58460) MARS U OVNU , Aleksander Lernet Holenia , Futura Novi Sad 2014 , drama ; Od svih romana A.L-Holenia ovo je onaj koji je uzvitlao najveću prašinu. Njegov vremenski okvir čini pretpočetak Drugog svetskog rata, blickrig na Poljsku. Ovaj roman je najpre izlazio u nastavcima pod naslovom Die blaue Stunde (Sutonji čas), a kad je odštampan pod nazivom Mars im Widder (Mars u ovnu) dospeo je na Gebelsov Indeks nepoćudnog i štetnog štiva pa je ceo tiraž od 15000 primeraka bio povučen (ne i spaljen, kao većina drugih knjiga s ovog Indeksa). Uništila ga je međutim saveznička bomba koja je pred kraj rata pala na skladište u kome se nalazio. Razlog dolaska na Indeks da se naslutiti u sledećem: s jedne strane, glavni junak, konjički poručnik Valmoden, jako je daleko od poželjne i primerne slike nemačkog ratnog oficira, s druge strane, sam blickrig slikan je u brutalnom svetlu agresije, pri čemu se politički momenat apsolutno nigde ne pominje. Perspektiva glavnog junaka potpuno je apolitična. Najzad, jedna poduža alegorijska slika data na latinskom jeziku Vulgate, a koja predstavlja modifikovani deo teksta Apokalipse (Otkrovenja Jovana bogoslova) na prikriveni način predskazala je i neslavno povlačenje iste vojske koje će faktički uslediti 4-5 godina kasnije. Ipak Lernet-Holenia je relativno neoštećen prošao nacionalsocijalističku vladavinu bez obzira na ovu zabranu. mek povez, format 12,5 x 20,5 cm , latinica, 200 strana

France Prešern Sonetni venacJanko Kos Prešernov pesnički razvojTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruФранце Прешерн[3] (словен. France Prešeren; Врба, 3. децембар 1800[4] — Крањ, 8. фебруар 1849)[5] био је романтичарски[6] словеначки књижевник,[7][8] чије су песме преведене на многе језике.[9][10]Он је сматран највећим словеначким класичним песником и инспирисао је каснију словеначку књижевност.[11] Написао је прву словеначку баладу и први словеначки еп. После његове смрти, постао је водеће име словеначког књижевног канона.[12]Франц је повезао мотиве сопствене несрећне љубави са мотивом несрећне, потчињене домовине. Нарочито после Другог светског рата у словеначким земљама,[12] један од Прешернових мотива, „непријатељско богатство“, Словенци су усвојили као национални мит, а Прешерен је описан као да је свеприсутан попут ваздуха у словеначкој култури.[Note 1]Прешерен је живео у сукобу са грађанским и верским установама, као и са љубљанском покрајинском буржоазијом. Развио је тешки алкохолизам и покушао је да се убије у најмање два наврата, суочавајући се са одбијањима и гледајући како већина његових најближих пријатеља трагично умире. Његова лирика се бавила љубављу према отаџбини, страдалном човечанству, као и неоствареном љубављу према својој музи Јулији Примић.[14]Он је писао поезију првенствено на словеначком, али и на немачком.[15] Живео је у Крањској и у почетку се сматрао Крањцем, али је постепено усвојио шири словеначки идентитет9/8

HENRIK SJENKJEVIČ MIRZA Tvrdi povez Хенрик Адам Александер Пјус Сјенкјевич (пољ. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Вола Окжејска, Пољска, 5. мај 1846 — Вевеј, Швајцарска, 15. новембар 1916) био је пољски књижевник. За изузетну вредност својег епског стваралаштва награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905. Његово најпознтије дело је роман Quo vadis из 1895. Биографија Студирао је филологију у Варшави, а с путовања по Немачкој, Француској и Енглеској слао је пољским новинама путописе под псеудонимом Литвос (пољ. Litwos). Пропутовао је Америку, Европу и Африку. Након повратка у Пољску посветио се проучавању историје, што је за резултат имало велику књижевну трилогију о Пољској средином 17. века: „Огњем и мачем“, „Потоп“ и „Пан Володијовски“. Био је веома популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци. Младост Сјенкјевич је рођен 5. маја 1846. у Воли Окжејској, садашњем селу у централном делу источне Пољске области Лубељско, тада у саставу Руског царства.[4][5] Његова породица су били осиромашени пољски племићи, по очевој страни пореклом од Татара који су се населили у Великој кнежевини Литванији.[4][6][7][8] Родитељи су му били Јозеф Сјенкјевич (1813–96) од Ошичког грба и Стефанија Чичижовска (1820–73). Његова мајка је потицала из старе и богате подлашке породице.[4] Имао је петоро браће и сестара: старијег брата Казимира (који је погинуо током Јануарског устанка 1863-1864) и четири сестре: Анијелу, Хелену, Зофију и Марију.[4] Његова породица је имала право да користи грб пољских Ошика.[9][10] Вола Окрзејска припадала је писчевој баки по мајци, Фелицјани Чичижовској.[4] Његова породица се селила неколико пута, а млади Хенрик је провео детињство на породичним имањима у Грабовце Горне, Вежичин и Бужец.[4] Септембра 1858, започео је школовање у Варшави, где ће се породица коначно настанити 1861. године, купивши стамбену кућу (камјеница) у источној варшавској четврти Прага.[4] Имао је релативно слабе школске оцене осим из хуманистичких наука, посебно пољског језика и историје.[4] Споменик на врху Сјенкјевичеве хумке у Окжеји. Лево је село пишчеве породице, Вола Окржејска, где је он рођен. У тешким временима, 19-годишњи Сјенкјевич се запослио као учитељ у породици Вејхер у Плоњску.[4] Вероватно је у том периоду написао свој први роман Ofiara (Жртва); сматра се да је уништио рукопис необјављеног романа.[4] Радио је и на свом првом објављеном роману Na marne (Узалудно). Завршио је ванредну гимназију, а 1866. године добио је средњошколску диплому.[4] Прво је покушао да студира медицину, затим право на Царском универзитету у Варшави, али је убрзо прешао на Филолошко-историјски институт универзитета, где је стекао темељно познавање књижевности и старопољског језика.[4][5] Мало се зна о овом периоду његовог живота, осим да се иселио из родитељског дома, хонорарно подучавао и живео у сиромаштву.[4] Његова ситуација се донекле поправила 1868. године када је постао учитељ кнежевске породице Вороњецки.[4] Године 1867, написао је римовани комад „Sielanka Młodości“ („Идила младости“), који је одбио Tygodnik Illustrowany (Илустровани недељник).[4] Године 1869, дебитовао је као новинар; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Недељни преглед) објавио је његову рецензију драме 18. априла 1869, а недуго затим је Илустровани недељник штампао његов есеј о касноренесансном пољском песнику Миколају Сенпу Шаржинском.[4] Завршио је универзитетске студије 1871. године, али није успео да добије диплому јер није положио испит из грчког језика.[4] Сјенкјевич је писао и за Gazeta Polska (Пољски гласник) и Niwa (магазин), под псеудонимом „Литвос“.[11] Године 1873, почео је да пише рубрику „Bez tytułu“ („Без наслова“) у The Polish Gazette; током 1874. рубрику „Sprawy bieżące“ („Тренутне ствари“) за Ниву; и 1875. рубрику „Chwila obecna” (`Садашњи тренутак`).[11] Такође је сарађивао на пољском преводу, објављеном 1874, последњег романа Виктора Игоа, Деведесет три.[11] У јуну те године постао је сувласник Ниве (1878. ће продати свој удео у часопису).[11][12] У међувремену, 1872. године дебитовао је као писац белетристике својим кратким романом Na marne (Узалудно), објављеним у часопису Wieniec (Герланд).[4] Затим су уследили Humoreski z teki Woroszyłły (Смешне цртице из Ворошувијевих досијеа, 1872), Stary Sługa (Стари слуга, 1875), Hania (Сјенкјевич) (1876) и Селим Мирза (1877).[11][13] Последње три су познате као „Мала трилогија“.[13] Ове публикације су га учиниле истакнутом фигуром у новинарско-књижевном свету Варшаве и гостом на популарним вечерама које је водила глумица Хелена Модјеска.[11] Путовања у иностранство Сјенкијевич у сафари одећи, 1890-те Године 1874. Хенрик Сјенкјевич је био накратко верен са Маријом Келер, и отпутовао је у иностранство у Брисел и Париз.[11] Убрзо након што се вратио, родитељи његове веренице отказали су веридбу.[11] Године 1876. Сјенкијевич је отишао у Сједињене Државе са Хеленом Моџејевском (ускоро је постала позната у САД као глумица Хелена Модјеска) и њеним мужем.[11] Путовао је преко Лондона у Њујорк, а затим у Сан Франциско, боравећи неко време у Калифорнији.[11] Његова путовања је финансирала Gazeta Polska (Пољски гласник) у замену за серију путописних есеја: Сјенкијевич је написао Listy z podróży (Писма са путовања) и Listy Litwosa z Podróży (Литвоска писма са путовањ), која су објављени у The Polish Gazette током 1876–78 и поново објављена као књига 1880.[11][14] Други његови чланци су се такође појавили у Przegląd Tygodniowy (Недељни преглед) и Przewodnik Naukowy i Literacki (Учени и књижевни водич), говорећи о ситуацији у америчких Пољака.[12] Накратко је живео у граду Анахајму, касније у Анахајм Лендингу (сада Сил Бич, Калифорнија).[11] Ловио је, посећивао кампове Индијанаца, путовао по оближњим планинама (планине Санта Ана, Сијера Мадре, Сан Хасинто и Сан Бернардино), и посетио пустињу Мохаве, долину Јосемит и руднике сребра у Вирџинија Ситију, Невада.[11] Дана 20. августа 1877. био је сведок Модјескиног позоришног дебија у САД у Калифорнијском театру у Сан Франциску, који је рецензирао за The Polish Gazette; а 8. септембра објавио је у Дајли Ивнинг Посту чланак, који му је на енглески превела Модјеска, о „Пољској и Русији“.[11] У Америци је такође наставио да пише белетристику, 1877. објављујући Szkice węglem (Скице угљем) у The Polish Gazette.[12] Написао је драму Na przebój, убрзо преименовану у Na jedną kartę (На једној карти), касније постављену у Лавову (1879) и, са бољим пријемом, у Варшави (1881).[12] Такође је написао драму за Модјеску, намењену америчкој публици, Z walki tutejszych partii (Партизанске борбе), али никада није изведена нити објављена, а рукопис је изгледа изгубљен.[12] Дана 24. марта 1878, Сјенкијевич је напустио САД и отишао у Европу.[12] Прво је боравио у Лондону, а затим годину дана у Паризу, одлажући повратак у Пољску због гласина о могућем регрутацији у Царску руску армију уочи предвиђеног новог рата са Турском.[12] Дела Узалуд (1870) Нико није пророк у својој земљи (1872) Два пута (1873) Скице угљем (пољ. Szkice Węglem; 1877) Бартек победник (пољ. Bartek Zwycięzca; 1882) Чувар светионика (пољ. Latarnik; 1884) Огњем и мачем (пољ. Ogniem i mieczem; 1884) Потоп (пољ. Potop; 1886) Пан Володијовски (пољ. Pan Wołodyjowski; 1888) Без догме (пољ. Bez dogmatu; 1891) Породица Палањецки (пољ. Rodzina Połanieckich; 1895) Quo vadis (1895) Крсташи (пољ. Krzyżacy; 1900) Кроз пустињу и прашуму (пољ. W pustyni i w puszczy; 1911)

Henrik Sjenkjević Kroz pustinju i prašumuTvrdi povez sa zaštitnim omotomBiblioteka MilenijumХенрик Адам Александер Пјус Сјенкјевич (пољ. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Вола Окжејска, Пољска, 5. мај 1846 — Вевеј, Швајцарска, 15. новембар 1916) био је пољски књижевник. За изузетну вредност својег епског стваралаштва награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905. Његово најпознтије дело је роман Quo vadis из 1895.БиографијаСтудирао је филологију у Варшави, а с путовања по Немачкој, Француској и Енглеској слао је пољским новинама путописе под псеудонимом Литвос (пољ. Litwos). Пропутовао је Америку, Европу и Африку.Након повратка у Пољску посветио се проучавању историје, што је за резултат имало велику књижевну трилогију о Пољској средином 17. века: „Огњем и мачем“, „Потоп“ и „Пан Володијовски“.Био је веома популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци.МладостСјенкјевич је рођен 5. маја 1846. у Воли Окжејској, садашњем селу у централном делу источне Пољске области Лубељско, тада у саставу Руског царства.[4][5] Његова породица су били осиромашени пољски племићи, по очевој страни пореклом од Татара који су се населили у Великој кнежевини Литванији.[4][6][7][8] Родитељи су му били Јозеф Сјенкјевич (1813–96) од Ошичког грба и Стефанија Чичижовска (1820–73). Његова мајка је потицала из старе и богате подлашке породице.[4] Имао је петоро браће и сестара: старијег брата Казимира (који је погинуо током Јануарског устанка 1863-1864) и четири сестре: Анијелу, Хелену, Зофију и Марију.[4] Његова породица је имала право да користи грб пољских Ошика.[9][10] Вола Окрзејска припадала је писчевој баки по мајци, Фелицјани Чичижовској.[4] Његова породица се селила неколико пута, а млади Хенрик је провео детињство на породичним имањима у Грабовце Горне, Вежичин и Бужец.[4] Септембра 1858, започео је школовање у Варшави, где ће се породица коначно настанити 1861. године, купивши стамбену кућу (камјеница) у источној варшавској четврти Прага.[4] Имао је релативно слабе школске оцене осим из хуманистичких наука, посебно пољског језика и историје.[4]Споменик на врху Сјенкјевичеве хумке у Окжеји. Лево је село пишчеве породице, Вола Окржејска, где је он рођен.У тешким временима, 19-годишњи Сјенкјевич се запослио као учитељ у породици Вејхер у Плоњску.[4] Вероватно је у том периоду написао свој први роман Ofiara (Жртва); сматра се да је уништио рукопис необјављеног романа.[4] Радио је и на свом првом објављеном роману Na marne (Узалудно). Завршио је ванредну гимназију, а 1866. године добио је средњошколску диплому.[4] Прво је покушао да студира медицину, затим право на Царском универзитету у Варшави, али је убрзо прешао на Филолошко-историјски институт универзитета, где је стекао темељно познавање књижевности и старопољског језика.[4][5] Мало се зна о овом периоду његовог живота, осим да се иселио из родитељског дома, хонорарно подучавао и живео у сиромаштву.[4] Његова ситуација се донекле поправила 1868. године када је постао учитељ кнежевске породице Вороњецки.[4]Године 1867, написао је римовани комад „Sielanka Młodości“ („Идила младости“), који је одбио Tygodnik Illustrowany (Илустровани недељник).[4] Године 1869, дебитовао је као новинар; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Недељни преглед) објавио је његову рецензију драме 18. априла 1869, а недуго затим је Илустровани недељник штампао његов есеј о касноренесансном пољском песнику Миколају Сенпу Шаржинском.[4] Завршио је универзитетске студије 1871. године, али није успео да добије диплому јер није положио испит из грчког језика.[4] Сјенкјевич је писао и за Gazeta Polska (Пољски гласник) и Niwa (магазин), под псеудонимом „Литвос“.[11] Године 1873, почео је да пише рубрику „Bez tytułu“ („Без наслова“) у The Polish Gazette; током 1874. рубрику „Sprawy bieżące“ („Тренутне ствари“) за Ниву; и 1875. рубрику „Chwila obecna” (`Садашњи тренутак`).[11] Такође је сарађивао на пољском преводу, објављеном 1874, последњег романа Виктора Игоа, Деведесет три.[11] У јуну те године постао је сувласник Ниве (1878. ће продати свој удео у часопису).[11][12]У међувремену, 1872. године дебитовао је као писац белетристике својим кратким романом Na marne (Узалудно), објављеним у часопису Wieniec (Герланд).[4] Затим су уследили Humoreski z teki Woroszyłły (Смешне цртице из Ворошувијевих досијеа, 1872), Stary Sługa (Стари слуга, 1875), Hania (Сјенкјевич) (1876) и Селим Мирза (1877).[11][13] Последње три су познате као „Мала трилогија“.[13] Ове публикације су га учиниле истакнутом фигуром у новинарско-књижевном свету Варшаве и гостом на популарним вечерама које је водила глумица Хелена Модјеска.[11]Путовања у иностранствоСјенкијевич у сафари одећи, 1890-теГодине 1874. Хенрик Сјенкјевич је био накратко верен са Маријом Келер, и отпутовао је у иностранство у Брисел и Париз.[11] Убрзо након што се вратио, родитељи његове веренице отказали су веридбу.[11] Године 1876. Сјенкијевич је отишао у Сједињене Државе са Хеленом Моџејевском (ускоро је постала позната у САД као глумица Хелена Модјеска) и њеним мужем.[11] Путовао је преко Лондона у Њујорк, а затим у Сан Франциско, боравећи неко време у Калифорнији.[11] Његова путовања је финансирала Gazeta Polska (Пољски гласник) у замену за серију путописних есеја: Сјенкијевич је написао Listy z podróży (Писма са путовања) и Listy Litwosa z Podróży (Литвоска писма са путовањ), која су објављени у The Polish Gazette током 1876–78 и поново објављена као књига 1880.[11][14] Други његови чланци су се такође појавили у Przegląd Tygodniowy (Недељни преглед) и Przewodnik Naukowy i Literacki (Учени и књижевни водич), говорећи о ситуацији у америчких Пољака.[12] Накратко је живео у граду Анахајму, касније у Анахајм Лендингу (сада Сил Бич, Калифорнија).[11] Ловио је, посећивао кампове Индијанаца, путовао по оближњим планинама (планине Санта Ана, Сијера Мадре, Сан Хасинто и Сан Бернардино), и посетио пустињу Мохаве, долину Јосемит и руднике сребра у Вирџинија Ситију, Невада.[11] Дана 20. августа 1877. био је сведок Модјескиног позоришног дебија у САД у Калифорнијском театру у Сан Франциску, који је рецензирао за The Polish Gazette; а 8. септембра објавио је у Дајли Ивнинг Посту чланак, који му је на енглески превела Модјеска, о „Пољској и Русији“.[11]У Америци је такође наставио да пише белетристику, 1877. објављујући Szkice węglem (Скице угљем) у The Polish Gazette.[12] Написао је драму Na przebój, убрзо преименовану у Na jedną kartę (На једној карти), касније постављену у Лавову (1879) и, са бољим пријемом, у Варшави (1881).[12] Такође је написао драму за Модјеску, намењену америчкој публици, Z walki tutejszych partii (Партизанске борбе), али никада није изведена нити објављена, а рукопис је изгледа изгубљен.[12]Дана 24. марта 1878, Сјенкијевич је напустио САД и отишао у Европу.[12] Прво је боравио у Лондону, а затим годину дана у Паризу, одлажући повратак у Пољску због гласина о могућем регрутацији у Царску руску армију уочи предвиђеног новог рата са Турском.[12]ДелаУзалуд (1870)Нико није пророк у својој земљи (1872)Два пута (1873)Скице угљем (пољ. Szkice Węglem; 1877)Бартек победник (пољ. Bartek Zwycięzca; 1882)Чувар светионика (пољ. Latarnik; 1884)Огњем и мачем (пољ. Ogniem i mieczem; 1884)Потоп (пољ. Potop; 1886)Пан Володијовски (пољ. Pan Wołodyjowski; 1888)Без догме (пољ. Bez dogmatu; 1891)Породица Палањецки (пољ. Rodzina Połanieckich; 1895)Quo vadis (1895)Крсташи (пољ. Krzyżacy; 1900)Кроз пустињу и прашуму (пољ. W pustyni i w puszczy; 1911)9/17

HENRIK SJENKJEVIČ KROZ PUSTINJU I PRAŠUMU Tvrdi povez Хенрик Адам Александер Пјус Сјенкјевич (пољ. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Вола Окжејска, Пољска, 5. мај 1846 — Вевеј, Швајцарска, 15. новембар 1916) био је пољски књижевник. За изузетну вредност својег епског стваралаштва награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905. Његово најпознтије дело је роман Quo vadis из 1895. Биографија Студирао је филологију у Варшави, а с путовања по Немачкој, Француској и Енглеској слао је пољским новинама путописе под псеудонимом Литвос (пољ. Litwos). Пропутовао је Америку, Европу и Африку. Након повратка у Пољску посветио се проучавању историје, што је за резултат имало велику књижевну трилогију о Пољској средином 17. века: „Огњем и мачем“, „Потоп“ и „Пан Володијовски“. Био је веома популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци. Младост Сјенкјевич је рођен 5. маја 1846. у Воли Окжејској, садашњем селу у централном делу источне Пољске области Лубељско, тада у саставу Руског царства.[4][5] Његова породица су били осиромашени пољски племићи, по очевој страни пореклом од Татара који су се населили у Великој кнежевини Литванији.[4][6][7][8] Родитељи су му били Јозеф Сјенкјевич (1813–96) од Ошичког грба и Стефанија Чичижовска (1820–73). Његова мајка је потицала из старе и богате подлашке породице.[4] Имао је петоро браће и сестара: старијег брата Казимира (који је погинуо током Јануарског устанка 1863-1864) и четири сестре: Анијелу, Хелену, Зофију и Марију.[4] Његова породица је имала право да користи грб пољских Ошика.[9][10] Вола Окрзејска припадала је писчевој баки по мајци, Фелицјани Чичижовској.[4] Његова породица се селила неколико пута, а млади Хенрик је провео детињство на породичним имањима у Грабовце Горне, Вежичин и Бужец.[4] Септембра 1858, започео је школовање у Варшави, где ће се породица коначно настанити 1861. године, купивши стамбену кућу (камјеница) у источној варшавској четврти Прага.[4] Имао је релативно слабе школске оцене осим из хуманистичких наука, посебно пољског језика и историје.[4] Споменик на врху Сјенкјевичеве хумке у Окжеји. Лево је село пишчеве породице, Вола Окржејска, где је он рођен. У тешким временима, 19-годишњи Сјенкјевич се запослио као учитељ у породици Вејхер у Плоњску.[4] Вероватно је у том периоду написао свој први роман Ofiara (Жртва); сматра се да је уништио рукопис необјављеног романа.[4] Радио је и на свом првом објављеном роману Na marne (Узалудно). Завршио је ванредну гимназију, а 1866. године добио је средњошколску диплому.[4] Прво је покушао да студира медицину, затим право на Царском универзитету у Варшави, али је убрзо прешао на Филолошко-историјски институт универзитета, где је стекао темељно познавање књижевности и старопољског језика.[4][5] Мало се зна о овом периоду његовог живота, осим да се иселио из родитељског дома, хонорарно подучавао и живео у сиромаштву.[4] Његова ситуација се донекле поправила 1868. године када је постао учитељ кнежевске породице Вороњецки.[4] Године 1867, написао је римовани комад „Sielanka Młodości“ („Идила младости“), који је одбио Tygodnik Illustrowany (Илустровани недељник).[4] Године 1869, дебитовао је као новинар; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Недељни преглед) објавио је његову рецензију драме 18. априла 1869, а недуго затим је Илустровани недељник штампао његов есеј о касноренесансном пољском песнику Миколају Сенпу Шаржинском.[4] Завршио је универзитетске студије 1871. године, али није успео да добије диплому јер није положио испит из грчког језика.[4] Сјенкјевич је писао и за Gazeta Polska (Пољски гласник) и Niwa (магазин), под псеудонимом „Литвос“.[11] Године 1873, почео је да пише рубрику „Bez tytułu“ („Без наслова“) у The Polish Gazette; током 1874. рубрику „Sprawy bieżące“ („Тренутне ствари“) за Ниву; и 1875. рубрику „Chwila obecna” (`Садашњи тренутак`).[11] Такође је сарађивао на пољском преводу, објављеном 1874, последњег романа Виктора Игоа, Деведесет три.[11] У јуну те године постао је сувласник Ниве (1878. ће продати свој удео у часопису).[11][12] У међувремену, 1872. године дебитовао је као писац белетристике својим кратким романом Na marne (Узалудно), објављеним у часопису Wieniec (Герланд).[4] Затим су уследили Humoreski z teki Woroszyłły (Смешне цртице из Ворошувијевих досијеа, 1872), Stary Sługa (Стари слуга, 1875), Hania (Сјенкјевич) (1876) и Селим Мирза (1877).[11][13] Последње три су познате као „Мала трилогија“.[13] Ове публикације су га учиниле истакнутом фигуром у новинарско-књижевном свету Варшаве и гостом на популарним вечерама које је водила глумица Хелена Модјеска.[11] Путовања у иностранство Сјенкијевич у сафари одећи, 1890-те Године 1874. Хенрик Сјенкјевич је био накратко верен са Маријом Келер, и отпутовао је у иностранство у Брисел и Париз.[11] Убрзо након што се вратио, родитељи његове веренице отказали су веридбу.[11] Године 1876. Сјенкијевич је отишао у Сједињене Државе са Хеленом Моџејевском (ускоро је постала позната у САД као глумица Хелена Модјеска) и њеним мужем.[11] Путовао је преко Лондона у Њујорк, а затим у Сан Франциско, боравећи неко време у Калифорнији.[11] Његова путовања је финансирала Gazeta Polska (Пољски гласник) у замену за серију путописних есеја: Сјенкијевич је написао Listy z podróży (Писма са путовања) и Listy Litwosa z Podróży (Литвоска писма са путовањ), која су објављени у The Polish Gazette током 1876–78 и поново објављена као књига 1880.[11][14] Други његови чланци су се такође појавили у Przegląd Tygodniowy (Недељни преглед) и Przewodnik Naukowy i Literacki (Учени и књижевни водич), говорећи о ситуацији у америчких Пољака.[12] Накратко је живео у граду Анахајму, касније у Анахајм Лендингу (сада Сил Бич, Калифорнија).[11] Ловио је, посећивао кампове Индијанаца, путовао по оближњим планинама (планине Санта Ана, Сијера Мадре, Сан Хасинто и Сан Бернардино), и посетио пустињу Мохаве, долину Јосемит и руднике сребра у Вирџинија Ситију, Невада.[11] Дана 20. августа 1877. био је сведок Модјескиног позоришног дебија у САД у Калифорнијском театру у Сан Франциску, који је рецензирао за The Polish Gazette; а 8. септембра објавио је у Дајли Ивнинг Посту чланак, који му је на енглески превела Модјеска, о „Пољској и Русији“.[11] У Америци је такође наставио да пише белетристику, 1877. објављујући Szkice węglem (Скице угљем) у The Polish Gazette.[12] Написао је драму Na przebój, убрзо преименовану у Na jedną kartę (На једној карти), касније постављену у Лавову (1879) и, са бољим пријемом, у Варшави (1881).[12] Такође је написао драму за Модјеску, намењену америчкој публици, Z walki tutejszych partii (Партизанске борбе), али никада није изведена нити објављена, а рукопис је изгледа изгубљен.[12] Дана 24. марта 1878, Сјенкијевич је напустио САД и отишао у Европу.[12] Прво је боравио у Лондону, а затим годину дана у Паризу, одлажући повратак у Пољску због гласина о могућем регрутацији у Царску руску армију уочи предвиђеног новог рата са Турском.[12] Дела Узалуд (1870) Нико није пророк у својој земљи (1872) Два пута (1873) Скице угљем (пољ. Szkice Węglem; 1877) Бартек победник (пољ. Bartek Zwycięzca; 1882) Чувар светионика (пољ. Latarnik; 1884) Огњем и мачем (пољ. Ogniem i mieczem; 1884) Потоп (пољ. Potop; 1886) Пан Володијовски (пољ. Pan Wołodyjowski; 1888) Без догме (пољ. Bez dogmatu; 1891) Породица Палањецки (пољ. Rodzina Połanieckich; 1895) Quo vadis (1895) Крсташи (пољ. Krzyżacy; 1900) Кроз пустињу и прашуму (пољ. W pustyni i w puszczy; 1911)

Knjaževac! Prvo i jedino izdanje druge Abaharijeve knjige priča. Vrlo retko u ponudi. Odlično očuvano, ali sama štampa je bila vrlo lošeg kvaliteta, tako da sa knjigom treba pažljivo rukovati. Sve se vidi na slikama. David Albahari (Peć, 15. mart 1948) srpski je pisac, prevodilac i akademik. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodi sa engleskog jezika.[1] Biografija Rođen je u porodici jevrejskog porekla. David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[2] David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[3] Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski... Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[4] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi živi od 1994. godine, a po penzionisanju namerava da se preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.[5] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[6] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[7] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[8] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[9] Bibliografija Zbirke priča Romani Knjige eseja „Porodično vreme“ (1973) „Obične priče“ (1978) „Opis smrti“ (1982) „Fras u šupi“ (1984) „Jednostavnost“ (1988) „Pelerina“ (1993) „Izabrane priče“ (1994) „Neobične priče“ (1999) „Drugi jezik“ (2003) „Senke“ (2006) „Svake noći u drugom gradu“ (2008) „21 priča o sreći“ (2017) „Sudija Dimitrijević“ (1978) „Cink“ (1988) „Kratka knjiga“ (1993) „Snežni čovek“ (1995) „Mamac“ (1996) „Mrak“ (1997, 2008) „Gec i Majer“ (1998) „Svetski putnik“ (2001) „Pijavice“ (2006) „Ludvig“ (2007) „Brat“ (2008) „Ćerka“ (2010) „Kontrolni punkt“ (2011) „Prepisivanje sveta“ (1997) „Teret“ (2004) „Dijaspora i druge stvari“ (2008)

Knjaževac Matica srpska, 1973. Prvo izdanje prve knjige Davida Albaharija. Bibliotečki primerak, sa dva-tri mala pečata i potpisom prethodnog vlasnika (mene) na predlistu; osim toga odlično očuvana. Porodično vreme je priča o dečaku koji, otkrivajući da je jevrejskog porekla, shvata da mora da se uključi u jedan složeni sistem vrednosti, izgrađen od raznolikih komponenata. Nema sumnje da se autorova iskustva pomaljaju iza ovih priča. David Albahari (Peć, 15. mart 1948) srpski je pisac, prevodilac i akademik. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodi sa engleskog jezika.[1] Biografija Rođen je u porodici jevrejskog porekla. David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[2] David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[3] Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski... Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[4] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi živi od 1994. godine, a po penzionisanju namerava da se preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.[5] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[6] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[7] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[8] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[9] Bibliografija Zbirke priča Romani Knjige eseja „Porodično vreme“ (1973) „Obične priče“ (1978) „Opis smrti“ (1982) „Fras u šupi“ (1984) „Jednostavnost“ (1988) „Pelerina“ (1993) „Izabrane priče“ (1994) „Neobične priče“ (1999) „Drugi jezik“ (2003) „Senke“ (2006) „Svake noći u drugom gradu“ (2008) „21 priča o sreći“ (2017) „Sudija Dimitrijević“ (1978) „Cink“ (1988) „Kratka knjiga“ (1993) „Snežni čovek“ (1995) „Mamac“ (1996) „Mrak“ (1997, 2008) „Gec i Majer“ (1998) „Svetski putnik“ (2001) „Pijavice“ (2006) „Ludvig“ (2007) „Brat“ (2008) „Ćerka“ (2010) „Kontrolni punkt“ (2011) „Prepisivanje sveta“ (1997) „Teret“ (2004) „Dijaspora i druge stvari“ (2008)

Autor - osoba Kristijane F., 1962- = Christianne F., 1962- Rik, Horst, 1941- = Rieck, Horst, 1941- Naslov Mi deca sa stanice Zoo / [ispričala] Kristijana F. ; prema magnetofonskim zapisima napisali Kaj Herman i Horst Rik ; s predgovorom Horsta E. Rihtera ; prevela s nemačkog Sanja Došlov Jedinstveni naslov Wir Kinder vom Bahnhof Zoo. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2004 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kairos, 2004 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 309 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Herman, Kaj Došlov, Sanja Rihter, Horst-Eberhard Zbirka ǂBiblioteka ǂDuga ISBN 86-7128-017-9 !(karton) Napomene Prevod dela: Wir Kinder vom Bahnhof Zoo Tiraž 1.000 Beleška o autorima: str. 2 Predgovor: str. 5-11 Rečnik manje poznatih reči: str. 308-309. Predmetne odrednice Narkomanija -- Omladina -- U literaturi Kristijana F. je probala hašiš kad je imala dvanaest godina, a sa trinaest je već postala zavisna od heroina. Svakog jutra je odlazila u školu, a popodne se, kao i ostali mladi narkomani, prostituisala na stanici Zoo i tako dolazila do novca za drogu. Njena majka skoro dve godine nije znala da joj ćerka vodi dvostruki život. Kristijana detaljno i potpuno opisuje sudbinu dece, koju javnost primećuje tek kada postanu žrtve droge. Nakon burnih godina u Americi i Grčkoj autorka ponovo živi u Berlinu. U više navrata se borila protiv droge, jer praktično nijedan bivši narkoman nije siguran od recidiva. Knjiga „Mi deca sa stanice Zoo” bila je obavezan deo svake kućne biblioteke jer, osim što opisuje surovu sudbinu mlade Kristijane i njenu zavisnost od droge, ona služi kao upozorenje o prostituciji mladim generacijama, kao i čega treba da se klone. Sećam se kada mi je mama poklonila ovu knjigu i kada sam prvi put uzela da je čitam. Već drugo poglavlje ledilo mi je krv u žilama i koža mi se ježila. Odlučila sam da gledam samo slike – jer to izdanje je dolazilo sa slikama realnih likova iz knjige, i bila sam jako iznenađena. U sebi sam pomislila: ‘Pa oni su tako mali… kao ja…’ i verujem da je poklanjanje te knjige meni bio jedan od boljih roditeljskih poteza moje majke. Elem, kako sam skoro organizovala kućnu biblioteku, videla sam tu knjigu i zapitala se gde li je sada Kristijana F.? Da li je živa? Čista? Njene reči služile su kao upozorenje svim tinejdžerima o opasnostima narkomanije i zavisnosti, i prostitucije, te kako život može da ode u propast u tren oka. „Mi deca sa stanice Zoo” je izašla 1978. godine kada je u Kristijaninom životu uveliko vladao pakao, a knjiga je bila njena ispovest i nada za spasenjem. Naime, ona u knjizi otkriva da je sa 14 godina prvi put uzela heroin, a ubrzo se našla u začaranom krugu narkomanije i prostitucije na berlinskoj stanici Zoo, koja je već bila poznata kao mesto za prostituciju, posebno maloletnika. Ona je tih 70-ih šokirala ceo svet – a zapravo samo je otkrila surovu realnost. Osim što je pričala priče iz svog života u periodu od četiri godine, knjiga je poslužila kao portret Zapadnog Berlina u to vreme i brzo je prodata u milionima primeraka. Njena priča je bila toliko šokantna da skoro niko ko je čitao nije verovao da će prava Kristijan F. živeti mnogo duže. Bila je pravi bum i Kristijana je tako stekla veliku slavu. Sa slavom ide i novac, a i njena želja da svoj život potpuno sredi odvela je u Los Anđeles gde su je zvali ‘džanki princeza’, a tamo je navodno spavala sa Dejvidom Bouvijem. Pobegla je iz Nemačke, ali ne i od svojih demona, te kako je policija u Americi uhvatila sa drogom, morala je da napusti ovu zemlju. Pokušavala je da sredi svoj život i na odvikavanju upoznala čoveka sa kojim je 1996. dobila sina Filipa. Partner ju je ostavio, a dete oduzela socijalna služba. Pričalo se čak da je u jednom trenutku otela svoje dete i otišla u Amsterdam, ali da se to nije završilo kako je želela. Tri decenije kasnije, Kristijana je objavila svoje memoare ‘Kristijana F – Moj drugi život’. Njeno zdravlje je narušeno zbog hepatitisa C od kojeg je dobila 80-ih godina. Snimljen je i film po njenoj prvoj knjizi, ali njoj se nije nešto dopao. „Ali zapravo mi se film ne sviđa toliko, ne opisuje kako sam odrastala, kako su me roditelji zanemarivali. Moj otac je bio pijanac i zlostavljao je moju sestru i mene. Bio je kolerik, a moja mama nije radila ništa, više je volela svoju aferu sa drugim muškarcem i brinula o svojoj lepoti. Bila sam tako usamljena kada sam bila dete. Samo sam želela da pripadam i borila sam se sa svetom”, istakla je Kristijana u intervjuu 2013. godine. u njoj postoji kajanje što je svoju priču uopšte podelila sa svetom. „Mislim, imala sam 16 godina kada sam napisala knjigu i samo sam htela sve da izbacim iz sebe. To je bila terapija za mene. Mislili smo da će knjiga biti posebno interesantna, ali ipak samo jedna među hiljadama. Ali toliko smo pogrešili. Odjednom sam postala poznata, ali nisam mogla da shvatim šta to znači za moj život. Za javnost sam bila poznata narkomanka, kao eksponat. Svi su hteli da razgovaraju sa mnom, da me vide i da me pitaju: ‘Hoće li uspeti ili ne? Da li je već mrtva? Da li je još uvek zavisnik?’ Nisu me želeli kao komšiju ili devojku njihovog sina. Kristijana F je kul izdaleka, ali ne preblizu, nikako! Ne zanima ih ništa u vezi mene, osim što sam narkomanka. To je razlog zašto žalim što sam napisala knjigu i što je snimljen film”, istakla je ona tada. Tri njena bliska prijatelja su umrla u vreme kada je film izašao i to što je ispričala svoju priču nije joj spasilo život. „Ako ništa drugo, verovatno ga je skratilo. Ne bih imala sav taj novac od honorara, pa možda ne bih bila u prilici da kupujem heroin toliko godina posle. Možda bih se ranije očistila i danas bih bila u boljem stanju.” I te 2013. godine otkrila je da na metadonu, a da ponekad zapali i džoint. „Pijem previše alkohola. Moja jetra će me ubiti. Imam cirozu zbog hepatitisa C. Umreću uskoro, znam to. Ali nisam ništa propustila u životu. Dobro sam s tim. Dakle, ovo nije nešto što bih preporučila ikome: ovo nije najbolji život za živeti, ali to je moj život”, istakla je Kristijana 2013. godine. Njene poslednje fotografije iz javnosti su upravo iz te godine. godine kad je predstavljala knjigu „Moj drugi život“. „Nadam se da će ‘Moj drugi život’ više uplašiti ljude da ne koriste droge nego moja prva knjiga. Sasvim sam sigurna da hoće. Opisuje koliko sam bola imao u životu i već sam objasnila da verujem da ću umreti veoma ranom i bolnom smrću.“ MG103 (N)

1. Kuća duhovne vatre – Sima Andrejević Igumanov – Skroman, inteligentan, duhovan, nesebičan, veran otadžbini, zaljubljenik u Prizren, dalekovid, sačinio je 1880. godine testament koji, i danas, može biti obrazac za večno trajanje. 2. Dunavski kapetan nežnog srca – Miša Anastasijević – Od ovčara, učitelja, turskog pisara, zemljoradnika, drvoseče, tegljača lađi na Dunavu, dućanskog pomoćnika, samostalnog trgovca, carinika, knjazovog poverenika – postaje jedan od najbogatijih i najhumanijih Srba XIX veka. 3. Knjiga na dukatima – Ilija Milosavljević Kolarac – Čitavog života je neumorno i pošteno radio i štedeo, posrtao i usrajao, zadojen rodoljubjem i velikom željom da sve stečeno jednoga dana testamentom ostavi otadžbini za trajno razvijanje znanja i kulture. 4.Tapija na znanje – Luka Ćelović Trebinjac – I kada je postao bogat trgovac, ostao je skroman i radan, tih i sasvim povučen. Bio je ubeđen da svako ima svoj dug prema otečestvu. Pošto je posebno cenio znanje – celokupno bogatstvo je poklonio Beogradskom univerzitetu. 5. Vitez sa perom u ruci – Sava Popović Tekelija – Plemić, prvi srpsli doktor nauka, neumorni prosvetitelj, veliki borac za nacionalna prava, esteta, patriota, poliglota, pisac, polemičar, osnivač Tekelijanuma, doživotni predsednik Matice srpske, jedan od najvećih dobrotvora. 6. Daj da bi opet imao – Đorđe Vajfert Prvi srpski o industrijalac, vlasnik rudnika i pivara, vizionar, bankar, rodoljub, pokrovitelj kulture, ljubitelj trkačkih konja, mason, strelac, kolekcionar, nosilac brojnih odlikovanja, veliki dobrotvor. On je primer, on je istorija, on je uspeh. 7. Blago u testamentu – Nikola Spasić – Opančar golubijeg srca, čovek koji je imao i obraz i čast; skroman, vredan, uporan, jedan od najvećih dobrotvora srpskog naroda. Sve što je stvorio, a njegovo bogatstvo se procenjivalo na više od deset miliona tadašnjih dolara, poklonio je svom otečestvu.„Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš. Ostavi nešto na stranu, nek se nađe zlu ne trebalo, niko ne zna šta nosi dan a šta noć.“ – Životni moto Nikole Spasića. 8.Vidoviti pastir iz Idvora – Mihajlo Idvorski Pupin – Fizičar koji je promenio svet i dobrotom menjao ljude. Mihajlo Pupin Idvorski je sanjao rodni Idvor i ponavljao poruke majke Olimpijade. Na vrhuncu slave, kao izumitelj epohalnih patenata koju su promenili čitavu planetu, kao dobitnik najvećih naučnih i drugih priznanja, ostao rodoljub i dobrotvor, verni hrišćanin, skroman čovek, uvek spreman da pomogne sopstvenoj domovini. *Autor – Milomir Kragović – Pisac, novinar, publicista, dugogišnji urednik knjiga u kompaniji „Novosti“. Rođen je u Raškoj. Napisao je četrdeset knjiga poezije, proze, publicistike, objavio je dvadesetak knjiga za decu. Za svoje stvaralaštvo dobio je najznačajnije književne i društvene nagrade. Njegova dela su prevedena na slovenački, nemački, engleski, rumunski i kineski jezik. Živi i piše u Zemunu.

Ilustrovao: Gustav Dore Ateneum, Beograd 2003. Latinica, mek povez, 94 str, format: 30x22 Pesma o starom mornaru je najduža od glavnih pesama engleskog pesnika Semjuela Tejlora Kolridža. Napisana je 1797.-1798. godine i objavljena je 1798. godine u prvom izdanju Lirskih balada. Neka moderna izdanja koriste revidiranu verziju, štampanu 1817. godine, koja je sadržavala objašnjenja. Pored drugih pesama iz Lirskih balada, Pesma o starom mornaru često se smatra prekretnicom moderne poezije i začetnicom književnosti britanskog romantizma. Pesma o starom mornaru kazuje iskustva jednog mornara koji se vratio sa dugog pomorskog putovanja. Mornar zaustavlja jednog čoveka koji je pošao na venčanje i počinje da mu priča priču. Reakcija svadbenog gosta prelazi od začuđenosti do nestrpljenja, preko straha pa do fascinacije kako se priča mornara razvija, što se može videti u jezičkom stilu. Kolridž koristi narativne tehnike kao što su personifikacija i ponavljanje da bi se stvorio osećaj opasnosti, natprirodnog ili pak spokojstva, u zavisnosti od raspoloženja u različitim delovima pesme. Zbog velike popularnosti pesme, izraz „albatros oko nečijeg vrata” je ušao u engleski jezik kao idiom (albatross around one’s neck) koji se odnosi na snažan osećaj krivice koji predstavlja prepreku uspehu. Reference na pesmu našle su se u scenariju za film Avanture Šerloka Holmsa iz 1939. „Balada o starom mornaru” grupe Ajron Mejden, sa njihovog petog albuma „Powerslave”, inspirisana je ovim Kolridževim delom. Čuvena rečenica „A voda svud, a voda svud, al’ pitke ni za lek.” [Water, water, everywhere, but not a drop to drink] našla je svoje mesto u filmu „Ledeno doba 4” kao i u „Piratima sa Kariba” gde junaci, iako okruženi ogromnom količinom vode, nemaju ni kapi za piće. U filmu `Pirati sa Kariba` pojavljuju se sluzava, ljigava stvorenja koja se mogu povezati sa morskim zmijama kod Kolridža. Semjuel Tejlor Kolridž (Samuel Taylor Coleridge; 21. oktobar 1772 — 25. jul 1834) je bio engleski književnik, književni kritičar, filozof i teolog koji je sa svojim prijateljem Viliamom Vordsvorthom bio osnivač Romantičnog pokreta u Engleskoj i član Lejk poets. U književnosti je romantičar, u prvo vreme izvanredno revolucionaran, u Americi je čak hteo da osnuje komunu, kasnije je sve više konzervativac. Jedan je od osnivača književne kritike u Engleskoj, pisao je drame, balade i lirske pesme. Kolridž je Nemačku posetio 1798. godine i započeo sa periodom intenzivnog proučavanja i asimiliacije mislilaca nemačke klasične filozofije. Posle putovanja po Nemačkoj jedan je od najglasnijih propagatora posebno Kanta, Fihtea i Šelinga, u Engleskoj. Ovaj engleski pesnik je važan u istoriji filozofije kao jedan od glavnih provodnika čijim su posredstvom Kantova dela i dela nemačkog romantizma uvedena u Englesku. U njegovim delima oseća se i uticaj Platona i Plotina. Realnost je, po Kolridžu, spiritualna, pa stoga je razum i može obuhvatiti, i to pre svega na način intuitivne spoznaje. Kolridž je zastupao stanovište o individualnom duhovnom spasenju koje je bilo daleko od jednostavnog prosvetiteljskog i utilitarističkog pouzdanja u društveni inžinjering i materijalni progres. Tokom svog odrastanja Kolridž je bio dosta uznemiren i depresivan. Bio je često bolestan i slab što je proisteklo kao posledica reumatske groznice i drugih dečijih bolesti. Njegovo lečenje tretirano je laudanumom, koji je postao uzrok njegove životne zavisnosti od opijuma. Najbolji je i najpoznatiji kao pesnik tri najpoznatije pesme: Pesma o starom mornaru, Kristabel i Kublai Kan.

Ja nisam serijski ubojica - Dan Wells ZAGREB ,IJEKAVICA Format: 19.00 Broj stranica: 215 Uvez: meki Godina izdanja: 2011 VRLO DOBRO OCUVANO / John je usamljeni tinejdžer koji radi u obiteljskoj mrtvačnici i opsjednut je serijskim ubojicama. Naizgled dobar dečko iz susjedstva, John je zapravo psihopat opasan za okolinu. Svoju mračnu stranu obuzdava pomoću strogih pravila za imitaciju „normalnog“ ponašanja.U njegovu malom gradiću zaredaju se jeziva ubojstva zbog čega je istodobno zgrožen i opčinjen zlodjelima. Hoće li uspjeti pobijediti moćnog protivnika i svladati čudovište u sebi, neizvjesno je do samoga kraja. Prvi dio trilogije o petnaestogodišnjem Johnu Claveru koji želi biti dobra osoba, ali strahuje da je sociopat te nastoji potisnuti tu svoju mračnu stranu sustavom strogih pravila kojih se mora pridržavati. Opsjednut je serijskim ubojicama i zna sve o njima. Kad se u njegovu gradiću Claytonu zaredaju jeziva ubojstva, ubrzo otkriva tko je ubojica koji uzima dijelove tijela svojih žrtava. Da bi zaustavio i savladao demona koji ubija njegove sugrađane, John mora otkriti njegovu slabu točku i osloboditi čudovište u sebi, pustiti da prevlada njegova tamna strana, iako nije siguran da će se moći vratiti u “normalno stanje”. Ја нисам серијски убица је хорор роман из 2009. године који је написао амерички аутор Дан Веллс, а оригинално га је објавио Тор Боокс. То је прва серија у серији Јохн Цлеавер и Веллс-овом дебитантском роману. Следи пет књига, а објављене су на енглеском, шпанском, француском, немачком и руском језику. (KUTIJA 4)

Knjiga je u veoma dobrom stanju Vujčić-Laszowski, Ivanka, hrvatska književnica (Golubinci, Vojvodina, 29. V. 1907 – Zagreb, 4. III. 1992). Školovala se u Zagrebu, gdje je do umirovljenja 1952. radila kao knjižničarka u HNK-u. Od 1954. živjela je u Splitu, gdje je uređivala časopis Mogućnosti i biblioteku splitskoga pododbora Matice hrvatske Suvremeni pisci. U književnosti se javila 1924. u listu Omladina. U jedinoj pjesničkoj zbirci Pjesme (1939) slijedi tradiciju slobodnoga stiha. U romanu Vranjara (1949) neonaturalističkim je elementima kontrastno oslikala obitavalište ciganskih nomada i staleški uređen ruralni šokački krug. Roman Čahure (1958) označava zaokret prema psihološkom realizmu – prati sudbinu i tijek svijesti izolirana pojedinca – te se bavi skučenim prostorima malograđanskoga duha. Na Čahure se problematikom i pripovjedačkim postupkom nadovezuje roman Sjene (1966), o građanskoj obitelji koja živi pomalo izolirano u starom feudalnom zdanju u prvim danima rata, a u središtu su sebična ljubav, patološka mržnja i bolesna ljubomora među njezinim članovima. Roman Padalo je mrtvo lišće (1979), nastao proširivanjem istoimene novele iz 1955., označava povratak realističkoj tradiciji. U romanu Nad istrulim ribnjacima (1985), faulknerovski prikazujući moralno i materijalno propadanje dviju plemenitaško-građanskih obitelji, vraća se analitičkoj prozi, lirizmu i psihološkom portretiranju likova. U memoarskoj prozi Prije sedam desetljeća (1988) dokumentaristički prikazuje događaje i njihovu uzročno-posljedičnu povezanost. Prevodila je s njemačkoga, bugarskog i ruskog jezika. Ostala djela: Spašeno svjetlo (1949), Krvavi konaci (1987), Povratak (1990). Tvrdi uvez Stranica 227 Godina 1958. Naprijed - Zagreb

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslov zaokruzen flomasterom, sve ostalo uredno! BERLINSKI RUKOPIS Irena Vrkljan Druga strana biografije / Zdravko Zima. Hrvatska književnost. Memoari. Dnevnici. Životopisi Grafički zavod Hrvatske, 1988 Biblioteka Zora, knjiga 41 Irena Vrkljan (Beograd, 21. kolovoza 1930. – Zagreb, 23. ožujka 2021.)[3] bila je hrvatska[4] pjesnikinja, prozaistica, radiodramatičarka, esejistica, prevoditeljica, poznata i kao hrvatska Virginia Woolf.[5] Na hrvatskoj književnoj sceni djelovala je više od pedeset godina. Bila je dopisna članica Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Mladost i obrazovanje Majka joj je bila Bečanka koja doselila u Beograd, a otac trgovački zastupnik čija je obitelj vukla podrijetlo iz Lovinca. U Beogradu je pohađala dvojezičnu njemačko-srpsku školu. Nakon bombardiranja 1941. godine s roditeljima i deset godina mlađim sestrama Verom i Nadom sele se u Zagreb gdje je spisateljica završila gimnaziju kod časnih sestara u Savskoj. Obitelj se zbog očeva posla potom seli u Opatiju, a Irena ostaje sama u Zagrebu na studiju.[6] Studirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (arheologiju, etnologiju i germanistiku) i na Filmskoj akademiji u Berlinu. Književno stvaralaštvo Od 1960. do 1971. godine radila je na televiziji kao urednica emisije Portreti i susreti. Okušala se u različitim književnim rodovima objavivši više od dvadeset knjiga: pjesničkih zbirki, romana, autobiografske proze i eseja. Pisala je i scenarije za televizijske i radijske drame. Knjige su joj prevedene na više stranih jezika. Kao profesionalna književnica živjela je u Berlinu i Zagrebu. Za dopisnu članicu Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti izabrana je 2008. godine. Svoj uspješan književni i umjetnički put započela je u okviru generacije krugovaša, kojima pripada i dobno i poetički. Pedesetih i šezdesetih godina prošloga stoljeća, od zbirke Krik je samo tišina (1954.) do zbirke Doba prijateljstva (1963.), piše poeziju blisku nadrealističkim postulatima da bi se od zbirke Soba, taj strašni vrt (1966.) okrenula analitici egzistencije, autorefleksiji i subjektivnoj gnoseologiji. Radio Zagreb emitirao je njene radiodrame Opasno poslijepodne, Pisma za jednu zemljopisnu kartu, Snijeg u sobi, Vaša Paulina Golisch, Marina ili vrijeme pjesnika, Davne vrpce života i druge.[2] Sa suprugom Bennom Meyerom-Wehlackom napisala je radiodrame Slika i Jak kao stablo te na njemački jezik prevela antologiju hrvatske ratne lirike U ovom strašnom času.[2] Potom slijedi duga faza umjetničke inkubacije, obilježena unutarnjim i vanjskim egzilom – prelaskom u Berlin, u drugi jezik i kulturu. Na Filmskoj i televizijskoj akademiji u Berlinu upoznala je docenta dramaturgije i književnika Benna Meyera-Wehlacka za kojeg se udala.[7] Poetički zaokret naznačuje zbirka U koži moje sestre (1982.), s rasutim identitetom, ressentimentom i inventurom vlastite intime kao novim i trajnim tematskim opsesijama. Te će opsesije puni umjetnički oblik i estetski kapital dobiti u autobiografskom romanu Svila, škare (1984.) u kojem se pričom o vlastitu životu i fragmentima tuđih biografija otkriva specifičan senzibilitet, topika i retorika ženskog pisma. Potraga za vlastitim identitetom, prepoznavanje sebe u tuđim biografijama, naporan proces samospoznavanja i samopotvrđivanja kroz umjetničku kreaciju, kroz pisanje shvaćeno kao terapeutsko sredstvo u oslobađanju od tereta prošlosti i u osobnoj katarzi, obilježit će romane Marina ili o biografiji (1987.), Berlinski rukopis (1988.) i Dora, ove jeseni (1991.). S romanom Svila, škare ta djela karakteristične fragmentarne strukture čine autobiografsku tetralogiju u kojoj se dijelovi međusobno dopunjuju, objašnjavaju i bogate stalno novim podacima. Televizijsku adaptaciju režirao je Eduard Galić a 1987. prikazala Televizija Zagreb.[2] Putovanje prostorima prošlosti i intime, prizori osobne i obiteljske drame koje pozorno i bez autocenzure bilježi olovkom pamćenja, obilježit će i esejističku prozu Naše ljubavi, naše bolesti (2004.). Umjetničku i intelektualnu znatiželju zadovoljila je povremenim izletima u žanr kriminalističkog romana, kao što su Posljednje putovanje u Beč (2000.) i Smrt dolazi sa suncem (2002.). No introspektivna djela o diseminaciji ženskog subjekta, o osjećaju neukorijenjenosti, o prošlosti koja opterećuje sadašnjost, o žudnji i slobodi pisanja, koje u njezinu slučaju postaje conditio sine qua non egzistencije, ostat će temeljno obilježje spisateljske poetike Irene Vrkljan. O tome svjedoče romani Zelene čarape (2005.) i Sestra, kao iza stakla (2006.). Velikim i estetski respektabilnim opusom, od mladenačke nadrealističke poezije do autobiografske proze prepoznatljiva narativnog rukopisa, Irena Vrkljan ugradila je svoj trajan doprinos u hrvatsku književnost i kulturu. Nagrade i priznanja Nagrada Tin Ujević, za najbolju knjigu poezije U koži moje sestre (1983.) Nagrada Ksaver Šandor Gjalski, za knjigu Svila, škare (1985.) Nagrada Ivan Goran Kovačić, za roman Marina ili o biografiji Nagrada HAZU, za roman Posljednje putovanje u Beč[2] Nagrada Vladimir Nazor, za životno djelo (2009.) Nagrada Kiklop, za pjesničku zbirku Koračam kroz sobu (2014.)[2] Djela Krik je samo tišina (1954.) Paralele (1957.) Stvari već daleke (1962.) Doba prijateljstva (1966.) Soba, taj strašni vrt (1966.) U koži moje sestre (1982.) Svila, škare (1984.) Marina ili o biografiji (1987.) Berlinski rukopis (1988.) Dora, ove jeseni (1991.) Posljednje putovanje u Beč (2000.)[8] Smrt dolazi sa suncem (2002.) Naše ljubavi, naše bolesti (2004.) Zelene čarape (2005.) Sestra, kao iza stakla (2006.) Sabrana proza 1-2 (2006.) Dnevnik zaboravljene mladosti (2007.) Svila nestala, škare ostale (2008.) Pismo u pismu (2009., u suautorstvu s Jasnom Horvat) Žene i ovaj suludi svijet (2010.) Koračam kroz sobu (2014.)[9] Neka njezina djela u svojoj je antologiji Żywe źródła iz 1996. s hrvatskog na poljski prevela poljska književnica i prevoditeljica Łucja Danielewska. Na njemački je jezik zajedno s Bennom Meyerom-Wehlackom prevela antologiju hrvatske ratne lirike U ovom strašnom času....

Dejvid Herbert Lorens LisacMeki povezIzdavač Svjetlost SarajevoEdicija Džepna knjigaДејвид Херберт Ричард Лоренс познатији као Д. Х. Лоренс (енгл. David Herbert Richards Lawrence; Иствуд, Велика Британија, 11. септембар 1885 – Ванс, Француска, 2. март 1930) био је енглески писац. Писао је песме, приче, романе, драме, есеје, психолошко-филозофске студије и путописе, али је најзначајнији по својим романима и приповеткама у којима се бави психологијом људских односа, њиховом нагонском основом и индустријализацијом Енглеске и њеним утицајем на друштво. Његово најпознатије дело је роман Љубавник леди Четерли које је захваљујући отвореном тематизовању људске сексуалности и прељубе доспело на суд и дуго било цензурисано све док није 30 година након Лоренсове смрти коначно објављено у свом интегралном облику. И у другим својим делима Лоренс се није либио да отворено проговори о мушко-женским односима и репресивним друштвеним нормама енглеског друштва због чега се читав живот борио са цензуром. Уз Џејмса Џојса и Вирџинију Вулф данас се сматра једним од највећих писаца модернизма који су писали на енглеском језику. Бавио се и сликарством.БиографијаД. Х. Лоренс 1906. године.Д. Х. Лоренс је рођен у Иствуду у средњој Енглеској у породици рудара као четврто од укупно петоро деце[1] Артура Лоренса и Лидије Бирдсол.[2] Отац му је био алкохоличар и готово неписмен, али је мајка, иначе учитељица која је радила као чипкарка да би издржавала породицу, много полагала на његово образовање, нарочито пошто је Лоренсов старији брат умро. У тринаестој години је пошао у вишу школу у Нотингему али је напустио пошто се запослио у фабрици хируршких помагала. Упознао је Џеси Чејмберс са којом је заједно читао и разоварао о прочитаним књигама. Она га је инспирисала да почне да пише.[3] Похађао је разне курсеве и напослетку стекао диплому учитеља. Мајка му умире од рака 9. децембра 1910. и убрзо после тога Лоренс се верио са Луи Бароуз, пријатељицом са колеџа.[3] Радио је као учитељ све док није објавио свој први роман Бели паун 1911. године. Након тога, живео је од свог књижевног рада.Две године је провео на пропутовању кроз Немачку и Италију. Вративши се у Енглеску, јула 1914. оженио се Немицом Фридом Викли која је због њега напустила мужа, Лоренсовог професора Ернеста Виклија и троје деце. Био је прогањан због сумње да је био немачки шпијун за време Првог светског рата[4] и дуго није могао да добије пасош.[5] Године 1919, Лоренс је са Фридом напустио Енглеску и живео потом у Италији, Немачкој, Аустралији, Цејлону, Новом Зеланду, Тахитију, Француској, Сједињеним Државама, Мексику и Новом Мексику. У Таосу у Новом Мексику стекао је круг ученица чије свађе око његове пажње су постале основа легенде о њему.[4]Цео живот је био болешљив и умро је у 44. години од туберкулозе у Вансу у француским Приморским Алпима. Многи су га тада сматрали порнографом који је проћердао свој таленат. Књижевни углед му је порастао након позитивних мишљења значајних књижевних критичара попут Е. М. Форстера и нарочито Ф. Р. Ливиса.[6] Његов пријатељ и поштовалац његовог дела Олдос Хаксли издао је 1932. избор Лоренсових писама,[7] која дају живописну слику Лоренсовог луталачког живота и његовог односа са својим пријатељима и познаницима.[8]12/11

Henrik Sjenkjevič Sabrana dela 1 - 6 Tvrdi povez Izdavač Dečje novine Gornji Milanovac 1. `Ognjem i macem` 1 2. `Ognjem i macem` 2 3. `Potop` 1 4. `Potop` 2 5. `Pan Volodijovski` 6. `Qvo vadis?` Хенрик Адам Александер Пјус Сјенкјевич (пољ. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Вола Окжејска, Пољска, 5. мај 1846 — Вевеј, Швајцарска, 15. новембар 1916) био је пољски књижевник. За изузетну вредност својег епског стваралаштва награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905. Његово најпознтије дело је роман Quo vadis из 1895. Биографија Студирао је филологију у Варшави, а с путовања по Немачкој, Француској и Енглеској слао је пољским новинама путописе под псеудонимом Литвос (пољ. Litwos). Пропутовао је Америку, Европу и Африку. Након повратка у Пољску посветио се проучавању историје, што је за резултат имало велику књижевну трилогију о Пољској средином 17. века: „Огњем и мачем“, „Потоп“ и „Пан Володијовски“. Био је веома популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци. Младост Сјенкјевич је рођен 5. маја 1846. у Воли Окжејској, садашњем селу у централном делу источне Пољске области Лубељско, тада у саставу Руског царства.[4][5] Његова породица су били осиромашени пољски племићи, по очевој страни пореклом од Татара који су се населили у Великој кнежевини Литванији.[4][6][7][8] Родитељи су му били Јозеф Сјенкјевич (1813–96) од Ошичког грба и Стефанија Чичижовска (1820–73). Његова мајка је потицала из старе и богате подлашке породице.[4] Имао је петоро браће и сестара: старијег брата Казимира (који је погинуо током Јануарског устанка 1863-1864) и четири сестре: Анијелу, Хелену, Зофију и Марију.[4] Његова породица је имала право да користи грб пољских Ошика.[9][10] Вола Окрзејска припадала је писчевој баки по мајци, Фелицјани Чичижовској.[4] Његова породица се селила неколико пута, а млади Хенрик је провео детињство на породичним имањима у Грабовце Горне, Вежичин и Бужец.[4] Септембра 1858, започео је школовање у Варшави, где ће се породица коначно настанити 1861. године, купивши стамбену кућу (камјеница) у источној варшавској четврти Прага.[4] Имао је релативно слабе школске оцене осим из хуманистичких наука, посебно пољског језика и историје.[4] Споменик на врху Сјенкјевичеве хумке у Окжеји. Лево је село пишчеве породице, Вола Окржејска, где је он рођен. У тешким временима, 19-годишњи Сјенкјевич се запослио као учитељ у породици Вејхер у Плоњску.[4] Вероватно је у том периоду написао свој први роман Ofiara (Жртва); сматра се да је уништио рукопис необјављеног романа.[4] Радио је и на свом првом објављеном роману Na marne (Узалудно). Завршио је ванредну гимназију, а 1866. године добио је средњошколску диплому.[4] Прво је покушао да студира медицину, затим право на Царском универзитету у Варшави, али је убрзо прешао на Филолошко-историјски институт универзитета, где је стекао темељно познавање књижевности и старопољског језика.[4][5] Мало се зна о овом периоду његовог живота, осим да се иселио из родитељског дома, хонорарно подучавао и живео у сиромаштву.[4] Његова ситуација се донекле поправила 1868. године када је постао учитељ кнежевске породице Вороњецки.[4] Године 1867, написао је римовани комад „Sielanka Młodości“ („Идила младости“), који је одбио Tygodnik Illustrowany (Илустровани недељник).[4] Године 1869, дебитовао је као новинар; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Недељни преглед) објавио је његову рецензију драме 18. априла 1869, а недуго затим је Илустровани недељник штампао његов есеј о касноренесансном пољском песнику Миколају Сенпу Шаржинском.[4] Завршио је универзитетске студије 1871. године, али није успео да добије диплому јер није положио испит из грчког језика.[4] Сјенкјевич је писао и за Gazeta Polska (Пољски гласник) и Niwa (магазин), под псеудонимом „Литвос“.[11] Године 1873, почео је да пише рубрику „Bez tytułu“ („Без наслова“) у The Polish Gazette; током 1874. рубрику „Sprawy bieżące“ („Тренутне ствари“) за Ниву; и 1875. рубрику „Chwila obecna” (`Садашњи тренутак`).[11] Такође је сарађивао на пољском преводу, објављеном 1874, последњег романа Виктора Игоа, Деведесет три.[11] У јуну те године постао је сувласник Ниве (1878. ће продати свој удео у часопису).[11][12] У међувремену, 1872. године дебитовао је као писац белетристике својим кратким романом Na marne (Узалудно), објављеним у часопису Wieniec (Герланд).[4] Затим су уследили Humoreski z teki Woroszyłły (Смешне цртице из Ворошувијевих досијеа, 1872), Stary Sługa (Стари слуга, 1875), Hania (Сјенкјевич) (1876) и Селим Мирза (1877).[11][13] Последње три су познате као „Мала трилогија“.[13] Ове публикације су га учиниле истакнутом фигуром у новинарско-књижевном свету Варшаве и гостом на популарним вечерама које је водила глумица Хелена Модјеска.[11] Путовања у иностранство Сјенкијевич у сафари одећи, 1890-те Године 1874. Хенрик Сјенкјевич је био накратко верен са Маријом Келер, и отпутовао је у иностранство у Брисел и Париз.[11] Убрзо након што се вратио, родитељи његове веренице отказали су веридбу.[11] Године 1876. Сјенкијевич је отишао у Сједињене Државе са Хеленом Моџејевском (ускоро је постала позната у САД као глумица Хелена Модјеска) и њеним мужем.[11] Путовао је преко Лондона у Њујорк, а затим у Сан Франциско, боравећи неко време у Калифорнији.[11] Његова путовања је финансирала Gazeta Polska (Пољски гласник) у замену за серију путописних есеја: Сјенкијевич је написао Listy z podróży (Писма са путовања) и Listy Litwosa z Podróży (Литвоска писма са путовањ), која су објављени у The Polish Gazette током 1876–78 и поново објављена као књига 1880.[11][14] Други његови чланци су се такође појавили у Przegląd Tygodniowy (Недељни преглед) и Przewodnik Naukowy i Literacki (Учени и књижевни водич), говорећи о ситуацији у америчких Пољака.[12] Накратко је живео у граду Анахајму, касније у Анахајм Лендингу (сада Сил Бич, Калифорнија).[11] Ловио је, посећивао кампове Индијанаца, путовао по оближњим планинама (планине Санта Ана, Сијера Мадре, Сан Хасинто и Сан Бернардино), и посетио пустињу Мохаве, долину Јосемит и руднике сребра у Вирџинија Ситију, Невада.[11] Дана 20. августа 1877. био је сведок Модјескиног позоришног дебија у САД у Калифорнијском театру у Сан Франциску, који је рецензирао за The Polish Gazette; а 8. септембра објавио је у Дајли Ивнинг Посту чланак, који му је на енглески превела Модјеска, о „Пољској и Русији“.[11] У Америци је такође наставио да пише белетристику, 1877. објављујући Szkice węglem (Скице угљем) у The Polish Gazette.[12] Написао је драму Na przebój, убрзо преименовану у Na jedną kartę (На једној карти), касније постављену у Лавову (1879) и, са бољим пријемом, у Варшави (1881).[12] Такође је написао драму за Модјеску, намењену америчкој публици, Z walki tutejszych partii (Партизанске борбе), али никада није изведена нити објављена, а рукопис је изгледа изгубљен.[12] Дана 24. марта 1878, Сјенкијевич је напустио САД и отишао у Европу.[12] Прво је боравио у Лондону, а затим годину дана у Паризу, одлажући повратак у Пољску због гласина о могућем регрутацији у Царску руску армију уочи предвиђеног новог рата са Турском.[12] Дела Узалуд (1870) Нико није пророк у својој земљи (1872) Два пута (1873) Скице угљем (пољ. Szkice Węglem; 1877) Бартек победник (пољ. Bartek Zwycięzca; 1882) Чувар светионика (пољ. Latarnik; 1884) Огњем и мачем (пољ. Ogniem i mieczem; 1884) Потоп (пољ. Potop; 1886) Пан Володијовски (пољ. Pan Wołodyjowski; 1888) Без догме (пољ. Bez dogmatu; 1891) Породица Палањецки (пољ. Rodzina Połanieckich; 1895) Quo vadis (1895) Крсташи (пољ. Krzyżacy; 1900) Кроз пустињу и прашуму (пољ. W pustyni i w puszczy; 1911)

Odlično stanje 1983. 1. Mansarda 2. Psalam 44 3. Rani jadi 4. Bašta, pepeo 5. Peščanik 6. Noć i magla 7. Grobnica za Borisa Davidoviča 8. Čas anatomije 9. Homo poeticus 10. Enciklopedija mrtvih Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik i akademik. Kiš je bio romanopisac, esejista, kritičar, prevodilac i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka a njegova dela prevedena su na sve vodeće svetske jezike.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Danilo Kiš je rođen od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, pravoslavne Srpkinje sa Cetinja.[3] [4] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo je Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime promenivši ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran na Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je po sopstvenoj želji po pravoslavnom obredu[5] u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Šest meseci pre smrti snimio je seriju `Goli Život` u Izraelu u saradnji sa Aleksandrom Mandićem. Serija je emitovana šest meseci posle njegove smrti. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[6] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[7] Knjiga je prevedena na više jezika (mađarski, francuski, italijanski).[8] Dela[uredi | uredi izvor] Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i „Mansarda“, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Pismo Danila Kiša upućeno Milošu Jankoviću za njegov rođendan 1981. godine. Na osnovu pisma kasnije je nastalo delo `Saveti mladom piscu` (1984). Nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[9] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Njegova prepiska je objavljena u knjizi „Iz prepiske” krajem 2021. godine.[10] Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, njegova dela prevođena su između ostalog na ruski jezik.[11] Dobitnik je niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [12] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine počasni građanin Subotice, 2019. posthumno[13] Nagrada „Danilo Kiš”[uredi | uredi izvor] Nagrada „Danilo Kiš” se dodeljuje na Filološkom fakultetu u Beogradu, pri Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, za najbolji seminarski i najbolji master rad.[14][15]

Odlično stanje Deluju nekorišćeno Kao na slikama 1. Mansarda 2. Psalam 44 3. Rani jadi 4. Bašta, pepeo 5. Peščanik 6. Noć i magla 7. Grobnica za Borisa Davidoviča 8. Čas anatomije 9. Homo poeticus 10. Enciklopedija mrtvih Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik i akademik. Kiš je bio romanopisac, esejista, kritičar, prevodilac i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka a njegova dela prevedena su na sve vodeće svetske jezike.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Danilo Kiš je rođen od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, pravoslavne Srpkinje sa Cetinja.[3] [4] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo je Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime promenivši ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran na Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je po sopstvenoj želji po pravoslavnom obredu[5] u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Šest meseci pre smrti snimio je seriju `Goli Život` u Izraelu u saradnji sa Aleksandrom Mandićem. Serija je emitovana šest meseci posle njegove smrti. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[6] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[7] Knjiga je prevedena na više jezika (mađarski, francuski, italijanski).[8] Dela[uredi | uredi izvor] Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i „Mansarda“, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Pismo Danila Kiša upućeno Milošu Jankoviću za njegov rođendan 1981. godine. Na osnovu pisma kasnije je nastalo delo `Saveti mladom piscu` (1984). Nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[9] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Njegova prepiska je objavljena u knjizi „Iz prepiske” krajem 2021. godine.[10] Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, njegova dela prevođena su između ostalog na ruski jezik.[11] Dobitnik je niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [12] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine počasni građanin Subotice, 2019. posthumno[13] Nagrada „Danilo Kiš”[uredi | uredi izvor] Nagrada „Danilo Kiš” se dodeljuje na Filološkom fakultetu u Beogradu, pri Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, za najbolji seminarski i najbolji master rad.[14][15]

Izdavač: Prosveta-Rad, Beograd Sabrana dela L. N. Tolstoja, knj. 4–7. Rat i mir 1–4 Godina: 1978. Povez: tvrdi Stanje: odlično Rat i mir je neprevaziđeni klasik u kojem Tolstoj daje sliku ruskog društva u Napoleonovo doba i prati živote tri glavna junaka: Pjera Bezuhova, nezakonitog sina seoskog kneza, koji neočekivano dobija pozamašno nasledstvo i titulu; kneza Andreja Bolkonskog, koji napušta porodicu da bi se borio u ratu protiv Napoleona; i Nataše Rostove, prelepe i čarobne devojke koja za Tolstoja oličenje savršene žene. Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 – Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja olikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku. Bio je esejista, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[1] i Gandi.[2] Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7.5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[3][4] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[5] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci. Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[6] Tolstoj je napustio univerzitet u sred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji. U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860–61. Drugi koji su sledeli istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“ Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[8] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indicaraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvoje su diskutovali obrazovanje, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bi pokazao da je u mom ličnom iskustvu, on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“. Tolstojevi obrazovni eksperimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao direktna pretača A. S. Nilovog Samerhila, škola u Jasnoj Poljani se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija. Oni su imali 13 dece, osam od kojih je preživelo detinjstvo. Brak od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina. Uprkos toga, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i Mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču. Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa njegovom suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad njegovim ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedski pevač Viktorija Tolstoj i Švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njigovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, je izjavio, „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seokom imanju, je napisao, „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“. Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih.“ Džejms Džojs je zapazio, „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“. Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnost: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode“. Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao je reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo, i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu. Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo. Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofkog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustava već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u „Ratu i miru“, Levin u „Ani Karenjinoj“ i u izvesnoj meri princ Nehludov Vaskrsenju. Moć tame Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugim fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vremena romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka. Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep i prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman. Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine. Uprkos svih pohvala koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost. U svom romanu Vaskrsenje, Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je postao predani zagovarač pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena. I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: „Retko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela „Rat i mir“, „Ana Karenjina“. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu „Kozak“(1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo „Ana Karenjina“ (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad. Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859–1862) obeležava otvaranje Škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa „ Jasna Poljana“, drugi period (1870–1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje „ Azbuku“, „Novu azbuku“ i „ Rusku knjigu za čitanje“, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta. Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Poljani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče. Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu „Jasna Poljana“, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se, da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine, škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina. Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja. Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola unapred određuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tolstoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča. Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobuđuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi. Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa objašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposredno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja. Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji priznati su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom. Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom. Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“. Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste. MG119 (N)

Henrik Sjenkjevič Sabrana dela 1 - 6Tvrdi povezIzdavač Dečje novine Gornji Milanovac1. `Ognjem i macem` 12. `Ognjem i macem` 23. `Potop` 14. `Potop` 25. `Pan Volodijovski`6. `Qvo vadis?`Хенрик Адам Александер Пјус Сјенкјевич (пољ. Henryk Adam Aleksander Pius Sienkiewicz;[1][2][3] Вола Окжејска, Пољска, 5. мај 1846 — Вевеј, Швајцарска, 15. новембар 1916) био је пољски књижевник. За изузетну вредност својег епског стваралаштва награђен је Нобеловом наградом за књижевност 1905. Његово најпознтије дело је роман Quo vadis из 1895.БиографијаСтудирао је филологију у Варшави, а с путовања по Немачкој, Француској и Енглеској слао је пољским новинама путописе под псеудонимом Литвос (пољ. Litwos). Пропутовао је Америку, Европу и Африку.Након повратка у Пољску посветио се проучавању историје, што је за резултат имало велику књижевну трилогију о Пољској средином 17. века: „Огњем и мачем“, „Потоп“ и „Пан Володијовски“.Био је веома популаран у Пољској. Године 1900. националним доприносима је скупљено довољно средстава да му се купи дворац у којем су живели његови преци.МладостСјенкјевич је рођен 5. маја 1846. у Воли Окжејској, садашњем селу у централном делу источне Пољске области Лубељско, тада у саставу Руског царства.[4][5] Његова породица су били осиромашени пољски племићи, по очевој страни пореклом од Татара који су се населили у Великој кнежевини Литванији.[4][6][7][8] Родитељи су му били Јозеф Сјенкјевич (1813–96) од Ошичког грба и Стефанија Чичижовска (1820–73). Његова мајка је потицала из старе и богате подлашке породице.[4] Имао је петоро браће и сестара: старијег брата Казимира (који је погинуо током Јануарског устанка 1863-1864) и четири сестре: Анијелу, Хелену, Зофију и Марију.[4] Његова породица је имала право да користи грб пољских Ошика.[9][10] Вола Окрзејска припадала је писчевој баки по мајци, Фелицјани Чичижовској.[4] Његова породица се селила неколико пута, а млади Хенрик је провео детињство на породичним имањима у Грабовце Горне, Вежичин и Бужец.[4] Септембра 1858, започео је школовање у Варшави, где ће се породица коначно настанити 1861. године, купивши стамбену кућу (камјеница) у источној варшавској четврти Прага.[4] Имао је релативно слабе школске оцене осим из хуманистичких наука, посебно пољског језика и историје.[4]Споменик на врху Сјенкјевичеве хумке у Окжеји. Лево је село пишчеве породице, Вола Окржејска, где је он рођен.У тешким временима, 19-годишњи Сјенкјевич се запослио као учитељ у породици Вејхер у Плоњску.[4] Вероватно је у том периоду написао свој први роман Ofiara (Жртва); сматра се да је уништио рукопис необјављеног романа.[4] Радио је и на свом првом објављеном роману Na marne (Узалудно). Завршио је ванредну гимназију, а 1866. године добио је средњошколску диплому.[4] Прво је покушао да студира медицину, затим право на Царском универзитету у Варшави, али је убрзо прешао на Филолошко-историјски институт универзитета, где је стекао темељно познавање књижевности и старопољског језика.[4][5] Мало се зна о овом периоду његовог живота, осим да се иселио из родитељског дома, хонорарно подучавао и живео у сиромаштву.[4] Његова ситуација се донекле поправила 1868. године када је постао учитељ кнежевске породице Вороњецки.[4]Године 1867, написао је римовани комад „Sielanka Młodości“ („Идила младости“), који је одбио Tygodnik Illustrowany (Илустровани недељник).[4] Године 1869, дебитовао је као новинар; Przegląd Tygodniowy (1866–1904) (Недељни преглед) објавио је његову рецензију драме 18. априла 1869, а недуго затим је Илустровани недељник штампао његов есеј о касноренесансном пољском песнику Миколају Сенпу Шаржинском.[4] Завршио је универзитетске студије 1871. године, али није успео да добије диплому јер није положио испит из грчког језика.[4] Сјенкјевич је писао и за Gazeta Polska (Пољски гласник) и Niwa (магазин), под псеудонимом „Литвос“.[11] Године 1873, почео је да пише рубрику „Bez tytułu“ („Без наслова“) у The Polish Gazette; током 1874. рубрику „Sprawy bieżące“ („Тренутне ствари“) за Ниву; и 1875. рубрику „Chwila obecna” (`Садашњи тренутак`).[11] Такође је сарађивао на пољском преводу, објављеном 1874, последњег романа Виктора Игоа, Деведесет три.[11] У јуну те године постао је сувласник Ниве (1878. ће продати свој удео у часопису).[11][12]У међувремену, 1872. године дебитовао је као писац белетристике својим кратким романом Na marne (Узалудно), објављеним у часопису Wieniec (Герланд).[4] Затим су уследили Humoreski z teki Woroszyłły (Смешне цртице из Ворошувијевих досијеа, 1872), Stary Sługa (Стари слуга, 1875), Hania (Сјенкјевич) (1876) и Селим Мирза (1877).[11][13] Последње три су познате као „Мала трилогија“.[13] Ове публикације су га учиниле истакнутом фигуром у новинарско-књижевном свету Варшаве и гостом на популарним вечерама које је водила глумица Хелена Модјеска.[11]Путовања у иностранствоСјенкијевич у сафари одећи, 1890-теГодине 1874. Хенрик Сјенкјевич је био накратко верен са Маријом Келер, и отпутовао је у иностранство у Брисел и Париз.[11] Убрзо након што се вратио, родитељи његове веренице отказали су веридбу.[11] Године 1876. Сјенкијевич је отишао у Сједињене Државе са Хеленом Моџејевском (ускоро је постала позната у САД као глумица Хелена Модјеска) и њеним мужем.[11] Путовао је преко Лондона у Њујорк, а затим у Сан Франциско, боравећи неко време у Калифорнији.[11] Његова путовања је финансирала Gazeta Polska (Пољски гласник) у замену за серију путописних есеја: Сјенкијевич је написао Listy z podróży (Писма са путовања) и Listy Litwosa z Podróży (Литвоска писма са путовањ), која су објављени у The Polish Gazette током 1876–78 и поново објављена као књига 1880.[11][14] Други његови чланци су се такође појавили у Przegląd Tygodniowy (Недељни преглед) и Przewodnik Naukowy i Literacki (Учени и књижевни водич), говорећи о ситуацији у америчких Пољака.[12] Накратко је живео у граду Анахајму, касније у Анахајм Лендингу (сада Сил Бич, Калифорнија).[11] Ловио је, посећивао кампове Индијанаца, путовао по оближњим планинама (планине Санта Ана, Сијера Мадре, Сан Хасинто и Сан Бернардино), и посетио пустињу Мохаве, долину Јосемит и руднике сребра у Вирџинија Ситију, Невада.[11] Дана 20. августа 1877. био је сведок Модјескиног позоришног дебија у САД у Калифорнијском театру у Сан Франциску, који је рецензирао за The Polish Gazette; а 8. септембра објавио је у Дајли Ивнинг Посту чланак, који му је на енглески превела Модјеска, о „Пољској и Русији“.[11]У Америци је такође наставио да пише белетристику, 1877. објављујући Szkice węglem (Скице угљем) у The Polish Gazette.[12] Написао је драму Na przebój, убрзо преименовану у Na jedną kartę (На једној карти), касније постављену у Лавову (1879) и, са бољим пријемом, у Варшави (1881).[12] Такође је написао драму за Модјеску, намењену америчкој публици, Z walki tutejszych partii (Партизанске борбе), али никада није изведена нити објављена, а рукопис је изгледа изгубљен.[12]Дана 24. марта 1878, Сјенкијевич је напустио САД и отишао у Европу.[12] Прво је боравио у Лондону, а затим годину дана у Паризу, одлажући повратак у Пољску због гласина о могућем регрутацији у Царску руску армију уочи предвиђеног новог рата са Турском.[12]ДелаУзалуд (1870)Нико није пророк у својој земљи (1872)Два пута (1873)Скице угљем (пољ. Szkice Węglem; 1877)Бартек победник (пољ. Bartek Zwycięzca; 1882)Чувар светионика (пољ. Latarnik; 1884)Огњем и мачем (пољ. Ogniem i mieczem; 1884)Потоп (пољ. Potop; 1886)Пан Володијовски (пољ. Pan Wołodyjowski; 1888)Без догме (пољ. Bez dogmatu; 1891)Породица Палањецки (пољ. Rodzina Połanieckich; 1895)Quo vadis (1895)Крсташи (пољ. Krzyżacy; 1900)Кроз пустињу и прашуму (пољ. W pustyni i w puszczy; 1911)10/8

Knjaževac Forum pisaca, 2004. Najznačajnija esejistička knjiga Davida Albaharija! Jedino izdanje! Knjiga koja je pred nama sastoji se od dve grupe tekstova. Prva sadrži tekstove o raznim jevrejskim temama - od pokušaja definisanja jevrejske književnosti i jevrejskog pisca do komentara o antisemitizmu u Srbiji, toleranciji i odrastanju u svetovnoj jevrejskoj zajednici u Jugoslaviji.Ovi zapisi tvore jedinstvenu sliku o značaju jevrejske tradicije za autorovo književno stvaralaštvo, i objašnjavanju njegova nastojanja da odgovori na neka pitanja koja su od presudne važnosti za osobu jevrejskog porekla. Druga grupa sastavljena je od tekstova koji su napisani u poslednjih nekoliko godina, a nastajali su u autorovom traganju za odgovorima na pitanja koja postavlja život u dobrovoljnom izgnanstvu. Eseji i zapisi u knjizi `Teret mimikrije` nude odgovor na nastojanje autora da definiše svoje mesto u novoj životnoj sredini, kao i da preciznije utvrdi uticaj pripadnosti jevrejskoj zajednici. David Albahari (Peć, 15. mart 1948) srpski je pisac, prevodilac i akademik. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodi sa engleskog jezika.[1] Biografija Rođen je u porodici jevrejskog porekla. David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[2] David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[3] Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski... Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[4] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi živi od 1994. godine, a po penzionisanju namerava da se preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.[5] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[6] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[7] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[8] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[9] Bibliografija Zbirke priča Romani Knjige eseja „Porodično vreme“ (1973) „Obične priče“ (1978) „Opis smrti“ (1982) „Fras u šupi“ (1984) „Jednostavnost“ (1988) „Pelerina“ (1993) „Izabrane priče“ (1994) „Neobične priče“ (1999) „Drugi jezik“ (2003) „Senke“ (2006) „Svake noći u drugom gradu“ (2008) „21 priča o sreći“ (2017) „Sudija Dimitrijević“ (1978) „Cink“ (1988) „Kratka knjiga“ (1993) „Snežni čovek“ (1995) „Mamac“ (1996) „Mrak“ (1997, 2008) „Gec i Majer“ (1998) „Svetski putnik“ (2001) „Pijavice“ (2006) „Ludvig“ (2007) „Brat“ (2008) „Ćerka“ (2010) „Kontrolni punkt“ (2011) „Prepisivanje sveta“ (1997) „Teret“ (2004) „Dijaspora i druge stvari“ (2008)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Clara Malraux (22. listopada 1897. - 15. prosinca 1982.) bila je francuska spisateljica i prevoditeljica te članica francuskog pokreta otpora tijekom Drugog svjetskog rata. Bila je prva supruga pisca Andréa Malrauxa. Rođena je kao Clara Goldschmidt, u Parizu, a odrasla je u Auteuilu. Njezina obitelj bili su njemački Židovi. Njezini roditelji bili su Otto Jakob Goldschmidt i njegova supruga, bivša Grete Heynemann; Clara je imala dva brata, Andréa i Georgesa. Njezin otac Otto umro je 1910., a majka je počinila samoubojstvo 1938. godine.[1] Clara Goldschmidt počela je prevoditi radove s njemačkog jezika, od kojih su neki objavljeni u časopisu L`Action. Kroz ovo djelo upoznala je suvremene francuske pisce poput Blaisea Cendrarsa, Jeana Cocteaua, Louisa Aragona i Andréa Malrauxa, za kojeg se udala 21. listopada 1921. Mnogo su putovali u prvim godinama braka. Krajem 1923., stigavši ​​u Phnom Penh u Kambodži, otišli su u lov na antikvitete i bili uhićeni, a André (koji je bio nekoliko godina mlađi od svoje supruge) dobio je zatvorsku kaznu, koju je Clara uspjela poništiti iako je izgubio žalba s obrazloženjem da je hram `napušteno vlasništvo`.[2] Godine 1933. par je dobio kćer, koju su nazvali Florence, [1] ali su se ubrzo otuđili i trajno razdvojili krajem 1930-ih, iako su se razveli tek 1947. André nije uspio podržati Clarinu želju za književnom karijerom, a u 1936. pratila ga je u Španjolsku kako bi sudjelovala u humanitarnim aktivnostima povezanim sa Španjolskim građanskim ratom. Međutim, otprilike u to vrijeme, Malraux je također imao aferu s drugom spisateljicom, Louise Lévêque de Vilmorin, a Clara je imala vezu s mlađim muškarcem. Kad je Andréu 1933. godine dodijeljena Goncourtova nagrada za roman La Condition Humaine, ona nije prisustvovala ceremoniji. I sama Clara je kasnije tvrdila da je osjećala da jedva poznaje svog muža.[3] Ratno vrijeme i aktivnosti otpora Nakon pada Francuske 1940. godine, Clara i njezina kći krenule su u zonu libre, gdje se pridružila Otporu i sudjelovala u aktivnostima poput krivotvorenja dokumenata i pokušaja uvjeravanja njemačkih vojnika da dezertiraju.[1] Za to vrijeme imala je aferu s drugim članom Otpora, njemačkim antifašistom po imenu Gérard Krazat,[4] koji je umro dok je bio u rukama Gestapa. Poslijeratna karijera Nakon rata vratila se u Pariz, gdje je započela svoju ozbiljnu književnu karijeru, stvarajući romane kao što su Portrait de Grisélidis (1945.) i La Lutte inégale (1958.). Njezina autobiografija Le Bruit de nos pas (`Zvuk naših stopa`) objavljena je u šest svezaka između 1963. i 1979. Imala je dugu vezu s piscem Jeanom Duvignaudom, koji je bio gotovo trideset godina mlađi od nje, ali nikada živjeli zajedno.[5] Surađivali su u časopisu Contemporains...

Međunarodna knjižarnica, 1946. Prevod Živojin Petrović Odlično očuvana. Zaboravljena ruska klasika. Roman, koji je napisao klasik sovjetske književnosti, jedan je od najboljih istorijskih i revolucionarnih epova. Život u provincijskom gradu sedam godina pre revolucije deluje samo tiho i pospano. Ovde su strasti - prva mladalačka ljubav i prvi sukobi sa vlašću, ovde siromaštvo koegzistira sa luksuzom, milosrđe sa ravnodušnošću. Istinski ruski likovi sa njihovom neizbežnom jurnjavom u potrazi za istinom opisani su klasičnim, figurativnim i lepim jezikom. Pisac nenadmašnog talenta pokazuje onu jedva vidljivu pukotinu, koja će za nekoliko godina nemilosrdno rascepati rusko društvo i baciti zemlju u ponor revolucije. Konstantin Aleksandrovič Fedin (12. (24.) februar 1892, Saratov, Ruska imperija — 15. jul 1977, Moskva, SSSR) — ruski sovjetski pisac i novinar, specijalni dopisnik. Prvi sekretar (1959-1971) i predsednik Upravnog odbora (1971-1977) Saveza književnika SSSR-a. Član Akademije nauka SSSR i Nemačke akademije umetnosti (DDR) (1958). Heroj socijalističkog rada (1967). Nominovan je za Nobelovu nagradu za književnost (1968). Sadržaj 1 Biografija i stvaralaštvo 2 Kritika 3 Porodica 4 Nagrade i titule 5 Memorija 5.1 Muzej 5.2 Imenovane ulice u gradovima 5.3 Imenovana oblast 5.4 Spomenik 5.5 Nose ime 6 Filmske inkarnacije 7 Bibliografija 8 Notes 9 Literatura 10 Linkovi Biografija i kreativnost Rođen 12. (24.) februara 1892. godine u Saratovu u porodici vlasnika kancelarijskog materijala. Od 1899. do 1901. studirao je u Osnovnoj školi Sretenski. Od detinjstva sam bio strastven za pisanje. Ne želeći da ide „na posao” na očevo insistiranje, pobegao je od kuće. 1911. je ipak ušao u Moskovski komercijalni institut. Prve publikacije datiraju iz 1913. godine - satirične „sitnice“ u „Novom satirikonu“. U proleće 1914. godine, završivši 3. godinu, odlazi u Nemačku da usavršava nemački jezik, gde ga zateče Prvi svetski rat (1914-1918). Do 1918. živeo je u Nemačkoj kao civilni zatvorenik, radeći kao glumac u gradskim pozorištima u Citauu i Gerlicu. U Zitauu je Fedin imao ljubavnicu - ćerku lekara Hani Mrva (1895–1921). Uprkos nezadovoljstvu Hanijevih roditelja - komunikacija sa ruskim zatvorenikom bila je za osudu - veza je postajala sve ozbiljnija. Nakon što se Konstantin Fedin preselio u Gerlic, gde se pridružio lokalnom pozorištu, Hani je došao da ga poseti. Nakon što je Fedin otišao u Rusiju 1918. godine, Hani je nameravao da dođe kod njega. Fedin je dobio 25 pisama od Hanija. Poslednji je napisan 26. februara 1921. godine. Fedin je poslao Hani najmanje 21 pismo, koje ona pominje da je primila.[2][3] Ubrzo nakon Fedinovog povratka u domovinu, Hanijeva posveta se pojavljuje u časopisnoj publikaciji priče „Sreća“: „Posvećeno igraču Spartaka Hani M. Henina pojava je u velikoj meri inspirisana slikama Fedinovih heroina: Mari Urbah („Gradovi i godine“), Ane („Braća“), Gulde („Bio sam glumac“), Vilenjaci („Sreća“). Fedin se vraća u Moskvu i služi u Narodnom komesarijatu za obrazovanje. Godine 1919. živeo je u Sizranu, radio kao sekretar gradskog izvršnog komiteta, uređivao časopis „Odgovori“ (ovde, pod pseudonimom K. Aljakrinski, objavljena je prva Fedinova priča „Sreća“) i list „Sizranski komunar“. U njemu, pod pseudonimom Pjotr Šved, objavljuje uvodnike, eseje, feljtone, pa čak i pozorišne kritike[4]. Oktobra 1919. mobilisan je i poslat u Petrograd u političko odeljenje Posebne baškirske konjičke divizije, gde je služio do prelaska u redakciju lista 7. armije „Boevaja pravda“; stupa u redove RKP(b). Objavljeno u Petrogradskoj Pravdi. U proleće 1921. Fedin se pridružio zajednici braće Serapion[5]; imenovan za izvršnog sekretara, a ubrzo i za člana uređivačkog odbora časopisa „Knjiga i revolucija“. Iste godine, Fedin je napustio stranku, objašnjavajući to potrebom da „svu svoju snagu posveti pisanju“. 1921-1922 - sekretar redakcije Državne izdavačke kuće u Petrogradu; član upravnog odbora udruženja pisaca „Krug“ i zadružne izdavačke kuće „Krug“ (1923-1929); izvršni sekretar časopisa Zvezda (1924-1926); Predsednik Upravnog odbora Izdavačke kuće pisaca u Lenjingradu (1928-1934). Tokom 1920-ih, Fedin je napisao priče „Ana Timofevna” (1921-1922), „Hronika Narovčata” (1924-1925), „Muškarci” (1926), „Transval” (1925-1926), „Starac” (1928). - 1929), niz priča. Za priču „Bašta“ (1921) Fedin je dobio prvu nagradu na konkursu „Kuća pisaca“ u Petrogradu. Kuća u kojoj je živeo pisac Fedin Tokom istih godina napisao je svoja dva najbolja romana: „Gradovi i godine“, koji odražava utiske o životu u Nemačkoj tokom Prvog svetskog rata i iskustvo građanskog rata u Rusiji, i „Braća“, roman o Rusiji tokom revolucionarno doba. Oba romana su posvećena sudbini inteligencije u revoluciji i naišli su na oduševljenje čitalaca u Rusiji i inostranstvu (od 1926. do 1929. romani su objavljivani u prevodima na nemački, poljski, češki, španski i francuski). O „Braći“ Stefan Cvajg je pisao Fedinu 10. decembra 1928: „Imate nešto što je većini ruskih umetnika toliko neshvatljivo (i čega sam, na moju žalost, potpuno lišen) – veličanstvenu sposobnost da prikažete, s jedne strane, narodne, potpuno jednostavne, ljudske, a istovremeno stvaraju istančane likovne figure, otkrivaju duhovne sukobe u svim njihovim metafizičkim manifestacijama“[6][7]. Pošto je oboleo od teškog oblika plućne tuberkuloze, Fedin se od septembra 1931. do novembra 1932. lečio u Davosu (Švajcarska), a zatim u Sent Blazijenu (Nemačka). Godine 1933-1934. kao član organizacionog odbora Fedin učestvuje u pripremi Prvog svesaveznog kongresa pisaca. Do 1937. Fedin je nastavio da živi u Lenjingradu (Liteini Prospekt, 33), a zatim se preselio u Moskvu. 1933-1935 radio je na romanu „Silovanje Evrope“, prvom političkom romanu u sovjetskoj književnosti. Roman Arcturus Sanatorium (1940), napisan na osnovu njegovih utisaka o boravku u sanatorijumu za tuberkulozne bolesnike u Davosu, tematski je odjek Čarobne planine Tomasa Mana. Oporavak heroja – sovjetskog građanina – u pozadini ekonomske krize Zapada uoči dolaska nacista na vlast simbolizuje prednosti sovjetskog sistema. Tokom Velikog otadžbinskog rata, od oktobra 1941. do januara 1943. godine, živeo je sa porodicom u evakuaciji u gradu Čistopolju. Od novembra 1945. do februara 1946. - specijalni dopisnik lista Izvestija na Nirnberškom procesu. Tokom Velikog otadžbinskog rata napisao je tri serije eseja o svojim utiscima sa putovanja u front i oslobođene krajeve, kao i knjigu memoara „Gorki među nama“ o književnom životu Petrograda ranih 1920-ih. , o grupi „Braća Serapion” i ulozi koju je Gorki imao u sudbinama nadobudnih pisaca. Knjiga je više puta bila podvrgnuta oštrim zvaničnim kritikama zbog iskrivljavanja slike Gorkog i u potpunosti je objavljena tek 1967. godine. K. I. Čukovski je o ovoj knjizi napisao: „Jednom rečju, kako god da je gledate, kako god da joj pristupite, ovo je vrhunac svih savremenih memoara. Knjiga je klasična. I drago mi je što je oslobođena ranijih povreda.”[8]. Od 1943. radi na trilogiji „Prve radosti” (1943–1945), „Izvanredno leto” (1945–1948) i „Vatra” (započeta 1949; druga knjiga je ostala nedovršena). Godine 1957. objavljena je zbirka „Pisac, umetnost, vreme” (1957) koja je sadržala novinarske članke o pisanju i eseje o klasičnim i savremenim piscima. O ovoj knjizi Boris Pasternak je Fedinu pisao: „Vašu knjigu sam počeo da čitam veoma kasno, i žurim da vam ispričam o oduševljenju koje me je obuzelo od prvih stranica... Skoro svi Večni saputnici su dobri kao Puškin. Članak o Erenburgu je neočekivano dobar, skoro na istom nivou. O Bloku i Zoščenku – uz neke prepreke, bez takvog pobedničkog besa s kraja na kraj...“[9][10]. Od 1947. do 1955. Fedin je bio šef prozne sekcije, a potom i predsednik odbora (1955-1959) Moskovskog ogranka Saveza književnika SSSR-a. Prvi sekretar (1959-1971) i predsednik odbora (1971-1977) SP SSSR. Godine 1958. Fedin je izabran za akademika Akademije nauka SSSR-a u Odeljenju za književnost i jezik. Godine 1968. nominovan je za Nobelovu nagradu, ali Švedska akademija, s obzirom da su glavna književna ostvarenja pisca „vremenski bila previše udaljena“, nije ozbiljno razmatrala njegovu kandidaturu[11]. Fedin je preminuo 15. jula 1977. godine i sahranjen je u Moskvi na Novodevičjem groblju (lokacija br. 9)[5].

Narodna knjiga, Politika, 2006. Nova, potpuno nekorišćena, ali usled lošeg kvaliteta štampe ne izgleda tako. Sjajne priče velikog Josića Višnjića, za zabavu i pouku. Miroslav Josić Višnjić (Stapar kod Sombora, 15. decembar 1946 — Beograd, 8. septembar 2015[1]) bio je srpski književnik. Legat Miroslava Josića Višnjića deo je Gradske biblioteke `Karlo Bijelicki` u Somboru[2] a deo zaostavštine Josić Višnjića nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru.[3] Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost).[3] Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima.[3] Bio je sekretar lista „Student“, urednik časopisa `Relations`.[3] Bio je zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi.[4] Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“.[4] Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“.[5] Bio je predsednik PANU. Njegovi radovi prevođeni su na više jezika: poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki, slovački, bugarski i makedonski jezik. Dve njegove knjige objavljene su na poljskom, dve na engleskom i jedna na francuskom jeziku.[6] O njegovom radu objavljeno je nekoliko stotina kritičkih radova (preko 3.000 stranica), više tematskih celina u časopisima, stotine novinskih članaka, a treba pomenuti: Doktorsku tezu Marka Nedića, Proza i poetika M. Josića Višnjića (2008), Knjiga Snežane Brajović, Stvarnosne igre (2012), Magistarski rad Sonje Kapetanov, Lirski godovi (Rane pripovetke MJV) (2010), kao i pet zbornika Proza MJV (1979), Alfa i omega (1986), Trideset godina, pola veka (1996), Venac kritičkih radova (2006) i Zlatni vek Miroslava Josića Višnjića (2006). Književnik Mihajlo Pantić ga je smatrao za jednog od najboljih stilista srpske proze od 1968. do danas. Pantić navodi da je Josić Višnjić bio na tragu Velja Petrovića i Miloša Crnjanskog, sa setnim, poetizovanim ravničarskim duhom pripovedanja.[7] Lično je bio protiv ljudskih i književnih konvencija i večito u otporu prema ustaljenom sistemu.[8] Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Mađarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu.[4] Bio je oženjen Mirjanom,[4] ima troje dece (Jelena, Miroslav i Pavle) i šest unuka. Nagrade Dobitnik je velikog broja književnih nagrada među kojima su: Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Lepa Jelena, 1969. Nagrada lista „Mladost”, za roman Češka škola, 1972. NIN-ova, za knjigu Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, 1990.[3] Borbina nagrada, , za roman Pristup u kap i seme, 1992. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Andrićeva nagrada, za knjigu Novi godovi, 1998.[3] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2003. Nagrada „Todor Manojlović”, 2004. Nagrada „Račanska povelja”, 2006. Nagrada „Veljkova golubica”, 2007. Nagrada „Jovan Skerlić”, za roman Stablo Marijino, 2010. Nagrada „Svetozar Ćorović”, za knjigu pripovedaka Đurđevdan i drugi datumi, 2015. Oktobarska nagrada (Beograda i Sombora) Nagrada „Ljubiša Jocić” Dela Njegove pripovetke štampane su u tridesetak antologija i izbora u zemlji i inostranstvu. `Izabrana dela objavljena su 1995. u sedam knjiga, a u trećem milenijumu objavljena su mu Dela u pet knjiga. Sve njegove priče štampane su u jednom tomu (880 strana) pod naslovom Sabrane pripovetke (2007) Lepa Jelena, knjiga pripovedaka, (1969, 1980, 1995, 2007) Dvanaest godova, knjiga pripovedaka, (1977, 1995, 2007) Kvartet, knjiga pripovedaka, (1994, 1995, 2007) Novi godovi, knjiga pripovedaka, (1998, 2007) O dudu i grobu, knjiga pripovedaka, (2005, 2007) Priče iz trapa, knjiga pripovedaka, (2006, 2007) Đurđevdan i drugi datumi, knjiga pripovedaka, 2015) Roman o smrti Galerije, novela, (1970, 1974, 1975, 1995) Češka škola, roman, (1971, 1980, 1994, 1995) Pristup u svetlost, roman, (1975, 1980, 1983, 1993, 1995, 2002) Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, roman, (1990, 1991, 1995, 1997, 2002) Pristup u kap i seme, roman, (1992, 1995, 1998, 2002) Svetovno trojstvo, roman, (1996, 2002) Pristup u počinak, roman, (1999, 2002) Roman bez romana, roman, (2004) Dok nas smrt ne rastavi, roman, (2004) Stablo Marijino, roman, (2008) Baron iz šaraga, roman, (2013) TBC (2002) Moje burne godine (1993, 1995, 2005) Đerdan od divana (2005) Osim sveta, pesme za decu, (1978) U drugom krugu, knjiga tekstova, (1995) Pisma srpskim piscima, knjiga tekstova, (2007) Margina, knjiga tekstova, (2010) Miloš, Crnjanski, knjiga tekstova, (2013) Dok srce kuca, knjiga tekstova, (2015) Ratna pošta, prepiska iz vremena bombardovanja (2002; drugo izdanje 2009, sa komentarima) Spomen-broj lista „Golub“, izbor za reprint, (1977) Rečima po platnu sveta, knjiga o slikaru Petru Konjoviću (1978, 1998) Optužujem, knjiga o rušenju 713 grobova u rodnom selu, (2009, sa 100 fotografija) Pisac protiv Agencije, polemička knjiga (1997) Sudanija, polemička knjiga (2002) Azbučnik prideva u srpskoj prozi 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1991, 1995, 2007) Antologiju srpskih pripovedača 19. i 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1999) i drugo. ZAVEŠTANjE, pesme + BIBLIOGRAFIJA MJV (oktobar 2010) CD dela MJV u 50 numerisanih primeraka (2013) Pripovetke, romani, pesme, zapisi, prevodi, tv-film Pogledaj me, nevernice, radio drame, tumačenja, album i arhiva Najlepše pripovetke M. Josića Višnjića, u izboru i sa predgovorom Milosava Tešića (2002) Češalj, monodrama Radio Beograd emitovao je njegove drame Služba oca Radoslava (1971, režija Darko Tatić) i Odbrana i propast Bodroga (1991, režija Boda Marković) Televizija Beograd više puta prikazala je njegov TV film Pogledaj me, nevernice (1974, režija Srđan Karanović)

IICS, 1974. Prvo izdanje! Retko!!! Crteži: Aleksandar Brusilovski Miroslav Josić Višnjić (Stapar kod Sombora, 15. decembar 1946 — Beograd, 8. septembar 2015[1]) bio je srpski književnik. Legat Miroslava Josića Višnjića deo je Gradske biblioteke `Karlo Bijelicki` u Somboru[2] a deo zaostavštine Josić Višnjića nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru.[3] Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost).[3] Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima.[3] Bio je sekretar lista „Student“, urednik časopisa `Relations`.[3] Bio je zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi.[4] Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“.[4] Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“.[5] Bio je predsednik PANU. Njegovi radovi prevođeni su na više jezika: poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki, slovački, bugarski i makedonski jezik. Dve njegove knjige objavljene su na poljskom, dve na engleskom i jedna na francuskom jeziku.[6] O njegovom radu objavljeno je nekoliko stotina kritičkih radova (preko 3.000 stranica), više tematskih celina u časopisima, stotine novinskih članaka, a treba pomenuti: Doktorsku tezu Marka Nedića, Proza i poetika M. Josića Višnjića (2008), Knjiga Snežane Brajović, Stvarnosne igre (2012), Magistarski rad Sonje Kapetanov, Lirski godovi (Rane pripovetke MJV) (2010), kao i pet zbornika Proza MJV (1979), Alfa i omega (1986), Trideset godina, pola veka (1996), Venac kritičkih radova (2006) i Zlatni vek Miroslava Josića Višnjića (2006). Književnik Mihajlo Pantić ga je smatrao za jednog od najboljih stilista srpske proze od 1968. do danas. Pantić navodi da je Josić Višnjić bio na tragu Velja Petrovića i Miloša Crnjanskog, sa setnim, poetizovanim ravničarskim duhom pripovedanja.[7] Lično je bio protiv ljudskih i književnih konvencija i večito u otporu prema ustaljenom sistemu.[8] Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Mađarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu.[4] Bio je oženjen Mirjanom,[4] ima troje dece (Jelena, Miroslav i Pavle) i šest unuka. Nagrade Dobitnik je velikog broja književnih nagrada među kojima su: Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Lepa Jelena, 1969. Nagrada lista „Mladost”, za roman Češka škola, 1972. NIN-ova, za knjigu Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, 1990.[3] Borbina nagrada, , za roman Pristup u kap i seme, 1992. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Andrićeva nagrada, za knjigu Novi godovi, 1998.[3] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2003. Nagrada „Todor Manojlović”, 2004. Nagrada „Račanska povelja”, 2006. Nagrada „Veljkova golubica”, 2007. Nagrada „Jovan Skerlić”, za roman Stablo Marijino, 2010. Nagrada „Svetozar Ćorović”, za knjigu pripovedaka Đurđevdan i drugi datumi, 2015. Oktobarska nagrada (Beograda i Sombora) Nagrada „Ljubiša Jocić” Dela Njegove pripovetke štampane su u tridesetak antologija i izbora u zemlji i inostranstvu. `Izabrana dela objavljena su 1995. u sedam knjiga, a u trećem milenijumu objavljena su mu Dela u pet knjiga. Sve njegove priče štampane su u jednom tomu (880 strana) pod naslovom Sabrane pripovetke (2007) Lepa Jelena, knjiga pripovedaka, (1969, 1980, 1995, 2007) Dvanaest godova, knjiga pripovedaka, (1977, 1995, 2007) Kvartet, knjiga pripovedaka, (1994, 1995, 2007) Novi godovi, knjiga pripovedaka, (1998, 2007) O dudu i grobu, knjiga pripovedaka, (2005, 2007) Priče iz trapa, knjiga pripovedaka, (2006, 2007) Đurđevdan i drugi datumi, knjiga pripovedaka, 2015) Roman o smrti Galerije, novela, (1970, 1974, 1975, 1995) Češka škola, roman, (1971, 1980, 1994, 1995) Pristup u svetlost, roman, (1975, 1980, 1983, 1993, 1995, 2002) Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, roman, (1990, 1991, 1995, 1997, 2002) Pristup u kap i seme, roman, (1992, 1995, 1998, 2002) Svetovno trojstvo, roman, (1996, 2002) Pristup u počinak, roman, (1999, 2002) Roman bez romana, roman, (2004) Dok nas smrt ne rastavi, roman, (2004) Stablo Marijino, roman, (2008) Baron iz šaraga, roman, (2013) TBC (2002) Moje burne godine (1993, 1995, 2005) Đerdan od divana (2005) Osim sveta, pesme za decu, (1978) U drugom krugu, knjiga tekstova, (1995) Pisma srpskim piscima, knjiga tekstova, (2007) Margina, knjiga tekstova, (2010) Miloš, Crnjanski, knjiga tekstova, (2013) Dok srce kuca, knjiga tekstova, (2015) Ratna pošta, prepiska iz vremena bombardovanja (2002; drugo izdanje 2009, sa komentarima) Spomen-broj lista „Golub“, izbor za reprint, (1977) Rečima po platnu sveta, knjiga o slikaru Petru Konjoviću (1978, 1998) Optužujem, knjiga o rušenju 713 grobova u rodnom selu, (2009, sa 100 fotografija) Pisac protiv Agencije, polemička knjiga (1997) Sudanija, polemička knjiga (2002) Azbučnik prideva u srpskoj prozi 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1991, 1995, 2007) Antologiju srpskih pripovedača 19. i 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1999) i drugo. ZAVEŠTANjE, pesme + BIBLIOGRAFIJA MJV (oktobar 2010) CD dela MJV u 50 numerisanih primeraka (2013) Pripovetke, romani, pesme, zapisi, prevodi, tv-film Pogledaj me, nevernice, radio drame, tumačenja, album i arhiva Najlepše pripovetke M. Josića Višnjića, u izboru i sa predgovorom Milosava Tešića (2002) Češalj, monodrama Radio Beograd emitovao je njegove drame Služba oca Radoslava (1971, režija Darko Tatić) i Odbrana i propast Bodroga (1991, režija Boda Marković) Televizija Beograd više puta prikazala je njegov TV film Pogledaj me, nevernice (1974, režija Srđan Karanović)

Svetlana Aleksijevič KOMPLET TRI KNJIGE ČERNOBILJSKA MOLITVA POSLEDNJI SVEDOCI LIMENI DEČACI NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST ZA 2015. GODINU Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič (1948, Stanislav, Ukrajina), sovjetska i beloruska književnica, novinarka i scenarista dokumentarnih filmova. Piše na ruskom jeziku. Otac joj je bio Belorus, majka Ukrajinka. Završila je studije žurnalistike na Beloruskom državnom univerzitetu 1972. i radila kao vaspitačica, učiteljica istorije i nemačkog jezika u nekoliko škola na jugu Belorusije i kao novinar u lokalnim beloruskim novinama. Primljena u Savez pisaca SSSR 1983. Od 2000. godine živela u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, a od 2013. ponovo u Belorusiji. Njene knjige, pisane u maniru dokumentarističke proze, prevedene su na 20 jezika, dobila je brojne književne nagrade u Sovjetskom Savezu i Rusiji, zatim Herderovu, Remarkovu, američku Nacionalnu nagradu kritike, Srednjoevropsku književnu nagradu „Angelus“, a 2015. godine Nobelovu nagradu za književnost za `višeglasno stvaralaštvo – spomenik stradanju i herojstvu našega vremena`. Posle Černobiljske molitve koja joj je donela svetsku slavu i objavljena u 4 miliona primeraka, objavila je još knjige Poslednji svedoci – nimalo dečje priče u kojoj o Drugom svetskom ratu na području tadašnjeg Sovjetskog Saveza govore svedoci koji su tada bili deca. Napisala je dvadesetak scenarija za dokumentarne filmove i tri drame. Književna kritika ovu sjajnu autorku svrstava među najznačajnije predstavnike dokumentarističke proze, kao što su Truman Kapote i Norman Majler. ČERNOBILJSKA MOLITVA Hronika budućnosti. `I došla je mama. Ona je juče okačila u bolničkoj sobi ikonu. Nešto šapuće tamo u uglu, kleči. Oni svi ćute. Profesor, lekari, medicinske sestre. Misle da ništa ne podozrevam, da ne znam da ću uskoro umreti. A ja svake noći učim da letim... Ko je rekao da je lako leteti? Noć 26. aprila 1986... Za jednu noć smo se premestili na drugo mesto istorije. Skočili smo u novu realnost, a ispostavilo se da je ona, ta realnost, ne samo iznad našeg znanja već i iznad naše mašte. Pokidane su veze vremena... Prošlost je postala bespomoćna, na nju se nije moglo osloniti, u sveznajućem (kako smo verovali) arhivu čovečanstva nije se našao ključ da otvori ta vrata.` Čudesna i potresna knjiga o černobiljskoj katastrofi. Svedočanstvo od kojeg se ježi koža, a opet književno delo biblijskog tona, poput savremenih psalama običnih ljudi koji su posle ove moderne apokalipse našli reči mudrosti, samilosti i utehe. Glavni junaci ove nesvakidašnje dokumentarističke proze su i žrtve i spasioci, i deca i vojnici i žitelji avetinjske ozračene oblasti ograđene tablama upozorenja, i naučnici, psiholozi, lekari, preživeli, evakuisani i povratnici. Oni svi u pero Svetlane Aleksijevič govore reči koje se stapaju u jednu, jedinstvenu Černobiljsku molitvu za postradale i one koji će još dugo snositi teške posledice. POSLEDNJI SVEDOCI Potresna sećanja dece koja su preživela Drugi svetski rat. Knjiga pruža čitaocima nesvakidašnja svedočanstva dece koja su preživela Drugi svetski rat, transponovana u vrhunsku književnu formu. Bombardovanje, nemačka invazija, zločini vojske nad stanovništvom, glad, razaranje, zbegovi i druge ratne strahote poprimaju sasvim drukčije dimenzije gledani očima nedužnih devojčica i dečaka, uzrasta od 4 do 12 godina. Uspomene tih sada zrelih ličnosti na svoje traumatično detinjstvo pretvaraju slike iz njihove bolne prošlosti u metaforu o sunovratu ljudskosti i čovekovom moralnom padu, podsećajući nas još jednom na poznatu misao Dostojevskog da „svi ideali sveta nisu vredni suze jednog deteta“. Kazivanja najmlađih i istovremeno najobjektivnijih i najnesrećnijih svedoka ratne kataklizme na tlu tadašnjeg Sovjetskog saveza pokazuju se kao pravi podvig dečjeg pamćenja, i utoliko su upečatljivija nego mnoga svedočanstva o Drugom svetskom ratu. LIMENI DEČACI Dramatična knjiga o sovjetskom ratu u Avganistanu. U još jednom svom polifonom romanu-ispovesti Svetlana Aleksijevič, kroz književno oblikovana svedočanstva svojih sagovornika, običnih, „malih“ ljudi, iznosi teške i nesrećne sudbine ruskih mladića koji su se sa ratišta u Avganistanu vraćali u limenim sanducima. Taj `pogrešan rat`, kako kaže jedan glas u ovoj uznemirujućoj knjizi, koji je trajao deset godina (1979–1989), odneo je živote 15 hiljada sovjetskih vojnika i preko 150 hiljada mudžahedina, i znatno uticao na raspad Sovjetskog Saveza i kraj vladavine Komunističke partije. Bez ovog svetskog bestselera nemoguće je sebi predstaviti istoriju ovog besmislenog rata. Mnoge neutešne majke, rođaci, prijatelji, pa i preživeli vojnici, užasnuti istinom koja je u punom svetlu izbila posle objavljivanja knjige, pod pritiskom sovjetske vlasti, različitih `grupa za podršku`, sudskih organa i režimske štampe, tužili su Svetlanu Aleksijevič za klevetu. Zamenom teza, oni su odbijali da prihvate da su se `limeni dečaci` uzalud borili, i na sudu su odustali i od sopstvenog svedočenja. Najznačajniji delovi tog sudskog procesa sastavni su deo ove izuzetne knjige, koja je promenila svest ruskog čoveka. Knjige su nove. Laguna, 2016. i 2017. godine. # 108