – са једним од њих управо о томе разговарао сам 1990. године у Загребу – може се закључити да је Бркић Владимиру Бакарићу наговестио могућност тражења политичко-територијалне аутономије за Србе у Хрватској уколико Хрватска настави да инсистира на припајању Срема. Све што се касније догађало са Бркићем и његовим јединим саборцима из корпуса угледних Срба из Хрватске, Радетом Жигићем и Станком Ћаницом Опачићем, било је одређено разговорима о унутрашњим територијалним питањима тадашње Југославије, пре свега односима Хрватске и Србије. За разлику од других Срба комуниста, Бркић схвата и одбацује антисрпску линију југословенског комунизма и тражи за свој народ оно што су Хрвати комунисти тражили за свој. Доживљава да њега, Жигића и Опачића издају њихови сународници у врху режима тадашње Хрватске, леђа им окрећу готово сви, српски народ је уплашен и повучен, не схвата ни шта се догађа, ни због чега се његови представници, интелектуалци и високи официри, бивши ратни хероји, понашају како се понашају и тај први и једини послератни покушај Срба да се изборе за стварну равноправност у Хрватској, бива поражен. Сва тројица – Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић завршавају на Голом отоку. Жигић тамо окончава живот, а Бркић се по изласку из затвора сели у Београд. Ту су га, ни крива, ни дужна, 1975. године оптужили за „контрареволуционарно деловање“ и осудили на казну затвора у трајању од осам година. Бркић је умро 2000. године. Као један од мојих највећих пропуста у професионалној каријери бележим то што нисам успео да га наговорим на велики интервју, исповест. Покушао сам, крајем деведесетих, неколико пута, али без резултата. Што би народ казао, нека ми бог опрости ако грешим, али мислим да су ти покушаји пропали зато што је Бркић све до смрти био уплашен човек. Са разлогом. Не знам треба ли Србија само Душану Бркићу да захвали што се данас са Хрватском не граничи ту испод Калемегдана, али да би име овог човека у Београду требало чешће да се спомиње, у то нема никакве сумње. Пише Ратко Дмитровић Извор: ПЕЧАТ besplatna dostava za srbiju, prodavac ne ucestvuje u troskovima dostave za inostrane adrese.

Retke su glumacke nagrade poput americkog Oskara, a sad i neko sa kupinda moze postati srecni vlasnik nagrade prvaka lepote govora Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i to za dzabalesku! Original nagrada za lepotu govora „Dr Branivoj Đorđević“ u bronzi ciji je dizajn osmislio i izvajao skulptor Ljubisa Mancic potpisana je u bronzi a sa kutijom ima tezinu od 1092 grama!!!! Visina bronze iznosi 11, sirina je 10,5 cm. Vrh za kolekcionare i ljubitelje! Neki od dosadasnjih dobitnika bili su: Vojin Cetkovic, Vojislav Brajovic, Andjelika Simic, Nataša Tapušković, Radovan Vujović, Nikola Vujović, Sloboda Mićalović Ćetković ...

Dva ulja na kartonu slikano na obe strane (sa obe strane, obostrano) Na jednoj strani nalazi se potpis M. Sablic Opatija dole levo dimenzije slika su: 26 x 20 odnosno 20 x 26 cm Reklo bi se da su radovi nastali izmedju 1920. i 1950. godine XX veka Zapis na poledjini potpisanog rada, videti slike

Slika meri oko 20,5 x 20,5 cm plus ram. Potpis dole desno. Certifikat.

Portret iste zenske osobe prodavan je u katalogu MadlArta pod imenom autora Krstic. ulje oko 36 x 31 cm plus ram

-Ulje na platnu -Dimenzije : 130x65 cm -Autor : Kristijan Olah -Godina : 2019 Slika se ne mora uramljivati, ivice su ofarbane i stavljena je zakacaljka Sliku saljem nakon uplate na racun ili postnetom 20% od iznosa

ULJE NA DRVETU,SLIKA IZ 1924. GODINE - 29 X 35 cm.

Ulje na platnu, kasirano na karton (restaurirano). Slika je potpisan i star preko 100 godina. Dimenzija 38 x 25 cm.

Dimenzije slike bez rama 45cm x 35cm. Prodaje se uramljena.

Vrlo povoljno uljana slika autora Vladan Micic Micke Princeza, 2012 uljana slika 39,4 x 29,2 cm (navedene dimenzije su dimenzije bez rama) signirana i datirana

Jako stara grafika nemacka kraj IX veka. Iz oko 1895. Godine. Umetnik Dollniger - Dollnigol. Nemogu lepo da procitam

...............kafidzoku i citate novine. PO RECIMA AUTORA PRAVI RARITET Autor i autorova supruga su potvrdili autenticnost ovog rada o cemu svedoci i snimak komunikacije putem elektronskog zapisa koji ce buduci srecni vlasnik dobiti. Milan Marinkovic Cile 95 je stigao, 1971 tus 24 x 17 cm potpisan i datiran

Vladan Micic Micke Ratnik i Princeza, 2015 uljana slika 26,4 x 25,1 cm (navedene dimenzije su dimenzije bez rama) signirana i datirana

Biblioteka Muzeji sveta 1-20 1. Vatikanski Muzeji - Rim 2. Britanski Muzej - London 3. Luvr - Priz 4. Umetničko Istorijski Muzej - Beč 5. Prado - Madrid 6. Rejksmuzeum - Amsterdam 7. Egipatski Muzej - Kairo 8. Brera - Milano 9. Nacionalna Galerija - London 10. Stara Pinakoteka - Minhen 11. Antropološki Muzej - Meksiko 12. Narodni Muzej - Beograd 13. Umetnički Muzej - Budimpešta 14. Pompeja I Njeni Muzeji 15. Ermitaž Lenjingrad 16. Arheološki muzej Atina 17. Galerija slika Dresden 18. Umetnički muzej Sao Paolo 19. Metropoliten muzej Njujork 20. Muzej lepih umetnosti Boston Izdavač: Vuk Karadžić Beograd, Mladost Zagreb godina:1978/1990 povez: tvrd 29cm. ilustracije u boji. Očuvanost: Veoma dobra, neznatno oštećenje omota.

SVI MUZEJI KOJI SU KOD NAS IZAŠLI NA SRPSKOM JEZIKU, ĆIRILICA, VEOMA DOBRO OČUVANI

Requires Expansion Slot Standard PCI Express 4.0 x8Video Chipset AMD Radeon RX 6600GPU Core Name NAVI 23GPU Core Speed 1626 MHzGPU Core Speed Boost 2491 MHzGPU Quantity 1Stream Processors Quantity 1 x 1792Compute Units Quantity 28Texture Mapping Unit Quantity 1 x 112Render Output Units Quantity (ROP) 1 x 64Maximum Resolution 7680x43202D 3D karakteristike Dolby TrueHD and DTSHD Master Audio Support AMD Eyefinity AMD Virtual Super Resolution (VSR) AMD Frame Rate Target Control (FRTC) Real-Time Ray Tracing AMD FreeSync AMD Radeon ReLive AMD Radeon Image Sharpening AMD Radeon Freesync 2 HDR AMD FidelityFX Video Streaming up to 8K AMD Radeon Anti-Lag RDNA 2 Architecture AMD Smart Access MemoryAPI Supports OpenCL DirectX 12.0 OpenGL 4.5Video Memory Type Video Controller MemoryMemory Type GDDR6 SDRAMInstalled Video Memory Storage Capacity 1 x 8 GBVideo Memory Speed 14 GbpsMemory Bus Bandwidth 1 x 128 bitMemory Bandwidth 1 x 256 GB sHDMI Interface Quantity 1HDMI Interface Connector Type HDMI (Type A)DisplayPort Interface Quantity 3PSU Output Power Required 550 WCooling System Type VGA Cooler (Double Slot)Card Slot Width 2 slotIncluded Accessories User GuideDepth (mm) 241 mmHeight (mm) 41 mmWidth (mm) 131 mmWarranty Products Returnable YesWarranty Term (month) 36 month(s)Warranty validation Criteria Serial NumberPack Weight Brutto (kg) 1 kgPack Weight Netto (kg) 1 kgPieces in pack 1Box Weight Brutto (kg) 10 kgRetail Packaging Net Weight Carton 0.01 kgRetail Packaging Net Weight Plastic 0.01 kgPacks in Box 10Package Type RetailEAN Code 840191500015

Drveno, potpuno bezbedno kandilo. Ručno rezbareno od orahovog drveta. Isporučuje se kandilo, nosač i čaša za ulje. Svako kandilo u kolekciji je unikatno. https://www.politika.rs/sr/clanak/395900/Plamicak-koji-obasjava-dusu https://www.facebook.com/pravoslavnakandila/

Zoran Petrović - Maja: KLAVIR IX Akril na posebno grundiranom kartonu, 2001.god. Potpis (inicijali) dole levo. Dimenzije: 34 x 43 cm Poseban POPUST ZA KOLEKCIONARE (ili buduće kolekcionare) u slučaju kupovine više slika. Preuzimanje slike moguće je lično, u ateljeu autora, u Beogradu, ulica Vojvode Stepe. Slanje isključivo PostExpress-om, uz prethodnu uplatu. ZORAN PETROVIĆ-MAJA, akademski slikar, rođen u Beogradu, 1956. godine, gde i sada živi i radi. Posle studija boravio je u Nemačkoj, u Frankfurtu, gde se prikljucuje umetničkoj, multimedijalnoj grupi T.M. (Transcendental Meditation), i radi na performansima, videu i stripu. 1990. godine vratio se u Beograd, gde je osnovao likovnu grupu “Crtaj kao što pišeš”, sledeći osnovnu ideju Vukove jezičke reforme, pretočenu u likovni jezik. Bavi se i likovnim unapređenjem ćiriličnog slova i pisma, kao i originalnošću ličnog rukopisa, pisanog i likovnog, ukazujući da je svaki čovek originalan i samo jedan takav. Iste godine u saradnji sa Nedom Arnerić, njenom galerijom “Atrijum” i najpoznatijom beogradskom “Galerijom Kulturnog centra” u Knez Mihajlovoj ulici, pokrece akciju „Šansa za neafirmisane“, koja je trajala do 2006. godine i afirmisala oko 30-ak najtalentovanijih mladih umetnika. Pored upornog rada na podršci mladim umetnicima, Zoran Petrović posvetio se i humanitarnom radu: 1993. godine prikupio je znatan broj slika, kao donacije najpoznatijih srpskih slikara, i organizovao aukciju u Atini. Prikupljen novac utrošen je na lečenje srpskih ranjenika u Grčkoj. Dobitnik je više nagrada i priznanja. Radovi Zorana Petrovića-Maje nalaze se u brojnim privatnim i javnim kolekcijama širom Srbije. Slikar pažljivo vodi evidenciju o sudbini svojih slika, i za sada poseduje podatke o oko dvadeset kolekcionara kod kojih se njegove slike nalaze, od kojih četvoro poseduje i više od deset slika. Trenutno, preko dvadeset radova izloženo je u prestižnoj londonskoj galeriji `Londonart`. (90/16-kp/216)

Proizvod iz grupe: Matične ploče Proizvođač: GIGABYTE Garancija: Zakonska saobraznost 24 meseca

Zoran Petrović - Maja: VIZANTIJSKO NASLEĐE XI Enkaustika na platnu kaširanom na drvenu ploču, 2016. god. Potpis (inicijali) dole desno. Dimenzije: 36 x 50 cm Slika je rađena tehnikom enkaustike, starom slikarskom tenikom koja se upotrebljavala još u starom Egiptu, Grčkoj i Rimu, i čija originalna receptura ni do danas nije otkrivena u svim detaljima. Kombinuju se boje na uljanoj podlozi i boje na vodenoj bazi koje se mešaju sa rastopljenim voskom. Nanosi se u slojevima, čime se postiže efekat vremenske patine, pri čemu svaki prethodni sloj mora biti u potpunosti osušen, tako da je rad dugotrajan, zahtevan i spor. Tehnika je danas u upotrebi kod samo nekoliko modernih slikara, i to u modifikovanom obliku. Kod nas je poznaju i ponekad koriste samo neki restauratori, od kojih je i autor učio ovu tehniku. Poseban POPUST ZA KOLEKCIONARE (ili buduće kolekcionare) u slučaju kupovine više slika. Preuzimanje slike moguće je lično, u ateljeu autora, u Beogradu, ulica Vojvode Stepe. Slanje isključivo PostExpress-om, uz prethodnu uplatu. ZORAN PETROVIĆ-MAJA, akademski slikar, rođen u Beogradu, 1956. godine, gde i sada živi i radi. Posle studija boravio je u Nemačkoj, u Frankfurtu, gde se prikljucuje umetničkoj, multimedijalnoj grupi T.M. (Transcendental Meditation), i radi na performansima, videu i stripu. 1990. godine vratio se u Beograd, gde je osnovao likovnu grupu “Crtaj kao što pišeš”, sledeći osnovnu ideju Vukove jezičke reforme, pretočenu u likovni jezik. Bavi se i likovnim unapređenjem ćiriličnog slova i pisma, kao i originalnošću ličnog rukopisa, pisanog i likovnog, ukazujući da je svaki čovek originalan i samo jedan takav. Iste godine u saradnji sa Nedom Arnerić, njenom galerijom “Atrijum” i najpoznatijom beogradskom “Galerijom Kulturnog centra” u Knez Mihajlovoj ulici, pokrece akciju „Šansa za neafirmisane“, koja je trajala do 2006. godine i afirmisala oko 30-ak najtalentovanijih mladih umetnika. Pored upornog rada na podršci mladim umetnicima, Zoran Petrović posvetio se i humanitarnom radu: 1993. godine prikupio je znatan broj slika, kao donacije najpoznatijih srpskih slikara, i organizovao aukciju u Atini. Prikupljen novac utrošen je na lečenje srpskih ranjenika u Grčkoj. Dobitnik je više nagrada i priznanja. Radovi Zorana Petrovića-Maje nalaze se u brojnim privatnim i javnim kolekcijama širom Srbije. Slikar pažljivo vodi evidenciju o sudbini svojih slika, i za sada poseduje podatke o oko dvadeset kolekcionara kod kojih se njegove slike nalaze, od kojih četvoro poseduje i više od deset slika. Trenutno, preko dvadeset radova izloženo je u prestižnoj londonskoj galeriji `Londonart`. (94/7-KP/320)

Milan Atanaskovic, Ptice otisak 3/5 dimenzije 39x35 ramom 53x48 akademski slikar zivi i stvara u Francuskoj

Format 2.5" Konekcija SATA III Kapacitet 2 TB Brzina čitanja do 520 MB/s Brzina pisanja do 430 MB/s Vaše ime Komentar Ocena: Pošalji

Dimenzije slike su 27x38 cm. a sa ramom 45x55 cm.

UT2200E desktop UPS 2200VA/1320W, line-interactive, output Schuko x 4, input Schuko, AVR, USB, LED indikatori, zvučni alarm, Simulated Sine Wave, baterija 1x RBP0090