Aleksandar Gatalica VEK Sto jedna povest jednog veka Izdavač: IPS Media,PROSVETA Vek Aleksandra Gatalice dobio je Andrićevu nagradu i po mišljenju nekih kritičara nadmašio Moj vek nobelovca Gintera Grasa koji je pisan sa sličnom ambicijom da se da celovita, uzbudljiva slika dvadesetog veka. Prateći neobične događaje i likove, istorijske i izmišljene, Gatalica pričom obeležava svaku od godina koje su činile taj neverovatni i porazni, a opet neodoljivi vek. 1. izdanje, 2010; Broširani povez; latinica; 21 cm. ilustrovano 293. str.; Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` 1k

Mek povez, koriscene, iznuta su očuvane odlično G4

NOVA KNJIGA TVRD POVEZ 325 STR „Glas Garsije Markesa ovde dostiže jedan nivo koji je u isto vreme klasičan i govorni, koji se preliva koji je i čist, u stanju da hvali i kune, da se smeje i plače, da pripoveda i peva, da pada i leti kada je to potrebno.“Thomas Pynchon, The New York Times. Istorija ljubavi izmedu Fermine Dase i Florentina Arise, u okruženju jednog lučkog grada Kariba, koja traje duže od šezdeset godina, može da liči na melodramu kontradiktornih ljubavnika koja je na kraju savladana milošću vremena i snage njihovih osećanja. Garsija Markes sa zadovoljstvom upotrebljava većinu klasičnih resursa tradicionalnih serija. Ali ovaj put, scenario i likovi su kao tropska smeša biljaka i gline, koju ruka majstora oblikuje i izmišlja na svoje zadovoljstvo, da bi je na kraju doveo na teritorije mitova i legendi. Sokovi, mirisi i ukusi tropskih predela hrane jednu halucinatornu priču koja ovog puta stiže na oscilirajuća vrata srećnog kraja.Gabrijel Garsija Markes rodio se u Kolumbiji 1927. godine. Primio je Nobelovu nagradu za književnost 1982. On je najbolja figura magičnog realizma i jedan od najvažnijih i najuticajnijih pisaca (univerzalne) književnosti.

Odlicno ocuvano.. Lion Fojhtvanger ovim romanom ne samo da predstavlja slikarski put Fransiska Goje, jednog od najvećih svetskih slikara, već uspeva da dočara i okruženje u kome se taj genije razvija. To je Španija XVIII veka, španski kraljevski dvor, svet bludnica, intriga i ratnih sukoba, sve pod budnim okom Inkvizicije čija je senka sve prekrila...

Memoari jedne gejše Autor: Artur Golden Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd Biblioteka Mega Hit Godina : 2002. Tvrde korice Latinica Broj strana: 166 Stanje: vrlo dobro Troškove slanja snosi kupac Lično preuzimanje moguće u centru Beograda Polica 2 stst

U dve knjige Preveo Veljko Lukic Pogovor Aleksandar Flaker Izdavac - Naprijed, Zagreb Godina - 1963. Knjige u dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,tvrd povez,format 20 cm,375 + 536 str. (00)

Meki povez, kao nova B4

AGATA KRISTI - komplet 7 knjiga sa slike AGATA KRISTI - kod belog konja AGATA KRISTI - tajanstveni gospodin kvin AGATA KRISTI - parker pajn na delu AGATA KRISTI - poslednji slucaj gospodjice marpl i sabrane price AGATA KRISTI - klasicna kolekcija kratkih prica AGATA KRISTI - divov hleb AGATA KRISTI - 13 problema gospodjice marpl i druge price Izdavac - BDR Media , Beograd , 2019-21. Mek povez , latinica , ocuvane dobro , kao na slici

U dve knjige Grin Prevela Blanka Pecnik Izdavac - August Cesarec, Zagreb Godina - 1990. Knjige u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 18 cm,352 + 294 str. (99)

Dodatne informacije Pisac HAVIJER SERKAS Izdavač ARHIPELAG – BEOGRAD Izdanje 2018 Povez TVRDI Strana 373 Stanje Vrlo Dobro

Knjiga je veoma dobro očuvana. ,,Stejn i Sulrun su bili mladi i zaljubljeni i pet intenzivnih godina bili su par, a onda su se iznenada razišli. U leto 2007. godine, više od trideset godina kasnije, opet se sreću u starom planinskom hotelu od drveta uz koji ih vezuju snažne uspomene i jedna nerešena misterija. Da li je njihov susret baš na tom mestu, i baš tada, slučajnost? Najnoviji roman Justejna Gordera Zamak u Pirinejima sačinjen je od elektronskih pisama koje razmenjuju Stejn i Sulrun posle sudbonosnog susreta u hotelu. Gorder, veliki majstor pripovedanja i kompozicije, vešto nas vodi kroz napetost otkrivanja misterije davnih događaja. No, daleko je važnije što glavni likovi različitim tumačenjem tajni iz prošlosti zapravo iznose dva osnovna pristupa u tumačenju nastanka i postojanja sveta i čoveka u njemu. I dok On ushićeno veruje u naučnu sliku sveta, zakone fizike i matematike i ne veruje da postoje više sile koje upravljaju svetom i našim životom, dotle se Ona prepušta natprirodnim pojavama, telepatiji, duhovima, vidovitosti, Bogu i snovima. U ovoj elektronskoj struji misli konačni odgovor naravno ne postoji niti ga može biti, ali nas Gorder i u ovom romanu vraća večitoj filozofskoj upitanosti - ko smo, kako smo nastali, odakle potičemo. Zagledan u beskrajni svemir poziva nas da uživamo u tome što smo samim postojanjem deo najveće misterije, ali i opominje da čuvamo svet, jer time čuvamo i čoveka (sebe) u njemu.``

Odlicno ocuvano... U romanu Tango za Buenos Ajres autor odmotava tajnu mapu megalopolisa u čijim je predgrađima tango i nastao – grada čija je istina zapravo u mračnom saglasju s rečima tanga, te pesme bića iskidanog između strasti i istorije, između neprebolne čežnje i osećanja rastuće prikraćenosti pojedinca, između plesa zanosa i paklene igre nedokučive, a sveprisutne stvarnosti. Strani student stiže, tako, u Buenos Ajres, ne bi li pronašao mitskog pevača koji je tangu vratio onaj izvorni naboj što je i Borhesa podstakao da se osvrne na njegove korene. Ono što tamo zatiče još je i dragocenije: jedan grad mu postepeno otkriva zapretanu prošlost i muke svakodnevice što se razlivaju već i po ulicama, i to takvom snagom, lepotom i bezumljem da stranac ne može da se povrati od čuda. Tomas Eloj Martines je napisao zanosan roman koji sažima suštinu tanga čijom bi muzičkom pratnjom mogao da se smatra ceo grad, grad čija se ukupna stvarnost razgranava u niz zapleta, čije su posledice nepregledne kao i ravnica na kojoj se Buenos Ajres izdiže. Uostalom, Buenos Ajres je – kao i njegovi junaci – iako ozbiljno ranjen, ostao uspravan i kad se krajem 2001. godine prebogata Argentina našla na ivici finansijskog ponora. Grad je pobedio.

Lepo očuvano Dnevnik / Ćirpanov Novi Sad 1985 Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) književnik je i osnivač Porodice bistrih potoka 1977. godine.[1] Božidar Mandić Датум рођења 1952. Место рођења Novi Sad Svoje umetničko delovanje je započeo kao jedan od protagonista novosadske konceptualne scene. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka, počeo je da se zanima za drugačiji oblik stvaranja. Dotadašnje sprovođenje sve intimnijih akcija i neizlagačkih koncepata unutar grupe KOD (Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Marko Radojičić i Slavko Bogdanović) i grupe „Januar-Februar-Mart“, doprineli su želji za svakodnevnim ostvarivanjem sličnih iskustava, čija je realizacija jedino bila moguća u prirodi. Slično onome što je je u isto vreme započela slovenačka grupa OHO (David Nez, Andraš Šalamun, Marko Pogačnik...) u selu Šempas (u Vipavskoj dolini). Godine 1977. iz Novog Sada se seli i nastanjuje u selu Brezovica, podno Rudnika gde je utemeljio prvu srpsku ekološko-umetničku komunu `Porodica bistrih potoka.[2] Objavio je petnaest knjiga, realizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Saradnik je Dečje redakcije Radio Beograda i Radio Televizije Srbije i kolumnista dnevnog lista Danas.[3] Tags: Miroslav Mandić Porodica bistrih potoka Avangarda Konceptualna umetnost Toro Valden

Prodajem dobro očuvane dve knjige iz edicije `Hit`od autorke Collen McCullough pod naslovima: 1.Vjera za treći Milenijum-432 str.-1987 god 2.Tim-250 str. 1985 god. Izdavač:Znanje-Zg-tvrd povez sa zaštitnim omotom.. vidi slike

Odabrao Čedomir Minderović Ilustracije Nikolaj Pirnat Korice Đorđe Andrejević Kun Odlično očuvano Antologija pesama o NOR-u priredio Č. Minderović Đorđe Andrejević Kun (Vroclav, 31. mart 1904 — Beograd, 17. januar 1964) bio je srpski slikar i grafičar, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Đorđe Andrejević Kun Đorđe Andrejević Kun.jpg Đorđe Andrejević Kun slikar Datum rođenja 31. mart 1904. Mesto rođenja Vroclav, Pruska Nemačka Nemačko carstvo Datum smrti 17. januar 1964. (59 god.) Mesto smrti Beograd, SR Srbija SFR Jugoslavija Supruga Nada Andrejević Kun Član KPJ od 1939. Učešće u ratovima Španski građanski rat Narodnooslobodilačka borba Služba Internacionalne brigade NOV i PO Jugoslavije Odlikovanja Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem Orden bratstva i jedinsta Orden rada sa crvenom zastavom Orden za hrabrost Partizanska spomenica 1941. Biografija Uredi Rođen je 31. marta 1904. godine u mestu Vroclav u Poljskoj, tada Nemačko carstvo, u porodici Veljka Andrejevića Kuna i žene mu Gertrude, kao četvrto od ukupno petoro dece. Otac Veljko je bio grafički majstor i pre nego što je došao u Nemačku, tu je izučio i graverski zanat. Postao je graver u jednom od najboljih grafičkih preduzeća u Nemačkoj i tako uspeo da spoji zanat i veliku naklonost prema umetnosti. Ispostavilo se da je i jedno i drugo preneo na svoga sina Đorđa. Umetničku crtu u malom Đorđu prvi je otkrio njegov berlinski učitelj gospodin Štrajh. Đorđe je sa porodicom došao u Beograd 1914, gde je završio štamparski zanat 1920, a zatim učio slikarstvo na Umetničkoj školi u Beogradu 1920—1925. Zahvaljujući dobrotvoru beogradskom trgovcu Iliji Rankiću, Đorđe Andrejević Kun dobija stipendiju za slikarsko usavršavanje u Italiji. Boravio je u Veneciji, tamo je učio, slikao, obilazio muzeje i galerije – a zatim isto to u Firenci, Milanu i Rimu. U Italiji je proveo dve godine pred platnima velikih majstora renesanse i baroka Mikelanđela, Ticijana, Veronezea, Tintoreta. Nakon Italije, Đorđe je nastavio studije u Parizu, gde je proučavao savremene umetnike Sezana, Modiljanija i bugarskog slikara Paskina, ali je i pronašao sebe tj. svoj stil. U Parizu je prodao svoje prve slike, koje se i danas čuvaju u privatnim zbirkama. Krvavo zlato: 28 originalnih drvoreza Đ. Andrejevića-Kuna iz umetničke zbirke Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, Galerija Muzeja rudničko-takovskog kraja, Gornji Milanovac, mart 2011. godine, katalog izložbe Kun je krajem februara 1931. godine imao prvu samostalnu izložbu, na kojoj su preovladavale dve njegove glavne teme: mrtva priroda i autoportret. Te iste godine mladi Kun (imao je 27 godina) na anonimnom konkursu za grb Grada Beograda, na kome je učestvovalo 56 umetnika iz Jugoslavije, dobija prvu nagradu. Taj grb je i danas zvanični grb Beograda. Prelom u Kunovom stvaralaštvu nastaje 1934. godine, kada je održan svetski kongres pisaca u Moskvi na kome je izrečen pojam „socijalistički realizam”. Tim pojmom je označeno da tema umetničkog dela treba da bude svakodnevica radnika, kako bi im umetnost pomogla u borbi protiv klasnog neprijatelja. S obzirom da je Kun po političkoj orijentaciji bio levičar, vratio se grafici kao najpogodnijem umetničkom medijumu za ostvarenje tih zahteva. Kako sve to izgleda u životu, videlo se već iste godine na Prvoj grafičkoj izložbi, pokrenutoj s namerom da javnost sazna mogućnosti grafičke veštine. U tom periodu izdaje mapu grafika pod nazivom „Krvavo zlato“ sa tematikom iz radničkog života. Iz Španije, kuda je otišao da se s tamošnjim patriotama bori protiv fašizma u Internacionalnim brigadama, doneo je mapu grafika „Za slobodu”. U Drugom svetskom ratu bio je od početka do kraja. Posle oslobođenja objavio je mapu crteža „Partizani”. Poznat je po monumentalnim realističnim kompozicijama i grafičkim mapama u kojima je prikazao zločine okupatora u vreme Drugog svetskog rata i motive iz obnove i izgradnje zemlje. Tvorac je idejnih rešenja za ordenje i grb nove jugoslovenske države formirane 1943. godine na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu i rektor Umetničke akademije.[1][2][3] Ilustrovao je i opremio brojna književna dela: (Žena u košulji, Kolona, Crvene ribe, Riba na belom...) Na njegov rad uticali su Georg Gros i Frans Maserel. Umro je 17. januara 1964. godine u Beogradu. Priznanja Uredi U toku života i rada Đorđe Andrejević Kun je dobio mnoga priznanja, a najznačajnija su: Nagrade Uredi 1931. Prva nagrada za grb Beograda, 1940. Nagrada za grafiku Državne štaparije u Beogradu, 1947. Prva nagrada za grafiku Komiteta za kulturu i umetnost vlade FNRJ, 1949. Prva nagrada za slikarstvo Predsedništva vlade FNRJ, Odlikovanja Uredi Partizanska spomenica, Orden zasluga za narod prvog reda, Orden za hrabrost. Orden rada prvog reda Galerija Uredi Grb Grada Beograda, rad slikara Đorđa Andrejevića Kuna (1931) Grb Socijalističke Republike Srbije (1947–2004) Grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, zajednički rad Đorđa Andrejevića Kuna i Antuna Augustinčića Spomenik-mozaik „Revoluciji“ u Ivanjici Kujna br. 4 Social graph by Đorđe Andrejević-Kun 1978 Yugoslavia stamp.jpg Reference Tags: Partizanska lirika poezija pedme revolucije komunizam grafika ratne teme

Prodajem dobro očuvane dve knjige iz edicije `HiT` pod naslovima: 1.Sva Moja Braća-Milo Dor-420 str.-1987 2.Kako Je Djed Doskijao u Finsku-Danijel Katz-171 str. 1988 Izdavač:znanje Zg-1987-`88- tvrd povez sa zaštitnim omotom vidi slike

Kao novo Sima Milutinović Sarajlija TROJEBRATSTVO TROJESESTARSTVO Sima Milutinovic Sarajlija - Trojebratstvo Trojesestarstvo Zorica Lirske pesme Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj Petra II Petrovića Njegoša. U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Sima Milutinović Sima Milutinovic Sarajlija.jpg Sima Milutinović Sarajlija Datum rođenja 3. oktobar 1791. Mesto rođenja Sarajevo, Osmansko carstvo Datum smrti 30. decembar 1847. (56 god.) Mesto smrti Beograd, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Biografija Uredi Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[1] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[2] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[3] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[4]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [5] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[6] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[7] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo Uredi Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[8] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[9] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica. istorija srpske književnosti

Tvrd povez sa omotom - 301 strana ZNANJE ZAGREB 1982 Omot sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost dobro očuvana- bez pisanja i podvlačenja V 3

LIMENI BUBANJ 1 i 2 AUTOR: GUNTER GRASS IZDAVAČ: SVEUČILIŠNA NAKLADA LIBER, ZAGREB BIBLIOTEKA MEGA HIT GODINA : 1981. TVRDE KORICE LATINICA BROJ STRANA: 235 + 669 STR. STANJE DOBRO TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA MARBO 1

Vukoman Džaković - Život i delo - Živko Đurković Interpress 2006. tvrde korice 220 strana. Odlično ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 24092021

Radomir Belacevic- Price o ubicama Savez pisaca amatera Jugoslavije, Beograd, 1980. Mek povez,151 strana. POSVETA I POTPIS RADOMIRA BELACEVICA! KULT NAD KULTOVIMA! tags: radomir belacevic, decak iz junkovca, studio film, marko dabovic, tatin sin...

Druid I deo Den Simons Izdavac: Laguna 2009 Mek povez, strana 455 Spolja vrlo dobro, unutrasnjost nova

/ Mariana Pineda Španski Štampano u Argentini Odličan poklon ljubiteljima Lorke ... Federiko Garsija Lorka[1] (šp. Federico García Lorca, Fuente Vakeros, Granada, Španija, 5. jun 1898 — okolina Alfakara, Granada, Španija, 19. avgust 1936) bio je španski pesnik, dramaturg i pozorišni reditelj.[a] Federiko Garsija Lorka Federico García Lorca. Huerta de San Vicente, Granada.jpg Federiko Garsija Lorka 1932. Puno ime Federiko Garsija Lorka Datum rođenja 5. jun 1898. Mesto rođenja Fuente Vakeros, Španija Datum smrti 19. avgust 1936. (38 god.) Mesto smrti okolina Alfakara, Španija Škola Univerzitet Kolambija, Univerzitet u Granadi Uticaji od Luis Bunjuel Salvador Dali Volt Vitmen Potpis Studirao je književnost, slikarstvo i muziku, što je kasnije došlo do izražaja u njegovom bavljenju scenskom umetnošću tj. dramom. Putovao je širom Španije, ali je posetio i Ameriku, SAD i Argentinu. U SAD je stigao u doba ekonomske krize pa je tu zemlju doživeo kao svet praznine i teskobe u kojem nema ničeg humanog, već je sve podređeno trci za novcem. Muziku je učio od čuvenog Manuela de Falje, a sam je skupljao i harmonizovao narodne napeve. To je u njegovo pesničko i dramsko delo unelo snažnu muzikalnost i pomoglo mu da formira originalni pesnički izraz. Iako je Lorka započeo bavljenje poezijom u doba španskog ultraizma ikreacionizma, njegov cilj nije bio pesnički eksperiment i moda trenutka. Na originalni način, ovaj pesnik je spojio svoj umetnički talenat i iskustvo avangarde sa nacionalnom, odnosno lokalnom tradicijom Andaluzije. Lorka je među prvim pesnicima avangarde osetio razornu snagu i nehumanost mehanizacije i potrošačkog društva koje je ona proizvodila. Njegov boravak u Americi je rezultirao potresnom zbirkom Pesnik u Njujorku. Najznačajnije drame Garisje Lorke jesu Krvava svadba i Dom Bernarda Albe. Pesnik je pozorište smatrao `najjačim i najkorisnijim oružjem u podizanju zemlje i barometrom, što pokazuje njenu veličinu i pad.`[2] Garsija Lorka je stekao međunarodno priznanje kao emblematični član Generacije `27, grupe koju čine uglavnom pesnici koji su u špansku književnost uveli načela evropskih pokreta (poput simbolizma, futurizma i nadrealizma).[3][4] Smatra se da su ga nacionalističke snage ubile na početku Španskog građanskog rata.[5][6][7][8][9] Iako se Lorka nije aktivno bavio politikom, za vreme građanskog rata je bio uhvaćen i streljan u avgustu 1936. Ne zna se tačno gde mu je grob.[10] Njegova zaostavština se u Španiji smatra nacionalnim kulturnim blagom.[11] Biografija Uredi Mladost Uredi Lorka je bio sin imućnog andaluzijskog zemljoposednika, nikad nije bio uspešan đak. 1909. se sa roditeljima seli u Granadu.[12][13][14] 1919. godine radi studiranja književnosti i prava odlazi u Madrid gde se upoznaje i druži sa mnogim tadašnjim španskim intelektualcima kao što su umetnici Luis Bunjuel i Salvador Dali, što je imalo veliki uticaj na njega. Muziku je studirao kod M. de Feil koji mu je usadio ljubav prema narodnoj pesmi i usmerio ga ka sakupljanju narodnog blaga. U Madridu se takođe upoznaje sa aktuelnim evropskim i svetskim zbivanjima i problemima. Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajviše zbog neprihvatanja okoline i prijatelja njegove homoseksualne orijentacije. Bunjuel i Dali zajedno rade na filmu `Andaluzijski pas`, koji je Lorka protumačio kao direktan napad na njega. Shvativši problem, njegovi roditelji ga šalju na put po Americi. Od 1929. do 1930. boravi u SAD, najviše u Njujorku, a posetio je i Kubu. Mladi pisac Uredi U Residencia de Estudiantes u Madridu, Garsija Lorka sprijateljio se sa Luisom Bunjuelom i Salvadorom Dalijem i mnogim drugim umetnicima koji su bili, ili će postati uticajni širom Španije.[15]Preuzet je pod okrilje pesnika Huana Ramona Himeneza, zbližio se sa dramaturgom Eduardom Markvinom i Gregorijem Martinezom Sijerom, direktorom madridskog Teatra Eslava.[16] Braća Garsija Lorka, Federiko i Francisko. 1919–20., Na Sijerin poziv, napisao je i postavio svoju prvu dramu The Butterfly`s Evil Spell ( Zla čarolija leptira). Bila je to igra u stihu koja je dramatizovala nemoguću ljubav između bubašvaba i leptira, uz prateću glumačku mrežu drugih insekata; sa scene ga je ismejala nezadovoljna publika nakon samo četiri predstave i uticala je na odnos Garsije Lorke prema pozorišnoj publici do kraja karijere. Kasnije će tvrditi da je Marijana Pineda, napisana 1927. godine, zapravo bila njegova prva drama. Tokom vremena u Residencia de Estudiantes, bavio se pravom i filozofijom, mada ga je više zanimalo pisanje nego studiranje.[17] Prva knjiga pesama Garsije Lorke, Libro de poemas, objavljena je 1921. godine, prikupljajući dela napisana iz 1918. godine i izabrana uz pomoć njegovog brata Franciska (Pakito). Ono se tiče tema vere, izolacije i prirode koje su ispunile njegova prozna razmišljanja.[18]Početkom 1922. godine u Granadi, Garsija Lorka pridružio se kompozitoru Manuelu de Falji kako bi promovisao Concurso de Cante Jondo, festival posvećen poboljšanju flamenko performansa. Godinu dana pre nego što je Lorka počeo da piše svoju Poema del cante jondo („Pesma duboke pesme“, objavljena tek 1931), pa je prirodno sastavio esej o umetnosti flamenka, [19]i počeo javno da govori u znak podrške Konkursa. Tokom sledećih nekoliko godina, Garsija Lorka se sve više uključio u špansku avangardu. Objavio je pesničku zbirku pod nazivom Canciones (Pesme), mada nije sadržala pesme u uobičajenom smislu. Ubrzo nakon toga, Lorka je pozvan da izloži seriju crteža u Galeries Dalmau u Barseloni, od 25. juna do 2. jula 1927.[20] Lorkine skice bile su spoj popularnog i avangardnog stila, dopunjavajući Cancion. I njegova poezija i crteži odražavali su uticaj tradicionalnih andaluzijskih motiva, kubističke sintakse i zaokupljenosti seksualnim identitetom. Nekoliko crteža sastojalo se od superponiranih lica poput snova (ili senki). Kasnije je dvostruka lica opisao kao autoportrete, pokazujući „sposobnost čoveka da plače, kao i da pobeđuje“, u skladu sa svojim uverenjem da su tuga i radost nerazdvojni, baš kao i život i smrt.[21] Manuel de Falja, Federiko Garsija Lorka i Antonio de Luna. Romancero Gitano (Ciganski romansero, 1928), deo njegove serije Cancion, postala je njegova najpoznatija knjiga poezije.[22] Bila je to visoko stilizovana imitacija balada i pesama koje su se još uvek pričale širom španskog sela. Garsija Lorka opisuje to delo kao „izrezbareni oltarski komad `Andaluzija sa „Romima, konjima, arhanđelima, planetama, jevrejskim i rimskim povetarcem, rekama, zločinima, svakodnevnim dodirom krijumčara i nebeskom notom gole dece Kordove.` Knjiga koja teško da uopšte izražava vidljivu Andaluziju, ali tamo gde skrivena Andaluzija podrhtava.`[23]1928. knjiga mu je donela slavu širom Španije i hispanskog sveta, a tek mnogo kasnije stekao je značaj kao dramski pisac. Do kraja života, pisac će tragati za elementima andalujske kulture, pokušavajući da pronađe njenu suštinu ne pribegavajući „živopisnoj“ ili klišejskoj upotrebi „lokalne boje.`[24] Ciganski romansero je sastavljen od 18 pesama. Snaga kojom je Garsija Lorka u svoje stihove uneo narodnu tradiciju Andaluzije, učinila je da Španija i Latinska Amerika prihvate poeziju ovog pesnika gotovo kao svoje narodne pesme. Njegova druga predstava, Mariana Pineda, sa scenskim postavkama Salvadora Dalija, otvorila je veliko priznanje u Barseloni 1927. godine.[25] 1926. godine Garsija Lorka napisao je dramu Čudesna supruga obućara, koja će biti prikazana tek početkom 1930-ih. Bila je to farsa o fantaziji, zasnovana na odnosu koketne, dražeste žene i kokošijeg postolara. Povratak u Španiju Uredi Lorka se 1930. vraća u novoproglašenu Republiku Španiju. Na poziv svog granadskog profesora, socijaliste F. de la Riosa, Lorka prihvata posao direktora i umetničkog animatora studentskog putujućeg pozorišta La Baraka. Tokom turneje sa La Barakom, Garsija Lorka napisao je svoje sada najpoznatije drame, „Ruralnu trilogiju“, Krvavo venčanje, Jermu i Kuću Bernarda Albe, koje su se sve pobunile protiv normi buržoaskog španskog društva.[26]Pozvao je na ponovno otkrivanje korena evropskog pozorišta i dovođenje u pitanje udobnih konvencija kao što su popularne salonske komedije tog doba. Njegov rad osporavao je prihvaćenu ulogu žena u društvu i istraživao tabu pitanja homoerotizma i klase. Garsija Lorka napisao je malo poezije u ovom poslednjem periodu svog života, izjavivši 1936. godine, „pozorište je poezija koja izranja iz knjige i postaje dovoljno čovečna da može da razgovara i viče, plače i očajava.`[27] Federiko Garsija Lorka sa njegovom sestrom Izabel, 1914. godine. Osim što se vratio klasičnim korenima pozorišta, Garsija Lorka okrenuo se i tradicionalnim oblicima u poeziji. Za njegovo poslednje pesničko delo, Sonetos de amor oscuro (Soneti mračne ljubavi, 1936), dugo se mislilo da je inspirisano njegovom strašću prema Rafaelu Rodrigez Rapunu, sekretaru La Barake. Dokumenti i uspomene otkriveni 2012. godine sugerišu da je stvarna inspiracija bio Huan Ramirez de Lukas, 19-godišnjak s kojim se Lorka nadao da će emigrirati u Meksiko.[28] Ljubavni soneti inspirisani su pesnikom iz 16. veka San Huan de la Kruzom.[29] Subvenciju La Barake prepolovila je desničarska vlada izabrana 1934. godine, a poslednji učinak dat je u aprilu 1936. godine. Lorka je leta proveo u Huerta de San Visente od 1926. do 1936. Ovde je napisao, u celini ili delimično, neka od svojih glavnih dela, među kojima „Kad prođe pet godina` (Aci que pasen cinqo anos) (1931), Krvavo venčanje (1932). ), Jerma (1934) i Divan del Tamarit (1931–1936). Pesnik je živeo u Huerta de San Visente neposredno pre hapšenja i atentata avgusta 1936.[30] Iako crteži Garsija Lorka ne dobijaju često pažnju, on je takođe bio talentovani umetnik.[31] Smrt Uredi Za vreme izbijanja građanskog rata, Lorka se zatekao u Viznaru, u Granadi. 19. avgusta 1936. Fašistički vojnici su ga uhvatili i streljali, a telo su mu bacili u neobeležen grob. Frankova vlada je pokušala da uništi uspomenu na Lorku tako što je uništila sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata, Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke represije i fašističke tiranije. Tvrdilo se da je Garsija Lorka bio apolitičan i da je imao mnogo prijatelja i u republikanskom i u nacionalističkom kampu. Gibson to osporava u svojoj knjizi o pesnikovoj smrti iz 1978. godine. Navodi, na primer, objavljeni manifest Munda Obrera, koji je Lorka kasnije potpisao, i navodi da je Lorka bio aktivna podrška Narodnom frontu. Lorka je pročitao ovaj manifest na banketu u čast kolegi pesniku Rafaelu Albertiju 9. februara 1936. Mnogi antikomunisti bili su naklonjeni Lorki ili su mu pomagali. U danima pre hapšenja pronašao je sklonište u kućiumetnika i vodećeg člana Falange Luisa Rosalesa. Zapravo, dokazi sugerišu da je civilni guverner Valdes umalo bio ustreljan od strane Rosalesa jer je pomogao Lorki. Pesnik Gabriel Selaja napisao je u svojim memoarima da je jednom pronašao Lorku u društvu falangiste Hosea Marije Ajzpure. Selaja je dalje pisao da je Lorka večerao svakog petka sa osnivačem i vođom falangista Hoseom Antonijom de Riverom.[32] 11. marta 1937. godine u štampi falangista pojavio se članak u kojem se osuđuje ubistvo i lionizira Garsija Lorka; članak je otvoren:„Ubijen je najfiniji pesnik carske Španije.“ [33] Žan-Luis Šonberg je takođe izneo teoriju „homoseksualne ljubomore“.[34] Dosije o ubistvu, sastavljen 1936. godine na Frankov zahtev i na koji su se Gibson i drugi pozivali, a da ga nisu videli, tek treba da ispliva na površinu. Prvi objavljeni izveštaj o pokušaju lociranja Lorkinog groba može se naći u knjizi britanskog putnika i hispaniste Džeralda Brenana „Lice Španije“. [35] Uprkos ranim pokušajima poput Brenanovog 1949. godine, nalazište je ostalo neotkriveno tokom čitave ere Franka. Traženje groba Uredi 2008. godine španski sudija otvorio je istragu o Lorkinoj smrti. Porodica Garsija Lorka povukla je prigovore na iskopavanje potencijalnog grobnog mesta u blizini Alfakara, ali na tom mestu nisu pronađeni ljudski ostaci.[36] [37] Istraga je prekinuta. Dalja istraga započeta je 2016. godine, bez uspeha.[38] `...I onda sam shvatio da sam ubijen. Tražili su me u kafićima, grobovima i crkvama... ali me nisu našli. Nikad me nisu našli? Ne. Nikad me nisu našli.` Iz pesme `The Fable And Round of the Three Friends` Krajem oktobra 2009. godine, tim arheologa i istoričara sa Univerziteta u Granadi započeo je iskopavanja izvan Alfakara.[39] Mesto je identifikovao tri decenije ranije čovek koji je rekao da je pomogao iskopati Lorkin grob.[40] Smatralo se da je Lorka sahranjen sa najmanje još trojicom muškaraca pored krivudavog planinskog puta koji povezuje sela Vinar i Alfakar.[41] U oktobru 2009. godine Francisko Espinola, portparol Ministarstva pravde andaluzijske regionalne vlade, rekao je da će nakon višegodišnjeg pritiska telo Garsije Lorke „biti ekshumirano za nekoliko nedelja“[42] Lorkini rođaci, koji su se u početku protivili ekshumaciji, rekli su da bi mogli da obezbede uzorak DNK kako bi identifikovali njegove ostatke.[43] U januaru 2012. lokalni istoričar Migel Kabalero Perez, autor knjige „Poslednjih 13 sati Garsije Lorke“,[44] podneo je zahtev za dozvolu za iskopavanje drugog područja udaljenog manje od pola kilometra od nalazišta, gde veruje da se nalaze Lorkini posmrtni ostaci. [45] Homoseksualnost Uredi U periodu od 1925. do 1928. Lorka je sarađivao sa Dalijem. Prijateljstvo sa Dalijem bilo je uzajamno strastveno, ali je Dali odbio bilo kakav erotski aspekat njihovog odnosa.[46] Intenzitet odonosa sa Dalijem je Lorku naterao da prizna, ako ne i prihvati vlastitu homoseksualnost. Sa uspehom zbirke pesama Ciganski romansero, dolazi do otuđenja od Dalija i raskid afere sa skulptorom Emilijom Sorianom Aldrenom. To je dovelo do pojačane depresije. Lorka je osećao bol zbog svoje homoseksualnosti. Cenzura Uredi Falangistički režim Franciska Franka stavio je opštu zabranu dela Garsija Lorke, koja je ukinuta tek 1953. Te godine je objavljen (cenzurisani) Obras Completas (Kompletna dela). Nakon toga, Blood Wedding, Ierma, The House of Bernard Alba uspešno su odigrani na glavnim španskim scenama. Obras Completas nije obuhvatio njegove, u velikoj meri, homoerotične Sonete mračne ljubavi, napisane u novembru 1935. godine i podeljene samo sa bliskim prijateljima. Izgubljeni su do 1983/4, kada su konačno objavljeni u formi nacrta. (Nikada nisu pronađeni konačni rukopisi). Tek nakon Frankove smrti, o životu i smrti Garsije Lorke moglo se otvoreno razgovarati u Španiji. Do toga je došlo ne samo zbog političke cenzure, već i zbog oklevanja porodice Garsije Lorke da dozvoli objavljivanje nedovršenih pesama i drama pre objavljivanja kritičkog izdanja njegovih dela. Južnoafrički rimokatolički pesnik Roy Cambell, koji je oduševljeno podržavao nacionaliste tokom i nakon građanskog rata, kasnije je proizveo hvaljene prevode Lorkinog dela. U svojoj pesmi, Mučeništvo F. Garsije Lorke, Kembel je napisao, Ne samo da je izgubio život, s mecima ubijen: Ali čekićem i nožem Bio je posle toga - preveden.[47] Karakteristike Lorkine poezije Uredi Lorka je počeo da piše stihove kao petnaestogodišnji dečak. Njegovu poeziju karakterišu tri bitne crte: artizam, uticaj tradicije i narodnih pesama i lični, izrazito strastan doživljaj. Pesnik je verovao, u praksi sprovodio, i izjavljivao, čak i kroz neke pesme koje se mogu smatrati njegovom poetikom, da u gradnji pesme vodi brigu i o najmanjem detalju koji obrađuje. Uticaj narodne književnosti u Lorkinoj poeziji je očigledan pri čemu nije akcenat na formi već na temama; pesnik nastoji da kroz pojmove zvuka, boje i pokreta da dušu Andaluzije koja je obeležena znakom tragičnosti i primitivnog duha. Njegov lični doživljaj je nagonski, prepun slutnji i tajnovitosti pa na čitaoca deluje kao nestvaran. Misli se da je u pesmi Romansa osuđenog predvideo vreme i način svoje smrti. Prvu zbirku pesama je objavio 1921. Sledeća zbirka pesama je Poema del kante hondo. Kante hondo je tipična andalusijska narodna pesma obogaćena uticajem Cigana lutalica i srednjovekovnih Saracena, ali Lorka ne podražava bukvalno njene metričke zakone i tipičnu strukturu teksta, već na sopstveni način gradi male kompozicije. Njegova najčuvenija zbirka, kojom je pesnik obezbedio svoju besmr-tnost, je Ciganski romansero. Ova zbirka sadrži sve one, široj publici poznate pesme, iz kojih potiču često navođeni stihovi i lajtmotivi kao što su: Povedoh je do reke Misleći da devojka je, Al` udata ona beše. Ili: Zeleno volim te zeleno. U zbirci Pesnik u Njujorku Lorka je opevao svoje, već pomenuto, negativno viđenje američkog društva. Neki kritičari smatraju da su po stilu ove pesme bliske nadrealizmu, dok drugi pak, misle da je Lorka tu blizak ekspresionizmu. Jedna od poslednjih Lorkinih pesama je: Plač za Sančezom Ignasijem Mehijazom u kojoj je opevao tragičnu smrt svog prijatelja, čuvenog toreadora. Osim pesama Lorka je pisao i drame u kojima opisuje patnju i ljudske strasti, pre svega žena. Njegove najčuvenije drame su: Krvava svadba, Jerma i Dom Bernarde Albe. Spomenice Uredi U Granadi, gradu njegovog rođenja, Park Federiko Garsija Lorka posvećen je njegovom sećanju i Huerta de San Visente, letnju kuću porodice Lorka, otvorenu kao muzej 1995. godine. Park Federiko Garsija Lorka, u Alfakaru, nalazi se u blizini Fuente Grande; 2009. iskopavanja u njemu nisu uspela da pronađu telo Lorke. U blizini masline, koju neki označavaju kao lokaciju groba, nalazi se kameni spomenik Federiku Garsiji Lorki i svim ostalim žrtvama građanskog rata 1936–39. Na spomen obeležje se svake godine polaže cveće na godišnjicu njegove smrti, a svake godine u parku se u znak obeležavanja godišnjice održava komemorativni događaj koji uključuje muziku i čitanje pesnikovih dela. 17. avgusta 2011. godine, u znak sećanja na 75. godišnjicu Lorkinog ubistva i proslave njegovog života i nasleđa, ovaj događaj je uključivao ples, pesmu, poeziju i dramska čitanja i privukao stotine gledalaca. Na mestu Baranko de Viznar, između Viznara i Alfakara, nalazi se spomen-kamen sa natpisima „Lorca eran todos, 18-8-2002“ („Svi su bili Lorka“). Baranko de Viznar je mesto masovnih grobnica i predloženo je kao drugo moguće mesto pesnikovih ostataka. Garsija Lorka je počastvovan statuom koja se istaknuto nalazi na madridskom trgu Plaza de Santa Ana. Politički filozof David Kroker izvestio je 2014. godine da je „statua bar još uvek amblem osporene prošlosti: Levica svakog dana stavlja crvenu maramu na vrat statue, a neko iz desnice dolazi kasnije da je uzme.`[48] U Parizu u Francuskoj sećanje na Garsiju Lorku počašćuje u vrtu Federiko Garsija Lorka, u centru francuske prestonice, na Seni. 2014. godine Lorka je bio jedan od počastvovanih ljudi u Rainbow Honor Walk, šetnji slavnih, u četvrti Castro u San Francisku, za LGBT ljude koji su „dali značajan doprinos na svojim poljima“.[49] Lista radova Uredi Poezija Uredi Impresiones y paisajes (Impressions and Landscapes 1918.) Libro de poemas (Book of Poems 1921.) Poema del cante jondo (Poem of Deep Song; napisano 1921. ali nije objavljeno do 1931.) Suites (napisano between 1920 and 1923, objavljeno posthumno 1983.) Canciones (Songs. napisane 1921. and 1924, objavljene 1927.) Romancero gitano (Gypsy Ballads 1928.) Odes (napisano 1928.) Poeta en Nueva York (napisano 1930 – objavljeno posthumno 1940.) Llanto por Ignacio Sánchez Mejías (Lament for Ignacio Sánchez Mejías 1935.) Seis poemas galegos (Six Galician poems 1935.) Sonetos del amor oscuro (Sonnets of Dark Love 1936, nije objavljeno do 1983.) Lament for the Death of a Bullfighter and Other Poems (1937) Primeras canciones (First Songs 1936) The Tamarit Divan (pesme napisane 1931–34 i nisu objavljene; tek posle njegove smrti u specijalnoj ediciji Revista Hispánica Moderna 1940). Selected Poems (1941) Predstave Uredi Christ: A Religious Tragedy (nezavršeno, 1917) The Butterfly`s Evil Spell: (napisano 1919–20, prva predstava 1920) The Billy-Club Puppets: (napisano 1922–5, prva predstava 1937) The Puppet Play of Don Cristóbal: (napisano 1923, prva predstava 1935) Mariana Pineda (napisano 1923–25, prva predstava 1927) The Shoemaker`s Prodigious Wife: (napisano 1926–30, prva predstava 1930, revised 1933) The Love of Don Perlimplín and Belisa in the Garden: (napisano 1928, prva predstava 1933) The Public: (napisano 1929–30, prva predstava 1972) When Five Years Pass: (napisano 1931, prva predstava 1945) Blood Wedding: (napisano 1932, prva predstava 1933) Yerma (napisano 1934, prva predstava 1934) Doña Rosita the Spinster: (napisano 1935, prva predstava 1935) Play Without a Title: (only one act, napisano 1936, prva predstava 1986) The House of Bernarda Alba: (napisano 1936, prva predstava 1945) Dreams of my Cousin Aurelia: (nezavršeno) Kratke predstave Uredi El paseo de Buster Keaton (Buster Keaton goes for a stroll 1928) La doncella, el marinero y el estudiante (The Maiden, the Sailor and the Student 1928) Quimera (Dream 1928) Scenario za film Uredi Viaje a la luna (Trip to the Moon 1929) Opere Uredi Lola, la Comedianta (Lola, the Actress, nezavršena saradnja sa Manuelom de Faljom, 1923) Crteži i slike Uredi Salvador Dalí, 1925. 160 × 140 mm. Mastilo i olovka na papiru. Privatna kolekcija, Barselona, Španija. Bust of a Dead Man, 1932. Mastilo i olovka na papiru. Čikago, SAD. Napomene Avangarda Nadrealizam Španska knjizevnost Salvador Dali

1971. Odlično očuvano Retko u ponudi s omotom Friedrich Dürrenmatt (Konolfingen, 5. siječnja 1921. - Neuenburg, 14. prosinca 1990.) je bio švicarski književnik. Pored Maxa Frischa, jedan od najznačajnijih švicarskih dramatičara 20. stoljeća. Slavu je stekao sarkastično-grotesknom komedijom »Posjet stare dame« (Der Besuch der alten Dame), 1956., a isto tako i u komedije svrstanim djelom »Fizičari« (Die Physiker), 1962. godine. Izabrana bibliografija Uredi Es steht geschrieben (1947) Der Blinde (1947) Romulus der Große (1950, drama) Der Richter und sein Henker (1952; kratki roman) `Der Tunnel` (1952; novela) Die Ehe des Herrn Mississippi (The Marriage of Mr. Mississippi, 1952, drama) Der Verdacht (1953) `Theaterprobleme` (1954, esej) Der Besuch der alten Dame (1956, drama) Die Panne (1956, novela) Das Versprechen (1958, kratki roman) Die Physiker (1962, drama) Der Meteor (1966) `Monstervortrag` (1969, predavanje) `Der Sturz` (1971, novela) Achterloo (1982) Justiz (1985) `Die Schweiz--ein Gefängnis. Rede auf Vaclav Havel` (1990, govor) Filmske adaptacije Dürrenmattovih priča Uredi Es geschah am hellichten Tag (1958), TV-verzija iz godine 1997 The Visit (1964, Der Besuch der alten Dame) Once a Greek (1966, Grieche sucht Griechin) Play Strindberg (1969), prema Strindbergovom Plesu smrti Getting Away with Murder (1970) Hyènes (1992) Justiz (1993) The Pledge (film) (2001), prema romanu `Das Versprechen`, temeljenom na scenariju filma `Es geschah am hellichten Tag` Deadly Games (1982, Trapp) Cumartesi Cumartesi (1984, Salamove priče na filmu) Svajcarska knjizevnost Postmoderna proza postmodernizam postmoderni roman

Tvrdi šiveni povez sa srebrotiskom, kvalitetan papir. Novo!