Fransoaz Sagan 1-11 komplet 01. Volite li Bramsa 02. Cudesni oblaci 03. Izgubljeni profil 04. Modrice na dusi 05. Cuvar srca 06. Malo sunca u hladnoj vodi 07. Za mesec, za godinu 08. Dobar dan, tugo 09. Izvestan osmeh 10. Odgovori 11. Razbacana postelja Tvrdi povez, zlatotisk Izdavač Naprijed Zagreb 1979.god Stanje Veoma dobro.

SUMORNA KUĆA I-II Charles Dickens sa Phizovim ilustracijama ,KOMPLET ➡️ SUMORNA KUĆA I-II Čarls DIKENS S Phizovim ilustracijama Zagreb MLADOST,tvrdi povez sa omotom, str. 461 + 444, ilustracije, latinica Izdavač: Mladost, Autor: Čarls Dikens, Sumorna kuća 1-2 Charles Dickens ---------------------------- Knjige u PERFEKTNOM stanju..... L3

nova, mek povez sa omotom Sluzbeni glasnik - Biblioteka A, Edicija Na putu 2009 Besplatna dostava se vrši putem Pošte i to kao CC paket (dostava na kućnu adresu). Ukoliko želite neki drugi skuplji način dostave razlika u ceni se doplaćuje.

Dobro očuvano Ranjeni orao strana Otmica muškarca strana Samac u braku strana Greh njene mame strana To je bilo jedne noći strana Nepobedivo srce strana Mala supruga strana U slovenačkim gorama strana

Noć demona 1-6 / Demonski ciklus / Piter V. Bret / Komplet 6 knjiga Knjige su lepo očuvane, kod njega Sunčani sat - na prednjoj korici sa jedne strane počela folija da se ljušti Noć demona Pustinjsko koplje Sunčani sat Presto od lobanja Utroba zemlje 1 Utroba zemlje 2

Posebno izdanje na srpskom i engleskom jeziku, sa zaštitnom kutijom. Korice su u drvetu i koži. Jedan od naznačajnijih pesnika u srpskoj književnosti, vladar i vladika, Petar Petrović Njegoš, iza sebe je ostavio izuzetno literarno bogatstvo. U `Gorskom vijencu` sreće se niz izreka i poslovica, sentenci, aforizama koji su komponovani po ugledu na narodne poslovice. To su stihovi koji se neretko citiraju u svakodnevnim govorima, a tiču se brojnih životnih pitanja i situacija. U dobru je lako dobro biti, Na muci se poznaju junaci! Čašu meda još niko ne popi, Što je čašom žuči ne zagrči; Čaša žuči ište čašu meda, Smiješane najlakše se piju...

Vrlo dobro stanje kao na slikama Izdavač: NOLIT, Beograd 1983; 1. Mučnina, reči, zid 2. Zrelo doba 3. Odlaganje 4. Ubijene duše 5. Drame 6. Šta je književnost 7. Portreti 8. Filozofski spisi Posebno u prodaji imamo i Kritiku dijalektičkog uma 1-2 https://www.kupindo.com/Filozofija/69191421_Zan-Pol-Sartr-KRITIKA-DIJALEKTICKOG-UMA-1-2 Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Žan-Pol Sartr Jean-Paul Sartre FP.JPG Žan-Pol Sartr Datum rođenja 21. jun 1905. Mesto rođenja Pariz Francuska Datum smrti 15. april 1980. (74 god.) Mesto smrti Pariz Francuska Škola Licej Anri IV, Viša normalna škola, Cours Hattemer, Licej Luj Veliki[1] Epoha 20. vek Regija Zapadnjačka filozofija Škola filozofije egzistencijalizam,[2] marksizam Nobel prize medal.svg odbio Nobelovu nagradu za književnost 1964. Interesovanja metafizika, epistemologija, etika, politika, fenomenologija, ontologija Ideje „Egzistencija prethodi esenciji“ „Loša sudbina“ „Ništavilo“ Uticaji od Imanuel Kant, Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Karl Marks, Fjodor Dostojevski, Seren Kirkegor, Fridrih Niče, Edmund Huserl, Martin Hajdeger, Karl Jaspers, Simon de Bovoar, Alber Kami Uticao na Simon de Bovoar, Alber Kami, Frantz Fanon, Ajris Merdok, R.D. Leing, Žil Delez, Feliks Gvatari, Alen Badju, Majkl Džekson Potpis Jean-Paul Sartre signature.svg Biografija Uredi Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Uredi Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Uredi Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije potpuno ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u čuvenom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Uredi Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći sleva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Uredi Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Uredi Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži čuvenu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Uredi Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivnapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10] Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nekim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Uredi Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.[11] Dela Uredi Romani i novele Uredi Mučnina (La Nausée, 1938.) Zid (Le Mur, 1939.) Trilogija Putevi slobode (Les Chemins de la liberté, 1945 — 1949.): Zrelo doba (L`âge de raison, 1945.) Odgoda (Le Sursis, 1947.) Smrt u duši (La Mort dans l`âme, 1949.) Poslednja prilika (La Dernière chance, četvrti deo ciklusa koji nikada nije dovršen) Autobiografija Uredi Reči (Les mots, 1964.) Dramska dela Uredi Muve (Les Mouches, 1943.) Iza zatvorenih vrata (Huis clos, 1944.) Nesahranjeni mrtvaci (Morts sans sépulture, 1946.) Bludnica dostojna poštovanja (La putaine respectueuse, 1946.) Prljave ruke (Les Mains sales, 1951.) Đavo i Gospod Bog (Le Diable et le Bon Dieu, 1951.) Zatočenici iz Altone (Les Séquestrés d` Altona, 1959.) Filozofija Uredi Imaginacija (L`Imagination, 1936.) Biće i ništavilo (L`Être et le Néant, 1943.) Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique, 1960.) Eseji i kritike Uredi Egzistencijalizam je humanizam (L`Existentialisme est un humanisme, 1946.) Situacije I - X (Situations I - X, 1947 — 1974.) Šta je književnost? (Qu`est-ce que la littérature ?, 1947.) Bodler (1947) Sveti Genet, komičar i mučenik (Saint Genet, comédien et martyr, 1952.) Porodični idiot (L`idiot de la familie, 1971 — 1972.)

1001 NOĆ PROSVETA BEOGRAD 1952 - 1954 STRANA 768 + 645 + 774 + 645 + 613 + 557 + 637 + 666, TEŽINA PREKO 5kg TVRDI POVEZ, BOGATO ILUSTROVANO, VEOMA DOBRO OČUVANO KNJIGE 7 I 8 SU VEOMA RETKE TAGS: ŠEHEREZADA BAJKA ISTOČNJAČKE BAJKE 04.04.2024

Informacije Kategorije DOMAĆI PISCI, KOMPLET Težina 2.7 kg Proizvođač Glas Crkve Povez knjige tvrd Pismo ćirilica Godina izdanja 2019 Izdavač GLAS CRKVE Jezik Srpski Tagovi Isidora Sekulić Komplet Isidora Sekulić 1-5

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Nastanak čistilišta - Žak Le Gof Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 1992 Broj strana: 346 Format: 20 cm Povez: Broširani U žučnim diskusijama protestanata i katolika u XVI veku, pristalice reformacije oštro su prebacivale svojim protivnicima verovanje u čistilište, koje je Luter nazivao “trećim mestom”. Taj izmišljeni “onaj” svet nije postojao u Svetom pismu. Nameravam da pratim vekovno stvaranje tog trećeg mesta počev od antičkog judeohrišćanstva, da prikažem njegovo nastajanje u trenutku procvata srednjovekovnog Zapada u drugoj polovini XII veka i brzi uspeh u narednom veku. Pokušaću najzad da objasnim zašto se ono prisno vezuje za taj važan trenutak istorije hrišćanstva i kako bitno utiče na prihvatanje – ili neprihvatanje kod jeretika – u krilu novog društva, proisteklog iz čudesnog poleta dva i po veka po hiljaditoj godini.

izdavač : svjetlost sarajevo povez : tvrd, zlatotisk, suvi žig, obeleživač stranica format : 14x19,5 tekst : krupniji font, šire margine knjige : eugenija grande ljiljan u dolu šagrinska koža rođaka beta rođak pons čiča gorio golicave priče traženje apsolutnog seljaci kad žena zri sjaj i beda kurtizane 1 i 2

Knjige u dobrom stanju! Zastitni omotaci malo pohabani same knjige u super stanju! Hiljadu i jedna noć (arap. كتاب ألف ليلة وليلة‎ Kitāb `Alf Layla wa-Layla, pers. هزار و یک شب‎ Hazār-o Yak Šab[4]) je zbirka priča sabrana tokom mnogih vekova, od strane raznih autora, prevodilaca i naučnika širom zapadne, centralne i južne Azije, i Severne Afrike. Priče imaju korene iz starih civilizacija Arabije, Persije, Mesopotamije, Indije, Judeje, [5] i Egipta.[6] Osnova celokupne zbirke je priča o Šeherzadi. Poznata je još pod imenima 1001 noć, Arapske noći, 1001 arapska noć. Neke od najpoznatijih su Priča o mornaru Sinbadu (sedam nastavka), Priča o cipelašu Marufu, Priča o Aladinu i čarobnoj lampi i Priča o Ali Babi i 40 razbojnika. Mnoge priče vode preklo iz narodnih priča iz Abasidske ere, dok druge, a posebno okvirna priča, su najverovatnije izvedene iz Pahlavijskog persijskog rada[7] Hazar Afsana (Hazār Afsān)[8] (pers. هزار افسان - Hiljadu priča), koji je delom zasnovan na indijskim elementima.[9] Ono što je zajedničko za sva izdanja „Noćnih priča”` je inicijalna okvirna priča o vladaru Šahrijahu i njegovoj supruzi Šeherzadi i uokvirujući kontekst koji je inkorporiran kroz same priče. One proizlaze iz ove izvorne priče; neke su uokvirene unutar drugih priča, dok druge počinju i završavaju se same po sebi. Neka izdanja sadrže samo nekoliko stotina noći, dok druga uključuju 1.001 ili više. Najveći deo teksta je u prozi, mada se stihovi povremeno koriste za pesme i zagonetke i za izražavanje naglašenih emocija. Većina pesama su pojedinačni kupleti ili katreni, mada su neke duže. Neke od priča su veoma široko povezane sa Noćima, specifično „Aladinova čudesna lampa”, „Ali Baba i četrdeset razbojnika”, i „Sedam putovanja Sinbada moreplovca”, mada one nisu bile deo Noćnih priča u njihovim originalnim arapskim verzijama ali su ih u kolekciju uvrstili Antvan Galard i drugi evropski prevodioci.

Retka knjiga, velikog formata na ruskom. Oseca se na podrum i ima trag na obodu prljavstine koji se malo i vidi po obodu listova iznutra. Inace bez pisanja po knjizi. Алишер Навоий асарларига ишланган расмлар XV-XIX асрлар Miniatures illustrations of Alisher Navoi`s works of the XV-XIX centuries 1982. Ta[kent Ališer Navoj Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Ališer Navoj A commemorative Soviet stamp made in honour of Alisher Navaiy`s 550th birthday Komemorativna sovjetska marka izdata u čast 550. rođendana Ališera Navoja Puno ime Nizam al-Din Ališer Navoj Ime po rođenju Nizām al-Din Alisher Navaiy Datum rođenja 9. februar 1441. (Islamski kalendar: Ramadan 17, 844) Mesto rođenja Herat Timuridsko carstvo Datum smrti 3. januar 1501 (Islamski kalendar: Džumada II 12, 906) (starost 59) Mesto smrti Herat Timuridsko carstvo Zanimanje Pesnik, pisac, političar, lingvista, mistik i slikar Ališer Navojev portret u Isfani, Kirgistan Mir Ališer Navoj (9. februar 1441 – 3. januar 1501), takođe poznat kao Nizam-al-Din ʿAli-Šir Heravi[n 1] (Čagatajaki turkijski/pers. نظام‌الدین علی‌شیر نوایی), bio je turkijski[1] pesnik, pisac, političar, lingvista, mistik i slikar[2] koji je bio najveći predstavnik čagatajske književnosti.[3][4] Navoj je smatrao da su čagatajski i drugi turkijski jezici bili superiorni u odnosu an persijski u pogledu književne primene, što je neuobičajeno gledište za to vreme. On je branio takvo gledište u svom radu pod nazivom Upoređivanje dva jezika. On je naglašavao svoje verovanje u bogatstvo, preciznost i kovnost turkijskog rečnika za razliku od persijskog.[5] Rad Ališer Navoj prikazan na sovjetskoj poštanskoj marki iz 1942. godine kojom se komemoriše petstota godišnjica njegovog rođenja. Ališer je služio kao javni administrator i savetnik svog sultana, Huseina Bejkaraha. Takođe je bio graditelj za koga se navodi da je osnovao, obnovio ili obdario oko 370 džamija, medresa, biblioteka, bolnica, karavansaraja i drugih obrazovnih, pobožnih i dobrotvornih ustanova u Horasanu. U Heratu je bio odgovoran za 40 karavansaraja, 17 džamija, 10 rezidencija, devet kupaonica, devet mostova i 20 bazena.[6] Među Ališerovim najpoznatijim građevinama su mauzolej mističnog pesnika iz 13. veka, Farida al-Dina Atara, u Nišapuru (severoistočni Iran) i Kalasijska medresa u Heratu. On je bio jedan od instrumentalnih doprinosioca arhitekturi Herata, koja je, po rečima Renea Gruseta, postala „Firenca onoga što se s pravom naziva Timuridskom renesansom”.[7] Štaviše, bio je promotor i pokrovitelj učenja, umetnosti i pisma, muzičar, kompozitor, kaligraf, slikar i vajar, i tako slavan pisac da ga je Bernard Luis, poznati istoričar islamskog sveta, nazivao „turskim Čoserom”.[8]

Kao novo. Bez posvete. Vernost i vera: odlikovanja pravoslavnih i dohalkidonskih crkava - Dragomir Acović Godina izdanja: 2019 Broj strana: 626 Povez: Tvrd Na verodostojan način, u ovoj luksuznoj monografiji ova knjiga svedoči o vernosti i veri, odlikovanjima pravoslavnih i dohalkidonskih crkava. Naša izdavačka kuća se zajedno sa autorom (Dragomir M. Acović), potrudila da na veran način dočara i brojnim činjenicima približi, sve značajne informacije za početke i razvoj vere na našim prostorima. Ovo je prva knjiga koja se bavi temom institucije javnih crkvenih odlikovanja na nivou sveukupne pravoslavne Crkve i dohalkoidonskih zajednica. Autor se osvrnuo u ovom delu i na važne činjenice koje se tiču crkvenih odlikovanja, njihovom estetikom. Takođe, autor je razradio i teme Patrijaršija (Antiohijska, Vaseljenska, Jerusalemska, Aleksandrijska),i osvrnuo se na brojne pravoslavne crkve u svetu. Kroz tumačenja i razjašnjenja, autor knjige, daje bliže informacije o identitetu i delu svetitelja po kojima su odlikovanja dobila nazive ili su im posvećena. Kao prilog ove knjige, autor se bavi i izučavanjem crkvene faleristike.

GEORGE ORWELL ODABRANA DJELA KOMPLET 1 - 6 IZVANREDNO OČUVAN BIBILIOFILSKI / KOLEKCIONARSKI KOMPLET AUGUST CESAREC ZAGREB, 1983/84. GODINE, TVRD POVEZ, PROŠIVENO, ZAŠTITNI OMOT. KNJIGE SU ODLIČNO OČUVANE PRETPOSTAVLJAM DA NISU ČITANE ALI IH IPAK POSTAVLJAM KAO POLOVNE, NIJEDAN OMOT NIJE ISKRZAN. KNJIGE SU FANTASTIČNE KOMPLET SE SASTOJI OD SLEDEĆIH NASLOVA 1. TISUĆU DEVETSTO OSAMDESET ČETVRTA 2. NITKO I NIŠTA U PARIZU I LONDONU 3. ZAŠTO PIŠEM I DRUGI ESEJI 4. BURMANSKI DANI 5. KATALONIJI U ČAST 6. ŽIVOTINJSKA FARMA KOMPLET JESTE HRVATSKO IZDANJE, ALI JE POTREBNO IMATI U VIDU DA JE HRVATSKI JEZIK, SVE DO POLOVINE DEVEDESETIH GODINA, BIO UMNOGOME SLIČAN SRPSKOM JEZIKU, NIJE BILO U VEĆEM BROJU NOVIH REČI I KOVANICA - DOK SE DANAS ČAK I PROSEČNI HRVATSKI ČITALAC NAĐE U PROBLEMU SA NOVOHRVATSKIM IZRAZIMA. DŽORDŽ ORVEL, ČIJE JE PRAVO IME ERIK ARTUR BLER (1903 — 1950), ENGLESKI KNJIŽEVNIK I PUBLICISTA. SVETSKU SLAVU JE STEKAO SVOJIM ČUVENIM ROMANIMA 1984 I ŽIVOTINJSKA FARMA, KRITIKAMA, POLITIČKIM I KNJIŽEVNIM RADOVIMA. ORVEL SE SMATRA JEDNIM OD NAJPOZNATIJIH ENGLESKIH ESEJISTA XX VEKA. U ROMANU ŽIVOTINJSKA FARMA, ORVEL URANJA U METAFORU. NAIMA, GRUPA ŽIVOTINJA IZ SEOSKOG DVORIŠTA POBUNILA SE I PROGNALA LJUDSKE GOSPODARE, USPOSTAVLJAJUĆI SOPSTVENU VLAST. NA KRAJU, SVINJE KOJE I INAČE VAŽE ZA INTELIGENTNE ŽIVOTINJE, ŽELJNE MOĆI, RUŠE REVOLUCIJU I REVOLUCIONARNE TEKOVINE SVOJIH AKCIJA I STVARAJU OBLIK DIKTATURE ČIJI LANCI SU GORI I BEZDUŠNIJI NEGO LJUDSKI! PREMA NEKIM PODACIMA, CIA JE, POSLE ORVELOVE SMRTI, OD NJEGOVE UDOVICE OTKUPILA PRAVA NA OVAJ ROMAN, KAKO BI ORGANIZOVALA SNIMANJE FILMA, SA ANTIKOMUNISTIČKOM PORUKOM. MEĐUTIM, MORALNA PORUKA OVOG ROMANA NIJE BILA ISKLJUČIVO USMERENA PROTIV KOMUNIZMA, NEGO PROTIV SVIH REŽIMA KOJI GUŠE PRAVA I SLOBODE SVOJIH GRAĐANA. U SVAKOM SLUČAJU, CIA JE ANGAŽOVALA IZVESNOG UMETNIKA KOJI JE, PO MOTIVIMA ŽIVOTINJSKE FARME, SNIMIO ANIMIRANI FILM. KADA JE REČ O ROMANU 1984, MOŽE SE REĆI DA JE OVO PRIČA O REŽIMU KOJI ODRŽAVA SVOJU VLAST SISTEMSKIM IZVRTANJEM ISTINE I NEPRESTANIM PREPRAVLJANJEM ISTORIJE RADI SVOJIH CILJEVA. OVAJ ROMAN ORVEL JE PISAO KADA JE VEĆ BIO BOLESTAN I DODATNO ISCRPLJEN KLIMOM JEDNOG MALOG ŠKOTSKOG OSTRVA, NA KOJE SE POVUKAO POSLE SMRTI SVOJE ŽENE. U ŽIVOTU DŽORDŽA ORVELA ZNAČAJNU ULOGU JE IMAO OLDUS HAKSLI (VRLI NOVI SVET), KOJI MU JE PREDAVAO FRANCUSKI NA KOLEDŽU I, VERUJE SE, OSTVARIO ODREĐEN UTICAJ NA NAČIN RAZMIŠLJANJA MLADOG ORVELA. AKO SE ZA KNJIŽEVNIKA MOŽE REĆI DA JE ANGAŽOVANI KNJIŽEVNIK - ONDA JE TO, SVAKAKO, DŽORDŽ ORVEL. IZVANREDAN. #28

Biblioteka Vek Politike 37 knjiga, Narodna knjiga komplet Odlicno stanje 1. Šarlot Bronte: Orkanski visovi 2. Goran Petrović: Opsada Crkve svetog Spasa 3. 4. 5. V. S. Najpol: Pola života 6. Salman Ruždi: Grimus 7. 8. Borisav Stanković: Nečista krv 9. Oskar Vajld: Slika Dorijana Greja 10. Nikolaj Gogolj: Mrtve duse 11. Džon Apdajk: Potraži moje lice 12. Danilo Nikolić: Kraljica zabave 13. Lord Bajron: Don Žuan 14. Knut Hamsun: Pan 15. Džon Golsvordi: Tamni cvet 16. Milutin Uskoković: Čedomir Ilić 17. Džozef Konrad: Srce tame 18. Gistav Flober: Gospodja Bovari 19. Filip Rot: Zbogom, Kolumbo 20. Radovan Beli Marković: Lajkovačka pruga 21. Agata Kristi: Ubistvo u Orijent ekspresu 22. Virdžinija Vulf: Gospodja Dalovej 23. Majkl Kaningem: Meso i krv 24. Borislav Pekić: Novi Jerusalim 25. Andre Žid: Podrumi Vatikana 26. Sinkler Luis: Kraljevska krv 27. Margerit Jursenar: Širom otvorenih ociju 28. Stevan Sremac: Zona Zamfirova 29. Mario Vargas Ljosa: Don Rigobertove beleznice 30. Miloš Crnjanski: Dnevnik o Čarnojevicu 31. Manuel Puig: Andjeoski Pubis 32. Marsel Prust: Jedna Svanova ljubav 33. Aleksandar Dima: Dama s kamelijama 34. Jovan Dučić: Blago cara Radovana 35. Djampa Lahiri: Imenjak 36. Isak Basevis Singer: Madjionicar iz Lublina 37. D. H. Lorens: Prva ledi Četerli 38. Fjodor Dostojevski: Večni muz 39. Umberto Eko: Tajanstveni plamen kraljice Loane 40. Dobrilo Nenadić: Despot i žrtva

CENA ZA SVE 850 EVRA ima s tvrdim i mekim koricama , razni pisci i razne oblasti , domaća i strana beletristika , filozofija , poljoprivreda , tehnika , mehanika , građevinarstvo , atlasi enciklopedije , leksikoni , rečnici , kompleti , sabrana dela , i još mnogo toga . knjige su očuvane ima novih i polovnih , na nekoj ima posveta ili je malo podvlačeno , ali to je minimalno. lično preuzimanje u zrenjaninu. pogledajte moj kupindo , nedostaju samo 10 knjiga mome kapora ali i one idu u istom paketu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Džordž Orvel Odabrana dela 1-6 komplet George Orwell Odabrana djela 1-6 komplet 1. Tisuću devetsto osamdeset četvrta 2. Nitko i ništa u Parizu i Londonu 3. Zašto pišem i drugi eseji 4. Burmanski dani 5. Kataloniji u čast 6. Životinjska farma August Cesarec, Zagreb, 1984, tvrd povez, zaštitni omot. strana 323+223+234+326+271+109 Džordž Orvel (engl. George Orwell), pravo ime Erik Artur Bler (engl. Eric Arthur Blair; Motihari, 25. jun 1903 — London, 21. januar 1950) je bio engleski književnik. Stekao je slavu romanima, među kojima se posebno ističu „Životinjska farma“ i „1984-ta“, kritikama, političkim i književnim radovima. Orvel se smatra jednim od najpoznatijih engleskih esejista 20. veka Njegov otac Ričard Bler je bio druga generacija britanskih vojnika. Majka mu je bila francuskog porekla, Ida Mejbel Bler, ćerka neuspešnog trgovca. Kada je napunio godinu dana, majka ga je odvela u London. Oca nije video sve do 1907. godine, kada je ovaj došao u tromesečnu posetu, nakon koje se vratio u Indiju. Erik je imao dve sestre, stariju, Mardžori i mlađu, Avril. Sa šest godina krenuo je u Anglikansku parohijsku školu. Rastao je kao mrzovoljan, povučen, ekscentričan dečak, a sve nesreće ovog perioda opisao je u posthumno objavljenoj autobiografiji. Dobio je stipendiju za dve najprestižnije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi semestar proveo je na Velingtonu, ali se potom prebacio na Iton, gde je studirao u periodu između 1917. i 1921. Neki navode da je bio izuzetan student, dok drugi tvrde potpuno suprotno. Već kao dečak je odlučio da će biti pisac i na Itonu izučava britanske pisce. Ne interesuje se previše za nauku pa završava sa slabim uspehom, nije osvojio stipendiju za univerzitet, pa je morao da prekine sa daljim zvaničnim obrazovanjem i zaposli se. Stupio je u indijsku imperijalnu policiju. Služio je u Burmi pet godina, a onda napustio službu. Ovde su uočena prva moguća neslaganja sa sistemom. Imperijalna vlast i njeni metodi su ga duboko razočarali, a svoja iskustva i stavove o njoj izneo je u romanu „Burmanski dani“ i u dve fantastične autobiografske priče „Ubijanje slona“ i „Vešanje“. Napustio je policiju i izvesno vreme radio kao lučki radnik u Burmi, da bi se 1927. godine vratio u Englesku. Odmah po povratku proglasio je sebe anarhistom i to je činio nekoliko narednih godina; tokom 1930-ih, počeo je sebe smatrati socijalistom, premda je bio previše slobodouman da bi napravio i naredni korak i postao komunista. Posvetio se pisanju. U proleće 1928. godine preselio se u Pariz, opet u nadi da će moći da živi kao honorarni pisac. Ipak, to mu ni ovoga puta nije pošlo za rukom, pa je morao da se izdržava kao perač sudova u hotelima i restoranima. Godine 1929, bolestan i bez para, vratio se u London, a svoja iskustva iz ovog perioda kasnije je opisao u romanu „Niko i ništa u Londonu i Parizu“ (engl. Down and out in Paris and London). Tada je uzeo pseudonim Orvel i sva svoja buduća književna dela potpisao je pod pseudonimom, mada su nepoznati motivi koji su ga podstakli na njegovu upotrebu. Po povratku u London, uselio se u staru porodičnu kuću i počeo sa pisanjem „Burmanskih dana“. Postao je učitelj u privatnoj školi 1932. godine, a 1936. je otvorio seosku prodavnicu u Velingtonu, Hertfortšir, i oženio se sa Elin O`Šonesi. Od izdavačke kuće Left Book Club dobio je zadatak da istraži kako žive siromašni u Engleskoj, pa se zaposlio u rudniku (iako je iz srednjeg staleža) i napisao knjigu „Put za dok Vigan“. Tom prilikom napao je engleski socijalizam. Španski građanski rat Krajem 1936. otišao je u Španiju da izveštava o građanskom ratu, koji je izbio između fašista i republikanaca. U Barseloni mu se svidela atmosfera, izgledalo je kao da anarhija funkcioniše. Pridružio se komunističkoj miliciji (POUM). Borio se na frontovima Aragon i Teruel i dobio čin potporučnika. Bob Edvards, koji se borio sa njim u Španiji, piše [1]: „Imao je fobiju od pacova. Imali smo ih u rovovima i oni su nam grizli čizme. Orvel ih nije trpeo i jednoga dana je zgrabio pištolj i ubio jednog od njih. Ovaj pucanj je doveo do velike zabune i ceo front se uzbunio, obe strane krenule su u akciju.” Na ovom potonjem teško je ranjen u grkljan, što će trajno uticati na njegov glas. Orvelu su izneverena iščekivanja i on se sukobio sa režimom. Iz Španije je morao da pobegne, jer su komunisti želeli da ga ubiju. Šest meseci se oporavljao u Maroku. U ovom periodu 1938. oboleo je od tuberkuloze i zimu proveo u Maroku. Počeo je Drugi svetski rat i Orvel je želeo da se bori protiv fašista kao i u Španiji, ali su ga proglasili nesposobnim za vojsku. Radio je kao novinar, ostao šef Indijskog servisa Bi-Bi-Sija, a s namerom da se podstaknu Indijski interesi u ratu. Britansko Ministarstvo rata kasnije mu je poslužilo kao model za Ministarstvo istine u romanu `1984-ta`. Bio je član civilne zaštite, u kojoj se angažovao koliko je mogao. Izveštavao je iz raznih krajeva sveta. Usvojio je sina Ričarda 1944, kada je završio roman Životinjska farma, koji je objavljen u Engleskoj 17. avgusta 1945, a u SAD 26. avgusta 1946. godine. Sa ovim romanom, Orvel je po prvi put u karijeri stekao svetsku popularnost. U njoj, grupa životinja iz seoskog dvorišta progna ljudske gospodare i uspostavi sopstvenu vlast. Na kraju, inteligentne životinje, željne moći, svinje, ruše revoluciju i stvaraju oblik diktature čiji lanci su gori i bezdušniji nego ljudski [1]. Prema Njujork Tajmsu, Odelenje psihološkog rata CIA-e je otkupilo filmska prava “Životinjske farme” od Orvelove udovice odmah nakon piščeve smrti. Orvel nije nikada video “Životinjsku farmu” kao sredstvo američke propagande. Moralna poruka ove njegove knjige nije bila isključivo usmerena protiv komunista nego protiv svih država koje guše prava i slobode svojih građana. CIA je odabrala Luja d Rošmona (Louis de Rochemont) kao reditelja crtanog filma po motivima “Životinjske farme”.[2] U svom predgovoru ovom romanu, koji nikad nije bio uključen u originalna izdanja romana, a koji je pronađen u Orvelovim neobjavljenim radovima, Orvel piše da se nepopularne ideje u Engleskoj mogu da potisnu bez upotrebe sile. Razlog za to je da je štampa svojina bogatih ljudi koji imaju sve načine da učine da nepoželjne ideje nikad ne budu ni javne ni slobodne. Drugi način da se nepoželjne ideje potisnu je kroz `dobro` obrazovanje. U najboljim školama Engleske i Zapada se đaci i studenti upoznaju sa stavom da o nekom stvarima ne treba razmišljati niti govoriti. Taj stav je rezultat efektivne indoktrinacije koja je deo obrazovnog sistema.[3] `1984-ta` i smrt Godinu dana kasnije mu je umrla supruga tokom operacije. Napisao je čuveni esej „Politika i engleski jezik“ o jeziku iz kojeg su proistekla Orvelova pravila o pisanju. Odselio se na ostrvo Juru na škotskoj obali. Tamo je napisao roman „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“. Ovo je priča o vlasti koja održava svoju vlast sistemskim izvrtanjem istine i neprestanim prepravljanjem istorije radi svojih ciljeva. Klima na ostrvu štetila je njegovom zdravlju, loše se osećao i zbog toga je po njegovom sopstvenom priznanju roman toliko sumoran. Ženi se Sonjom Bromvel. Džordž Orvel umro je 21. januara 1950. Sahranjen je u Crkvi Svih Svetih, u Satou, Kortenej, Oksfordšir...

Miloš Crnjanski EMBEHADE I II III IV Nolit Beograd, 1984. godine, tvrd povez, zaštitni omot. Knjige nisu čitane, sitni tragovi vremena - malo prašine odozgo. `„Embahade“, kao što im i ime govori, predstavljaju svojevrsne memoarske zabeleške i uspomene na period koji je Miloš Crnjanski proveo u diplomatiji. Tako prvi deo „Embahada“ pripoveda o boravku Crnjanskog u Berlinu, i to u poslednjim godinama Vajmarske republike. Druga knjiga pripoveda o usponu nacizma i pokušaju kraljevine Jugoslavije da izbegne rat. Boravak u Rimu, pred sami rat, u središtu je treće knjige. Naposletku smo u Londonu. Četvrta knjiga „Embahada“ nam predstavlja rad Miloša Crnjanskog u izbegličkoj vladi. Najbolje je prvo krenuti od predistorije samih „Embahada“. Njih Crnjanski počinje da piše u Londonu, i to kao uzgredni posao. Pomažući Milanu Stojadinoviću u pripremi memoarske knjige „Ni rat ni pakt“, neki čak tvrde da je Crnjanski stvarni autor te knjige, on sakuplja obilatu diplomatsku građu. Dobar deo tih dokumenata, praćenih komentarima, pronalazi svoje mesto u ovoj knjizi. Te dokumente, što je za nas najbitnije, prate uspomene Crnjanskog na ljude koje je u diplomatskom radu sretao, baš kao i priča o njegovom životu. Na nesreću, započeti posao Crnjanski nije dovršio. Dobar deo u celosti napisanih poglavlja, onih koje je tek započeo, ali i mnoštvo dokumenata i arhivske građe ostalo je u rukopisu. Sve to spaja Borislav Radović, priređujući ovo delo. Istinsku poslasticu ne samo za ljubitelje stvaralaštva Miloša Crnjanskog, već i za sve one koji se interesuju za političku istoriju Jugoslavije.` Opis sa interneta. # 55

BIBLIOTEKA MILENIJUM KOMPLET 1-30 Tvrdi povez sa zaštitnim omotom 1. Ana Karenjina 1 - Lav N. Tolstoj 2. Ana Karenjina 2 - Lav N. Tolstoj 3. Bogorodičina crkva u Parizu - Viktor Igo 4. Žerminal - Emil Zola 5. Orkanski visovi - Emili Bronte 6. Tako je govorio Zaratustra 7. Crveno i crno - Stendal 8. Gorski vijenac - P. P. Njegoš 9. Gospođa Bovari - Gistav Flober 10. Braća Karamazovi F. M. Dostojevski 11. 20000 milja pod morem - Žil Vern 12. Travnička hronika - Ivo Andrić 13. Doživljaji dobrog vojnika Švejka - Jaroslav Hašek 14. Gordost i predrasuda - Džejn Ostin 15. Istočno od raja - Džon Stajnbek 16. Prohujalo s vihorom I - Margaret Mičel 17. Prohujalo s vihorom II - Margaret Mičel 18. Vernik - Dobrica Ćosić 19. Ljubavnik Ledi Četerli - Dejvid H. Lorens 20. Tri musketara - Aleksandar Dima 21. Ajvanho - Valter Skot 22. Vašar taštine - Vilijem Tekeri 23. Roman o Londonu - Milos Crnjanski 24. Kroz pustinju i prasumu - Henrik Sjenkjevic 25. Pogledaj dom svoj andjele - Tomas Vulf 26. Očevi i oci - Slobodan Selenić 27. Doktor Živago - Boris Pasternak 28. David Koperfild - Čarls Dikens 29. Crveni petao leti prema nebu - Miodrag Bulatović 30. Čarobni breg - Tomas Man

Biblioteka Vek Politike Biseri svetske knjizevnosti 1-20 1. Šarlot Bronte: Orkanski visovi 2. Goran Petrović: Opsada Crkve svetog Spasa 3. Luiđi Pirandelo: Pokojni Matija Paskal 4. Herman Hese: Srećan je ko ume da voli 5. V. S. Najpol: Pola života 6. Salman Ruždi: Grimus 7. Frensis Skot Ficedžerald: Veliki Getsbi 8. Borisav Stanković: Nečista krv 9. Oskar Vajld: Slika Dorijana Greja 10. Nikolaj Gogolj: Mrtve duše 11. Džon Apdajk: Potraži moje lice 12. Danilo Nikolić: Kraljica zabave 13. Lord Bajron: Don Žuan 14. Knut Hamsun: Pan 15. Džon Golsvordi: Tamni cvet 16. Milutin Uskoković: Čedomir Ilić 17. Džozef Konrad: Srce tame 18. Gistav Flober: Gospođa Bovari 19. Filip Rot: Zbogom, Kolumbo 20. Radovan Beli Marković: Lajkovačka pruga Vek politike, politika - Narodna knjiga Biseri svetske knjizevnosti Tvrd povez, Beograd 2004, Stanje vrlo dobro.

Novo Step1

Seven Tales and a Fable Paperback by Gwyneth Jones Iz 1995. god. 132 str. Odlično ocuvana knjiga. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 05082019

Odlicno stanje. Licna kolekcija. Retka izdanja.

ČOVJEK BEZ SVOJSTAVA 1-2 - Robert Musil Izdavač: OTOKAR KERŠOVANI Rijeka Godina izdanja: 1967. Povez: tvrd Broj strana: Pismo: latinica Stanje: dobro