Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,Део први 1954-1958. Рођење и успостављање КГБ, 7 Глава прва. Почетак, 10 Глава друга. Казнени мач Лубјанке, 25 Глава трећа. Заштита државних тајни у периоду реформи, 38 Глава четврта. У тајној служби код Никите Хрушчова, 43 Део други. 1959-1976., ЈСомитет”, 64 Глава пета. Основни закон Лубјанке, 65 Глава шеста. ТАСС је овлашћен да објави: спољне и унутрашње претње, 98 Глава седма. Обавепггајци из провинције, 103 Глава осма. Народни гардисти са Лубјанке против кинеских шпијуна, 112 Глава девета. Специјалци на фронтовима „хладног рата”, 112 Глава десета. Полигичка репресија под Никитом Хрушовом и Леонидом Брежњевом, 148 Део трећи. 1977—1984. Златне године Лубјанке, 160 Глава једанаеста. Ко је руководио комитетом, 161 Глава дванаеста. Из Јасењева се видео цео свет, 165 Глава тринаеста. Са киме су ратовали чекисти, 187 Глава четрнаеста. Лов на „Тигра” у планинама Авганистана, 217 Глава петнаеста. Пета управа против дисидената, 225 Глава шеснаеста. Олимпијске игре чекиста, 243 УВОД „По чему се обавештајац разликује од обичног човека?,> „Први, када сапштава сензационалну вест увек додаје фразу: „Прочитао сам у јутарњим новинама.” Ову шалу је средином деведесетих година прошлог века аутору испричао високи службеник Лубјанке. Тада смо осуђивали скандал изазван појавом књиге посвећене историјату радиоелектронске присмотре у руским књижарама. Аутори те монографије оптужени су за одавање државних и службених тајни. Обојица су служили у ФАПСИ-ју (1) - организацији која се бавила не само „организацијом и осигурањем криптографске и инжењерско-техничке безбедности шифрованих комуникација у Руској Федерацији и њеним заграничним испоставама” него и радиошпијунажом - „организовањем и управљањем спољном обавепггајном делатношћу у области шифрованих, тајних и других облика специјалних комуникација уз употребу радиоелектронских средстава и метода.” Ауторе скандалозне књиге није спасло чак ни то пгго су све изнесене чињенице биле непознате само читаоцима у домовини. На Западу су за успехе и неуспехе сарадника Осме (шифрантске) и Шеснаесте (радиоелектронске везе) управе КГБ-а знали још у време „хладног рата”. Баш тада се појавило мноштво публикација које су се позивале на сараднике ФАПСИ-ја. Истина, „зли језици” су установили да је основни вид „напада” на ауторе - завист појединих начелника те управе. У последњој деценији прошлог века било је модерно, престижно и уносно писати о пословима и људима Комитета државне безбедности СССР. Баш тада је домаће књижевно тржиште преплављено мемоарима чекиста и „исповестима” пребега, озбиљним и тенденциозним монографијама руских и иностраних историчара, резултатима сензационалистичких новинарских истрага. Прошло је неколико година и већина руских читалаца је изгубила занимање за ту тему. Можда и због тога што су чекисте са страница књига и екрана телевизора потиснули нови, јунаци нашег времена”: „буразери” и „пандури”. Њихови доживљаји су ближи и разумљивији савременом житељу Русије. Други разлог - разочарење у КГБ. Ако је Лубјанка била тако моћна организација, како је могла да допусти распад Совјетског Савеза? Значи да су били измишљени сви подвизи чекиста на фронтовима „хладног рата”. За ишчезавање СССР-а с политичке карте света и катастрофу с краја осамдесетих и почетка деведесетих година двадесетог века нису криви чекисти, него руководство земље, које је све то допустило. Чекисти, као и њихови претходници - жандарми у Руској империји - били су тек мач и штит у рукама владара. Они су увек испуњавали вољу императора или генералног секретара. Да је у зиму 1916-1917. Николај П завео дикгатуру у земљи, не би било Фебруарске револуције и Октобарског преврата. Друго је питање запгго је последњи руски цар био неодлучан и неспособан за такав чин. Мало ко зна да је министарство полиције последњих година постојања руске империје било савршено обавештено о свему што је долазило из крила опозиције. Трећи разлог - већина тајни Лубјанке већ је разоткривена и зато неће бити бурних сензација. Да, то је заиста тако. Зато у овој књизи постоји много недовољно познатих страница историје Комитета државне безбедности СССР. 1 ФАПСИ - владина савезна агентура за комуникације и информа-ције при председништву Руске Федерације. Чиниле су је 1991. го-дине Осма (шифрантска) и Шеснаеста (радиоелектронске везе) управа КГБ-а СССР-а. Ушла је у еастав ФСБ РФ 2003. године. ``

Petar Kostić AUTOBIOGRAFIJA Petar Kostić: AUTOBIOGRAFIJA - priredila je Vjera Mitrović Mek povez, 164...strane, izdavači: Arhiv Srbije i prizrenski okrug - Beograd-Prizren Autobiografiju jednog od najznačajnijih nacionalnih radnika u Staroj Srbiji, koji je život posvetio širenju srpske prosvete i jačanju srpske nacionalne svesti u drugoj polovini XIX i početkom XX stoleća, vremenu koje je obeležio stalan pritisak na srpsko stanovnišvo Stare Srbije u vidu bugarizacija, arbanaških i turskih zuluma. Knjiga je N O V A ------------------------------ 1k

KAVUR Moris Paleolog Izdavac : SKZ Godina : 1938. Povez : tvrd Stranica: 248 PERFEKTNO stanje knjige Za BIBLOTEKU,ČUVANJE. L4

NATO zločini u Jugoslaviji dokumenta i dokazi I Dokumenta i dokazi 1. 24. mart-24. april 1999 SR Jugoslavija - Savezno Ministarstvo inostranih poslova Beograd 1999, 416. str. ilustrovano ,sadrzajno. 1k

Milan Đ. Milićević - KRALJEVINA SRBIJA (Book & Marso, Beograd, 2006, tvrd povez, XXXVIII+488 str. + 1 karta)

KARAĐORĐEVIĆI, VLADARI, RATNICI. Komplet od 4 knjige Biblioteka Nedeljnik Nedeljnik, Beogrda, 2018. nove knjige mek povez svaka knjiga ima 65 strana nekorišćeno Dinastija Karađorđević i utemeljenje moderne Srbije, Radoš Ljušić Kralj Petar Prvi, oslobodilac u doba srpske Odiseje, Čedomir Antić - malo savijena korica Kralj Aleksandar, pobednik, ujedinitelj, tragičar, Čedomir Antić - malo savijena korica Petar Drugi, kralj u izgnanstvu - malo savijena korica

Genije 16.veka MATRAKCI NASUH Jezik,turski,engleski. Istanbul 2 O 1 5 Meke korice 131 stranica ---------------------------- ⭐️Knjiga je N O V A⭐️ 1g

Kao na slikama Ispod omota lepo očuvana KRONIKA O VLADAVINI KARLA IX Prosper Merime Prosveta Beograd 1964 francuska književnost prve polovine 19. veka biblioteka Svetski klasici tvrd povez, format 14 x 19,5 cm zlatotisak, zaštitni omot, ćirilica, 285 strana Prosper Merime (franc. Prosper Merimee; Pariz, 28. septembar 1803 — Kan, 23. septembar 1870) je bio francuski književnik. Biografija[uredi | uredi izvor] Merime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860). Problem klasifikovanja[uredi | uredi izvor] Merime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista. Romantičar[uredi | uredi izvor] Merime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj. Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života. Klasicista[uredi | uredi izvor] Kada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti. Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti. Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin. Realista[uredi | uredi izvor] Pored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista. S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljjavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima. Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje. Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija. Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela. Književni rad[uredi | uredi izvor] Pozorište Klare Gazul[uredi | uredi izvor] Merime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla). Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu. U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie). Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu. Gusle[uredi | uredi izvor] I dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi. Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama). Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju. Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca. Hronika o vladavini Karla IX[uredi | uredi izvor] Zadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata. Novele[uredi | uredi izvor] Pored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista. Rana faza[uredi | uredi izvor] Zauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam. Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja. Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte. Središnja faza[uredi | uredi izvor] Duše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave. Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao. Zrela faza (Kolomba i Karmen)[uredi | uredi izvor] Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik. Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci. Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije. Pozna faza[uredi | uredi izvor] U jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala. Istorija francuske knjizevnosti

О ПОРЕКЛУ СЛОВЕНА, Пабел. Ј. Шафарик Словени чине једну класу народа из Јафетовог рода којем припадају и Индијци, Медијци, Трачани (са грчким и латинским племеном), Готи (са скандинавским и германским племеном), Келти и Лети као језичке и народне класе. За нас је утешно да припадамо једном роду народа који се још од својих праотаца јавља као цивилизован на најудаљенијим границама историјског времена из чијег крила су од тада до сада потекли скоро сви они народи, који су на путевима културе освојили палму победе. Да ли прапостојбину ових потомака Јафета треба тражити у Европи, како то жели Шулце (Schulze), или у Азији, како се то обично сматра, нека други одлуче. Али, и онај који би радо желео да избегне лавиринт најстарије генеалогије народа и који неће да се одрекне одобравања прастарој Зенд-саги, поред других познатијих и најновијих истраживања и претпоставки о пореклу и развоју друштвене цивилизације, на основу којих изгледа, да се ово прастаро племе, које је већ имало развијену склоност за друштвено формирање са животним искуством, простирало од највише окомите равни Азије (30° до 40° географске ширине; 90° до 110° дужине), где је развође јужноазијских главних река, преко Индије, Бактриана, Согдиана, Парса, Медије, Грузије и касније преко Европе. Северно изнад исте, од крајњег севера Азије преко целе северне Европе и северне Америке, попуњавао је неки други род неизмерно велике просторе, које Раск назива скитски, и чију главну групу чине Монголи, Татари, Турци, Финци и др. са својим безбројним племенима и огранцима. Време и начин у којем се одвојио словенски народ од народа Јафета, као грана од стабла у Азији или у Европи, остаће увек загонетка. У историјски потврђеној епохи појављују се Словени већ проширени и одвојени од својих осталих братских народа Индијаца, Медијаца. Персијанаца, Грка, Латина, Келта и Германа, сасвим издвојени и у збијеним масама, као и у разбијеним хордама на великим просторима средње Европе, а делимично и Азије. Пошто нас сигурни трагови наводе на то, да су они у епохи феничанске светске трговине већ имали своја европска станишта, можемо да се одрекнемо оног недостижног које се налази са оне стране и да посматрамо њихову праисторију као историју која припада европском тлу и само тражимо расветљење у том просторном и временском обручу. О балтичко-феничанској, као и бористенској трговини ћилибара посебно је писано у новија времена, толико, детаљно да се ствар може сматрати окончаном. Утврђено је да су балтичку обалу насељавали Венеди у време када су Феничани у процвату њихове трговине (1800-1400. п.н.е.) доносили на Оријент ћилибар који је још био познат Мојсију и Хомеру. Сви историчари, не изузимајући Суровјецког, који хоће да припише Словенима пруску реч glesso, превидели су важну околност, да оријентално име ћилибара, хебрејски הלהש Exod. 30, 34., египатски sacal, скитски sacrium Плин., [XXXVII. 11], у потпуности одговара словенском називу скло. Реч скло црквенословенски сткло, руски стекло, српски стакло, хрватски szteklo, чешки, пољски и словачки sklo, садржи након избацивања епентетског слова Т (упореди у дијалектима стребро и сребро, стреда и среда, страка и срака, стјен и сјен, стлуп и слуп итд.) корен скл, чије је словенство несумњиво. Овај корен се састоји скоро код свих речи које започињу словом с и још једним консонантом (упореди у дијалектима скора и кора, скорица и корица, скрзе и кроз, скот и кот или котити, скоп или скопец и копити, смрт и мрјети, склеп и клопити, струна и трну, страж и тражити, skryna и krti, између осталог) од два различита елемента, из словенске, овде наглашено убачене, употребљене препозиције съ cum и од прастарог кл чије значење може да се открије поређењем са υλαος, gel - о, gla - cies, стакло. Пошто су египатско-хебрејске речи schechelet или sukal у семитским језицима стране речи, што се објашњава из неприродних покушаја извођења речи (одомаћено име за ћилибар код Семита је било некада јик или елек, у арапском смола, код Грка ηλεκτον, сада арапски kahraman, персијски karabe, турски kehribar, арменски sat); будући да са робама и њихова имена одлазе у најудаљеније пределе света; пошто се назив glesso код Пруса доводи аналогно у везу са називом код Венда, и пошто коначно скитска реч sacrium због променљивости гласова р и л није ништа друго већ реч сакал, признајем да сматрам речи schechelet, sakal, sacrium за један исти појам које означавају речи сткло, скло, а ову реч сматрам најстаријом словенском речи, која се икада појавила словенском филологу у области повести људи и језика. Када је Словен постао познат по стаклу, пренео је своју реч скло на сва светлуцава провидна чврстостопљена тела. „Домовина порекла Словена у Европи су Карпати` рекао је велики мисилац Мареј; коначни суд на основу најдубљег истраживања, који ће положити сваки непристрасан испит. По броју племена и мноштву људи, ни Келти, ни Германи, ни било који други сој Јафета није се наслањао у давним правременима на светски народ Срба-Венда који је својим широко распрострањеним огранцима на југоистоку, на Дунаву и Јадранском мору, на северозападу на Балтичком мору, неизвесно докле још у оно време горе према северу и укоренио се у народ Скита. Вероватно су се неки сродници из овог народа чије су основне врлине биле домазлук и пољопривреда населили на обалама Галије и Британије. Одувек познати народима келтског и германског језика под именом Венди, Винди, придодали су наши преци сами себи име Срба, које су Скити и Хелени на Понту искривили у Сармат, Сауромат, па је у том облику реч доспела до Грка и Римљана и тако остала стереотипно у њиховом писаном говору, све док касније име једног ратничког појединачног племена није истиснуло многоструко злоупотребљено име Сармата из света књига и постало трајно за све огранке српског порекла. Али и сама српска племена, носећи од давнина поред општих и посебна и локална имена, заборавила су или запоставила у животу, сем малог броја изузетака, заједничко старо име. Већ je Мела рекао о Сарматима: „una gens, aliquot populi et aliquot nomina` [I. 19.г.], а већ код Херодота може да се наслути старост имена Хорвати: назив Словени, Љехи, Љутичи, Чеси и др., биће да нису млађи. Велики број словенских дијалеката, којих је било у прадоба без сумње ништа мање него сада, пошто је различитост у начину говора рано запажена и због изумирања или постепеног стапања више говора у један, који се може историјски доказати, јасан је и пуноважан сведок за велики број српских праплемена, чија појава и ширење у V-VI веку изазива чуђење. Домовину старих Словена у I веку наше ере ограничити на област Волге у којој су живели Срби или балтички Венеди према Плинију, значи према томе исто, као и тврдња да су се станишта Германа у тој временској епохи налазила само унутар граница кнежевине Валдек. Као што су се пранасеобине Срба-Венда налазиле у средишту између Скита, Германа, Келта и Трачана; на исти начин је њихова праисторија донекле уједињење праисторије свих наведених главних и племенских народа Европе, и са те тачке гледишта помаже у решавању загонетке. На југозападном рубу њихове прадомовине. притиснути од Келта и Германа. били су Срби-Венди приморанн због пораста становништва, да прошире своја станишта у североисточном правцу и да се боре против слабих, остарелих, полако изумирућих европскпх Скита. Њихова јужна племена су рано савладали Келти и делимично поробили а делимично одбацили назад према Карпатима док су се северни са падина Карпата учврстили кроз средиште Скита до Дона и потиснули Финце ка обалама Балтичког и Белог мора, а јужне Ските ка Меотису [Азовском мору] и Волги. Преласци трачких Гета преко Дунава, сеобе немачких народа према Карпатима, проласци Алана између Балтичког мора и Понта, ратови Римљана на Дунаву, присилили су их да своја станишта због пораста људства прошире према североистоку и да се населе у појединим колонијама чак на источној страни Азовског мора. Према томе колико далеко бацају светло зраци историје у давнину, била је отаџбина Срба-Венда поприште хорди народа који су се кретали са југозапада и северо-истока и само непобедива снага вечно младог, мирног унутрашњег народног живота, спасла их је од потпуног нестајања. Тек тада када је римски колос, греховима разбијен, почео да се љуља под налетима Германа и када је истовремено продирање Алана, Гота, Хуна, Авара, Хазара и других азијских Скита пробудило и оснажило тежњу ка југу, поново су се појавила њихова племена, Словени, Хорвати (Карпиани) и стварни Срби (Сармати) на Дунаву и Елби и прекрили ускоро својим безбројним силеством земаљске просторе које су делимично њихови преци некад напустили. То што су неки новији писци повести сматрали Словене за касне придошлице у Европи, тек у епохи азијских Хуна, долази отуда, што су полазили од произвољности, без дубљег и многостраног истраживања, од претпоставке да Словени не би могли бити старији у Европи од њиховог имена у грчким и римским писаним делима. Бесмислица и глупост ове претпоставке пада сваком у очи. На овај начин би се могло и тврдити да пре имена Грка, Римљана, Германа и Франака нису постојали Хелени, Итали или Латини, Немци или Гали. Историја нас учи гласно, да се при задржаној истоветности народа, мењају њихова имена, стара одумиру, нова се појављују, даље, да посебна имена огранака прелазе на један цео народ, насупрот томе да се општа имена једне целине народа утапају у посебна имена бројчано малих огранака, да један исти народ може да се води под различитим именима, једно код куће, а више различитих у иностранству. Да ли би требало да овај етнолошки природни закон, доказан свуда, без обзира на толико много јасних сведочанстава за њега, трпи изузетак само код Словена? За тврдњу, да је име Срб по свом генеричном значењу старије од имена Словен, говори толико много чињеница. сведочанстава и разлога, да није изненађујуће, што су о овом значају још одавно говорили цењени научници, као што су K.G, Anton, F. Durich и J. Dobrowsky. Онај ко може да се увери, да су стари, стварни, генетски Сармати стварно Срби, њему није потребан даљи доказ за тачносг. Пошто та тврдња налази чврсто упориште и у другим чињеницама, заслужује утолико више пажње. Име Срб налазимо код Плинија (пpe 79. г.н.е.) и Птоломеја (161. год. н.е.) као име једне сарматске народности између Меотиса [Азовског мора] и Волге на данашњој реци Серба. Овај чисти облик Серби, Сирби биће да се директним путем од неког грчког географа сазнао и остао је сада готово стереотипан да стоји поред старијег скитско-грчког Сармат, чија је истоветност била непозната у прошлости Грцима који су писали и били сиромашни у језику. Да су Плиније и Птоломеј црпели из једног извора, видљиво је и из положаја имена: Серби, Вали итд. Књига је веома ретка и садржајно изузетна, издање које је пред вама је ретко и врхунски је опремљено. Тврди повез у кожи са златотиском. Количина је ограничена. - издавач - ФОНД ИСТИНЕ, БИГЗ и ЕПАРХИЈА ВРАЊСКА - Београд - година издања - 2004. - опрема - тврди повез са златотиском прошивен - број страна - 256 - писмо - ћирилица

Knjiga je u dobrom ,upotrebljivom stanju.Spoljni omozlepljen,zacepljen na nekoliko mesta.Sama knjiga je u dobrom stanju. ,,Roman Josif Flavije pripada žanru istorijskog romana sa jasnim filosofskim porukama. To je raskošna slika Rimskog carstva iz prvog veka naše ere, kad je Rim pod trjicom Flavijevaca bio na vrhuncu svoje vojne i ekonomske moći. To je vreme vojnih operacija na istoku, planiranje novog `Aleksandrovog pohoda` i rušenja Jevrejske države. U središtu ovih zbivanja, koja su u romanu data sa apsolutnom činjeničnom tačnošću , nalazi se sudbina velikog jevrejskog pisca i istoričara Josifa Flavija. Josif dolazi u Rim, središte nastanjenog sveta; Rim, čijim ulicama odjekuju veseli kupleti Demetrijusa Libana, rimskog Jevrejina, najvećeg glumca epohe, ljubimca carice Popeje. Josif i Popeja; Demetrijus Liban pomaže Josifu da ostvari cilj svoga dolaska u Rim: oslobađanje trojice nevinih. Justus, Josifova tamna senka. Josif se vraća u Judeju. Ustanak `Osvetnika Izraela` i poraz Dvanaeste legije Cestijusa Gala. Rim uzvraća udarac. Maršal Vespazijan opseda grad Jotapat, kojim komanduje prvosveštenik Josif Ben Matijas... ``

Bagdala Krusevac Priredio Djordje Trifunovic

ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ NAUČNI SKUP - DESPOTOVAC 2000 Tvrd povez - 256 strana - 25 cm DESPOTOVAC 2001 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Potpis na predlistu Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja V 4 kk ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐

Naslov: Slavni muževi somborske Srpske čitaonice Priredio: Radivoj Stokanov, portrete izradio Sava Stojkov, Izdavač: Sombor : Srpska čitaonica `Laza Kostić` Godina izdanja: 2000, 61 str. : ilustr. ; 25 cm Povez: Tvrd sa omotom Ćirilica Stanje 4 Iz sadržaja: Maksimović, Avram, 1772-1845 Atanacković, Platon, 1788-1867 Mihajlović, Nika, 1811-1895 Mihajlović, Đoka, 1813-1895 Vukićević, Nikola Đ., 1830-1910 Branković, Georgije, 1830-1907 Konjović, Justin, 1836-1896 Maksimović, Nika, 1840-1907 Kostić, Laza, 1841-1910 Popović, Mita, 1841-1888 Grujić, Nika Ognjan, 1842-1892 Kalić, Mita, 1847-1909 Blagojević, Jovan, 1848-1918 Petrović, Mita, 1848-1891 Karakašević, Milivoj, 1852-1931 Drakulić, Paja, 1856-1907 Simonović, Radivoj, 1858-1950 Lalošević, Jovan, 1870-1935 Ilkić, Stefan, 1875-1963 Petrović, Veljko, 1884-1967 Srpska čitaonica `Laza Kostić` (Sombor) - Poznate ličnosti - Portreti - Biografije KO1 Pogledajte ostale knjige,časopise i stripove u ponudi http://www.kupindo.com/Clan/bdenis/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/bdenis/SpisakAukcija

solidno sačuvano

Izložba - Novi Sad kroz istoriju, Autori: Branislav Vranešević, Dr Kosta Milutinović, Živan Kumanov, Izdavač: Vojvođanski muzej - Novi Sad, Matica srpska - Novi Sad, 1951. god. Broširan povez, 24 cm. 60 str. + 22 str. ilustracija K SS O 1 2

Stripoteka 94 demon sa kariba - ostrvo mrtvih asterix - uhoda je pobegao

stripoteka 98 Talicni tom - ruski rulet Porucnik bluberi - na ratnoj stazi apaca

Stripoteka 86 Asteriks - Spiru - Gaša

stripoteka 91

Stripoteka 96 Asteriks Spiru

Stripoteka 81 - tarzan - Talični Tom

stripoteka 88

A factual account of the Israeli-Arab war of June 1967 - a crisp and vivid narrative of the events leading up to the outbreak of war; a blow-by-blow description of the air and land fighting; and an analysis of the postwar diplomatic exchanges. Randolph Spencer-Churchill was the son of British Prime Minister Winston Churchill and his wife Clementine. He was a Member of Parliament between 1940 to 1945. He served with the 4th Queen`s Own Hussars during the Second World War and later worked as a journalist. He was the author of several works of non-fiction, including the first two volumes of the official biography of his father. Winston Spencer-Churchill was the grandson of Sir Winston Churchill. He served as a member of British Parliament between 1970 and 1997. He was the author of five works of non-fiction, while he also compiled and edited Never Give In!, a collection of the Best of Sir Winston Churchill`s speeches.

Knjiga je vrlo dobro očuvana. Stanje kao na slikama. Samo papirni omot na rubovima malo pohaban.Ništa strašno. Sve ostalo ok.Vrlo dobro očuvano. Izdanje August Cesarec Zagreb 1975. Tvrdi povez,format 25 cm,odlično ilustrovana,640 strana. Retka knjiga. Partizanski pokret i borbe u Istri, za vreme Drugog Svetskog rata. Sadržaj knjige možete videti na slici broj 2.