Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Analiza snova I-II - Karl Gustav Jung Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2017 Broj strana: 531 Format: 23 cm Povez: Broširani redakcija prevoda Mirjana Sovrović i Srđa Janković

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Niče I-II - Martin Hajdeger Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2009 Broj strana: 1163 Format: 25 cm Povez: Tvrdi U „slučaju Hajdeger“ reč je o filozofskom, intelektualnom, političkom, psihološkom, juridičkom, zaumnom zapletu u kojem se sustiču mnoge protivrečnosti dvadesetog veka, u kojem se mešaju genijalnost i banalnost (istovremeno), lucidnost i mrak (a da ne daju sivu boju), prodornost i kukavičluk, doslednost dostojna poštovanja i nepoštenje dostojno prezira. Sve to uspeo je, u svojoj ličnosti, da sjedini Martin Hajdeger, jedna od onih filozofskih figura koja, svidelo se to nama ili ne, označava jedan od pragova u istoriji filozofije. O njegovom nacizmu znamo sve, o njegovoj filozofiji nešto manje. O tome da ga je njegova filozofija direktno odvela u nacizam – nema nikakve sumnje, ali nema sumnje ni u to da se ta filozofija, naprosto, ne sme čitati u senci nacizma. Iako je Biće i vreme najslavnije delo Martina Hajdegerovo, ima tumača koji njegova predavanja o Ničeu smatraju rodnim mestom i izvorištem njegove filozofije. U Ničeu Hajdeger je prepoznao ono što niko pre njega nije: mislioca vatre koji iza sebe ne ostavlja ni kamen na kamenu, mislioca koji je tragao za početkom jednako radikalnim kao što je bio početak koji nam je, više od 150 godina ranije, na istom jeziku, ponudio Kant. Hajdeger, međutim, unosi dodatnu radikalnost u Ničeove radikalne zahteve. Volju za moć, centralni pojam svoje moćne interpretacije, Hajdeger će protumačiti kao volju za voljom. To naizgled malo pomeranje ispostaviće se gotovo revolucionarnim korakom. Na tom motivu izrasta francuska poststrukturalistička misao koja razara i ubilačke identitete i predstavu i istinu i stvara uslove da se najzad postavi pitanje o onome što ste oduvek želeli da znate, jedino niste umeli to da uradite. Jer, ako je naša volja usredsređena na sebe samu a ne na istinu, dobro, pravednost, saznanje, na sve one plemenite, lepe i prirodne stvari koje su se nekako odveć lako podrazumevale, ako naš svet ne mogu da spasu ni istina ni ona dečja suzica Dostojevskog, ako je uistinu sve moguće – a Aušvic je pokazao da jeste – onda nam ne preostaje drugo do da zanemarimo dosadašnja pitanja i potražimo nova.

Knjiga je kao nova. Srbija u XIX veku očima stranaca - Svejn Menesland Izdavač: Prometej Novi Sad Godina izdanja: 2016 Broj strana: 302 Format: 31 cm Povez: Tvrdi U ovoj bogato ilustrovanoj monografiji pronaći ćete zapise stranih žurnalista i putnika koji su boravili i putovali Srbijom u 19. veku i svoje impresije ostavili u pisanoj formi. Svejn Menesland je ove zapise sakupio i organizovao po oblastima života i dopunio autentičnim ilustracijama iz istog perioda.Knjiga je na srpskom i engleskom jeziku.

Kao novo. Bez posvete. Rečnik Jungovih pojmova i simbola - Žarko Trebješanin Izdavač: Zavod za udžbenike Povez: Tvrdi Ime Karla Gustava Junga, jednog od najznačajnijih psihijatara, psihologa, antropologa u 20. veku, delimično je poznato u našoj psihološkoj, medicinskoj i kulturnoj javnosti. Rečnik pojmova i simbola Žarka Trebješanina uz dragoceno proširivanje obimnog rečnika Jungovih pojmova, obogaćeno simbolima (onako kako ih je Jung shvatao i tumačio), omogućiće čitaocima ne samo znatno bolje razumevanje, već će približiti pažljivog čitaoca Rečnika nečemu, za ljudsku psihu, suštinskom: „upoznavanje univerzalne arhetipske osnove nekih temeljnih vrednosti, moralnih načela i ideja, bez obzira na rasu, kulturu i etničku pripadnost”. U predgovoru svoje knjige Rečnik Jungovih pojmova i simbola prof. Žarko Trebješanin se poziva na K.G. Junga koji, u knjizi Psihološki tipovi, 1938. godine, objašnjava neophodnost definicije glavnih pojmova iz svog opusa, jer „današnji psihološki pojmovi pate od vrlo velike neodređenosti i mnogoznačnosti, tako da se ljudi uzajamno jedva mogu da razumeju”. Ovaj Jungov navod koji je Žarko Trebješanin s pravom izabrao, u potpunosti odgovara „stanju duhova” u svetu. Od 1938. do 2008. godine ljudi se i dalje „uzajamno jedva mogu da razumeju”. Akademik Vladeta IEROTIĆJungova psihologija je okrenuta patnji ljudske duše, pokušavajući da pronikne i tumači njene strasti. Da bi taj cilj dosegao, Karl Gustav Jung osluškuje glas čoveka, milion godina starog, koji se još uvek izražava putem simbola koji izranjaju u ljudskim snovima i imaginaciji. Gradeći most između naših večitih pitanja i slika krcatih drevnom mudrošću, Jung je stigao do krajnjeg praga psihe koja želi da obnovi, za dušu savremenika, antički cilj grčkih filozofskih škola i puteva duhovnog izbavljenja što je u osnovi svih religija.Ovaj hrabri izdavački poduhvat koji uključuje višegodišnje studijsko istraživanje autora, uglednog psihologa, profesora Žarka Trebješanina, da u okviru Rečnika Jungovih pojmova i simbola sintetizuje u recima i slikama svet simbola koji prate jungov-ski put, prvi je u takvoj formi prisutan u savremenoj izdavačkoj praksi. Beogradskoj izdavačkoj kući HESPERIAedu ide zasluga za podršku i objavljivanje sadržaja koji govori o „zaboravljenom jeziku duše” u vremenima koja nisu sklona temeljnoj analizi, intelektualnom poniranju i dubinskoj meditaciji.Romano MADERAProfesor Univerziteta “La Bicocca”, Milano

Borisav Stanković KOMPLET SABRANA DELA 1-6 Prosveta i Slovo ljubve Beograd, 1979. godine, tvrd kožni povez, zlatotisak, suvi žig, obeleživač za stranice, ćirilica. Knjige su nove. Komplet sadrži sledeće naslove: 01. STARI DANI * BOŽJI LJUDI 02. IZ MOGA KRAJA 03. NEČISTA KRV 04. DRAME - KOŠTANA * TAŠANA * JOVČA 05. GAZDA MLADEN * PEVCI 06. PEČAL - PROZNI RADOVI * FRAGMENTI * ČLANCI Borisav Bora Stanković (1876 - 1927), srpski književnik, pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije, iz rodnog Vranja. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu iz XIX u XX vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac, sa velikim uspehom. Svoju najpoznatiju dramu KOŠTANA objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, NEČISTA KRV, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. # 555

Rad 1972 očuvanost 5

Borisav Stanković KOMPLET SABRANA DELA 1-8 Svetozar Marković i BIGZ Beograd, 1983. godine, tvrd kožni povez, zlatotisak. Knjige su odlično očuvane, čiste i uredne. Komplet se sastoji od sledećih naslova: 1. STARI DANI 2. IZ MOG KRAJA 3. NEČISTA KRV 4. KOŠTANA * TASANA 5. GAZDA MLADEN * PEVCI 6. IZ BEOGRADA 7. PEČAL 8. O BORISAVU STANKOVIĆU Borisav Bora Stanković (1876 - 1927), srpski književnik, pripovedač, romansijer, dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije, iz rodnog Vranja. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu iz XIX u XX vek, Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1902. godine. Državni službenik postaje 1904. kao carinik, zatim poreznik i činovnik Ministarstva prosvete. Stvarao je u vreme kad se mlađa generacija književnika više orijentisala prema zapadnjačkim uzorima, dok je on ostao privržen realističkim tradicijama, sa simpatijom za patrijarhalni svet stare Srbije. Opisujući tragične ličnosti, junake koji propadaju kao poetične žrtve ljubavi, dao je upečatljivu sliku zavičajnog Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica, prodiranje seoskog elementa u grad. Bio je slikar strasnih sukoba i nostalgije za mladošću, proza mu je nadahnuta osećajem fatalizma i istočnjačke čulnosti. Pored pripovedaka i romana, okušao se i kao dramski pisac, sa velikim uspehom. Svoju najpoznatiju dramu KOŠTANA objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike književne kritike. Jedan od najpoznatijih srpskih romana, NEČISTA KRV, objavljuje 1910. godine. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Uz pomoć prijatelja, prebačen je iz Dervente za Beograd, gde je radio kao novinar. Nakon rata radio je u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Umro je 1927. godine u Beogradu. # 10

ŽIVOJIN PAVLOVIĆ DNEVNIK Izgnanstvo. 1, 1956, 1957, 1958 Izgnanstvo. 2, 1959, 1960, 1962 Ispljuvak pun krvi : dnevnik `68. Diarium. 1, 1987, 1988, 1989 Diarium. 2, 1990, 1991 Diarium. 3, 1992, 1993 Izdavač: Prometej ; Kwit podium Broj strana: IX, 2432, 176 strana s tablama : fotografije Format: 20.5x12.5 Povez: tvrd Očuvanost: Odlično 5 TAGS: DNEVNICI 06.11.2021

Herman Hese - Izabrana dela 1-9, Slovo ljubve / Narodna knjiga, Tvrd povez sa omotom KAO NOVO 1. Herman Laušer / Petar Kamencid / Knulp 2. Pod točkom / Gertruda 3. Demijan / Roshalde 4. Sidarta / Dečja duša / Klajn i Vagner / Klingsorovo poslednje leto 5. Stepski vuk / Prekinuti školski čas / Hodočašće 6. Narcis i zlatousti 7. Igra staklenih perli 8. Valter Kempf i druge priče 9. Razmatranja / Pisma / Eseji

Herman Hese Komplet izabranih dela Hermana Hesea čini dvanaest naslova i ukupno trinaest knjiga u tvrdom povezu sa kutijom. Spisak naslova: 1. Stepski vuk 2. Sidarta 3. Demijan 4. gra staklenih perli 1 5. Igra staklenih perli 2 6. Roshalde 7. Gertruda 8. Knulp 9. Nirnberško putovanje 10. Umetnost dokolice 11. arcis i zlatousti 12. I na kraju šta je sreća 13. Srećan je ko ume da voli

Tomas Man KOMPLET SABRANA DELA 1–14 Matica srpska Novi Sad, 1980. godine, tvrd platneni povez, zlatotisak, obeleživač za stranice, lux izdanje. Komplet sadrži sledeće naslove: 1. KRALJEVSKO VISOČANSTVO 2. LOTA U VAJMARU 3. PRIPOVETKE I 4. PRIPOVETKE II 5. ESEJI I 6. ESEJI II 7. DOKTOR FAUSTUS I 8. DOKTOR FAUSTUS II * NASTANAK DOKTORA FAUSTUSA 9. BUDENBROKOVI I 10. BUDENBROKOVI II 11. IZABRANIK 12. ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA 13. ČAROBNI BREG I 14. ČAROBNI BREG II

Knjiga 1: Tvrd kozni povez, bez pisanja, luksuzno izdanje, odlicno stanje, knjiga prakticno necitana Knjiga 2: Tvrd kozni povez, bez pisanja, luksuzno izdanje, sa donje strane je malo uhvatila voda, pa se vidi po donjoj ivici malo, 5- Johan Volfgang Gete - luksuzna biografija, veci formati Andreas - Die Grossen Klassiker Literatur der Welt In Bildern, Texten, Daten

k4d Umjetnost multioriginala Dževad Hozo Izdavač: Prva knjizevna komuna Mostar, 1988; Tvrd povez; A4 format 709 strana Dževad Hozo (rođen 10. maja 1938. godine u Užicu) je bosanskohercegovački grafičar. U Bihaću je završio gimnaziju i iste godine upisao Historiju umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Studij je prekinuo 1958. godine i upisao se na Akademiju likovnih umjetnosti u Ljubljani. Poslije diplome 1963. godine upisao je specijalizaciju grafike kod profesora Rike Debenjaka. Godine 1966. dobio je status slobodnog umjetnika sve do 1973. godine kada je postao docent za grafiku na novootvorenoj Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu, kao vođa Katedre za grafiku. Radio je na oblikovanju programa Collegium Artisticuma i napisao rukopis o manuelnim grafičkim tehnikama, koji je kasnije (1988. godine) izdao pod naslovom Umjetnost multiorginala. Godine 1981. postao je član Akademije nauka i umjetnosti BiH. [1] Inspiraciju i preokupaciju Hozo pronalazi u prošlosti – u materijalnoj baštini i u tekstovima bosanskohercegovačkih pisaca koji o tom vremenu pripovijedaju (Mak Dizdar, Ivo Andrić). Samostalno je izlagao više od četrdeset puta, a grupno sudjelovao na mnogobrojnim domaćim i međunarodnim izložbama. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada za grafiku na prestižnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Grafički ciklusi: -Drvorezi 1960-62 -Litografije i bakropisi 1963 -Nišani 1964-66 -Bakropisi i akvatinte (Plemenitaš,...) 1966-71 -Makova mapa 1972 -Suočenja 1973 -Povratak 1974-5 -Strašila 1976-84 -Oblik i vrijeme 1984-85 -Čovjek i vrijeme 1986 -Dvanaest 1987 -Ecce H. ludens 1990-91 -40 grafičkih slika 1992-94 -1001 noć 1995 -Sarajevske pasije 1997 te brojna dizajnerska rješenja, instalacije i video zapisi. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika 2009. godine donijela je odluku o proglašenju Zbirke umjetničkih djela Dževada Hoze u Muzeju Unsko-sanskog kantona u Bihaću za nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine. Nacionalni spomenik čini 30 grafika. [2] Dio grafika poklonio je autor, a dio je od autora otkupljen za tek formiranu zbirku Muzeja AVNOJ-a i Pounja. Grafike iz ciklusa „Nišani“ pripadaju ranoj fazi stvaralačkog rada, a nastale su za vrijeme studijskog boravka u Ljubljani. Snažan utjecaj na formiranje ove zbirke ima autorovo djetinjstvo, u Bihaću, u kući koja se nalazila pored mezarja. Nišani, stalni izvor inspiracije, pretočeni u grafičko-likovni izraz osvjetljavaju osobenost svoga svijeta, simbol života i smrti. Kritičar Aleksandar Bassino kaže za djela Dževada Hoze: Uz neposredne sadržajne pobude Hozinih listova moramo priznati da nam istorija jednog od oblika bosanskog grobišta, tj. muslimanskog, koji karakterišu kameniti obojeni spomenici, tzv. nišani – nije tako blizu kao što bi mogla biti. Prije svega, a s tim u vezi, treba upozoriti na jedan momenat, koji Hozo u svom djelu potencira i koji ga vodi na dalje istraživanje, posavremenju davnih poruka starih četiri stoljeća. Muslimansko grobište je, za razliku od kršćanskog, uvijek dio slike nekoga kraja; nije mjesto neke žalosti koju bi označavala bjelina ili crnina mramornih ploča i spomenika. Nišani su nekada bili obojeni, iako su im tragovi tih boja već izbrisani; svojim antropomorfnim oblicima i oblicima koji su im slični, realnim predmetima predstavljali su nosioce novog življenja. Umjetnikova zadaća je da njihove poruke razriješi, odnosno istinu nekog vremena prenese u savremenost. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Umjetnost multiorginala (kultura grafičkog lista), Mostar, Prva književna komuna, 1988. Dzevad Hozo data: 1961 - 2001, Sarajevo, 2002. Majstori grafičkih umijeća : [1400-1950], Sarajevo: Blicdruk, 2003. Vernis sage grafeme: slikovni komentari na CD zapis Sanjina Lugića, Sarajevo, Kult-B, 2003. Grafika:, Grude, Grafotisak, 2007. Majstori (biografije) Grafički list (papir, tiskarska boja, atelijer, medicinski aspekti)` Glosarij (bibliografija) Bibliografija (testovi, graficke pitalice) Majstori japanskog drvoreza Visoki tisak (uvod) Plosni tisak Duboki tisak Majstori (aspekti)

Zlatan Čolaković - Epika Avda Međedovića 1 i 2 , izdanje Almanah . Knjiga prva: Ženidba Smailagić Meha Knjiga druga: Izabrane pjesme Avda Međedovića Kao nove !!

svet oldous haksli majmun i bit slijep u gazi otok dvini novi svijetpripovjetke genij i boginja kontrapunkt eseji vreme mora jednom stati poslije mnogih lijeta , na omotu vrlo mali trag

Zbog plagijatorskih rešenja naslovnica, ova izdanja su vrlo kratko vreme bila u ponudi pošto je Laguna ceo tiraž preko noći povukla iz svih knjižara, nakon reportaži u novinama o katastrofalnom propustu. 1999 na naslovnici ima prerađen poster filma „Conan the Barbarian” (2011), a Atlantida poster filma „The Core” (2003). Ultra retko, toliko, da malo ko i zna za njihovo postojanje. {KTJ30.014}

50 knjiga na francuskom, starije izdanje, u odlicnom stanju. Poznati autori!

Dimitrije Nikolajević - Crvena poema Ovo delo našeg slavnog autora izašlo je godinu dana ranije!, pre nego što je izašla verzija Crvene poeme sa ilustracijom. JEDINI primerak dostupan u ponudi. Izuzetne vrednosti. Knjižica je većeg formata. Bez bilo kojih oštećenja, fleka, tačkica, tragova pisanja, kao i bez tragova požutelosti. Uzmite u obzir da je staro 52 godine! i još uvek u odličnom stanju. Dimitrije Nikolajevic (1935-2015) Pesnik izuzetnog pesničkog senzibiliteta živeo je, umetnički sazrevao i stvarao u Kragujevcu, inspirišući se kragujevačkom tragedijom ali i svakodnevicom i društvenim pojavama u gradu na Lepenici. Bio je rukovodilac izdavačke delatnosti Spomen-parka „21. oktobar“, autor je 29 zbirki poezije, priredio je zbornik „Put je krug“, a njegova „Crvena poema“ sa grafičkim ilustracijama Lazara Vujaklije (1971) predstavlja bibliofilsko izdanje. Zastupljen je u mnogim pesničkim antologijama i zbornicima savremene jugoslovenske i srpske poezije. Pesme su mu prevođene na više stranih jezika i dobitnik brojnih književnih nagrada i društvenih priznanja.

Marcel Proust U traganju za izgubljenim vremenom Marcel Proust komplet Marsel Prust U TRAGANJU ZA IŠČEZLIM VREMENOM Zora - Mladost, Zagreb, 1972. Tvrd povez sa omotom, 13 knjiga. Zaštitni omoti oštećeni, inače su knjige lepo očuvane, listovi malo požuteli, pored naslova navedene flečice gde ih ima. 1. Put k Swannu Combray 2. Put k Swannu Jedna Swannova ljubav Zavičajna imena -Ime 3. U sjeni procvalih djevojaka Okolina gospođe Swann 4. U sjeni procvalih djevojaka Zavičajna imena -Zavičaj 5. Vojvotkinja de Guermantes 1 6. Vojvotkinja de Guermantes 2 7 Sodoma i gomora 1 2 8 Sodoma i gomora 2 9 Zatočenica 1 (ima smeđu fleku na prvim listovima) 10 Zatočenica 2 11 Bjegunica 12 Pronađeno vrijeme 1 (ima smeđe flečice po listovima) 13 Pronađeno vrijeme 2 k

Tomas Man JOSIF I NJEGOVA BRAĆA komplet I-IV Matica srpska, Beograd, 1990. Tvrd povez, 4 knjige. Lepo očuvane. Listovi spolja malo požuteli.

Isidora Sekulić Komplet 1 - 12 Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Matica srpska Štampa 1962. god * Zapisi * Teme * Služba * Saputnici / Pisma iz Norveške * Njegosu knjiga duboke odanosti * Iz domacih knjizevnosti I * Iz domacih knjizevnosti II * Iz stranih knjizevnosti I * Iz stranih knjizevnosti II * Govor i jezik * Analitički trenutci

Norman Mailer x 10 knjiga na engleskom veoma dobro ocuvane moze i pojedinacna prodaja

Biseri Srpske književnosti Komplet 1-43Tvrdi povez*** Knjige su u odličnom stanju nekorišćene kao nove ***1 Sveti Sava Sabrana dela2 Antologija stare Srpske poezije3 Antologija epskih narodnih pesama4 Antologija narodnih bajki5 Dositej Obradović Izabrana dela6 Prota Mateja Nenadović Memoari7 Petar Petrović Njegoš Gorski vijenac / Luča mikrokozma8 Branko Radičević Tuga i opomena9 Vuk Stefanović Karadžić Život i običaji naroda Srpskoga10 Jovan Sterija Popović Pokondirena tikva11 Đura Jakšić Ponoć12 Jovan Jovanović Zmaj Đulići /cĐulići uveoci13 Laza Lazarević Međ javom i međ snom14 Jakov Ignjatović Večiti mladoženja15 tefan Mitrov Ljubiša Kanjoš Macedonović16 Milovan Glišić Glava šećera17 Ivo Andrić Znakovi pored puta 118 Ivo Andrić Znakovi pored puta 219 Janko Veselinović Hjaduk Stanko20 Laza Lazarević Švabica21 Simo Matavulj Bakonja Fra Brne22 Stevan Sremac Pop Ćira i Pop Spira23 Miloš Crnjanski Seobe druga knjiga 124 ****Neodostaje***25 Radoje Domanović Mrtvo more26 Svetolik Ranković Gorski car27 Borisav Stanković Stari dani28 Goran Petrović Sitničarnica kod srećne ruke29 Petar Kočić Mračajski proto30 Branislav Nušić Narodni poslanik31 Dragiša Vasić Crvene magle32 Dobrilo Nenadić Dorotej33 Jovan Dučić Gradovi i himere34 Slobodan Jovanović Portreti35 Momčilo Nastasijević Iz tamnog vilajeta36 Danilo Nikolić Vlasnici bivše sreće37 Vladika Nikolaj Molitve i besede38 Rastko Petrović Sa silama nemerljivim39 Matija Bećković Reče mi jedan čovek40 Radovan Beli Marković Limunacija u ćelijama41 Branimir Ćosić Pokošeno polje 142 Branimir Ćosić Pokošeno polje 243 Branko Miljković Uzalud je budim44 Justin Popović O duhu vremena0/0

Biblioteka Milenijum Komplet 1 - 30Tvrdi povez sa zaštitnim omotom1. Ana Karenjina 1 - Lav N. Tolstoj2. Ana Karenjina 2 - Lav N. Tolstoj3. Bogorodičina crkva u Parizu - Viktor Igo4. Žerminal - Emil Zola5. Orkanski visovi - Emili Bronte6. Tako je govorio Zaratustra7. Crveno i crno - Stendal8. Gorski vijenac - P. P. Njegoš9. Gospođa Bovari - Gistav Flober10. Braća Karamazovi F. M. Dostojevski11. 20000 milja pod morem - Žil Vern12. Travnička hronika - Ivo Andrić13. Doživljaji dobrog vojnika Švejka - Jaroslav Hašek14. Gordost i predrasuda - Džejn Ostin15. Istočno od raja - Džon Stajnbek16. Prohujalo s vihorom I - Margaret Mičel17. Prohujalo s vihorom II - Margaret Mičel18. Vernik - Dobrica Ćosić19. Ljubavnik Ledi Četerli - Dejvid H. Lorens20. Tri musketara - Aleksandar Dima21. Ajvanho - Valter Skot22. Vašar taštine - Vilijem Tekeri23. Roman o Londonu - Milos Crnjanski24. Kroz pustinju i prasumu - Henrik Sjenkjevic25. Pogledaj dom svoj andjele - Tomas Vulf26. Očevi i oci - Slobodan Selenić27. Doktor Živago - Boris Pasternak28. David Koperfild - Čarls Dikens29. Crveni petao leti prema nebu - Miodrag Bulatović30. Čarobni breg - Tomas Man9/10

Kao na slikama prvo izdanje prosveta 1960 Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo[uredi | uredi izvor] Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da „nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona „stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao „žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da „Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad[uredi | uredi izvor] Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Film o Branku Miljkoviću[uredi | uredi izvor] Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića[uredi | uredi izvor] U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela Branka Miljkovića[uredi | uredi izvor] Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934—1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama[uredi | uredi izvor] Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu[uredi | uredi izvor] Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927—2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]