Odlicna 108

Blago cara Radovana Jovan Dučić(autor) Izdavač: Laguna Blago cara Radovana je knjiga filozofske proze Jovana Dučića i jedno od najčitanijih dela srpske književnosti. U filozofska promišljanja o univerzalnim temama: ljubavi, sreći, herojima, prijateljstvu, mladosti, utkana je izuzetna erudicija, poznavanje mitologije, filozofije, religije, istorije i književnosti. Tako autor – od grčkih božanstava i legendi, učenja Platona, Aristotela, Sokrata, do književnosti Dantea, Šekspira, Getea – ilustruje primere ljudskih stremljenja i životne mudrosti. Specifični momenti u knjizi su i kontroverzna shvatanja o ženama koja i danas intrigiraju čitaoce. *1

"Istorija ružnoće" Umberto Eko Uronite u duboku analizu fenomena ružnoće kroz vekove uz knjigu "Istorija ružnoće" autora Umberta Eka. Ova knjiga predstavlja pravo bogatstvo materijala koji prevazilazi i "Istoriju lepote", donoseći nam detaljno istraživanje i razmatranje raznih vidova i ideoloških slika ružnoće. Umberto Eko istražuje veze između ružnoće i mudrosti, svetosti, ali i modernih pojava kao što su totalitaristički režimi i masovna kultura. Kroz prizmu književnosti, slikarstva, filma i drugih umetničkih formi, autor nas vodi kroz sukobe i kontraste u shvatanju ružnoće kroz istoriju. Bogato ilustrovana i štampana na finoj hartiji, ova knjiga je ne samo obimna studija fenomena ružnoće, već i uzbudljiva emotivna i intelektualna pustolovina. Umberto Eko nas svojim autoritetom u estetskim raspravama uvodi u svet umetnosti i filozofije, pružajući nam sveobuhvatan uvid u kompleksnost i raznolikost ovog koncepta. Nabavite svoj primerak knjige "Istorija ružnoće" i istražite dubine ovog fascinantnog fenomena danas na online Knjižari Sigma. Umberto Eko Istorija ružnoće Ružnoća se često posmatra kao suprotnost lepoti, no ona nije samo nedostatak lepote. Ona je složena i promenljiva pojava koja se kroz vekove transformisala, što se vidi i u antologijskim književnim delima i klasičnim umetničkim delima. Kroz pažljivo odabrane ikonografske prizore, Umberto Eko nas vodi na putovanje kroz noćne more, strahove i ljubavi, gde se suočavamo sa odvratnostima ali i najdirljivijim izrazima osećanja. Time se pokazuje da su različite manifestacije ružnog bogatije i složenije nego što se obično misli. U svojoj knjizi "Istorija ružnoće", Umberto Eko istražuje koncepte monstruoznog i odbojnog u vizuelnoj kulturi i umetnosti, nastavljajući duh svog prethodnog dela "Istorija lepote". Šta se krije iza naše fascinacije užasavajućim i strašnim? Odakle dolazi naša privlačnost ka svirepom i skandaloznom? Da li je ružnoća samo subjektivni doživljaj posmatrača? Eko koristi svoje bogato znanje i veštine pripovedanja da istraži ove teme kroz slikarstvo i skulpturu, od antičkih grčkih amfora do dela umetnika kao što su Boš, Brojgel i Goja. Kroz ovo istraživanje otkrivamo da ono što često odbijamo u svakodnevnom životu može biti nešto što nas najviše intrigira i privlači, na nesvestan način. Istorija ružnoće cena Cena ovog izdanja je 5.941,00 rsd.

Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman. Povez broš Strana 512 Le Théorème du Perroquet est un roman de Denis Guedj sa posvetom Њ-02

Opis "Papagajeva teorema - Deni Geđ" Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman. Povez: broš Strana : 512 Format : 14,5x20,5 cm Pismo : latinica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga citana, ali u dobrom stanju! Papagajeva teorema Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman.

"Istorija civilizacije 1 - 12" - Vil Djurant Ovaj komplet Istorija civilizacije 1 - 12 predstavlja klasično remek-delo istorije civilizacije: drevne i moderne, istočne i zapadne! Namenjena je širokoj čitalačkoj publici. Naučna istraživanja pretočena su u enciklopedijske zanimljivosti, a svetska kulturna baština predstavljena je obiljem podataka, mudrih zaključaka, zanimljivih, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih događaja i ličnosti. Ovaj komplet sadrži 12 luksuzno opremljenih tomova: 1. ISTOČNE CIVILIZACIJE 2. ŽIVOT GRČKE 3. CEZAR I HRIST 4. DOBA VERE - prvi deo 5. DOBA VERE - drugi deo 6. RENESANSA 7. REFORMACIJA 8. POČETAK DOBA RAZUMA 9. DOBA LUJA XIV 10.DOBA VOLTERA 11.RUSO I REVOLUCIJA 12.NAPOLEONOVO DOBA Istorija civilizacije Vil Djurant Istorija civlizacije autora Vila Djuranta je esencijalno delo svetske literature. Rezultati naučnih istraživanja su oblikovani u fascinantne enciklopedijske činjenice, dok je bogatstvo svetske kulturne baštine predstavljeno kroz mnoštvo podataka, mudrih zaključaka, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih priča o događajima i ličnostima. Ovaj komplet se sastoji iz ovih 12 dela: Istočne civilizacije Dr. Djurant je posvetio svoje napore od 1927. do 1932. godine na stvaranju ove knjige, koja je treća potpuno dopunjena verzija. Ona osvetljava istoriju civilizacije u Egiptu i na Bliskom Istoku do Aleksandrove smrti, kao i u Indiji, Kini i Japanu od samih početaka do danas. Uvod o prirodi i osnovama civilizacije, podržan sa 86 ilustracija i mapa, predstavlja impresivan pregled ljudske prošlosti i kulture. Knjiga je monumentalno delo, koje se može uporediti sa velikim enciklopedijskim projektima francuskih mislilaca osamnaestog veka. U ovom delu, čitaoci će pronaći obilje informacija o različitim civilizacijama. Sumer je predstavljen kao kolevka prvih gradova i pisanih zakona, dok su Egipćani opisani kao tvorci monumentalne arhitekture, medicine i prakse mumifikacije pre 3500 godina. Vavilonci su bili pioniri u astronomiji, fizici i ostavili su nasleđe zapadne mitologije. Takođe se istražuje uloga Judejaca, kao i kralja Asurbanipala, koji je predstavljen kao pola čovek, pola čudovište. Knjiga detaljno opisuje otpor Judejaca svim pokušajima uništenja i očuvanje njihove kulture zabeležene u Starom zavetu. Život Grčke Vil Djurant je posvetio punih 50 godina pripremi ovog dela, a rezultat je životna sinteza grčke civilizacije, drugog toma Istorije civilizacije. Knjiga se ističe svojim izuzetnim stilom pisanja koji nas vraća u zlatno doba istorijske proze, pre nego što je usko specijalizovano proučavanje postalo dominantno. Kroz dinamičnu sintezu istorije sveta, autor istražuje večito fascinantan svet grčke civilizacije. Život Grčke, kako ga opisuje Djurant, pruža dubok uvid u život i kulturu ovog drevnog naroda, isto kao što bi to učinio i petovekovni Atinjanin, stalno žedan znanja i sa stalnom željom za otkrivanjem. Knjiga je velika ne samo u fizičkom smislu, već i u smislu dubine i obuhvata, čineći je nezaobilaznim delom za svakog istraživača ili ljubitelja istorije. Ovo remek-delo je nagrađeno Pulicerovom nagradom za istoriju, čime je potvrđena izuzetna vrednost i doprinos Vil Djuranta u proučavanju i razumevanju grčke civilizacije. Cezar i Hrist Treći tom Vil Djurantovog monumentalnog prikaza istorije sveta, nazvan "Cezar i Hrist", plod je dvadeset petogodišnjeg pripremanja i pet godina intenzivnog pisanja. Ova knjiga, poput prethodnih tomova, samostalno istražuje svoje teme, predstavljajući Djurantovu slavnu kulturnu istoriju u novom svetlu. "Cezar i Hrist" nije samo pregled prošlosti, već i suptilan komentar današnjice. U dubinama rimskih političkih intriga i društvenih borbi, Djurant pronalazi odjekujuće odraze savremenih događaja, od Francuske revolucije do današnjice. On nas podseća na univerzalne obrasce vlasti i manipulacije koji su se protezali kroz vekove. Otkriva nam da su mnogi problemi koji muče moderno društvo već postojali u starom Rimu: bankrotstva, socijalne pomoći, izborna korupcija, državni socijalizam i drugi. Knjiga nije samo istorijski dokument, već poziv na promišljanje sadašnjosti kroz prizmu prošlosti. Dok čitamo o Cezaru i Hristu, učimo i o sebi i o društvu u kom živimo. Doba vere - prvi i drugi deo Pregled srednjovekovne civilizacije – hrišćanske, islamske i judejske – od Konstantina do Dantea, od 325. do 1300. godine naše ere, predstavlja putovanje kroz doba vere, istražujući njegove dubine i širine kroz priče o dostignućima i kulturi tog perioda. Ovo delo, poput prethodnih tomova Istorije civilizacije, stoji samostalno, ali istovremeno se uklapa u širi narativ ljudske prošlosti. Čitamo o životima svetog Avgustina, Hipatije, Justinijana, Muhameda, Karla Velikog, Eleonore od Akvitanije, Ričarda Lavljeg Srca, Saladinu i mnogim drugim ličnostima koje su oblikovale srednjovekovnu epohu. Kroz njihove priče, otkrivamo složenu i fascinantnu istoriju tog doba, obeleženu sukobima između tri velike religije i unutrašnjim borbama između religijskih i svetovnih pogleda na život. Uzbudljive ljubavne priče, kao one o Eloizi i Abelaru ili o Danteu i Beatriče, pričaju se s dubokim razumevanjem i erudicijom. Kroz njihove sudbine, sagledavamo širinu i dubinu srednjovekovnog perioda, od ekonomije do umetnosti, od politike do religije. Doba vere je bilo vreme romantičnih priča, siromaštva, sjaja, pobožnosti, ali i feudalizma, monaštva, jeresi i sukoba. Ovo delo nam pruža uvid u bogatstvo i složenost srednjovekovne civilizacije, koja je ostavila neizbrisiv trag na ljudsku istoriju. Renesansa Istorija italijanske civilizacije od 1304. do 1576. godine oslikava jedan od najsjajnijih trenutaka italijanske prošlosti – renesansu, od vremena kada se rodio Petrarka 1304. do smrti Ticijana 1576. godine. Vil Djurant nas vodi kroz ovu fascinantnu epohu, istražujući ekonomske temelje, uspon bankarskih porodica poput Medičijevih i sukobe između rada i kapitala koji su obeležili ovo razdoblje. Pratimo procvat kulture od Firence do Milana, Venecije, Rima i drugih italijanskih gradova, svedočeći veličanstvenim paradama prinčeva, umetnika, filozofa i vojskovođa. Ovo je priča o razvoju industrije, obrazovanja, morala, umetnosti i nauke, kao i o sukobima, epidemijama i prirodnim katastrofama koje su obeležile ovo doba. Kroz žive portrete poznatih ličnosti poput Petrarke, Bokaca, Medicija, Fra Andelika, Donatela, Leonarda da Vinčija, Rafaela i mnogih drugih, Djurant nas vodi kroz stranice renesansne istorije. Dok priča dostiže dramatičan vrhunac sa pustošenjem Rima 1527. godine, pokazuje nam kako je čak i opadanje renesanse bilo plodno, zahvaljujući umetnicima poput Ticijana. Renesansa, obnavljajući klasičnu kulturu, zauvek je promenila tok evropske istorije, okončavajući hiljadugodišnju vladavinu orijentalnog duha. Ova knjiga nas priprema za sledeće epohe i titane misli koji su nasledili duh renesanse, koji i danas živi u srcima ljudi širom sveta. Reformacija U ovom tomu Istorije evropske civilizacije od Viklifa do Kalvina: 1300-1564, Vil Djurant istražuje dubine i širine reformacije, fokusirajući se na ljude, ideje i događaje koji su oblikovali ovu značajnu epohu moderne istorije. Ova studija predstavlja nezavisno istraživanje reformacije, koja je možda najvažniji događaj u savremenoj istoriji, a ujedno i nastavak Djurantovog monumentalnog rada. Dok oživljava dramu reformacije, Djurant nas vodi kroz česte revolucije tog doba, istražujući povezanost socijalnih i verskih promena koje su obeležile ovo razdoblje. On nas uvodi u svet religije i njenog uticaja na pojedinca i društvo, razmatrajući stanje i izazove Rimokatoličke crkve pre pojave Lutera. Engleska, Nemačka i Češka služe kao pozornica za prikaz ideja i sukoba luteranske reformacije, dok autor sa razumevanjem prati Erazmove napore za mirno samoreformisanje Crkve. Ova knjiga pruža dubok uvid u dinamiku reformacije i njenu duboku vezu sa socijalnim promenama toga doba, osvetljavajući ključne momente i ličnosti koje su oblikovale evropsku istoriju u ovom turbulentnom periodu. Početak doba razuma U ovoj knjizi nastavlja se istraživanje evropske civilizacije u doba Šekspira, Bejkona, Montenja, Rembranta, Galilea i Dekarta: 1558-1648. Kroz ovaj period, Djurantova sagovornička porodica nastavlja svoje putovanje kroz istoriju. Autori nas vode kroz razvoj nauke i procvat filozofije usred turbulentnih vojnih i verskih sukoba toga doba. Ovo je vreme koje je obeležilo pojavu velikih umova poput Keplera i Galileja, Bruna i Dekarta, te otkrića poput složenih mikroskopa, teleskopa, termometra i barometra. U isto vreme, doneseni su revolucionarni koncepti poput logaritamskog i decimalnog sistema, kao i otkrića planetarnih orbita i zakona. Kroz ova dostignuća, vidimo postepeno rađanje moderne Evrope, dok se društvo i nauka polako oblikuju pod uticajem novih ideja i tehnoloških inovacija koje će zauvek promeniti tok istorije. Doba Luja XIV U ovom tomu, Kralj Sunce je predstavljen u svojim različitim, ponekad kontrastnim, ali uvek fascinantnim aspektima - od najsjajnijih momenata do najtežih iskušenja i najhumanijih trenutaka. Pored toga, ova knjiga istražuje Englesku u doba Kromvela, pružajući uvid u likove poput Miltona i Čarlsa I, čija genijalnost često prelazi granice ljudske razumne, ali se suočava i sa sopstvenim demonima. Tu su i priče o drugim zemljama poput Švedske i Rusije u doba Petra Velikog, gde su se događale epske transformacije i izazovi. Kroz ove priče, čitaoci će doživeti raznolike aspekte ljudske prirode, od veličanstvenosti do ludila, i pratiti promene koje su oblikovale svet tog vremena. Knjiga se završava sumrakom Kralja Sunca, pružajući dubok uvid u kraj jedne ere i početak novih izazova koji su čekali Evropu. Doba Voltera U doba Voltera, Vil Djurant istražuje period Prosvećenosti, gdje je Volter igrao ključnu ulogu kao zagovornik procvata umjetnosti i nauke. Fokusirajući se na Francusku, Britaniju i Nemačku u periodu od 1715. do 1756. godine, ova knjiga pruža dubok uvid u dinamiku tog vremena. Prateći hronološki sled prethodnih tomova, ova knjiga može se čitati samostalno, prikazujući vladavinu Luja XV, englesku filozofsku misao u prvom delu 18. veka, kao i okruženje u kojem su nastajali Volterovi radovi. Posebna pažnja posvećena je Johanu Sebastianu Bahu, izuzetnom kompozitoru baroka, kao i filozofskoj klimi u tadašnjoj Europi, obuhvatajući radove poput Volterovih teza i enciklopedije Denija Didroa. Ruso i revolucija Ruso i revolucija – Istorija Civilizacije duboko se uranja u događaje u Francuskoj i ostatku Evrope tokom stvaranja Žan Žak Rusoa i tokom Francuske revolucije. Nastavljajući hronološki sled prethodnih tomova, ova knjiga može se čitati i samostalno, donoseći dragocen uvid u ključne trenutke tog perioda. Prvo poglavlje vodi nas kroz događaje Sedmogodišnjeg rata, dok se drugo fokusira na poređenje između dvojice savremenika, Voltera i Rusoa. Treće poglavlje istražuje kulturne i političke scene u Italiji, Španiji, Portugalu i Mocartovom Austriji, dok se četvrto bavi slovenskim narodima, osmanskom prisutnošću u toj regiji i vladavinom Katarine Velike u Rusiji. Peto poglavlje analizira protestantski sjever i Kantov filozofski doprinos, dok poslednja dva podnaslova knjige istražuju Džonsonovu Englesku i krah francuskog feudalizma. Ovaj tom Istorije Civilizacije, kao i ostala enciklopedijska izdanja Vila Djuranta, nagrađen je Pulicerovom nagradom 1968. godine. Napoleonovo doba Napoleonovo doba – Istorija Civilizacije detaljno istražuje period Francuske revolucije i vladavinu Napoleona, njegove vojne kampanje i osvajanja. Iako se hronološki nadovezuje na prethodne tomova, ova knjiga je samostalna i pruža uvid u ključne događaje toga doba. Pored analize političkih zbivanja u Francuskoj i Napoleonskih ratova, ovaj tom prati i kulturni i umetnički razvoj tadašnje Evrope, uključujući Betovenovo muzičko stvaralaštvo i književna dela Jezerskih pesnika Engleske. Poslednje poglavlje istražuje opsadu Moskve, bitku kod Vaterloa, konačni slom Napoleonove vojske i njegovu progonstvu na ostrvo Sveta Jelena, kao i događaje koji su usledili. Ova knjiga zatvara seriju enciklopedija Vila Djuranta, pružajući sveobuhvatan pregled ključnih istorijskih događaja tog perioda. Povez knjige : tvrd Strana : 10134 Format : 210mm x 290mm Pismo : ćirilica

Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno.

Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Dečak i njegov otac putuju iz Norveške u Grčku, u potrazi za dečakovom majkom; patuljak koji dečaku daje uveličavajuće staklo, i pekar koji mu daje kolačić; minijaturna knjiga koja pripoveda o mornaru nasukanom na pustom ostrvu godine 1790; špil karata, koji živi vlastitim životom; Džoker, koji vidi preduboko i previše. To su sastojci fascinantne priče u priči, u kojoj se briljantno mešaju fantazija i stvarnost, prošlost i sadašnjost. Justejn Gorder je rođen 1952. godine u Norveškoj. Njegovo najpoznatije delo, roman o istoriji filozofije Sofijin svet, prevedeno je na preko četrdeset jezika, a štampano je preko 30 miliona primeraka širom sveta. Sa suprugom Siri Danevig ustanovio je Nagradu Sofija, koja se od 1997. godinama dodeljivala insitucijama ili pojedincima koji daju značajan doprinos očuvanju životne sredine i održivog razvoja i ulažu napore u podizanje svesti i ostvarivanje alternativa savremenom razvoju ljudskog društva. Živi u Oslu. Do sada je objavio: Dijagnoza i druge novele (1986), Deca iz Sukharatija (1987), Žablji zamak (1988), Misterija pasijansa (1990), Sofijin svet, Roman o istoriji filozofije (1991), Božićna misterija (1992), U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1993), Magična biblioteka Bibi Boken (Zajedno sa Klausom Hagerupom, 1993), Halo?-Ima li koga ovde? (1996), Vita brevis (1996), Maja (1999), Kći direktora cirkusa (2002), Devojka sa pomorandžama (2004), Šah-mat (2006), Žuti patuljci (2006), Zamak u Pirinejima (2008), Lutkar (2016), Baš kako treba (2018).

276 strana, mek povez sa klapnom, izdanje Geopoetika 2002, očuvana, ima sitnu posvetu na početku, detaljniji opis: Dečak i njegov otac putuju iz Norveške u Grčku, u potrazi za dečakovom majkom; patuljak koji dečaku daje uveličavajuće staklo, i pekar koji mu daje kolačić; minijaturna knjiga koja pripoveda o mornaru nasukanom na pustom ostrvu godine 1790; špil karata, koji živi vlastitim životom; Džoker, koji vidi preduboko i previše. To su sastojci fascinantne priče u priči, u kojoj se briljantno mešaju fantazija i stvarnost, prošlost i sadašnjost. Justejn Gorder je rođen 1952. godine u Norveškoj. Njegovo najpoznatije delo, roman o istoriji filozofije Sofijin svet, prevedeno je na preko četrdeset jezika, a štampano je preko 30 miliona primeraka širom sveta. Sa suprugom Siri Danevig ustanovio je Nagradu Sofija, koja se od 1997. godinama dodeljivala insitucijama ili pojedincima koji daju značajan doprinos očuvanju životne sredine i održivog razvoja i ulažu napore u podizanje svesti i ostvarivanje alternativa savremenom razvoju ljudskog društva. Živi u Oslu. Do sada je objavio: Dijagnoza i druge novele (1986), Deca iz Sukharatija (1987), Žablji zamak (1988), Misterija pasijansa (1990), Sofijin svet, Roman o istoriji filozofije (1991), Božićna misterija (1992), U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1993), Magična biblioteka Bibi Boken (Zajedno sa Klausom Hagerupom, 1993), Halo?-Ima li koga ovde? (1996), Vita brevis (1996), Maja (1999), Kći direktora cirkusa (2002), Devojka sa pomorandžama (2004), Šah-mat (2006), Žuti patuljci (2006), Zamak u Pirinejima (2008), Lutkar (2016), Baš kako treba (2018).

Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković Format: 13x20 cm Broj strana: 392 Pismo: Latinica Povez: Mek

Opis "Škola za delikatne ljubavnike - Svetlana Slapšak" Od dobitnice Vitalove nagrade. Za antičke Grke ljubav je bolest koja se leči seksom svaki put kada se pojavi. Opis ljubavi, stanja čežnje, vrlo je sličan opisu simptoma gripa. Atina 1974. On je pomalo prezreo sovjetski glumac koji je došao u Grčku kako bi napisao referat o pozorištu. Ona je mlada Jugoslovenka na magistarskim studijama iz klasične filologije. Jedne večeri, negde između Agore i Akropolja, ona će njemu pokvariti plan da izvrši samoubistvo. A on njoj sabotirati odluku da se u njega ne zaljubi. Dok se oko njih ruši vojna diktatura, oni će krenuti na put kako bi kroz lekcije iz istorije, književnosti, politike, filozofije i popularne kulture spoznali ljubav i pronašli način da ostanu zajedno. „Ljubavno-pustolovni dijaloški putopis Svetlane Slapšak čitateljke i čitaoce poziva na uzbudljivu ekskurziju koja će ih lagodno i udobno provesti kroz politiku i egzotiku, uključiti obilazak istorije civilizacija sa bogatom geografijom Erosa, i ponuditi kritiku društva garniranu ljubavnom idilom.“ Vladislava Gordić Petković Format: 13x20 cm Broj strana: 392 Pismo: Latinica Povez: Mek

Autor - osoba Cvetković, Petar, 1939- = Cvetković, Petar, 1939- Naslov Grčka loza / Petar Cvetković Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1989 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 53 str. ; 24 cm Zbirka Savremena poezija `89 ISBN 86-07-00417-4 (broš.) Napomene Beleškao autoru i njegova slika na kor. Ima u zbirci „Grčka loza” pesma pod naslovom „Vukove reči”, čiji su početna stihovi: „Ne trči za pričom / Nju više ne može ni pas da stigne / Sve priče su prošle. Žive samo / pojedinosti...” Cvetković, odista, „priča priče” polazeći od beznačajnih pojedinosti; od efemernog događaja, susreta, dijaloga, od bilo čega što uđe u njegovo vidno polje, ili mine njegovim pamćenjem. Samo što se ta „priča” – krajnje nečujno, tako da čitalac i nije svestan kad se to dogodilo, i zašto baš tad – posredstvom pesnikovog asocijativnog mehanizma i izvanredne sposobnosti da dovede u vezu različite pojave, počinje granati i uslojavati. Beznačajna pojedinost se odjednom pretvara u značajnu opservaciju u psihološkoj, ili socijalnoj sferi, u oblasti istorije, umetnosti, filozofije. I, kad se čitalac najmanje nada, pesnik „priču” svodi izrazito pesničkim obrtom, simboličkim poentiranjem, efektnim „naravoučenijem” koje čitavom prethodnom tekstu dodaju novu idejnu i estetsku dimenziju. Petar Cvetković (Masurovci kod Babušnice, 1939) je srpski pesnik. Petar Cvetković rođen je 1939. godine u Masurovcima kod Babušnice. Studirao je i diplomirao na grupi za jugoslovenske i opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Bio je saradnik i član redakcije studentskog časopisa „Vidici“, kao i lista „Književna reč“. Duži niz godina bio je zamenik glavnog i odgovornog urednika odnosno glavni i odgovorni urednik „Književnih novina“, glasila Udruženja književnika Srbije, a potom prvi od osnivača i glavni urednik „Književnog lista“, danas „Srpskog književnog lista“. Cvetkovićev poetički identitet zasniva se kako na tematizaciji doživljaja svakodnevnog života, motiva iz prirode i životinjskog sveta, tako i na oživljavanju opštih i nacionalnih kulturno-istorijskih tema u stilskom prosedeu moderne lirske naracije. Cvetković je zastupljen u svim značajnijim antologijama savremenog srpskog pesništva, a njegove pesme prevođene su i na više svetskih jezika. Član je Udruženja književnika Srbije i Srpskog književnog društva. Nagrade Dobio je više književnih nagrada za poeziju: BIGZ-ova nagrada, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Pesme, 1993. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Pesme iz autobusa, 1997. Nagrada „Žička hrisovulja”, 2013. Knjige Objavio je knjige pesama: Pozorište (1965) Pesme i bajke (1971) Osam slatkih spavanja i druge priče (1974) Vaga (1978) Jednina (1981) Mala svetlost (1982) Grčka loza (1989) Pesme (1992) Grčka loza, izabrane i nove pesme (1994) Pesme iz autobusa (1997) Božićne pesme (1998) Pesme iz autobusa I i II (2005) Pesme, izabrane i nove (2007) Kapija, izabrane i nove pesme (2012). MG112

Autor - osoba Gorder, Justejn Naslov Misterija pasijansa / Justejn Gorder ; preveo s norveškog Ljubiša Rajić Jedinstveni naslov Kabalmysteriet. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2002 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika, 2002 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 275 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Rajić, Ljubiša Zbirka ǂEdicija ǂSvet proze / [Geopoetika] (broš.) Napomene Prevod dela: Kabalmysteriet / Jostein Gaarder Tiraž 1.000 Na presavijenom delu kor. lista beleška o autoru. Dečak i njegov otac putuju iz Norveške u Grčku, u potrazi za dečakovom majkom; patuljak koji dečaku daje uveličavajuće staklo, i pekar koji mu daje kolačić; minijaturna knjiga koja pripoveda o mornaru nasukanom na pustom ostrvu godine 1790; špil karata, koji živi vlastitim životom; Džoker, koji vidi preduboko i previše. To su sastojci fascinantne priče u priči, u kojoj se briljantno mešaju fantazija i stvarnost, prošlost i sadašnjost. Justejn Gorder je rođen 1952. godine u Norveškoj. Njegovo najpoznatije delo, roman o istoriji filozofije Sofijin svet, prevedeno je na preko četrdeset jezika, a štampano je preko 30 miliona primeraka širom sveta. Sa suprugom Siri Danevig ustanovio je Nagradu Sofija, koja se od 1997. godinama dodeljivala insitucijama ili pojedincima koji daju značajan doprinos očuvanju životne sredine i održivog razvoja i ulažu napore u podizanje svesti i ostvarivanje alternativa savremenom razvoju ljudskog društva. Živi u Oslu. Do sada je objavio: Dijagnoza i druge novele (1986), Deca iz Sukharatija (1987), Žablji zamak (1988), Misterija pasijansa (1990), Sofijin svet, Roman o istoriji filozofije (1991), Božićna misterija (1992), U jednom ogledalu, u jednoj zagoneci (1993), Magična biblioteka Bibi Boken (Zajedno sa Klausom Hagerupom, 1993), Halo?-Ima li koga ovde? (1996), Vita brevis (1996), Maja (1999), Kći direktora cirkusa (2002), Devojka sa pomorandžama (2004), Šah-mat (2006), Žuti patuljci (2006), Zamak u Pirinejima (2008), Lutkar (2016), Baš kako treba (2018). MG65 (L)

Naziv: Les penseurs grecs avant socrate Autor: Jean Voilquin Godina izdanja: 1964 Izdavač: Garnier-Flammarion, Paris Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Opis: UVOD Grčko čudo! Moramo koristiti ove reči, ma koliko istrošene bile, ako želimo da shvatimo ogroman napredak koji je posebno nadareni grčki narod napravio u ljudskoj misli. Smešten u izuzetno povoljne uslove razvoja, dao je ljudskom duhu suštinske okvire i principe njegovog delovanja. Bilo da se radi o filozofiji, istoriji, nauci; bilo da uzmemo u obzir različite umetnosti i književne žanrove, on je umeo da sve reguliše i, odričući se čisto empirijskog i praktičnog znanja, da se vrati univerzalnim izvorima svakog znanja, da se oslobodi opasnog tutorstva magije i religija, postavi sve problemi na racionalnom nivou i otvoreni za spekulacije putevi sa kojih se, potom, ne bi smelo skrenuti. Manifestacije ovog grčkog čuda prikazane su u svom svom sjaju u 5. veku. Atina, neuporedivi grad, prekrivena je spomenicima čija harmonija nikada nije bila jednaka. Istoričari pričaju o herojskim borbama protiv Varvara, čak i protiv Grka, iako su bili braća po rasi. Filozofi meditiraju o univerzumu i o čoveku, dok se u pozorištu okuplja gomila da aplaudira tragedijama u kojima oživljavaju legende antičke Grčke. Pomalo nepromišljeno samopouzdanje obuzima umove ljudi. Jer ovo cvetanje neće dugo trajati. Ali njeni odrazi i dalje osvetljavaju čovečanstvo, koje ne prestaje da se osvrće da bi u daljini otkrilo pravila na kojima je izgradilo svoju civilizaciju. Međutim, studije posvećene grčkom narodu a različite manifestacije njegovog genija pokazale su se da je grčko čudo, kakvo je blistavo, bilo prepripremljeni i na neki način motivisani dugim predradom paratorij na koji smo dugo vremena samo sumnjali...

Emanuel Roidis (E28.6.1836–1.7.1904) je bio grčki pisac i novinar. Smatra se jednim od najslavnijih i najživotvornijih duhova grčkog pisma svog vremena. Godine 1866. Roides je objavio svoj ozloglašeni roman Papa Jovana, istraživanje legende o papi Jovanki, navodnoj ženskoj papi koja je vladala neko vreme u srednjem veku. Iako romantični roman, Roidis je tvrdio da sadrži ubedljive dokaze da je papa Jovanka zaista postojala i da je katolička crkva pokušavala da prikrije tu činjenicu vekovima. Knjiga je bila kontroverzna i dovela je do njegove ekskomunikacije iz Grčke pravoslavne crkve. Godine 1954. knjigu je na engleski preveo Lorens Darel. Rođen u Hermupolisu, glavnom gradu ostrva Siros, u porodici bogatih aristokrata sa Hiosa — koji su pobegli sa ostrva nakon masakra stanovništva od strane Osmanlija 1822 — proveo je veći deo svoje mladosti u inostranstvu. U mladosti je savladao ne samo jezike kontinentalne Evrope, već i starogrčki i latinski. Mladost provodi u Đenovi, Italiji, u doba revolucija, koja je bila dalekosežna posledica Francuske revolucije. Studirao je istoriju, književnost i filozofiju u Berlinu, a kasnije u Jasiju, u Rumuniji, gde je njegov otac trgovac preneo centar svojih poslovnih aktivnosti. Povinujući se roditeljskoj želji, preselio se u Atinu, gde je štampao prevod Šatobrjanovih Itinera. Godine 1860, posle kratkog boravka u Egiptu, odlučio je da živi i trajno ostane u Atini. Kasnije u svom životu, postao je veoma siromašan, posebno bankrotom porodičnog preduzeća i samoubistvom njegovog voljenog brata Nikolasa. Poslednje godine života proveo je radeći kao kustos u Nacionalnoj biblioteci Grčke. Ali, i sa ove funkcije je smenjen 1902. godine, kada je ušao u politički spor sa vladom. Tokom života patio je od ozbiljnog problema sa sluhom, koji ga je na kraju učinio gotovo potpuno gluvim. Roidis je često zauzimao jasan kritički stav protiv romantizma u književnosti i poeziji i često je bio potresan i sarkastičan prema romantičarskim piscima i pesnicima svog vremena. Roidis je, među svojim brojnim prevodima, postao prvi koji je preveo dela Edgara Alana Poa na grčki. 398 str, mek povez

Zoran Stefanović Slovenski OrfejMeki povezO autoruZoran Stefanović (Loznica, 21. novembar 1969) je srpski pisac, izdavač i međunarodni kulturni aktivista. Debitovao u pozorištu i filmu 1987. Diplomirao je dramaturgiju i scenario 1994. na Fakultetu dramskih umetnosti (Univerzitet umetnosti u Beogradu). Živi u Beogradu.Predsednik je Međunarodne kulturne mreže "Projekat Rastko". Predsednik je Udruženja dramskih pisaca Srbije (2022).[1]Sadržaj1Umetnički rad2Kulturni rad3Nagrade i priznanja4Izabrana bibliografija5Izabrana filmografija6Videti takođe7Izvori8Spoljašnje vezeUmetnički radVeliki deo njegovog umetničkog opusa spada u fantastiku - u pozorištu („Slovenski Orfej“, „Skaska o kosmičkom jajetu“), stripovima („Treći argument“, na osnovu priča Milorada Pavića, „Pod vučjim žigom“), prozi (роман Verigaši) i na filmu i televiziji („Uske staze“).Drugi deo opusa je dokumentarne prirode, poput TV-serijala „Janusovo lice istorije“ ili filmova „Životi Koste Hakmana“ i „Muzika tišine“.Njegove pozorišne drame, proza i grafički romani su prevedeni na makedonski, rumunski, slovenački, engleski, francuski i poljski.Kulturni radBio je glavni osnivač nekoliko međunarodnih kulturnih mreža i izdavačkih projekata: Projekat Rastko (mreža digitalnih biblioteka), „Distribuirani korektori Evropa“ (međunarodna digitalizacija kulturne baštine), Projekat Gutenberg Evropa (Beta verzija, javne digitalne biblioteke), i sličnih zajednica i poduhvata u oblasti izdavaštva, digitalizacije, leksikografije i pop-kulture.Ne ograničavajući se na Internet, bio je aktivan u brojnim kulturnim, naučnim i izdavačkim projektima u Evroaziji od 1993, posebno u zemljama bivše Jugoslavije, Rumunije, Bugarske, Grčke, Ukrajine, Rusije, Poljske, uključujući i poduhvate očuvanja manjinskih i plemenskih kultura Evroazije ili inicijativu za „Balkansku kulturnu mrežu“ (zajedno sa grčkim kulturnim aktivistom i muzičkim producentom Nikosom Valkanosom i drugim kolegama).Njegovi društveni stavovi uključuju i snažno zastupanje filozofije „otvorenih izvora“ i slobodnog znanja, kao „civilizacijskih temelja svakog ljudskog društva“. Aktivno podržava nekoliko regionalnih Vikipedija, naročito u Istočnoj Evropi, još od njihovog osnivanja.Nagrade i priznanjaKao pisac, dramaturg i scenarista, bio je nacionalno i međunarodno nagrađivan i nominovan petnaestak puta, uključujući i nominacije za nagrade “Prix Europa” u Berlinu i “Prix Italia” u Rimu.Za svoj kulturno-izdavački rad je nacionalno i međunarodno priznat dvadesetak puta, uključujući i nominaciju za „United Nations World Summit Award“, tri puta godišnju nagradu Društva za informatiku Srbije i deset YU Web Top 50 priznanja (SR Web Top 50).6/4

Autor - osoba Dučić, Jovan, 1871-1943 = Dučić, Jovan, 1871-1943 Naslov Gradovi i himere / Jovan Dučić Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Dereta`, 1999 (Beograd : `Dereta`) Fizički opis 327 str. ; 17 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂDžepna knjiga / `Dereta`. ǂKolo ǂ10 ; ǂknj. ǂ7 ISBN 86-7346-068-9 (karton) Napomene Tiraž 500. Predmetne odrednice Evropa -- Putopisi Palestina -- Putopisi Egipat -- Putopisi Bogata diplomatska karijera putnika i pesnika na najbolji način je sublimisana i objedinjena u ovoj knjizi. Svako poglavlje ove epistolarne proze nije samo priča o ljudima i predelima već mnogo više. U svojih deset pisama, Dučić nas vodi kroz Alpe, Ženevu, Pariz, Krf, Rim, Delfe, Atinu, Jerusalim, Kairo... „Gradovi i Himere“ su zbirka putopisa srpskog moderniste Jovana Dučića, koji su pisani u periodu od 1900. do 1940, prvi put objavljeni 1930, i dopunjeni 1940. Zbirka se sastoji od deset putopisa u obliku pisama o sedam zemalja: tri iz Grčke (Atina, Krf i Delfi), dva iz Švajcarske (Alpi i Ženeva), i po jedan iz Francuske, Italije, Španije, Egipta i Palestine. Iako je pisao o svojim putovanjima, u njima gotovo da nema dokumentarnih i reporterskih elemenata. Zato su ovi putopisni tekstovi žanrovski bliski eseju. U njima su zabeležene Dučićeve refleksije o narodima, istoriji, mitologiji, Bogu, smrti i mnogim drugim temama. Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, istakao je da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze. Sadržaj i forma Zbirka se sastoji od deset putopisa: Prvo pismo iz Švajcarske - Alpi Drugo pismo iz Švajcarske - Ženeva Pismo iz Francuske - Pariz Pismo s Jonskog mora - Krf Pismo iz Italije - Rim Prvo pismo iz Grčke - Delfi Pismo iz Španije - Avila Drugo pismo iz Grčke - Atina Pismo iz Palestine - Jerusalim Pismo iz Egipta - Kairo Dučićevi putopisi naslovljeni su kao pisma. Na taj način ih je povezao sa putopisnom tradicijom srpske književnosti, to jest, sa putopisnim pismima Ljubomira Nenadovića. Međutim, iako su tako naslovljeni, ovi tekstovi nemaju formalna obeležja pisma, to jest, oni nemaju svoga adresata; ne prožima ih ni intimni ni emotivni ton; i nisu pisani u drugom licu jednine ili množine, već pretežno u prvom, koje povremeno prelazi u treće kada se govori o religiji, istoriji i filozofiji. Ovi tekstovi su sastavljeni od različite građe. U njima je Dučić pisao o istorijskim događajima, teologiji, književnosti, umetnosti, etnografiji, folkloru, psihologiji, ali i o nacionalnim stereotipima i opštim mestima. Uočljiva je tematska saglasnost između Dučićeve poezije i njegovih putopisa. Njih su obeležile iste opsesivne teme: žena (odnosno ljubav i lepota), smrt, Bog (religija i mitologija), priroda, poezija, umetnost i istorija. Istorija teksta Dučić je svoje putopise počeo da piše još 1900. Njegov prvi objavljeni putopis je Pismo iz Ženeve, koji je izašao u mostarskom časopisu Zora. Ostala pisma objavljivana su periodično u Srpskom književnom glasniku. Putopisi su prvi put objedinjeni u knjigu pod naslovom Gradovi i himere 1930, u okviru petog toma Dučićevih sabranih dela. U tom izdanju bilo ih je osam. Deset godina kasnije, 1940, Srpska književna zadruga je ponovo štampala Gradove i himere, koje je Dučić dopunio sa još dva putopisna teksta: Pismom iz Palestine - Jerusalim i Pismom iz Egipta - Kairo. U njima nema ranije posvete doktoru Kosti Kumanudi. Ovo izdanje se smatra konačnim. Tekstovi objavljeni po časopisima, u prvom izdanju Sabranih dela i u knjizi Gradovi i himere iz 1940. međusobno se razlikuju. Kako Meša Semimović ističe: U „Sabranim delima“, u knjizi „Gradovi i himere“, znatno su bogatije istorijske reminiscencije i filozofska uopštavanja, više je duhovitih zapažanja, i spretnih kozerskih konverzacija, sve je razuđenije i štedrije. U izdanju SKZ, 1940, nešto su izmenjeni jezik i stil, upotrebljena je slika i misao. Najčešće je kazivanje uspešnije, bogatije, a ponekad kao da je opterećeno rečima bez kojih se moglo. Izmenama je knjiga uglavnom dobila. Dučićeva poetička stanovišta o putopisu Eksplicitna poetička načela Jovana Dučića o putopisu kao žanru mogu se naći u njegovom eseju o Pismima iz Norveške Isidore Sekulić. Dučić je smatrao da nema težeg roda i da putopis pre svega treba biti autobiografija jednog srca i jedne pameti. Obrazlažući dalje svoje viđenje ovog žanra istakao je: Treba onamo otići duboko spreman da se sve uoči, primi, razlikuje, poredi, oseti, zavoli ili omrzne. Ne opisuju se gradovi nego vizije, ni narodi nego rasni geniji, ni umetnička dela nego umetničke mogućnosti, ni kultovi nego njini uticaji, ni događaji nego viši motivi, ni istorija naroda nego istorija duha i duše. Insistirajući na tome da je jedno pisati o Norveškoj, a drugo pisati o Francuskoj, Italiji ili Španiji, gde ni jedna stvar ne stoji bez veze sa dubokom istorijskom udubinom, Dučić je implicitno odredio njegov predmet pisanja kao teži, složeniji i drugačiji od Isidorinog. U razgovoru sa saradnikom budimpeštanske mesečne revije Literatura, Dučić je, između ostalog, objasnio: Ja sam na primer odmah posle završetka svojih studija u Ženevi i Parizu stupio u diplomatsku službu, i način života koji sam vodio kao diplomata, vrlo je povoljno uticao na razvoj moga talenta. Upoznavao sam redom metropole, mogao sam mnogo putovati, preda mnom se otvarahu sva vrata do kraljevskih dvorova, i ja sam mogao doći do svega. Moj se obzor proširio, zadobio sam mnoga iskustva, mnogo sam naučio, i došao sam u dodir s ljudima najrazličitije vrste. Jednom reči, pružila mi se svaka prilika za sakupljanje impresija. A to sam uvek i činio. I pisao sam ono što sam posmatrao. Pisao sam o svakoj zemlji u kojoj sam se kretao. Ali to ne behu putopisi; pokušavao sam uvek shvatiti duševni i duhovni život zemlje, i zadržao se jednako na onom što je od večne vrednosti i karakteristično po dotičan narod. Na tom polju ne beše samo književnik, nego i diplomata, koji mora bezuslovno da poznaje nacionalne karakteristike. Recepcija Gradovi i himere su od strane književne kritike prihvaćeni hvalospevom. Jovan Deretić, istoričar srpske književnosti, smatra da su ovi putopisi pisani majstorski i da spadaju u najveće artističke domete srpske proze. Boško Novaković vidi Dučića na čelu bogate srpske putopisne proze 20. veka i ističe stilski sjaj, bogatu sadržajnost i oznake modernog evropskog duha, širih estetskih koncepcija i značajnih umetničkih kvaliteta. Slavko Leovac je video Dučićeve putopise kao putopisne eseje o nečemu što je sudbonosno značajno, što je duhovno uzorno i duševno uzbudljivo... a što je suštinski različito od putopisnih uspomena i putničkog dnevnika. Jovan Delić, poentirajući svoju studiju o Gradovima i himerama, ističe: Unapređujući putopis, Dučić ga je otvorio prema eseju, lirici i romanu. Oni koji su ga oponirali, zapravo su ga sledili. Gradovi i himere su jedna od omiljenih publikacija srpskoga istoričara Milana St. Protića, a upravo ga je ta knjiga inspirisala da napiše, slično Dučiću, svoje putopise u Švajcarskoj (Zemlja Viljema Tela). MG24

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na svetu koji leži na džinovskoj kornjači (nepoznatog pola), vesela, eksplozivna i uvrnuta ekspedicija kreće na put. Tu su: pohlepan, ali nevešt čarobnjak, naivni turista čiji se prtljag kreće na stotinama malih slatkih nožica, zmajevi koji postoje samo ako u njih verujete i naravno, IVICA planete... JOŠ LUÐA I ORIGINALNIJA FANTASTIKA OD AUTOSTOPERSKOG VODIČA KROZ GALAKSIJU „Penušavo, inventivno i zabavno.“ Kirkus Rewievs „Junački varvari, demonski monstrumi, prelepe princeze i vatreni zmajevi; svi su oni ovde, ali niko od njih ne radi stvari koje se od njega očekuju.“ Publishers Weekly „Nema kraja otkačenim čudima . . . nijedna fantastika nije tako dosledno, inventivno luda . . . divlja i čudesna.“ Isaac Asimov`s Science Fiction Magazine „Njegova smesa otkačenih avantura je užitak . . . pametna u jeziku, likovima i situacijama.“ Library Journal Terens Dejvid Džon Pračet (engl. Terence David John Pratchett; Bikonsfild, 28. april 1948 — 12. mart 2015), takođe poznat i kao Pteri, bio je engleski pisac, najpoznatiji po svojoj seriji knjiga o Disksvetu. Prvo Pračetovo objavljeno delo bila je kratka priča `The Hades Business`, objavljena u školskom časopisu kada je imao 13 godina, a zatim objavljena u časopisu Sajens fantazi, 1961. godine za što je dobio 14 funti. Njegovo sledeće objavljeno delo je bilo `Night Dweller` u časopisu Nju Vorlds u broju 156, novembra 1965. Kada je napustio školu, 1965, zaposlio se kao novinar u lokalnim novinama, Baks fri pres (`Počeo sam da radim jednog jutra, i video sam prvi leš tri sata kasnije, `kaljenje-na-poslu` je značilo nešto onih dana`). Dok je radio kao novinar, poslat je da intervjuiše Pitera Bandera van Durena, kodirektora male izdavačke firme u Džerards Krosu, Bakingemšir, Kolin Smajti Limited, o novoj knjizi koju je firma izdala. Pračet je pomenuo da je i on napisao jednu novelu, The Carpet People. Ostalo je istorija... Godine 1980. postao je portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije, i to u sektoru koji je pokrivao nekoliko nuklearnih elektrana; kasnije se šalio da je pokazao nepogrešiv osećaj za vreme što je napravio ovu promenu u karijeri ubrzo posle nuklearne nesreće na Ostrvu Tri Milje u SAD. Napustio je CEGB 1987. kada je shvatio da pišući može da zaradi mnogo više novca; taku mu se broj objavljenih knjiga povećao na dve godišnje.[2] Procenjuje se da je 1% svih knjiga iz žanra fikcije koje se prodaju u Britaniji napisao Pračet, mada je ovo izračunato pre uspeha knjiga Dž. K. Rouling o Hariju Poteru. Godine 1998. dobio je Orden Britanske Imperije (Order of the British Empire) za zasluge u literaturi. U svom stilu se našalio: „Pretpostavljam da se `zasluge u literaturi` sastoje u uzdržavanju od pisanja literature.` Decembra 2007. godine Pračet je objavio da pati od Alchajmerove bolesti. Serija o Disksvetu se sastoji od 41 knjige, a radi se o serijalu humorističke fantastike gde se parodiraju događaji u diskoidnom svetu koji rotira na leđima četiri velika slona koja stoje na ogromnoj kornjači, koja se zove Veliki A`Tuin i pliva kroz vasionu. Glavne teme parodije uključuju mnoge naučno-fantastične stereotipe, likove iz fantazije, ideje i aluzije na filmove Ingmara Bergmana, Australiju, Kinu, pravljenje filmova, novinsko izdavaštvo, rokenrol muziku, religiju, filozofiju (uglavnom grčku), egipatsku istoriju, trgovinske unije, monarhiju i mnogo toga drugog.

odlicno pecat prethodnog vlasnika Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Fridrih Šiler Gerhard von Kügelgen 001.jpg Fridrih Šiler Puno ime Johan Kristof Fridrih fon Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller) Datum rođenja 10. novembar 1759. Mesto rođenja Marbah am Nekar, Datum smrti 9. maj 1805. (45 god.) Mesto smrti Vajmar, Škola Karlsschule Stuttgart, Univerzitet Fridrih Šiler Potpis Biografija Uredi Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime. Književni značaj Uredi Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Uredi Poezija Uredi Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Uredi Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji Uredi O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Uredi Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Uredi Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd. Übersetzungen

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Poslednje što je čarobnjak Dram Bilet uradio, pre nego što je Smrt položila svoju koščatu ruku na njegovo rame, bilo je da preda svoju palicu moći osmom sinu osmog sina. Na nesreću njegovih kolega u šovinističkom (da ne kažemo ženomrzačkom) svetu magije, zaboravio je da proveri pol novorođenog deteta... „Istinski smešne knjige su retke i dragocene. Jednakost rituala je, ne samo duhovita i otkačena već sjajna, dobro ispričana priča. Ovo je jedan od njegovih najboljih romana. Najtoplije preporučujemo.“ Good Book Guide „Nećete prestati da se smešite, sem da biste se zakikotali i, eventualno, prasnuli u smeh. Najluđa fantastika još od – kad malo bolje razmislim – od poslednjeg Pračetovog romana.“ Kirkus Reviews „On ima izuzetan smisao za humor. Zaplet je tako neverovatan i tako smešan da ga ne bi trebalo otkrivati u ozbiljnim novinama. Pračet je zaista veoma dobar.“ Scotsman Terens Dejvid Džon Pračet (engl. Terence David John Pratchett; Bikonsfild, 28. april 1948 — 12. mart 2015), takođe poznat i kao Pteri, bio je engleski pisac, najpoznatiji po svojoj seriji knjiga o Disksvetu. Prvo Pračetovo objavljeno delo bila je kratka priča `The Hades Business`, objavljena u školskom časopisu kada je imao 13 godina, a zatim objavljena u časopisu Sajens fantazi, 1961. godine za što je dobio 14 funti. Njegovo sledeće objavljeno delo je bilo `Night Dweller` u časopisu Nju Vorlds u broju 156, novembra 1965. Kada je napustio školu, 1965, zaposlio se kao novinar u lokalnim novinama, Baks fri pres (`Počeo sam da radim jednog jutra, i video sam prvi leš tri sata kasnije, `kaljenje-na-poslu` je značilo nešto onih dana`). Dok je radio kao novinar, poslat je da intervjuiše Pitera Bandera van Durena, kodirektora male izdavačke firme u Džerards Krosu, Bakingemšir, Kolin Smajti Limited, o novoj knjizi koju je firma izdala. Pračet je pomenuo da je i on napisao jednu novelu, The Carpet People. Ostalo je istorija... Godine 1980. postao je portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije, i to u sektoru koji je pokrivao nekoliko nuklearnih elektrana; kasnije se šalio da je pokazao nepogrešiv osećaj za vreme što je napravio ovu promenu u karijeri ubrzo posle nuklearne nesreće na Ostrvu Tri Milje u SAD. Napustio je CEGB 1987. kada je shvatio da pišući može da zaradi mnogo više novca; taku mu se broj objavljenih knjiga povećao na dve godišnje.[2] Procenjuje se da je 1% svih knjiga iz žanra fikcije koje se prodaju u Britaniji napisao Pračet, mada je ovo izračunato pre uspeha knjiga Dž. K. Rouling o Hariju Poteru. Godine 1998. dobio je Orden Britanske Imperije (Order of the British Empire) za zasluge u literaturi. U svom stilu se našalio: „Pretpostavljam da se `zasluge u literaturi` sastoje u uzdržavanju od pisanja literature.` Decembra 2007. godine Pračet je objavio da pati od Alchajmerove bolesti. Serija o Disksvetu se sastoji od 41 knjige, a radi se o serijalu humorističke fantastike gde se parodiraju događaji u diskoidnom svetu koji rotira na leđima četiri velika slona koja stoje na ogromnoj kornjači, koja se zove Veliki A`Tuin i pliva kroz vasionu. Glavne teme parodije uključuju mnoge naučno-fantastične stereotipe, likove iz fantazije, ideje i aluzije na filmove Ingmara Bergmana, Australiju, Kinu, pravljenje filmova, novinsko izdavaštvo, rokenrol muziku, religiju, filozofiju (uglavnom grčku), egipatsku istoriju, trgovinske unije, monarhiju i mnogo toga drugog.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sam na pustom ostrvu - sve i svakoga koga poznaje i voli odnela je oluja - Mau je poslednji preživeli član njegove nacije. Potpuno je sam - ili barem tako misli dok ne pronađe devojku duha. Ona nema prste na nogama, nosi neobične čipkaste pantalone kao ptica deda, i daje mu štap koji može da zapali vatru. Dafne, jedina preživela u olupini Sveet Judi, skoro odmah požali što je pokušala da ubije rođenog dečaka. Hvala Bogu da je barut bio mokar i pištolj je proizveo samo iskru. Sigurna je da će njen otac, daleki rođak kraljevske porodice, doći i spasiti je, ali izgleda, za sada, da joj društvo ima samo dečaka i brodskog papagaja, dok ostali preživeli ne stignu da se sklone na brod. ostrvo. Zajedno, Mau i Dafne otkrivaju neke izvanredne stvari (uključujući kako se pomuze svinju i zašto je pljuvanje u pivo dobra stvar) i počinju da stvaraju novu naciju. Obuhvatajući teme smrti i nacije, novi roman Terija Pračetta je, kao što se i može očekivati, izuzetno smešan, duhovit i mudar. Mauovi preci imaju sve da nas nauče. Mau samo želi da ućutaju o tome i puste ga da nastavi sa spasavanjem svačijih života! Terens Dejvid Džon Pračet (engl. Terence David John Pratchett; Bikonsfild, 28. april 1948 — 12. mart 2015), takođe poznat i kao Pteri, bio je engleski pisac, najpoznatiji po svojoj seriji knjiga o Disksvetu. Prvo Pračetovo objavljeno delo bila je kratka priča `The Hades Business`, objavljena u školskom časopisu kada je imao 13 godina, a zatim objavljena u časopisu Sajens fantazi, 1961. godine za što je dobio 14 funti. Njegovo sledeće objavljeno delo je bilo `Night Dweller` u časopisu Nju Vorlds u broju 156, novembra 1965. Kada je napustio školu, 1965, zaposlio se kao novinar u lokalnim novinama, Baks fri pres (`Počeo sam da radim jednog jutra, i video sam prvi leš tri sata kasnije, `kaljenje-na-poslu` je značilo nešto onih dana`). Dok je radio kao novinar, poslat je da intervjuiše Pitera Bandera van Durena, kodirektora male izdavačke firme u Džerards Krosu, Bakingemšir, Kolin Smajti Limited, o novoj knjizi koju je firma izdala. Pračet je pomenuo da je i on napisao jednu novelu, The Carpet People. Ostalo je istorija... Godine 1980. postao je portparol CEGB, kompanije za proizvodnju električne energije, i to u sektoru koji je pokrivao nekoliko nuklearnih elektrana; kasnije se šalio da je pokazao nepogrešiv osećaj za vreme što je napravio ovu promenu u karijeri ubrzo posle nuklearne nesreće na Ostrvu Tri Milje u SAD. Napustio je CEGB 1987. kada je shvatio da pišući može da zaradi mnogo više novca; taku mu se broj objavljenih knjiga povećao na dve godišnje.[2] Procenjuje se da je 1% svih knjiga iz žanra fikcije koje se prodaju u Britaniji napisao Pračet, mada je ovo izračunato pre uspeha knjiga Dž. K. Rouling o Hariju Poteru. Godine 1998. dobio je Orden Britanske Imperije (Order of the British Empire) za zasluge u literaturi. U svom stilu se našalio: „Pretpostavljam da se `zasluge u literaturi` sastoje u uzdržavanju od pisanja literature.` Decembra 2007. godine Pračet je objavio da pati od Alchajmerove bolesti. Serija o Disksvetu se sastoji od 41 knjige, a radi se o serijalu humorističke fantastike gde se parodiraju događaji u diskoidnom svetu koji rotira na leđima četiri velika slona koja stoje na ogromnoj kornjači, koja se zove Veliki A`Tuin i pliva kroz vasionu. Glavne teme parodije uključuju mnoge naučno-fantastične stereotipe, likove iz fantazije, ideje i aluzije na filmove Ingmara Bergmana, Australiju, Kinu, pravljenje filmova, novinsko izdavaštvo, rokenrol muziku, religiju, filozofiju (uglavnom grčku), egipatsku istoriju, trgovinske unije, monarhiju i mnogo toga drugog....

Kao novo Sima Milutinović Sarajlija TROJEBRATSTVO TROJESESTARSTVO Sima Milutinovic Sarajlija - Trojebratstvo Trojesestarstvo Zorica Lirske pesme Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj Petra II Petrovića Njegoša. U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Sima Milutinović Sima Milutinovic Sarajlija.jpg Sima Milutinović Sarajlija Datum rođenja 3. oktobar 1791. Mesto rođenja Sarajevo, Osmansko carstvo Datum smrti 30. decembar 1847. (56 god.) Mesto smrti Beograd, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Biografija Uredi Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[1] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[2] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[3] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[4]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [5] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[6] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[7] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo Uredi Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[8] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[9] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica. istorija srpske književnosti

nova knjiga Sima Milutinović Sarajlija TROJEBRATSTVO TROJESESTARSTVO Sima Milutinovic Sarajlija - Trojebratstvo Trojesestarstvo Zorica Lirske pesme Simeon Sima Milutinović Sarajlija (Sarajevo, 3. oktobar 1791 — Beograd, 30. decembar 1847) bio je srpski pesnik i učitelj Petra II Petrovića Njegoša. U društvu beogradskih književnih ljudi u početku druge polovine 19. veka Sima je bio pretpostavljan Ivanu Gunduliću, dok je Johan Volfgang Gete o njemu napisao dve stranice pohvala. Sima Milutinović Sima Milutinovic Sarajlija.jpg Sima Milutinović Sarajlija Datum rođenja 3. oktobar 1791. Mesto rođenja Sarajevo, Osmansko carstvo Datum smrti 30. decembar 1847. (56 god.) Mesto smrti Beograd, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Biografija Uredi Rođen je 1791. godine u pravoslavnoj trgovačkoj porodici u Sarajevu, gde su mu roditelji došli iz Srbije. Simin otac Milutin, rodom je iz sela Rožanstva, u užičkom okrugu, a starinom iz sela Komarnica u plemenu Drobnjak.[1] Zbog kuge je prebegao u Sarajevo, gde se oženio Anđelijom Srdanovićevom, čuvenom sarajevskom lepoticom, o čijoj su lepoti narodni pevači sačuvali spomen za punu stotinu godina.[2] Kad je izbila nova epidemija kuge, mali Sima je imao nepune dve godine. Begunci su tražili sklonište na dva mesta u Bosni, a zatim su otišli u Brod i na kraju u Zemun. U Zemunu, on je počeo da pohađa školu, ali je nije završio. Zatim je u Karlovcima započeo gimnaziju, a završio u Segedinu.[3] Nemirnog i nesređenog duha, Sima je prošao kroz mnoga zanimanja, a obišao je i mnoge krajeve od Vidina do Lajpciga, od Besarabije do Crne Gore. Otac i sin Simo učestvovali su u Prvom srpskom ustanku. Sima je bio pisar u Pravitelstvujuščem sovjetu, u manastiru Blagoveštenju i kod ustaničkih vojvoda (1806—1813)[4]. U Beogradskom Liceju je zamenio Dositeja Obradovića kao učitelj. Učestvuje u ustanku protiv Osmanlija u četi „golaća” i biva zatočen zbog veze sa grčkom Heterijom u Vidinu. Bio je u izgnanstvu u Vidinu, radeći kao baštovan (bostandžija) i učitelj osnovne škole. Odlazi u Besarabiju da vidi izbegle roditelje, a potom u Saksoniju u Lajpcig 1825. godine, gde sluša filozofiju, čini poznanstva sa uglednim nemačkim književnicima, s Geteom na primer, i tom prilikom štampa svoj ep Serbijanku. Po povratku postaje prvi vaspitač Njegošev na Cetinju, a docnije carinik, policajac, sekretar ministarstva i član apelacije. Bavio se pisanjem stihova, politikom, istoriografijom, lingvistikom, osnivanjem pivare i „vodolečilišta”. Dopisivao se sa Vukom. [5] Umro je u Beogradu. Sahranjen je na groblju koje je nekad bilo na Tašmajdanu, kod današnje crkve Svetog Marka. Godine 1891. je skromno obeležena njegova stogodišnjica rođenja. Sarajevski odbor se spremao da mu postavi dostojan spomenik. Međutim, grob mu je bio zapušten i ubrzo zaboravljen. Mnogo godina kasnije na osnovu nekih skica i položaja njegovog groba u odnosu na Vozarovićev koji je imao nadgrobni spomenik do 1927. kada je staro beogradsko groblje prekopano, pronađeno je telo Sime Milutinovića i položeno u porodičnu grobnicu Milutinovića na Novom groblju. Njegove kosti su nedvosmisleno raspoznate na osnovu telesnih osobenosti (visina, oblik donje vilice) ali i predmeta koji su uz njegovo telo bili položeni (ikona svetog Srđa koju je doneo iz Moskve i koja mu je po njegovoj želji položena na grudi).[6] Oženio se 1838. godine Marijom rođenom Popović (1810—1875). Njihov sin je Dragutin Dragiša Milutinović, inženjer, arhitekt i istoričar srpske umetnosti.[7] Bio je blizak sa mlađom srpskom slikarkom Katarinom Ivanović koja ga je portretisala i posećivala u Beogradu. Delo Uredi Najbolje i najveće njegovo delo je epski spev Serbijanka. Druga važnija dela su: Trojebratstvo i Trojesestarstvo, epske pesme; Dika crnogorska, drama iz istorije Crne Gore, tragedija Obilić, jedna zbirka lirskih pesama i dva istorijska spisa: Istorija Srbije, koja obuhvata samo vreme od 1813—1815, i Istorija Crne Gore od davnih do novijeg vremena. Njegova knjiga Istorija Srbije 1813—1815 je bila zabranjena 1837. godine.[8] Kao obožavalac grčke kulture i Homera, a uz to i odličan poznavalac narodne poezije, Milutinović je hteo da svojom Serbijankom napiše Ilijadu Prvog i Drugog srpskog ustanka. On je lično učestvovao u oba ustanka, poznavao skoro sve narodne vođe i kasnije u Besarabiji mnogo štošta beležio po kazivanju izbeglica, više hroničarski i bez neke logičke veze. Celu tu građu on je prelio u veliki niz epskih pesama o važnijim događajima i ljudima iz oba ustanka. Njegove kraće pesme većinom su političke i prigodne: ustavo-braniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure, koje su mogle zadovoljiti potrebe svoga doba, ali koje nemaju naročite književne vrednosti. Objavio je četrdesetih godina 19. veka mnogo pesama u Pavlovićevom „Srbskom narodnom listu”, potpisujući se sa pseudonimom Srb Milutin.[9] Tragedija Obilić je jedan od najranijih pokušaja da se dramatizuje kosovska tragedija, a Dika crnogorska je niz dramatisanih epizoda iz crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila. Za složenu dramsku kompoziciju imao je manje smisla nego za ep, a uz to nije imao uzora u našoj književnosti, niti je poznavao dovoljno stranu dramu. Kao istoričar, Sima Milutinović nije strogo naučan i kritički duh, već piše na osnovi predanja, narodne pesme i ličnog iskustva. Sima Milutinović Sarajlija na poštanskoj markici Srbije iz 2016 Milutinović je najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije, podstrekač Njegoševog talenta i posle Vuka najbolji poznavalac naše narodne poezije. On je bio snažan i intuitivan duh. Sam Njegoš mu je priznao „silni polet”. U njegovim delima ima, mestimično, snažnog i iskrenog lirizma, smelih i uzvišenih misli, ali ima i nameštenog patosa, nastranih i nerazumljivih ideja. U doba književnog diletantizma, kada je srpska književnost tek pošla za velikim klasičnim uzorima i kada se književni jezik tek počeo da uobličava, Milutinović pokušava da piše istorijski ep i dramu i daje nekoliko dobrih istorijskih dela. Ali on je bio nesređen duh i sujetan talent, jedan od onih „divljih genija“ koji nemaju upornosti i vedrine da u mučnoj borbi za izraz dođu do jasnosti i jednostavnosti. Za tako veliki pothvat: da kroz bitne istorijske ličnosti, Obilića i Karađorđa, pesnički uobliči čežnje i ideale nacije, njegov talent nije bio u svemu dorastao, niti je izražaj bio savladan. Svojim velikim rodoljubljem, snažnim temperamentom i originalnošću, Milutinović je svojim savremenicima davao iluziju „bogom datog pesnika“. On nije zaslužio pohvale koje su mu romantičari činili, ali nije zaslužio ni odveć oštro potcenjivanje od strane realističke škole, koja je o njemu pisala sa potcenjivanjem. Milutinović je po Evropi sretao znamenite ljude i pesnike, a zna se da se u Saksoniju upoznao sa Krugom, Gerhardom, Jakovom Grimom, Ulandom, čak i sa Geteom. I Gete, osetivši da se pojavljuje jedna drukčija književnost i jedan zaboravljen narod napisao je čitave dve stranice pohvala Simi Milutinoviću-Sarajliji, malom pesniku iz velike narodne poezije i ne manje bune. A to znači mnogo: Sarajlija kao Njegošev učitelj okreće mu pogled i u svetsku poeziju i svetsku misao. Po njegovom književnom pseudonimu `Čubro Čojković`, u Beogradu se jedna ulica zove Čubrina ulica. istorija srpske književnosti