Opis proizvoda Osnovne karakteristike: Podržani formati: 2.5" Interfejs: SATA Priključci pozadi: SATA: 1 Fizičke karakteristike: Boja: Crno-srebrna

Zapisi iz Tuđine I 1963-1990 Lazar Prokić Knjjga prva Memoari možda i jedinog autentičnog srpskog nacionalsocijaliste Izdavač: Nova iskra Beograd 1995g./368 strana Biblioteka Dokumenti Mek povez,knjiga odlicno ocuvana. -`Dr Lazar Prokić, Šef operativne službe Državne propagande u vladi generala Nedića. Doktorirao je 1937. na Pravnom fakultetu u Parizu, gde će, zbog podrške nacionalistima u Španskom građanskom ratu i kritike neutralnosti Kraljevine Jugoslavije u tom sukobu, biti prinuđen da napusti Francusku. Ne mogavši da nađe zaposlenje zbog političkog aktivizma i skromnog socijalnog porekla, posvećuje se publicističkom radu. U međuvremenu pokušao je da osnuje nacional-socijalističku stranku u Srbiji, no svoj antikomunistički stav izraziće u Nedićevoj vladi. Dolaskom komunista, biva zatočen na 15 godina, no ni tamnovanje u Titovom kazamatu neće uticati na njegova politička stanovišta. Nakon odslužene kazne, seli se u Nemačku i nastavlja publicističku delatnost. Svoja sećanja i stavove ovekovečio je u delu „Zapisi iz tuđine“. vr336

Description Knjiga dr Dragana Petrovića, naučnog saradnika Instituta za političke studije u Beogradu, bavi se geopolitičkom analizom savremene Rusije, a pojavljuje se u trenutku kada Rusija, na pragu 21. stoleća, traži svoj nacionalni cilj. Čemu je Rusiju naučila njena prošlost? Kakav odgovor ona daje na izazove istorije? Koji su relevantni faktori kada je u pitanju položaj i situacija Rusije u narednom periodu? Ovo su samo neka od pitanja koje postavlja ova pažljiva i sveobuhvatna, multidisciplinarna analiza prilika u Rusiji…Autor analizira geopolitičke prilike u Rusiji multidisciplinarno i kompleksno, počev od fizičko-geografskih mogućnosti i resursa ruskog prostora, preko geopolitičke pozicije Rusije, od srednjovekovnog perioda do današnjih dana (podela ruske istorije na šesnaest epoha), a u središnjem poglavlju stručno i svestrano tumači sadašnju Rusiju, kako sa aspekta unutrašnje geopolitike, tako i sa spoljnopolitičkog aspekta, gde je predmet analize odnos ove teritorijalno najrasprostranjenije zemlje sa susednim državama Evroazije i sa najznačajnijim državama sveta, odnos Rusije prema globalizacijskim te¬nde¬nci¬jama u svetu, kao i sa međunarodnim organizacijama: MMF, Svetska banka, OUN; NATO, itd. Posebnu pažnju autor posvećuje međunarodnim integrativnim procesima u kojima učestvuje i sama Rusija.

Naslov: Minhensko skriveno umetničko blago, Hitlerov trgovac i njegovo tajno nasleđe Autor: Ketrin Hikli U vreme nacizma, pre i tokom Drugog svetskog rata, Hildebrand Gurlit sakupio je ogromno umetničko blago, pre svega radove koji su dobili pečat izopačene umetnosti ali i dela klasika. U amanet je kao najveću tajnu - celu svoju ogromnu kolekciju poverio sinu Kornelijusu na čuvanje. I sin je, odista, brižljivo, duže od pola veka, imao jedinu životnu opsesiju: kako da skriva od javnosti više od hiljadu nagomilanih slika, crteža i grafika najeminentnijih umetnika - Libermana i Manea, Direra i Tuluz-Lotreka, Pikasa i Derena, Šagala i Monea, Sezana i Renoara, Munka i Diksa, Kirhnera i Klea, Kokoške i Engra. .. i mnogih drugih. Gotovo slučajno otkriće skrivenog umetničkog blaga pre nekoliko godina u Minhenu izazvalo je lavinu pitanja na koja nastoje da pruže adekvatne odgovore armija državnih ustanova i privatnih pravnika, advokata, boraca za ljudska prava i istraživača žrtava Holokausta, zastupnika ostarelog, nemoćnog i poremećenog, sada već pokojnog Kornelijusa. Nije reč samo o Gurlitu, već o načelnim pitanjima otimanja ili pod pritiskom prodavanih remek dela u bescenje, što su koristili i mnogi drugi kolekcionari, među njima i Pegi Gugenhajm, kada je u Parizu, neposredno pred nemačku okupaciju, stvarala svoju dragocenu zbirku. U vezi s tim knjiga Ketrin Hikli postavlja niz moralnih i etičkih pitanja, raskrinkava puteve lažne denacifikacije, ističe dileme oko prihvatanja ili odbijanja ponuđenog legata Kornelijusa Gurlita Muzeju u Bernu i istovremeno ukazuje na organizovanje posebnih institucija u Nemačkoj, koja i dalje priznaje da snosi nacionalnu odgovornost za počinjene nacističke zločine, uključujući i pljačkanje umetničkih dela pre svega od Jevreja. Izdavač: Clio Godina izdanja: 2018. Žanr: Istorija Format: 21 cm Povez: Tvrd Pismo: Latinica ISBN: 9788671025812

Description Da li je moguće valjano doživeti Danteovu Božanstvenu komediju, Mikelanđelov Strašni sud ili Bahovu Pasiju po Mateju ako se ne poznaju Stari i Novi zavet? Mogu li se stvarno razumeti verski motivisana krvoprolića, od krstaških ratova preko Vartolomejske noći i Holokausta do raspada Jugoslavije, ako se ne zna šta spaja a šta razdvaja islam i hrišćanstvo, Jevreje i hrišćane ili hrišćane među njima samima? Sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti, kod nas su mnogi ljudi bili lišavani osnovnih saznanja o verskim pojmovima, događajima i ličnostima koji počivaju u temeljima naše civilizacije, ali i opšte kulture svakog pojedinca. Svrha ove knjige je da se na pristupačan način pomenuta praznina koliko-toliko popuni, a da se bar donekle olakša razumevanje kako umetničkih dela tako i ljudi druge vere. Knjiga je nastala iz rado gledane televizijske serije Mitovi i legende, čija su tri ciklusa posvećena monoteističkim religijama – judaizmu, hrišćanstvu i islamu – poslužila kao osnov.

CPU Vazdušno hlađenje Intel LGA 775/1150/1155/1156/1200/1700/ AMD FM1/FM2/AM2/AM2+/AM3/AM3+ Aluminijum 120 X 25 mm 1500±10% RPM 55.5CFM 22dB(A) 12V DC 120 X 120 X 65mm 170g Thermal Design Power - max. 65W Zakonska saobraznost 2 godine CPU Cooler Zeus L33 Hladnjaci za procesore USPON DOO Kina Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

dobro stanje, udžbenički format, 800 strana

Reverna značka člana posade broda za krstarenje-kruzera : PRINCESS CRUISES Stanje kao na slikama

Opis proizvoda • BRZO PROŠIRENJE MREŽE: Ovaj gigabitni prekidač sa 8 portova omogućava ti da lako i brzo proširiš svoju žičanu mrežu. Uz automatsko pregovaranje portova, nećeš imati problema sa povezivanjem različitih uređaja. • ENERGETSKA EFIKASNOST: Zahvaljujući Green Ethernet tehnologiji, ovaj prekidač štedi do 70% energije, čineći ga ekološki prihvatljivim izborom za tvoj dom ili kancelariju. • POUZDAN PRENOS PODATAKA: Sa IEEE 802.3x kontrolom protoka, možeš biti siguran da će tvoji podaci biti preneti pouzdano i bez prekida, što je ključno za efikasno poslovanje. • JEDNOSTAVNA INSTALACIJA: Nema potrebe za komplikovanom konfiguracijom; ovaj prekidač je plug and play, što znači da je spreman za upotrebu čim ga izvadiš iz kutije. • KOMPATIBILNOST I DIZAJN: Sa plastičnim kućištem i mogućnošću postavljanja na zid ili stol, ovaj prekidač je dizajniran da se lako uklopi u tvoj radni prostor. Ako tražiš način da unaprediš svoju mrežu bez muke, ovaj NEDIS gigabitni prekidač sa 8 portova je pravo rešenje za tebe. Sa brzim Ethernet portovima, tvoja mreža će biti proširena i spremna za sve izazove modernog poslovanja ili kućne upotrebe. Uz naprednu tehnologiju koja štedi energiju, ne samo da ćeš doprineti očuvanju okoline, već ćeš i smanjiti troškove električne energije. Pouzdanost je ključna, a sa ovim prekidačem, tvoji podaci će teći glatko i bez prekida. Instalacija je brza i jednostavna. Ne moraš da brineš o konfiguraciji ili tehničkim detaljima - samo poveži svoje uređaje i počni sa radom. Osim toga, njegov kompaktan dizajn omogućava ti da ga postaviš gde god ti odgovara, bilo na zid ili na radni sto. Ne propusti priliku da poboljšaš svoju mrežnu infrastrukturu. Dodaj ovaj prekidač u svoj sistem i uživaj u brzini i efikasnosti koju pruža. Kupi ga danas i osiguraj da tvoja mreža radi kao sat!

omot kao na sici sama knjiga odlično očuvana globus

STRADANJE SLOVENACA U NIŠU TOKOM DRUGOG SVETSKOG RATA(1941-1944)

Crna Gora u doba Petra I i Petra II-Petar Popovic.Izdavac SKZ,1951 godine.Tvrd povez,340 str.Korice po rubu pohabane,ostalo dobro ocuvano.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Infinitas - Beograd, 2010. god. Tvrd povez, 19 cm. 213 str. Pomažući siromašnom narodu, ovaj istinski humanista a nepretenciozni pisac, beležio je razne zgode u kojima se tih nesigurnih godina s kraja 19. veka našao srpski seljak. U noćima kada je kao lekar imao mira a vukla ga nemirna reč, napisao je knjigu “Kako živi naš narod”, ne sluteći da će iz lekarske beležnice izrasti prvi srpski bestseler. Knjiga koja je svu dotadašnju medicinu okrenula na tumbe, za samo dva meseca prodata je u 1.600 primeraka. A već sledeće izdanje koje je doterao izvesni gospodin Engelhart, dvorski knjigovezac, nosilo je rešenje da “ovu knjigu treba da nabave sve školske knjižnice”.

IZDAVAC DOSIJE STUDIO,2016,300 STR,VECI FORMAT,ILUSTROVANA KNJIGA JE ODLICNO OCUVANA,POSVETA STEVANA DJORDJEVICA

Izdavač: Fabrika knjiga, Beograd Edicija Reč, knjiga 31 Povez: broširan Broj strana: 423 Pečatirana, margiine listova malo požutele, poneka žućkasta flekica, lepo očuvana. Tekstovi Stojana Cerovića opisuju i tumače događaje koji su se zbili od 1999. do 2004. kao neizvestan put jednog društva ka građanskoj normalnosti. Građanska normalnost suprotstavljena istorijskoj grandomaniji jeste normativni okvir unutar koga Cerović zauzima jasne stavove i vrednuje ono što se dogodilo, postavljajući tako, kao malo ko na javnoj sceni danas, i pouzdane orijentire za buduće delovanje. Izlazak Srbije iz istorije, onako kako ga u svojim tekstovima opisuje Stojan Cerović, jeste zapravo formiranje svesti o velikom porazu posle kojeg jedna zemlja (narod, država) nema više pravo da pretenduje na posebnu ulogu, nego samo može da prati glavni tok i tempo koje određuju neko drugi. Paradoksalno, tek priznavanje te činjenice otvara mogućnost za izgradnju vlastite budućnosti. Bombardovanje Jugoslavije, petooktobarska “demokratska revolucija”, i ubistvo premijera Zorana Đinđića događaji su koji uokviruju “izlazak”, a Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić njegovi su glavni akteri. Pri tom se u Cerovićevom opisu “izlaska” ubijeni srpski premijer, kao da je reč o precizno izvedenoj tragičnoj povesti, pokazuje nesumnjivo kao tragični junak. (K-161)

lepo očuvani bedževi prečnik 35 cm videti foto pitanja dobrodošla

retka knjiga, Géza Gárdonyi Andrew Feldmar(Translator) Victor G. Ambrus (Illustrator) 303 strane, ok stanje, spoljašnjost vidljiva, dobra unutra,

ZNAMENITI DOGADJAJI NOVIJE SRPSKE ISTORIJE Gerasim Georgijevic Sluzbeni glasnik, 2010 267 str. Tvrdi povez. Reprint. Odlicno ocuvana knjiga.

m5 Beograd u sećanjima 1930 - 1941

Visoko kvalitetni HDMI digitalni kabl, 3D over HDMI Ver. 1.4 + Ethernet, pozlaćeni konektori, dužina 5 metara.

Potpuno ispravno i testirano napajanje 450W Pakom model ATX-450 Ventilator 80mm Konektori: 1 x 24 pin ATX Konektor 1 x 4-pin P4 CPU Konektor 2 x 4 pin Molex IDE Konektor + 1 x Floppy Konektor 1 x 4 pin Molex IDE Konektor + 1 x SATA Konektor 1 x SATA Konektor Pogledajte i ostale moje oglase!

Dobro očuvana knjiga,zanji listovi u ćošku imaju blagu fleku od vode. P1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga čaja (chá no běn, Cha no Hon) je dugačak esej o ulozi koju čaj igra u japanskom načinu života i kulturi. Napisao ga je Okakura Kakuzo, a objavljen je 1906. [1] Knjiga je napisana za zapadnu publiku. Prvobitno je napisana na engleskom jeziku. Okakura je u mladosti naučio da govori engleski i dobro je prenosio svoje misli zapadnjacima. U svojoj knjizi razmatra zen i taoizam, ali i sekularne (nereligiozne) aspekte čaja i japanskog života. U knjizi se ističe kako je teizam (umetnost čaja) mnogim stvarima podučavao Japance. Ono što je najvažnije, naučilo ih je jednostavnosti. Kakuzo kaže da je ta jednostavnost, inspirisana čajem, uticala na umetnost i arhitekturu. Esejistička knjiga koja se smatra najboljim delom koje čitaocu sa Zapada predočava istočnjački način razmišljanja. Kroz istoriju čaja i čajnu ceremoniju autor nam približava kulturu, umetnost i filosofiju Dalekog istoka. Iz sadržaja: Šoljica čovečnosti Škole čaja Taoizam i zen Čajna soba Poštovanje umetnosti Cveće Majstori čaja Okakura Tenšin (japanski: gāng cāng tiān xīn Okakura Tenšin) je japanski naučnik i pisac istorijskih romana i dokumentarnih filmova. Smatra se jednom od najznačajnijih i zagonetnijih ličnosti u japanskoj umetnosti i kulturi u periodu Meijia. Piše pod pseudonimom Kakuzo Okakura. Kakuzo Okakura rođen je 14. februara 1863. godine u Jokohami, Kanagava (tada provincija Musashi) u Japanu, u porodici samuraja, a kasnije je njegov otac postao bogat trgovac svilom. Odgajan je u tradicionalnim japanskim idealima i umerenim nacionalizmom. Sa 7 godina počeo je da studira engleski jezik u misionarskoj školi koju je vodio dr Curtis Hepburn, a 1873. ušao je u školu stranih jezika u Tokiju. Sa 15 godina upisao se u Tokijski carski univerzitet, gde je 1880. godine diplomirao englesku filologiju. Jedan od njegovih nastavnika bio je američki filozof Ernest Phenolosa, kome je kasnije postao prevodilac tokom svojih turneja po Japanu. Po završetku studija radio je u Ministarstvu prosvete. 1882. godine predavač je u Strukovnoj školi (danas Univerzitet Senshu). 1887. suosnivač je Tokijske škole likovnih umetnosti, kojoj je bio rektor 10 godina. Doprinosi veliko u organizaciji Japanske akademije umetnosti. 1889. godine postao je jedan od osnivača časopisa `Coca` posvećen umetnosti Istoka. Godine 1902., tokom putovanja u Indiju, upoznao je Rabindranath Tagore. Godine 1904. pozvao ga je Villiam Bigelov u Muzej likovnih umetnosti u Bostonu, a 1910. postao je prvi šef azijskog odeljenja za umetnost. Njegova najpoznatija dela su „Ideali istoka“, Japansko buđenje i „Čajna knjiga“, piše na engleskom jeziku, a u svojoj ikoničnoj knjizi čaja objašnjava poetično i zadivljujuće istoriju čaja i sve aspekte japanskog čaja. ceremonije, i za kulturu, istoriju i filozofiju Istoka. Dela pisca su pogodna za upoznavanje zapadnog sveta sa Japanom, mentalitetom istočnog čoveka. Njegova teorija umetnosti nosi duh Istoka, sa njegovom suptilnom poetskom intuicijom. Aktivni je pobornik očuvanja temelja tradicionalne japanske kulture i tradicionalnog japanskog slikanja nihonga. Kakuzo Okakura umro je 2. septembra 1913. u Mioku, Niigata, u Japanu. 1967. godine u Tokiju je otvoren memorijalni park nazvan po njemu, mesto tokijske škole likovnih umetnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiski blok ima staracke pegice, nista strasno! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara....

Devet hrastova Izdavac - Muzej SANU, Beograd RHMZ Srbije Godina - 1998. Meteorologija, Istorija srpske meteorologije Knjiga je blago deformisana,bez ostecenja,bez podvlacenja,sa potpisom prethodnog vlasnika na prvoj strani,sa zapisivanjima na poslednjoj strani,mek povez,ilustracije,format 28 cm,476 str. (55)