Pratite promene cene putem maila
- Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
1-25 od 2203 rezultata
Režim promene aktivan!
Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje
Aktivni filteri
Православни Каноник, 222 страница. Издаје: Православац, Шабац Димензије: 15.5х1.5х21.5 центиметара САДРЖАЈ Канон пред Свето Причешће Канон преслатком Господу Исусу Христу Канон покајни Господу нашем Исусу Христу Канон молебни Пресветој Богородици Канон покајни Пресветој Богородици Канон благодарни Пресветој Богородици Канон анђелу Хранитељу Канон молебни Анђелу Чувару Канон Бестелесним Силама Канон Светом Јовану Крститељу Канон Светим Апостолима и Светом Николају Канон крсту Христовом....
НЕДОКУЧИВИ СУ ПУТЕВИ ГОСПОДЊИ Давно још у време кад сам боравио у Солуни на последипломским студијама, један приајтељ, Грк, донео ми је са Евије из цркве Светог Јована Руса округлу значку са ликом мени тада непознатог светитеља, Светог Јована Руса. Било ми је необично откуд то да се грчки светитељ зове Јован Рус, али у Господу смо сви исти, па сам значку ставио са унутрашње стране прслука (џубета), до срца, и тако га годинама носио. некако сам се сродио са непознатим светитељем, али никако нисам стизао да одем на Евију и поклоним се светињи …
Ecce homo Autor: Fridrih Niče ISBN: 978-86-7157-458-7 Godina izdanja: 2016 Format: 21 cm Broj strana: 135 Povez: Broš Pismo: Ćirilica opis, Poslednja knjiga koju će Niče, u dramatičnim okolnostima, napisati (1888) samo nekoliko nedelja pre svog konačnog sloma, a koja će prvi put biti objavljena tek 1908. U njemu autor dočarava sopstveno viđenje svoga dela, razvoja i, uopšte, života. Kataklizmički ispituje likove s kojima se poistovećuje i kataklizmički najavljuje svoje daljnje razotkrivanje svih vrednosti. To je konačan izraz Ničeovog glavnog uverenja. Njegova duhovna oporuka.Filozofsko delo pisano pred smrt, ima izvesno vidovito predosećanje, svojstveno ljudima intenzivne duše i velike usamljenosti. Testament velikog filozofa, namenjen samo odabranima i retkima, nasuprot volji samog Ničea štampan i priređen za sve nas. Filozofsko delo pisano pred smrt, ima izvesno vidovito predosećanje, svojstveno ljudima intenzivne duše i velike usamljenosti. Testament velikog filozofa, namenjen samo odabranima i retkima, nasuprot volji samog Ničea štampan i priređen za sve nas. 07
Preveo Slobodan Djordjevic Predgovor Miladin Zivotic Izdavac - Nolit, Beograd Godina - 1964. Iz edicije Sazvezdja knjiga 6. Logicki empirizam, Filozofija Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa potpisom prethodnog vlasnika na prvoj strani,,mek povez,format 19 cm,325 str. (33)
Knjiga je u dobrom stanju. Svetovi,Novi sad,1992. 235 strana,17cm ,,Ролан Жерар Барт (франц. Roland Gérard Barthes; Шербур Октевил, 12. новембар 1915 – Париз 25. март 1980) био је француски теоретичар књижевности, филозоф, књижевни критичар и семиотичар. Његово поље интересовања било је широко. Извршио је снажан утицај на развој структурализма, семиотике, егзистенцијализма, марксизма, антропологије и постструктурализма. Барт је рођен 12. новембра 1915. у Шербуру у Нормандији као син Анријете и Луја Барта, поморског официра.[2] Отац му је погинуо 1916. на Северноме мору за време Првог светског рата. Са једанаест година заједно са мајком преселио се у Париз, но упркос пресељењу Барт је читав живот остао везан за свој родни крај. На париској Сорбони, коју похађа од 1935. до 1939, показује се амбициозним учеником. У том раздобљу боловао је од разноразних болести, укључујући и туберкулозу, због које је много времена провео у изолацији санаторијума.[3] Учестали здравствени проблеми негативно су утицали на његову академску каријеру и полагање испита. Због лошег здравља био је ослобођен војне службе. Од 1939. до 1948. радио је на добијању дипломе из граматике и филологије, издао је своје прве академске радове, суделовао је у медицинским студијима, али се и даље борио са лошим здравственим стањем. Године 1948. вратио се искључиво академскоме раду, те је добио неколико краткорочних послова на институтима у Француској, Румунији и Египту. Истовремено писао је за париски левичарски часопис Борба (Combat), а ти чланци су временом израсли у књигу Le degré zéro de l`écriture (1953). Наредних седам година провео је у Centre national de la recherche scientifique где је студирао лексикологију и социологију.[4] Такође, у томе периоду почео је да пише популарни серијал есеја за часопис Les Lettres Nouvelles у којима је побијао митове популарне културе (касније су есеји окупљени и објављени у збирци Митологије изданој 1957. године).[5] Познавајући у извесној мери енглески језик, Барт је предавао на Мидлбери колеџу 1957. године и спријатељио се са будућим енглеским преводиоцем великог дела његовог рада, Ричардом Хауардом, тог лета у Њујорку.[6] Ране шездесете провео је истраживајући семиотику и структурализам. Многи његови радови су критиковали постојеће традиционалне академске погледе књижевне критике. Његове идеје довеле су га у јавни сукоб са Ромоном Пикаром, који га је напао у тексту Нова критика због наводног недостатка поштовања према францускпј књижевној традицији. Барт му је одговарио у своме делу Критика и истина из 1966. где је оптужио стару грађанску критику за мањак бриге о нијансама и финоћи језика, те о селективној неукости у критици дијалектичких теорија (као што је на пример марксизам). До касних шездесетих Барт је стекао велики углед. Путује у САД и Јапан те одржава презентације. Своје најпознатије дело, есеј Смрт аутора, које служи као један од основних прелазних радова у истраживању логике структуралистичке мисли, објавио је 1967. године. Наставио је да доприноси заједно са Филипом Солером авангардном књижевном часопису Tel Quel, где се развијају сличне идеје Бартовим. Барт објављује књигу С/З 1970, у којој је анализирао Балзакову приповетку Саразин. Током седамдесетих наставио је градити књижевну критику, те развија појмове текстуалности и књижевничке неутралности. 1971. гостује као предавач на универзитету у Женеви. Године 1977. био је одабран за предавача на катедри за књижевну семиологију на Колежу де Франс у Паризу. Исте године његова мајка Анријета Барт, са којом је живео 60 година умире. Његово последње велико дело Мрачна комора је делом есеј о природи фотографије, а делом помирење са смрћу његове мајке. Дана 25. фебруара 1980. Барта је ударио аутомобил, након што је напустио забаву, коју је одржао Франсоа Митеран. Месец дана касније умиро је од последица повреде.``
Knjiga je dobro očuvana. ,,U ovoj knjizi čovek nalazi na poslu „podzemnika`, bušača, kopača, podrivača. Čovek ga vidi, pod pretpostavkom da ima oči za takav dubinski rad, kako lagano, smišljeno, s blagom neumoljivošću kroči napred, da se ne bi suviše pojavljivala preka potreba koju sa sobom donosi svako dugo lišavanje svetlosti i vazduha; čovek bi njega samog pri njegovom mračnom poslu mogao nazvati srećnim. Ne čini li se da ga vodi neka vera, da ga obeštećuje nekakva uteha? Da možda hoće da ima sopstvenu dugu tamu, nešto svoje nerazumljivo, skriveno, zagonetno, jer zna šta će i on imati; sopstveno jutro, sopstveno izbavljenje, sopstvenu zoru?... Izvesno je da će se on vratiti: ne pitajte ga šta želi tamo dole, on će vam to već sam reći, raj prividni Trofonije i podzemnik, tek kada opet postane čovek. Čovek se temeljno oduči od ćutanja kad je tako dugo kao on bio krtica, usamljen..``
,, Благодатно устројство и свештено изграђивање Цркве Божије не могу бити поимани изван оквира синергијског односа Пресвете Тројице и човечанског рода. Једна од неизоставних одлика овакве метаисторијске „стварности“ огледа се, првенствено, у многоразличитости дарова Духа Утешитеља и црквених служби. Несумњиво да, тим поводом, сваком хришћанину понаособ бива дарована пројава Духа, чија је сврсисходност – благообразно и уредно служење „Храму Светом у Господу“ (Еф 2, 21). Стога, не треба да изазива чуђење што Бог произраста и штедро дарује христоименитим служитељима Логоса и такве личности, којима је поверено знатно више дарова од осталих. Ради се, заправо, о онима који су обдарени спасоносном синтезом и мером истинског богословствовања и молитве. Сходно таквом контексту, треба разумети и став одређених отаца и учитеља Цркве Христове, који истичу да је највећи дар у Цркви умножавање и тумачење речи Божије, то јест харизма богословствовања. Управо таквог дара био је удостојен и професор литургике на Богословском факултету у Солуну, блаженог помена Јован Фундулис…``