Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!Sa gornje strane tabaka, bila malkice pokvasena, nista strasno. Sve ostalo uredno! The Encyclopedia of the Dead Danilo Kiš Michael Henry Heim (Translator) To je knjiga o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se povlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije. Danilo Kiš (1985) Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi roman Danila Kiša. “Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokušaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.” Danilo Kiš (1972) Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

VASKO POPA, PESME Izdavač - Srpska književna zadruga, Beograd 152 strana 21 cm Edicija - SKZ - kolo 58 - knjiga 391 Povez - Tvrd SADRŽAJ: KORA OPSEDNUTA VEDRINA Poznanstvo Gvozdena Jabuka Odjekivanje Zlatno breme Odlazak Opsednuta vedrina PREDELI U pepeljari U uzdahu Na stolu Na čiviluku U zaboravu Na zidu Na dlanu U osmehu SPISAK Patka Magarac Svinja Kokoška Konj Maslačak Predeli Puzavica Kaktus Krompir Stolica Tanjir Hartije DALEKO U NAMA 1 (Dižemo ruke) 2 (Uznemirena šetaš) z (Šušte zelene rukavice) 4 (Na raskrsnicama) 5 (Kuće su izvrnule) 6 (Teku nam hodnici mutni) 7 (Očiju tvojih da nije) 8 (Pahuljica snežna) 9 (Ulice tvojih pogleda) 10 (Koraci tvoji sa pločnikom) 11 (dan ti bogat u naručju) 12 (U moru bih spavao) 13 (Naš dan je zelena jabuka) 14 (Idem) 15 (Ovo su ti usne) 16 (Sa tela sumrak svlačim) NEPOČIN-POLJE IGRE Pre igre Klina Žmure Zavodnika Svadbe Ružokradice Između igara Jurke Semena Trule kobile Lovca Pepela Posle igre KOST KOSTI І. Na početku II. Posle početka ІІІ. Na suncu IV. Pod zemljom V. Na mesečini VI. Pred kraj VІІ. Na kraju VRATI MI MOJE KRPICE (Padni mi samo na pamet) 1 (Vrati mi moje krpice) 2 (Slušaj ti čudo) 3 (Neću te uprtiti na krkače) 4 (Napolje iz moga zazidanog beskraja) 5 (Tebi dođu lutke) 6 (Koren ti i krv i krunu) 7 (Šta je smojim krpicama) 8 (I ti hoćeš da se volimo) 9 (Beži čudo) 10 (Crn ti jezik crno podne crna nada) 11 (Izbrisao sam ti lice sa svoga lica) 12 (Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica) 13 (Ne šali se čudo) BELUTAK Belutak Srce belutka San belutka Ljubav belutka Pustolovina belutka Tajna belutka Dva belutka USPRAVNA ZEMLJA HODOČAŠĆA Sopoćani Manasija Kalenit Radimlja Beograd ĆELE-KULA Crni Torte Ruža nad čegrom Zapevka Ćele-Kula OČI SUTJESKE 1 (Psino neizreciva psino) 2 (Sutjeska se propinje pod oblake) 3 (Ovde sve svetlosti ginu) 4 (Sutjeska je ka izvoru svom potekla) 5 (Iz mesa nam se živog rađa zemlja) 6 (Sutjeska kroz naše kosti grmi) - Beleška o pesniku Vasko Popa: Василе Попа (Гребенац, 29. јун 1922 — Београд, 5. јануар 1991) био је српски песник, преводилац и академик румунскога порекла. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве као Василе Попа. По етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године. Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио. Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962). У песничком зборнику „Од злата јабука“ (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ (1962.), поетски свет песничких сновиђења. Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду. Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Био је ожењен Јованком Сингер Попа (1923—2000) званом „Хаша“, професорком Архитектонског факултета у Београду, родом из Вршца. Поезија Васко Попа је учинио оштар заокрет у савременој српској поезији раних педесетих година. То се догодило 1953. године када се појавила Попина збирка песама Кора, песничка књига необичне синтаксе, садржине и форме. У литерарној атмосфери соцреалистичког певања и приповедања, који су били дириговани дневним потребама актуелне политике и идеологије, појава Коре деловала је као радосно песничко откровење, али још више као шок. Радовала је оне који су стремили модерном песничком изразу и његовом ослобађању од догми и рецепата; поразила је оне чији хоризонт очекивања ова књига није задовољила. Токови поезије, међутим, неумољиво су се кретали ка модерном изразу и једном заорана бразда није се могла затрпати и поништити. Поезија Васка Попе, најављена књигом Кора, стално је ишла узлазном линијом даље развијајући песнички програм из Коре. Тако је Попа постао не само претеча модерне српске поезије, него и водећа личност савремене српске поезије, која је обележила епоху и одредила правац даљег развоја поезије. Песме Васка Попе. Попа има позитиван однос према традицији, која је могла да буде подстицајна и плодотворна. На првом месту ту је поезија Момчила Настасијевића која је својом језгровитошћу и гномичношћу са једне стране, и чврстом ослоњеношћу на језик роднога тла, на другој страни, могла да делује подстицајно. Други извор подстицаја било је надреалистичко искуство према коме је Попа био врло селективан: одбацио је надреалистичку бахатост израза и форме, али је прихватио сновиђења, ирационално и хумор. Трећи инспиративни извор је фолклор чије ће му `од злата јабуке` постати узори језика и мишљења, извори фолклорних и архетипских слика, фантастичног и гротексног сагледавања света, предметности и људске егзистенције. Поезија Васка Попе изненађује предметностима, појавама и појмовима овога света који постају песничка тема и предмет певања. Тескобан и монотон урбани живот савременог човека предочен је у овој поезији посредством детаља које тај човек примећује као нешто што измиче једноличности и монотонији неком својом особеношћу. Ти ситни и на око неважни детаљи функционишу у овој поезији као симболи. Обичне ствари, предмети и појаве постају поетски мотиви који ће на симболичан начин предочити човекову ситуацију и његову егзистенцију. Отуда обиље апокалиптичких, космолошких и метафизичких визија, које ће ову поезију учинити филозофском и метафизичком. Иновативност поезије Васка Попе највише је остварена на језичком плану. Језик је једноставан, колоквијалан, пун прозаизама и идиоматских израза. Израз је елиптичан, језгровит, афористичан и гномичан; његову поезију одликује `лексичко богатство и синтаксичка строгост`. Давно је речено да речима треба да буде тесно а мислима пространо. Код Попе нема обиља речи али има богатства и свежине речи. Међутим, он тим пребогатим и изузетно свежим речима није допустио да се разбокоре и разбашкаре - стегнуте су синтаксичким редукцијама. Из тога проистиче значењска набреклост речи, богата мисаоност и социјативност. То је био нови квалитет који је ушао у нашу поезију. Још једна особеност ове поезије: иако је израз стегнут и елиптичан, он је врло музикалан. Круг књига Круг знамења књига песама Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење: „Кора“ - 1953. „Непочин-поље“ - 1956. „Споредно небо“ - 1968. „Усправна земља“ - 1972. „Вучја со“ - 1975. „Кућа насред друма“ - 1975. „Живо месо“ - 1975. „Рез“ - 1981. После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама „Гвоздени сад“, затим незавршена целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под заједничким насловом „Луди Лала“. Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима „Калем“. Године 2002. у издању КОВ Вршац изашла је књига „Румунске и друге песме“ где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао. Награде и признања: Васко Попа један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности, основане 14. децембра 1979. године у Новом Саду. Први је добитник „Бранкове награде“ за поезију, у част песника Бранка Радичевића. Године 1957. Попа је добио још једну награду за поезију, „Змајеву награду“ у част песника Јована Јовановића Змаја. Године 1965. добио је Аустријску државну награду за европску књижевност. Године 1976. примио је награду поезије „Бранка Миљковића“. Године 1978. следи награда АВНОЈ-а и 1983. године књижевну награду „Скендер Куленовић“. Године 1995. град Вршац основао је награду поезије по имену „Васко Попа“. Сваке се године додељује за најбољу књигу поезије која се објављује на српском језику. Свечаност доделе награда одржава се на дан Попиног рођендана, 29. јуна. Јавно предузеће Пошта Србије издало је 2022. поштанску марку са ликом Васка Попе.[6] У новембру 2022. реализован је округли сто „Преводи поезије Васка Попе у светској књижевности” у САНУ и научни скуп у Матици српској у Новом Саду.

Sporedna Ulica - Dragi Bugarčić Ilustracija na korici je plan Vršca iz 1886. (detalj). `Trilogija o Šinteraju Dragog Bugarčića, višeslojna, višeznačna, odgovorna, teška i beskompromisna nije samo predano sleđenje sudbine vršačkih Nemaca. To je, pre svega muka pisca u vremenu previranja, muškog ćutanja i zataškavanja, pretnji i podvala. Kad se odlučio da progovori o Šinteraju, pasjem groblju sa gomilom kolektivnih neobeleženih raka u kojima počivaju ljudi, dojučerašnje komšije, nevini il` vini – posle sedamdeset godina to je bes­pred­metno, Dragi Bugarčić je znao šta ga čeka. Ne otvara se tabu tema bez posledica. Nikada. Pioniri uvek stradaju. Nežno, sasvim prustovski Bugarčić uvlači u priču o doseljavanju Podunavskih Nemaca iskidane komadiće njihovog tristogodišnjeg bivanja u lepoj varoši Vršac. Kao Prustova mala muzička tema usložnjava se priča o njima/nama iz perspektive jednog mačora, jednog dečaka, iz vi­đenja podbulog pijanog egzekutora... Roman Sporedna ulica, Knjižnica Bugarčić, Vršac, 2006, Dreilaufergasse Dragija Bugarčića, Hartmann Verlag, Sersheim, 2010. živi svoje treće izdanje i prevod na nemački jezik. Knjige se odmetnu, zaborave vlastitog tvorca, a autoru ostaje da podnosi gnev „službi”, plaćenika, ustrašenih malo­građana. Pre neki dan je umro gospodin Semajer, jedan od poslednjih živih svedoka masakra u Sporednoj ulici. Čitav život je strahovao od onoga što je video, sklanjao se od znatiželjnih, izbegavao naročito novinare… a onda je njegov unuk poslao preciznu zabelešku o traumi svog dede. Zastrašivanje svedoka je ostalo bez rezultata. Ipak, pre svedoka događanja progovorio je pisac. Literarne činjenice su prethodile onim koje nam duguje država, ako je ozbiljna, i svedoci ako nisu i posle sedamdeset godina prestravljeni? Lepa varoš Vršac je ostala manje-više nema, ušuškana u sparinu i mrtvilo, slepa za sudbinu komšija. Dragi Bugarčić je drugar Roberta Hamerštila, svetski priznatog slikara čiji toponim je Vršac, a iskustvo deteta logoraša. Na ovom bolnom iskustvu Robert zahvaljuje sudbini jer je razumeo jezik napaćenih, prognanih, mučenih i baš govoreći tim jezikom našao je put do srca mnogih. Drugi roman „Gatalica“ (Beograd, 2013) jeste omaž Robertu Hamerštilu, slikaru čiji život pisac rekonstruiše sledeći duhovno srodstvo. Dragi je uhvatio Robertovu nit, nauk ili kako bi Dositej Obradović, čije pouke još nismo savladali, rekao naravoučenije. Iz skupa ljudi kojima je umetnik i čovek Hamerštil bitan izvlači njegove identitete. Robert obeležava živote drugih ali i druge nosi kao večno prisutne senke, kao skup vlastitih osećanja, misli, poriva. Bez drugih od njega različitih nema ni njega. Robert je toga svestan koliko i oni što su dopustili da im se aure dotaknu i prepletu. Naslikao je sto sedamdeset velikih platna-omaža slikarima sa kojima saoseća i deli srećne trenutke i tragiku ljudskog bivanja. Svako platno ciklusa „Omaž“ podsećanje je na dug, vlastiti, ali i mnogo veći – dug čovečanstva jednom umetniku. „Omažom“ je Hamerštil podelio svoj identitet sa bratstvom slikara/slikarki, a u „Gatalici“ pisac Bugarčić prepoznaje Roberta u onima koji žele da Robert ostane zauvek deo Aleksine ulice, iako je promenila ime, Vršca iako je oterao svoje Nemce i ne da ni spomenik nevinim nemačkim žrtvama da se podigne, Vojvodine iako su u njoj Nemci nevidljivi. I najsavesniji među nama požele da zaborave. Dragi Bugarčić ne dozvoljava. Roman o Hamerštilu završava vapajem. Taj vapaj pisca razumeće retki. Hamerštil u Gradskoj kući dobija knjigu i povelju počasnog građanina Vršca. U monologu sam sebi govori odlazeći u hotelsku sobu u kojoj će se osećati kao stranac u rodnom gradu: „Nisam bio na Šinteraju, nisam se usudio da pogledam otrovnu koprivu i prođem između podivljalog bilja i sprženih žbunova. Samo sam na fotografijama gledao travuljinu, korov na pasjem i ljudskom groblju. Naslikaću Šinteraj i njegovo divlje nemo bilje jednog dana, verujem.“ (str.198) U „Slepom spomeniku“, trećem romanu o Šin­teraju Bugarčić uranja u životne priče široj javnosti nepoznatih nekadašnjih žitelja Vršca Nemca Gerharda Šmita i Nemica Beatriks Fiksman i Terezije Veber, sle­di trag televizijskog novinara Branislava Lazina i novinarke N.R., vajara Zvonimira Santrača... Postaje deo njihovih priča. Iz ovog poetskog slaloma, preplitanja misli, namera, poslova i dana onih o kojima pi­šemo i onih što pišu, vajaju, slikaju izranja život koji pokušavamo da dokučimo i koji nam neprestano iz­miče. Beži i onima koji su ga živeli i onima što bi da ga zalede u vremenu, uhvate nepromenljivi trenutak. Sa jedne strane jesu muke savesnih, brižnih, s druge je napuhana praznina umišljenih moćnika. Sve prekriva provincijska ravnodušnost, površnost, banalnost, bahatost. „Slepi spomenik“ s pravom može nositi podnaslov „Nova filosofija palanke“. Ne samo zato što je reč o pokondirenoj novoj palanci, slepoj varoši Vršac. Izdavač: Knjižnica Bugarčić / Čigoja, Beograd Godina: 2006 Broj strana: 195 Mek povez Biblioteka: Plava kolekcija Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: DS1 Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...

Branko Ćopić Orlovi rano lete Tvrdi povez Edicija Lastavica Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”.[6] U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[7] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[8] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[9] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[10] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[11] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[12] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[13] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke.

Joakim Vujić Izabrane drameTvrdi povezIzdavač NolitЈоаким Вујић (9. септембар(јк) /20. септембар 1772 — 8. новембар(јк) / 20. новембар 1847) био је српски књижевник, глумац, један од оснивача позоришног живота у Србији и Војводини[1] и аутор преко четрдесет различитих дела.[2]Спомен плоча Јоакиму Вујићу на Николајевској цркви у ЗемунуБиографијаКњига Јоакима Вујића са посветом кнезу Милошу (1833) била је део кнежеве библиотеке.Јоаким ВујићЈоаким Вујић се родио 19. септембра 1772. у Баји од родитеља Григорија и Јевре као једно од једанаесторо деце. Отац Гига је био сапунџија и ситни трговац.[3] Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну, где је изучио права.[4] Овде је редовно посећивао позоришне представе. Полазећи одатле, Вујић је записао следеће: „Обиђем све моје премиле стазе, по којима сам се прохождавао, читао и моје школске материје учио, најпосле пољубим и све, а наипаче моја премила древеса са сузама оросим, грлећи и љубећи и, под којима сам седио и различие општеполезне књиге читао“.Занесен примером Доситеја Обрадовића, кога је срео у Бечу 1795. године, кренуо је на пут. Имајући на путу различитих доживљаја, Вујић је био у Карловцу и у Загребу, одакле се 7. јула 1797. вратио у родну Бају да помогне родитељима који беху пострадали. О томе је прибележио: „Мени онда, казује, да је било могуће, пак да сам онда био на онаковоме месту, гди се људи продају - ja би се онда сам био дао продати, да би само могао моје предраге родитеље од њиове, туге и печали избавити, пак њи у њиово спокојство и тишину поставити“.Јоаким Вујић је учитељевао по разним местима Угарске, а потом је кренуо на путовање. Пошао је у Трст и уз романтичан сукоб с хајдуцима, у Трст је стигао на покладе 1801. где се издржавао као домаћи учитељ. Овде је Вујић учио туђе језике и убрзо написао своју Француску граматику (Будим, 1805). У Трсту је упознао Викентија Ракића, писца и преводиоца драмских дела на српски језик, јеромонаха Саву Поповића и велетрговца Антонија Квекића.Вујић је путовао по Италији, па оставивши учитељство, према његовим записима - чија је веродостојност доведена у питање - ступио је на брод као писар. Посетио је Мореју, Архипелаг, Малу Азију, Цариград, Крим, био је и у Солуну и на афричкој обали, где је гледао хватање крокодила по Нилу, а у повратку ка Трсту његов је брод имао битку с турским морским разбојницима.Ради штампања својих списа одлази у Пешту. Намеравајући је да се настани у Србији одлази у Земун, где остаје од 1806. до 1809. У Земуну је учитељевао и писао. Овде је био осумњичен да је — прича Вујић — у револуционарној вези с Доситијем из Београда и Наполеоном Великим, те је пола године био у истражном затвору, где је урадио превод Дефоевог „Робинсона“ и још једне књижице.У јесен 1810. године у Сентандреји се оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, међутим, у браку није био срећан. Исте године је објавио свој роман „Алексис и Надина“, а такође и моралну приповетку „Робинсон млађи“.Вујић је учествовао и у припремама представе Иштвана Балога „Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака“ која је била изведена на мађарском језику са српским песмама 12. септембра 1812. године у пештанском Мађарском театру, у Рондели. Одушевљена публика је са овацијама испратила ову представу.[5]21. августа 1813. Вујић је за признање културног и просветног рада од цара Франца I добио признање које му је уручено у пештанској Градској управи.Дана 24. августа 1813. године, поново у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику: „Крешталица“[6] (нем. "Der Papagoy") од популарног немачког списатеља Аугуста Коцебуа. Прву вест о овој представи пренеле су „Новине сербске из царствујушче Вијене“ Димитрија Давидовића. По овом сценарију је 1966. снимљен филм Крешталица. 200-годишњица ове представе је свечано обележена у Крагујевцу 2013. године представом „Ноћ у кафани Титаник“.[7]После тога следиле су представе у Баји, Сегедину, Новом Саду, Земуну, Темишвару, Панчеву и Араду. Јоаким Вујић је у Пешти упознао познатог романописца Милована Видаковића и Уроша Несторовића.Дана 18. јануара 1815. у Баји је изведено Вујићево дело „Инкле и Јарика“ у три чина.У јесен 1823. Јоаким Вујић је први пут боравио у Србији.Године 1828. Јоаким Вујић је у Будиму штампао „Путешествије по Сербији“; пре тога је већ било изишло његово „Новое земљеописаније“. Дане очајања, због пропалог брака, провео је у манастиру Бездину, где је 1831 — 1832. написао и своју аутобиографију.Споменик Јоакиму Вујићу испред Књажевско-српског театра, КрагујевацПрстен са ликом Јоакима ВујићаВреме између 1835 — 1839. провео је у Србији, већином у Крагујевцу[1], где је у двору Кнеза Милоша приређивао позоришне представе. Вујић је дошао на позив Кнеза у јесен 1834. године и постављен је за директора Књажеско-србског театра са задатком да организује рад позоришта. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. Вујић је у 1835. години приказао пет премијера, ито следећих драмских дела: Фернандо и Јарика, Ла Пејруз, Бедни стихотворац, Бегунац и Шнајдерски калфа. Одласком Милоша и Вујић је морао да напусти Србију. Путовао је по Молдавији, био је и у Одеси, а у једном руском манастиру сређивао је опис ових својих путовања.[8]Вујићев путопис „Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Басарабији, Херсону и Криму“ (Београд 1845) садржи занимљива запажања, често врло корисне податке, али је писан невешто и некњижевно, сувопарно, готово само документарни.[9]Последње године свога живота Јоаким Вујић је провео у Београду у оскудици. Ипак је био живнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште.Умро је 8. новембра 1847. године, очекујући први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандар“. Јоаким Вујић је сахрањен у гробу Симе Милутиновића Сарајлије у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб му је касније заметен. Вујићева слика је позната по нацрту који је сам приложио својој аутобиографији.[4]Забележио је разговоре са многим лицима о најразличитијим стварима. Расправљао је о питањима књижевног језика а такође и о правопису. Бранио је стари правопис и славеносербски језик9/9

Radoslav Bratić Strah od zvonaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruРадослав Братић (28. јун 1948. у Брестицама, код Билеће — 2. јун 2016. у Београду)[1] био је српски књижевник, драматург и уредник. Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске од 2015. године.Његова заоставштина налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.БиографијаФотографија Радослава Братића и патријарха Павла, део његовог легата у АдлигатуРадослав Братић са пријатељимаБиблиотека Радослава Братића, део његове заоставштине у АдлигатуРадослав Братић рођен је у Брестицама код Билеће. Основну школу завршио је у Коритима (код Билеће) и у Билећи, средњу школу у Требињу, а југословенску и светску књижевност студирао је на Филолошком факултету у Београду. Био је уредник студентског часописа `Знак`, часописа `Књижевност`, листа `Књижевна реч`, и главни уредник часописа `Реласион`.Радио је као секретар и потпредсједник Удружења књижевника Србије, затим као уредник у издавачкој кући `БИГЗ`, гдје је уређивао десетак библиотека. Међу осталим књигама уредио је и сабрана дјела Слободана Јовановића, Данила Киша, комплет књига Борислава Пекића, као и едицију „Нове књиге домаћих писаца”. Покренуо је знамениту библиотеку „Разговори с писцима” и у њој објавио више књига. Приредио је и књигу Молитве и молбе Његове светости патријарха српског господина Павла.Братић је сачинио више избора из књижевности и уредио неколико тематских блокова у листовима и часописима, између осталих из књижевности Кине, Индије, Лужичких Срба, америчких црнаца.Приповијетке су му увршћене у више зборника и антологија у Југославији и свијету, а превођене су на енглески, хинди, њемачки, шведски, пољски, чешки, француски, кинески, румунски, руски и италијански језик. На сва ова наведена мјеста Братић је пропутовао и успоставио сарадњу са значајним људима. Као резултат те сарадње настало је низ дијела на енглеском, хинду и другим језицима.За дописног члана АНУРС-а изван радног састава изабран је 4. децембра 2015. године.[2]Написао је и више драма за радио и телевизију. Сам или са сарадницима, припремио је више антологија текстова из иностраних књижевности (лужичких Срба, кинеске, индијске, америчких црнаца). Као уредник у БИГЗ-у, уредио је десетак библиотека домаће и стране књижевности.Добио је бројне важне награде: листа Младост, Исидора Секулић, Андрићеву, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Борбина, Кочићева награда 1999, плакета Милош Црњански, Златна повеља Цар Душан, Светозар Ћоровић и друге.Живио и радио у Београду. Умро је 2. јуна 2016. године у насељу Кумодраж, у Београду, у свом стану након дугу и тешке болести.Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[3][4]ДјелаГусле из колекција легата Радослава Братића, АдлигатРоманиСмрт спаситеља „Просвета”, Београд 1973; „Народна књига”, Београд 2003;Ново издање 2006. године изашло је под насловом Смрт спасиоца;Сумња у биографију („Просвета”, Београд 1980, 1981. и џепно издање 1993);Трг соли („Народна књига”, Београд 2002)ПриповјеткеКњиге приповједака Слика без оца („Просвета”, Београд 1985, 1986. и џепно издање БИГЗ, 1992)Страх од звона (СКЗ, Коло број 84, Београд 1991, 1992, 1993. и БИГЗ, 2000),Зима у Херцеговини (СКЗ, Београд 1995. и 2001), књигу из поетике читања Шехерезадин љубавник („Прометеј”, Нови Сад 1996)Књигу есеја и приказа Писац и документ („Рашка школа”, Београд 2000).Антологије и избори које је приредио Радослав БратићКинеска књижевност (заједно са Љиљаном Н. Јамагиши и Надом Саратлић), «Градац», Чачак, 1975Књижевност лужичких Срба («Кораци», Крагујевац, 1984)Антологија приповедака америчких црнаца (заједно са Габријелом Арц, «Светлост», Крагујевац, 1984)Антологија кратке приче Индије (заједно са Габријелом Арц, «Багдала», Крушевац, 1987)9/89/14

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Letnja sijesta mističnog mesta Krštmrk u kome se pisac spletom čudnih okolnosti zatiče tražeći inspiraciju i mir neophodan da završi roman, biva narušena pronalaskom knjige Ukleta zemlja izvesnog Roberta T. Kinkejda, prvog sekretara ambasade Velike Britanije u zemlji Etrasciji. Opisujući svoje službovanje u zemlji, naseljenoj čudnim spodobama, zlim duhovima, opozicionarima, zvezdočatcima, bahatostima i samovoljom, na granici između stvarnosti i književne fikcije Kinkejd ispisuje gorko-sarkastični bedeker ludila savremenog sveta i njegovih utopijskih predstava o pravdi i istini. Sa usponom životne i diplomatske tragedije Roberta T. Kinkejda Ukleta zemlja postaje sve stvarnija i stvarnija, narastajući od uspele književne mistifikacije do postojeće države sveta koji se već uveliko pretvorio u ludnicu, u kojoj ljudi veruju da je sve normalno. Zbog toga je ovaj roman prečica do tačke saznanja iz koje se najbolje vidi ono što je ostalo od vere u život i postojanje. Neposredno i duhovito Svetislav Basara otkriva sva zakrivljenja ljudskih istina i predrasuda, rugajući se svemu onome u šta moderni svet veruje kao u ideal i nepovredivu istinu. Svetislav Basara (rođen 21. decembra 1953. u Bajinoj Bašti) je jedan od najznačajnijih srpskih proznih pisaca.[1] Autor je više od četrdeset književnih radova – romana, zbirki pripovetki, drama i eseja. Svetislav Basara je rođen 21. decembra 1953. u Bajinoj Bašti. Njegovu majku Dobrilu kao devojčicu su usvojili Svetislav i Zorka Veizović, pa je po dedi dobio ime.[2] Dobitnik je više srpskih nagrada za književnost, a njegov roman „Fama o biciklistima“ (izdavač Dereta. Beograd: ISBN 978-86-7346-585-2. ) mnogi smatraju jednim najboljih romana devete decenije[3] 20. veka. Pre dvadeset godina, pomislio sam, ništa me nije pripremilo za pojavu Fame o biciklistima. Basara je do tada objavio svoje prve priče i romane, a ja sam u mojoj zbirci Fras u šupi objavio priču „Svetislav Basara intervjuiše Samjuela Beketa za Treći program radio Beograda“. Basarini rani romani ukazivali su na spisateljsku razigranost, na postmodernističko poigravanje sadržajem i formom, na prepuštanje apsurdu, što su sve odlike tipične za Basarin prozni postupak, ali ništa nije nagoveštavalo veliki skok, veliki prelet, koji će se odigrati objavljivanjem romana koji će postati još tipičniji primer njegove proze. Posle pojave Fame o biciklistima, slobodno se tako može reći, srpska proza više nije bila ista, kao što ni Basara više nije bio isti pisac, kao što ni ja nisam bio isti čitalac. — David Albahari Drame su mu izvođene na mnogim scenama a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik[3]. Basara je bio ambasador SR Jugoslavije od 2001. do 2005. godine na Kipru.[4] Kolumnista je dnevnih novina Danas. Kolumna mu nosi naziv Famozno.[5] Iz braka sa Vidom Crnčević-Basara, kćerkom pokojnog Brane Crnčevića[6][7], ima dvoje dece Taru i Relju.[8] Nagrade i priznanja Za roman Fama o biciklistima dobio je Nagradu „Željezare Sisak“. Dobitnik je „Nolitove nagrade“ za knjigu Mongolski bedeker.[3] Roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti, u izdanju beogradske izdavačke kuće „Dereta“, doneo mu je Ninovu nagradu za roman godine 2006, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najbolju knjigu od 25 najčitanijih u mreži narodnih biblioteka Srbije u 2008. godini[9] i nagradu „Laza Kostić“ 2007. godine. Za roman Anđeo atentata, koji je objavila izdavačka kuća „Laguna“, dobio je 2015. godine nagradu Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović“ i nagradu „Isidora Sekulić“. Prvi je dobitnik nagrade Fonda „Borislav Pekić“.[10] Kao kolumnista „Danasa“, dobio je 2010. godine nagradu „Stanislav Staša Marinković“.[11] Njegov roman Majn kampf ušao je u najuži izbor za Ninovu nagradu 2012. godine.

Branko Ćopić Gorki medTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruБранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) био је српски и југословенски књижевник. Писао је поезију, приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.Као професионални писац, Ћопић је био веома популаран и могао је да се прода у великом броју примерака. То му је омогућило да живи искључиво од својих списа, што је било реткост за тадашње југословенске писце. Међутим, квалитет његових списа довео га је до укључивања у наставни план и програм основне школе, што је значило да су неке од његових прича нашле пут у уџбеницима, а неки романи постали обавезна лектира.Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се објашњава партијској хијерархији.Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а Учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине (АНУБиХ). Извршио је самоубиство скоком са Моста братства и јединства, 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[2]БиографијаДетињство и младостЋопић је рођен 1. јануара 1915. године[3][4] у селу Хашани, код Босанске Крупе, у Босанској крајини, у западној Босни.[5][6] У исто време, његов отац Вид, као војник Аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у Српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе.[7] Прва прочитана књига била му је Мигел Сервантес коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа Дон Кихот. Следеће прочитане књиге биле су Доживљаји једног вука, па Доживљаји једне корњаче.[8]Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац, 1928. године. Основну школу је завршио у родном месту, а нижу гимназију у Бихаћу. Ћопић је похађао Учитељску школу у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, а завршио у Карловцу. По завршетку Учитељске школе, уписао се на Филозофски факултет у Београду, на групу за педагогију, и дипломирао 1940. године. Већ као студент, афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике, између осталог пишући у „Политици”, где му је уредник Живко Милићевић у књижевном додатку објавио тек шесту послату приповетку — Смртно руво Соје Чубрилове (Политика, 8. 5. 1936). „Тај датум сам запамтио за читав живот”, исповедао се доцније. „Имао сам двадесет једну годину… Заредао ја онда да објављујем приче у ’Политици’, мјесечно по двије, чак и три… ”.[9][10] Признао је да се по доласку у Београд 1936. године „плашио великог града“ и да је посебно бринуо да би се могао изгубити.9/5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Peter Handke (nem. Peter Handke; Grifen, 6. decembar 1942) austrijski je književnik i aktivista, nemačko-slovenačkog porekla. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu. Prva objavljena književna aktivnost je publikacija Fackel (baklja) kod katoličke škole za dečake u Tancenbergu. Za vreme studija u Gracu pridružuje se književnoj grupi Forum Gradski park (Forum Stadtpark) i objavljuje u magazinu Manuskripte. Nakon objave njegovog prvog romana „Stršljeni“ (Die Hornissen) u leto 1965, napušta studije da bi se potpuno posvetio pisanju. Živeo je u Gracu, Diseldorfu i Berlinu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i SAD. Trenutno živi u Francuskom Šavilu. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 2019. godine, koja mu je dodeljena na svečanosti 10. decembra 2019. godine. Rođen je u Grifenu u Koruškoj 6. decembra 1942. godine. Odrastao je u Istočnom Berlinu i Grifenu, a studije je započeo u Gracu. Prvi roman „Stršljeni” objavio je u leto 1965, pa napustio fakultet da bi se potpuno posvetio pisanju. Pažnju na sebe skrenuo je 1966. godine, kada je na Prinstonu u Njujorku optužio literarnu Grupu 47 za „opisnu impotenciju”. Neposredno posle praizvedbe u Frankfurtu, u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, u čuvenom Rasovom pozorištu, predstavu „Psovanje publike”, koja je i danas na repertoaru KPGT-a u Beogradu, postavio je Pit Teslić.[2] Sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka vidljivost mu na svetskoj literarnoj sceni donose i romani „Levoruka žena”, „Kratka pisma za duga rastajanja” i mnogi drugi. Handke je stvorio više od 70 proznih radova i dvadesetak pozorišnih dela, a oprobao se i kao liričar, esejista, scenarista, prevodilac i režiser. U teatrima širom sveta već decenijama se igraju predstave prema njegovim tekstovima, a to su „Kaspar”, „Psovanje publike”, „Putovanje u sonornu zemlju”. Roman „Golmanov strah od penala”, koji je ušao u školsku lektiru, ekranizovao je Vim Venders, a Handke je napisao scenario i za čuveno ostvarenje ovog reditelja `Nebo nad Berlinom`. Osim u Gracu i Berlinu, živeo je u Diseldorfu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i Sjedinjenim Državama. Od 1990. živi u gradiću Šavilu u Francuskoj, 12 kilometara jugozapadno od Pariza. Handke i Srbija Handke je odavno vezan prijateljstvom sa Srbima. 1996. godine je putovao u BiH i napisao žestoko osporavani esej „Pravda za Srbiju“, u kojem se zalagao za diferencirani pristup zapadnih zemalja i protiv svaljivanja krivice samo na srpsku stranu. Nakon toga, Handke je „preko noći“ prognan iz globalne intelektualne zajednice u ekskomunikaciju u kojoj se do danas nalazi. Posle prvog eseja sledila su dalja dela na tu temu. Početkom aprila 1999. sa početkom bombardovanja Jugoslavije, Handke je otputovao u Srbiju, u znak protesta vratio Bihnerovu nagradu i iščlanio se iz Katoličke crkve.[3] Od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga je zahtevao da mu vrati sve njegove knjige.[4] Handkeovi eseji o Srbiji spadaju među najtemeljnije i najsadržajnije kritike medija pisane poslednjih godina. Srbija je za njega samo metafora, povod za njegove literarne i filozofske rasprave o „derealizaciji sveta“. Za razliku od njegovih kolega i neprijatelja, koji su okrenuli leđa Balkanu i, sasvim u trendu, ustaju protiv rata u Iraku, Handke je ostao dosledan: Srbiji kao ključnoj metafori za iskrivljavanje istine kroz medije. Izabran je 1. novembra 2012. godine za inostranog člana SANU. Povelja o članstvu mu je uručena 9. aprila 2013. godine.[5] Dobio je 29. maja 2013. posebnu plaketu 50. Disovog proleća i tom prilikom preveo pesmu „Možda spava“ na nemački jezik, a rukopis poklonio gradskoj biblioteci u Čačku.[6] Udruženje književnika Srpske proglasilo je Handkea svojim počasnim članom u decembru 2019. godine.[7] U februaru 2020, na sceni teatra KPGT postavljena su Handkeova dela Veliki pad i Don Huan, u režiji Ljubiše Ristića.[8] Dobitnik je „Velike nagrade Ivo Andrić” Andrićevog instituta u Višegradu za najbolju knjigu objavljenu u Srbiji ili Republici Srpskoj tokom 2020. godine za roman „Drugi Mač, Majska povest” u izdanju Lagune u Beogradu.[9] Nagrada Hajnrih Hajne Peter Handke je i dobitnik nagrade Hajnrih Hajne, koju dodeljuje nemački grad Diseldorf (vrednost nagrade je 50.000 evra). Nakon glasanja žirija 12:5 u korist Handkea došlo je do političkog suprotstavljanja nekih nemačkih političara. Handkeu je u odbranu tada stupilo društvo pisaca i odbacilo mešanje politike u kulturnu sferu, no Handke je zbog mešanja političara ipak odbio da primi nagradu što je i uvaženo pa nagrada 2006. godine nije dodeljena. Otkup Handkeovog arhiva O značaju Handkeovog rada govori i podatak da su austrijske institucije Književni arhiv i Narodna biblioteka za 500.000 evra otkupile rukopise i materijale iz poslednje dve decenije njegovog stvaralaštva.[10] Takođe, on je početkom 2008. godine stavio na raspolaganje 66 svezaka svojih dnevnika od 1966. do 1990. Književnom institutu u Marbahu za nepoznatu sumu.[11] Nagrade Handke 1983. godine. Odlikovanja Orden Njegoša prvog reda (2008)[12] Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena (2020)[13] Orden Republike Srpske na lenti (2021)[14] Druge nagrade 1973: Nagrada Georg Bihner[15] 1987: Nagrada Međunarodnog književnog festivala Vilenica[16] 2000: Nagrada Braća Karić[17] 2002: Američka nagrada za književnost[18] 2002: Počasni doktor, Univerzitet u Klagenfurtu[19] 2003: Počasni doktor, Univerzitet u Salcburgu[20] 2008: Nagrada Tomas Man[21] 2009: Nagrada Franc Kafka[22] 2012: Milhajmska nagrada za dramaturgiju[23] 2014: Međunarodna nagrada Ibsen[24] 2018: Nestrojeva pozorišna nagrada za životno delo[25] 2019: Nobelova nagrada za književnost[26] 2020: Velika nagrada Ivo Andrić — Andrićev institut u Višegradu

Knjaževac Prvo izdanje svakako najlepšeg i najpoetskoijeg Kišovog dela. Omot iskrzan, ali ceo, unutrašnjost vrlo dobro očuvana, bez pisanja, cepanja itd. Sve se vidi na slikama. „Bašta, pepeo“ je roman srpskog književnika Danila Kiša objavljen 1965. u izdanju beogradske Prosvete u biblioteci „Jugoslovenski pisci”. U pitanju je drugi deo trilogije „Porodični cirkus”, za kojim sledi roman „Peščanik”, a kojem prethodi zbirka priča „Rani jadi”. Ovim delom Kiš se potvrdio kao zreli književnik i postao nezaobilazno ime u srpskoj prozi.[1] Roman „Bašta, pepeo” ispripovedan je u prvom licu, iz perspektive dečaka Andreasa Sama. Oblikovan je kao niz slabo povezanih i nedorečenih epizoda iz Samovog detinjstva tokom Drugog svetskog rata, sa posebnim osvrtom na odnos dečaka prema ekscentričnom ocu Eduardu, koji je u isti mah predstavljen kao pesnik, ludak, genije, kukavica, prorok i mučenik. Kiš je, odbijajući da iznese moralni sud o Eduardovom ponašanju, stvorio kompleksni lik zagonetnog i poluludog čoveka elokvetnog jezika i maštovitog uma, koga napušta razum i trezvenost u kriznim vremenima.[2] U romanu su prisutne dve naizgled suprotne pripovedačke strategije: prva izrazito lirska, usmerena na unutrašnji svet junaka, njegove roditelje i sestru, dok je druga usmerena na stvari i predmete. Književni kritičari su ovu drugu strategiju vezali za francuski „novi roman”, s tim da Kiš nije doslovno preuzeo ovaj postupak, već mu se suprostavio oblikujući ga u skladu sa sopstvenim poetičkim načelima. Tako usmerenost na predmete i detaljni opisi enterijera ne dovode do potčinjavanja i „zatrpavanja” likova, već predstavljeni predmeti često imaju funkciju saopštavanja nečeg iz emotivnog i intelektualnog života junaka.[3] Veliki deo romaneskne priče je autobiografski utemeljen na Kišovom životu. Pisac je u razgovoru istakao: U romanu „Bašta, pepeo” radi se o metafori, o stahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu „Bašta, pepeo” hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.[4] Roman je preveden na nekoliko svetskih jezika uključujući engleski, francuski, nemački, mađarski i poljski jezik.[2] Fabula  UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis! Danilo Kiš Danilo Kiš Roman „Bašta, pepeo” ispripovedan je u prvom licu, iz perspektive dečaka Andreasa Sama. On ima stariju sestru Anu, majku Mariju, za koju je posebno vezan, i oca Eduarda Sama, koji se poslednjih godina svog života ponašao ekscentrično. Njegova majka je Srpkinja iz Crne Gore, a otac Jevrejin. Na početku dela dat je niz nepovaznih epizoda iz Samovog detinjstva: jutarnja buđenja, porodični izleti, vest o ujakovoj smrti koja kod dečaka budi svest o prolaznosti, kao i kraći portreti gospođice Edit i gospodina Gavanskog. Dalje se roman fokusira na Samovog oca Eduarda. Dečakov otac je napisao knjigu pod imenom „Red vožnje autobuskog, brodskog, železničkog i avionskog saobraćaja”. Iako mu je prvobitna ideja bila da napiše treće izdanje klasičnog saobraćajnog bedekera, rukopis je vremenom postajao neobični spis u kome se vrši pokušaj spoja svih gradova, mora, kopna, nebesa i meridijana, sa primesama pobune protiv Boga i stvaranje nove religioznosti na temeljima panteizma. Takav „anarhični” i „hagiotični” tekst, skriven iza „nevinog” naslova, nije želela nijedna izdavačka kuća da objavi, te je Eduard bio prisiljen da vrati novac dobijen kao avans od izdavača i reklamnih oglašivača. Pritisnuti poveriocima i progonom Jevreja, porodica se prvobitno seli u siromašno naselje gde žive Romi, potom u kuću pored slepog železničkog koloseka, da bi se na kraju povukli u selo kod očevih rođaka. Na selu rođaci uviđaju da je Sam sišao sa uma, da se ponaša kao starozavetni prorok, kune ljude i životinje a sebe doživljava kao osobu koja će svojom žrtvom da ispuni proročanstvo i iskupi čovečanstvo od greha. Ubrzo porodica Sam odlazi dalje i dolazi kod drugih rođaka, strica Ota, strine Rebeke i strine Neti, gde se smeštaju u kuću za služinčad (Verovatno negde u Mađarskoj). U novom okruženju i u novoj školi Andreas Sam se takmiči u učenju sa Julijom Otom. Nakon suparništva nastaje međusobna simpatija, te dolazi do prvog poljupca u senu. Usled erotskih snova dečak razmišlja o grehu i strastveno čita ilustrovanu Bibliju. Eduard u jesen i zimu miruje povučen u sopstvena razmišljanja, ali se budi na proleće, kada kreće u svoje dugotrajne šetnje, vodi sam sa sobom religiozne monologe i opija se danima po kafanama. Njegovo ponašanje izaziva nepoverenje u crkvenim krugovima i među fašističkom omladinom. Oni se dogovaraju da ga linčuju, ali Eduard ih sprečava svojom rečitošću. Nakon ovog ispada Eduard se naizgled smirio. Dok je brao koprive za čorbu, dolazi do verbalnog sukoba između oca i sina. Eduard odlazi u Budimpeštu gde se prijavljuje vlastima jer je Jevrejin, i sinu sa putovanja donosi tesarski pribor. Uskoro zajedno sa jevrejskom porodicom Rajnvajn odlazi u zatvor u okviru jevrejskog geta, gde ga porodica posećuje. Eduard je u zatvoru potpuno promenjen. Izgubio je od sopstvenog buntovništva i želi da se vrati kući. Uskoro ga odvode u Aušvic, a iza njega je ostala poruka napisana na parčetu koverte, koju je izbacio iz voza, moleći nalazača da poruku dopremi njegovoj porodici. U njoj moli da mu pošalju nove košulje. Dečaku se godinama kasnije pričinjavalo da susreće oca prerušenog pod različitim maskama, odbijajući da poveruje da mu je otac stradao u logoru. Potom u romanu sledi digresija iz očeve prošlosti, koju je dečak sastavio na osnovu različitih priča koje je čuo. Osim očevog porekla, opisuje se trenutak kada je mladi Eduard bio u kafani 1930, lečeći tugu nakon neuspešne ljubavi prema pekarki Horgoš i neuspešnog poslovnog poduhvata sa parnom pekarom, gde se odigrao sudbonosan susret sa budućom ženom Marijom. Čitalac se obaveštava da su i njegovi rođaci vremenom nestali u logoru. Potom sledi niz epizoda vezanih za psa Dinga, a potom i sećanja kako je Andreas Sam sa svojom majkom provodio večeri gladujući. Roman se završava dečakovom prvom pesmom, potom lirskim opisom pokućstva koje polako propada i sećanja na skupljanje šišarki za ogrev u sumrak. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik i akademik. Kiš je bio romanopisac, esejista, kritičar, prevodilac i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka a njegova dela prevedena su na sve vodeće svetske jezike.[2] Biografija Danilo Kiš je rođen od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, pravoslavne Srpkinje ili Crnogorke sa Cetinja.[3] [4] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo je Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime promenivši ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran na Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je po sopstvenoj želji po pravoslavnom obredu[5] u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Šest meseci pre smrti snimio je seriju `Goli Život` u Izraelu u saradnji sa Aleksandrom Mandićem. Serija je emitovana šest meseci posle njegove smrti. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[6] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[7] Knjiga je prevedena na više jezika (mađarski, francuski, italijanski).[8] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i „Mansarda“, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Pismo Danila Kiša upućeno Milošu Jankoviću za njegov rođendan 1981. godine. Na osnovu pisma kasnije je nastalo delo `Saveti mladom piscu` (1984). Nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[9] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Njegova prepiska je objavljena u knjizi „Iz prepiske” krajem 2021. godine.[10] Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, njegova dela prevođena su između ostalog na ruski jezik.[11] Dobitnik je niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [12] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine počasni građanin Subotice, 2019. posthumno[13]

Ne mogu bez snova Mira Alečković Ilustracije: Zdenka Pozaic Biblioteka Vjeverica Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković, Branko Ćopić i Blaže Koneski u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo`, `Svečana pesma` i `Jugoslavijo` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije antiratne pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”. Antologijsko izdanje rodoljubivih i misaonih pesama priredila je Profesor dr Zaga Kalezić kao zbirku pesama za odrasle : PORUKA JEDNE SENKE (izdanje „Miroslav”). Najpoznatije rodoljubive pesme Mire Alečković su: To idu Vekovi Proricali nam da nas neće biti Na Kajmakčalanu Dvanaest na pločniku Srbija iz detinjstva Znam tu zemlju bune Živi i mrtvi Balada o Beogradu Mom Kosovu Dečani i dr. Zbirke pesama Dodela Jubilarne plakete grada Beograda 1984. 1946. Zvezdane balade 1947. Podzemni heroji 1949. Dani razigrani 1949. Tri proleća 1952. Tragovi bez stopa 1952. Dobar dan 1953. Da se upoznamo 1954. Ljuljaška na grani 1955. Pionirsko proleće 1956. Prijatelji 1957. Lastavica 1957. Krilati ljudi 1963. Srebrni voz 1963. Čarobna vrata 1964. Svetla soba 1970. Sunčani soliteri 1972. Da život bude ljubav 1975. Sanjalica 1980. Ne mogu bez snova 1981. Zatečena u ljubavi 1982. Staza srebrom izvezena 1983. Nebo detinjstva 1989. Zvezdane balade 1990. Skinite mi dugu 1991. Leteći krevet 1995. Careva poljana 1995. Sunčevići Romani 1953. Srebrna Kosa 1960. Zbogom velika tajno Zašto grdiš reku? Jutro Nagrade i priznanja Mira Alečković u francuskoj ambasadi kad joj je bio uručen orden Legije časti, 5. maj 1983. Orden legije časti, 1969. Ordena za hrabrost, u antifašističkoj borbi SFRJ Medalje za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata Velika povelja za dela unapređenja socijalne zaštite u Jugoslaviji i Srbiji kojom se Mira Alečković proglašava Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti, 1969. godine. Povelja se nalazi u muzeju Mire Alečković u Beogradu (Bul.Kralja Aleksandra 17). Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 1984. godine Orden „Vitez Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Šarla De Gola 1969. godine, predao Andre Malro 1971, a potpisao lično admiral Kabanije. Orden „Oficir Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Fransoa Miterana Velika zlatna medalja „Car Dušan”, primljene u Gračanici, sa obrazloženjem „za prisustvo pesnikinje i njene poezije, kao i humanitarne misije decenijama u svim mestima Kosova i Metohije”. Orden Oficir umetnosti i literature, od Francuskog Ministarstva kulture. [v] Orden „Veliki senegalski Lav”, dobijenim od prijatelja pesnika i predsednika Leopolda Sedara Sengora Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“, 1950. godine Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“, 1953. godine Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu, 1964. godine Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji, 1965. godine Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece), 1966. godine „Partizanski kurir” za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe „Zlatna medalja Pistoje” (Firenca, Italija) Oktobarska nagrada grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo, Jedna ulica u Surčinu danas nosi ime Mire Alečković Tvrdi povez, format: 17x21 cm, 114 strana, ilustrovano, cirilica. Korice odlicne, kao na slikama. Unutra odlicna. Posveta i potpis AUTORKE na trecem listu!!! 03.10.2022. ktj-46

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ludwig Renn (rođen kao Arnold Friedrich Vieth von Golßenau; 22. travnja 1889. - 21. srpnja 1979.) bio je njemački pisac. Rođen kao saski plemić, kasnije je postao predani komunist i živio je u Istočnom Berlinu.[1] Mladost i Prvi svjetski rat Ludwig Renn bilo je pretpostavljeno ime Arnolda Friedricha Vietha von Golßenaua koji je rođen u plemićkoj saskoj obitelji čije je obiteljsko sjedište bilo u Golßenu (Niederlausitz). Ime Ludwig Renn usvojio je 1930., nakon što je postao komunist, odrekao se plemićke titule i uzeo ime junaka svog prvog uspješnog romana, Krieg (1928). Njegova majka, Bertha, djevojačkog prezimena Raspe (1867. – 1949.), bila je kći moskovskog apotekara, dok je njegov otac, Carl Johann Vieth von Golßenau (1856. – 1938.), bio učitelj matematike i fizike na Kraljevskom dvoru Saske u Dresden. Preko njega je Ludwig Renn upoznao prijestolonasljednika Saske, princa Friedricha Augusta Georga von Sachsena (1865. – 1932.), kasnijeg kralja Friedricha Augusta III., koji je bio predodređen da bude posljednji kralj Saske nakon revolucije 1918..[2] Od 1911. Renn je služio kao časnik u prestižnoj saksonskoj gardijskoj pukovniji, gdje je služio pod svojim prijateljem princom Friedrichom Augustom. Od 1914. do 1918. borio se u Prvom svjetskom ratu kao zapovjednik čete i zapovjednik bataljuna na Zapadnom bojištu. Njegova prva knjiga, Krieg (Rat), koja se pojavila 1928. donijela mu je veliko priznanje. Nakon rata bio je kapetan u Dresdenskoj sigurnosnoj policiji, paravojnoj postrojbi osnovanoj tijekom Weimarske Republike.[3] Godine 1920. tijekom Kappovog puča, Renn je odbio otvoriti vatru na radnike koji su štrajkali i nedugo nakon toga napustio je policijsku službu. To je opisano u romanu Nachkrieg (1930.), ali je potvrđeno kao činjenica u nekim izvorima.[4] Studije i putovanja Od 1920. do 1923. Renn je studirao pravo, ekonomiju, povijest umjetnosti i rusku filologiju u Göttingenu i Münchenu. Godine 1923. radio je kao trgovac umjetninama u Dresdenu u vrijeme hiperinflacije. Tijekom 1925. i 1926. Renn je pješice krenuo na putovanje Europom i Bliskim istokom. Godine 1927. nastavio je studij arheologije, povijesti umjetnosti i kineske povijesti u Beču, vraćajući se u Njemačku iste godine kako bi držao predavanja radnicima o povijesti Kine i Rusije na Volkshochschule Zwickau.[2] U Beču 1927. svjedočio je desecima socijalističkih prosvjednika koje je policija napala i ubila, nakon čega su se okrenuli ulijevo i konačno komunizmu.[5] Renn kao komunistički pisac i vojnik u Španjolskoj Godine 1928., godine u kojoj je objavio Krieg, Renn je postao član njemačke komunističke partije, što je korak koji odražava roman Nachkrieg (1930.).[1] Iste godine pridružio se Roter Frontkämpferbund (`Savez boraca Crvene fronte`) i od 1928. do 1932. bio je sekretar Saveza proletersko-revolucionarnih pisaca u Berlinu (BPRS). Renn je bio urednik komunističkog časopisa, Linkskurve i časopisa komunističke vojne policije, Aufbruch.[2] Njegov rad za BPRS doveo ga je u bliski kontakt s, između ostalih, Annom Seghers i Johannesom R. Becherom. [6] Rennova sve veća privrženost komunizmu dovela ga je do putovanja u SSSR 1929. i 1930. Renn se sve više našao na udaru nacionalsocijalista i odlučio se odreći svoje plemićke titule 1930., uzevši ime protagonista svog romana, Krieg: Ludwig Renn . Između 1931. i 1932. bio je predavač povijesti ratovanja i vojne teorije na Marksističkoj radničkoj školi (MASCH) u Berlinu.[2] Njegove knjige Nachkrieg (1930.) i Rußlandfahrten (1932.) učinile su ga najvažnijim njemačkim komunističkim piscem međuratnog razdoblja.[7] Godine 1933., nakon paljenja Reichstaga, doneseni su novi zakoni koji su trebali ubrzati uspon Adolfa Hitlera na vlast, što je dovelo do zajedničkog uhićenja Renna, Carla von Ossietzkog i Ernsta Torglera u siječnju 1934. Renn je osuđen na 30 mjeseci zatvora, odsluživši 18 mjeseci.[5] Ludwig Renn (desno), časnik Međunarodne brigade, s nizozemskim redateljem Jorisom Ivensom i Ernestom Hemingwayem (u sredini). 1937. godine Nakon što je pušten u kolovozu 1935., otputovao je u Španjolsku gdje se u srpnju 1936. pridružio Internacionalnim brigadama u potpori španjolskoj republikanskoj stvari, postavši načelnik stožera potpukovnika Hansa Kahlea u XI. Internacionalnoj brigadi i 35. diviziji.[8] [9] Bio je u Madridu u studenom 1936. i pisao knjižice za obuku za vojno zapovjedništvo dok je grad postajao sve ugroženiji. Claud Cockburn, britanski komunistički novinar, po nalogu vlade i njihovih ruskih savjetnika, otjerao ga je iz grada u Cuencu.[10] U studenom 1936. postao je vođa bataljuna Thälmann XII. internacionalne brigade [11], boreći se u bitci za Guadalajaru u ožujku 1937. [12] i zatim u bitci za Brunete.[13] U srpnju 1937. prisustvovao je Drugom međunarodnom kongresu pisaca, čija je svrha bila rasprava o stavu intelektualaca prema ratu, održanom u Valenciji, Barceloni i Madridu, a na kojem su sudjelovali mnogi pisci, uključujući Andréa Malrauxa, Ernesta Hemingway, Stephen Spender i Pablo Neruda.[14] U kolovozu 1937. poslan je na prorepublikansku propagandnu turneju u Sjedinjene Države.[15] Tijekom službe u Španjolskoj provodio je vrijeme s Ernestom Hemingwayem. Napisao je prikaz svog vremena u svom djelu Der Spanische Krieg (1955.), ali nije mogao imenovati Hemingwaya, nazivajući ga samo `Amerikancem`, zbog ideološke osude Hemingwayeva djela u DDR-u u to vrijeme. [16] Izgnanstvo i povratak u Njemačku Nakon poraza španjolskih republikanaca, Renn je pobjegao u Francusku[17], a zatim otputovao u egzil u Meksiko, gdje je ostao od 1939. do 1947. i služio kao predsjednik pokreta Slobodna Njemačka (Freies Deutschland).[2] Tijekom tog vremena promicao je korištenje internacionalističkog jezika esperanta, a arhiv Ludwiga Renna na Umjetničkoj akademiji u Berlinu čuva nekoliko njegovih prijevoda na esperanto sa stranih jezika.[18] Godine 1947. vratio se u Njemačku, ponovno se nastanivši u Dresdenu, koji je u to vrijeme bio u sovjetskoj okupacijskoj zoni, a od 1949. dio DDR-a. Ovdje je bio direktor Kulturwissenschaftliches Instituta i držao je katedru za antropologiju na Tehničkom sveučilištu u Dresdenu od 1947. do 1951. [1]. Od 1952. Renn je živio u Istočnom Berlinu, gdje je bio slobodni pisac i član Njemačke akademije umjetnosti. Radio je i kao španjolsko-njemački prevoditelj.[2] Važnost Renn je bio jedan od utemeljitelja proletersko-revolucionarne književnosti u Njemačkoj. Njegovo najvažnije postignuće leži u njegovim romanima, koji su uglavnom bili autobiografske prirode, a služili su dokumentiranju turbulentnih vremena u kojima je živio.[2] Roman Krieg doživio je međunarodni uspjeh. Ovdje je Renn bio među prvima koji je za običnog vojnika prikazao surovu stvarnost života na zapadnoj bojišnici. Iako je protagonist bio običan vojnik, a Renn zapravo časnik, veći dio romana odražava autobiografske brige. Njegov nastavak, Nachkrieg (1930.) prikazuje isti lik koji živi u poslijeratnom razdoblju intenzivnih političkih sukoba i raste u socijalističkim uvjerenjima.[2] Renn je pisao izravno o vlastitom životu u djelu Adel im Untergang (Meksiko 1947., Berlin 1947.), kao i drugim djelima u sljedećim desetljećima. Njegovo posljednje djelo, objavljeno posthumno 1980., bila je autobiografija (Anstöße in meinem Leben). Osim romana, putopisa i memoara, Renn je pisao i maštovita djela za djecu i mlade.[2] Privatni život Grob Ludwiga Renna u Berlinu Po povratku iz egzila u Meksiku 1947. Renn se najprije nastanio u Dresdenu sa svojim partnerom Maxom Hungerom (1901.–1973.). Godine 1949. pridružio im se Hans Pierschel (1922. – 1994.), a trojica su se 1952. preselila u Berlin-Kaulsdorf gdje su živjeli zajedno do kraja života. Nakon Rennove smrti, kremiran je i odlikovan Ehrengrabom na berlinskom groblju Friedrichsfelde. Hunger i Pierschel su pokopani s Renn u istom grobu.

ERIH MARIJA REMARK POVRATAK Tvrdi povez Žutilo knjižnog bloka i tačkaste fleke Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка. Биографија Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача. Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године. Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард. Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота. Рани живот Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3] Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио Све тихо на Западном фронту у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8] Војна служба Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињерски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске. После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9] Књижевна каријера Ремарк је своје прве покушаје писања направио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10] По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио Све тихо на Западном фронту, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4] Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи. Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12] Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов следећи роман, Три друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Флотсам (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, или Љуби ближњег свог), први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier`s 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13] Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15] У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16] Лични живот Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961. Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975. Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24] Романи Уточиште машта (Die Traumbude), 1920. Гем (Gam), 1924. На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929. Повратак (Der Weg zurück), 1931. Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936. Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941. Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946. Искра живота (Der Funke Leben), 1952. Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956. Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963. Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971. Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

ERIH MARIJA REMARK LJUBI BLIŽNJEG SVOG Tvrdi povez Žutilo knjižnog bloka i tačkaste fleke Ерих Марија Ремарк (нем. Erich Maria Remarque; Оснабрик, 22. јун 1898 — Локарно, 25. септембар 1970) је био псеудоним немачког књижевника Ериха Паула Ремарка. Биографија Ерих Паул Ремарк (нем. Erich Paul Remark) је рођен у Оснабрику у радничкој породици католичке вероисповести. Са 18 година одлази на фронт у Првом светском рату где је убрзо и рањен. После рата мења презиме „Remark“ у „Remarque“ које је било и првобитно презиме његове породице све док га није променио Рермарков деда. Да би преживео, радио је многе послове, укључујући и посао библиотекара, пословног човека, учитеља, новинара и издавача. Године 1929. Ремарк објављује роман „На западу ништа ново“ (Im Westen nichts Neues) под именом Ерих Марија Ремарк (средње име је променио у знак сећања на мајку). У роману се описује суровост рата посматрана из перспективе деветнаестогодишњег војника. Ремаркова популарност нагло почиње да расте а у он у својим следећим делима најчешће описује ратне и поратне године. Године 1933. нацистички режим забрањује и спаљује Ремаркове књиге и покреће пропагандну кампању тврдећи да Ремарк вуче порекло од француских Јевреја и да је презиме Ремарк у ствари „Крамер“ читано уназад. Упркос томе што никад није доказана, ова информација се појављује и у неким новијим Ремарковим биографијама. Ремарк се 1931. преселио у Швајцарску а 1939. емигрирао је у САД са својом првом женом, Илсом Жан Замбуи да би 1947. Ремаркови постали пуноправни грађани САД. Пар се враћа у Швајцарску 1948. године, потом се разводе, а Ремарк се 1958. жени са холивудском глумицом Полет Годард. Ерих Марија Ремарк је умро 1970. године у 72. години живота. Рани живот Ремарк је рођен 22. јуна 1898. као Ерих Пол Ремарк, у породици Петера Франца Ремарка и Ане Марије (девојачки Шталкнехт), радничке римокатоличке породице у Оснабрику.[1] Никада није био близак са оцем књиговезцем, али је био близак са мајком и почео је да користи средње име Марија после Првог светског рата у њену част.[2] Ремарк је био треће од четворо деце Петра и Ане. Његова браћа и сестре били су његова старија сестра Ерна, старији брат Теодор Артур (који је умро са пет или шест година) и млађа сестра Елфрид.[3] Његово презиме је промењено у Remarque када је објавио Све тихо на Западном фронту у част својих француских предака и да би се одвојио од свог ранијег романа Die Traumbude.[4] Његов деда је променио правопис из Remarque у Remark.[5] Истраживање Ремарковог пријатеља из детињства и с којим се дружио целог живота Ханс-Герда Раба доказало је да је Ремарк заправо имао француске претке – његов прадеда Јохан Адам Ремарк, који је рођен 1789. године, потиче из француске породице у Ахену.[6] Ово је у супротности са неистином – коју је овековечила нацистичка пропаганда – да је његово право презиме било Крамер („Ремарк“ написано уназад) и да је био Јевреј.[7][8] Војна служба Током Првог светског рата, Ремарк је регрутован у Царску немачку војску са 18 година. Дана 12. јуна 1917, пребачен је на Западни фронт, Другу чету резерве, теренског складишта 2. гардијске резервне дивизије у Хем-Ленглету. Дана 26. јуна 1917, постављен је у 15. резервни пешадијски пук, 2. чету, инжињерски вод Бете, и борио се у рововима између Торхута и Хоутулста. Дана 31. јула 1917, рањен је гелером гранате у леву ногу, десну руку и врат, а након медицинске евакуације са терена враћен је у војну болницу у Немачкој где је провео остатак рата опорављајући се од задобијених рана, пре него што је демобилисан из војске. После рата наставио је са учитељским усавршавањем и радио је од 1. августа 1919. као учитељ основне школе у Лохну, у то време у округу Линген, сада у округу Бентајм. Од маја 1920. радио је у Клајн Берсену у некадашњем округу Химлинг, сада Емсланд, а од августа 1920. у Нахну, који је од 1972. у саставу Оснабрика. Дана 20. новембра 1920. поднео је захтев за одсуство са наставе. Ремарк је у овој фази свог живота радио на више различитих послова, укључујући библиотекар, бизнисмен, новинар и уредник. Његов први плаћени посао писања био је као технички писац за компанију Continental Rubber Company, немачког произвођача гума.[9] Књижевна каријера Ремарк је своје прве покушаје писања направио са 16 година. Међу њима су били есеји, песме и почеци романа који је касније завршен и објављен 1920. као Соба из снова (Die Traumbude). Између 1923. и 1926. такође је написао сценарио за серију стрипова Der Contibuben, које је нацртао Херман Шуц, објављену у часопису Echo Continental, публикацији компаније за гуму Continental AG.[10] По повратку из рата, ратни злочини заједно са мајчином смрћу изазвали су код њега велику психичку трауму и тугу. У каснијим годинама као професионални писац, почео је да користи „Марија“ као своје средње име уместо „Паул“, у знак сећања на своју мајку.[3] Када је објавио Све тихо на Западном фронту, његово презиме је враћено на ранији правопис – од Remark до Remarque – да би се дистанцирао од свог романа Die Traumbude.[4] Дана 10. маја 1933. године, на иницијативу нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса, Ремарково писање је јавно проглашено „непатриотским“ и забрањено у Немачкој. Примерци његових дела су уклоњени из свих библиотека и забрањена је продаја или објављивање било где у земљи. Немачка је брзо тонула у тоталитарно друштво, што је довело до масовних хапшења елемената становништва које нови владајући поредак није одобравао. Ремарк је напустио Немачку да би живео у својој вили у Швајцарској. Ремарково француско порекло као и његову католичку веру такође су јавно напали нацисти. Они су наставили да осуђују његове списе у његовом одсуству, проглашавајући да свако ко би променио правопис свог имена са немачког „Remark“ у француски „Remarque“ не може бити прави Немац. Нацисти су даље изнели лажну тврдњу да Ремарк није био у активној служби током Првог светског рата. Године 1938, Ремарку је одузето немачко држављанство. Године 1939, он и његова бивша жена су се поново венчали да би спречили њену репатријацију у Немачку. Непосредно пре избијања Другог светског рата у Европи, из Порто Ронка, Швајцарска, отишли су у Сједињене Државе.[11] Постали су натурализовани држављани Сједињених Држава 1947. године.[12] Ремарк је наставио да пише о немачком искуству после Првог светског рата. Његов следећи роман, Три друга (Drei Kameraden), обухвата године Вајмарске републике, од хиперинфлације 1923. до краја деценије. Његов четврти роман, Флотсам (на немачком под називом Liebe deinen Nächsten, или Љуби ближњег свог), први пут се појавио у серијској верзији у енглеском преводу у часопису Collier`s 1939. Провео је још годину дана ревидирајући текст за његову књигу објављену 1941. године, на енглеском и немачком. Његово следеће дело, роман Тријумфална капија, први пут је објављен 1945. године на енглеском, а следеће године на немачком као Arc de Triomphe. То је био још један инстант бестселер, достигавши је светску продају од скоро пет милиона. Његов последњи роман је био Сенке у рају. Написао га је док је живео на локацији 320 Ист 57. улица у Њујорку. Та стамбена зграда је „играла истакнуту улогу у његовом роману“.[13] Године 1943, нацисти су ухапсили његову најмлађу сестру, Елфрид Шолц која је са мужем и двоје деце остала у Немачкој. После суђења у озлоглашеном Volksgerichtshof (Хитлеров вануставни „народни суд”), проглашена је кривом за „подривање морала” јер је изјавила да сматра да је рат изгубљен. Председник суда Роланд Фрајслер је изјавио: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Ваш брат је, нажалост, ван нашег домашаја – ви нам, међутим, нећете побећи“). Шолцова је обезглављена 16. децембра 1943. године.[14] Ремарк је касније рекао да је његова сестра била укључена у активности отпора против нациста.[15] У егзилу, Ремарк није знао за судбину своје сестре Елфриде све до после рата. Њој ће посветити свој роман Искра живота (Der Funke Leben) из 1952. године. Посвета је изостављена у немачкој верзији књиге, наводно зато што су га неки Немци још увек сматрали издајником.[16] Лични живот Ремарк и Полет Годард у Ронку, Швајцарска, 1961. Ремарков први брак је био са глумицом Илсе Јута Замбона 1925. године.[17] Брак је био буран и неверан са обе стране. Ремарк и Замбона су се развели 1930. године, али су 1933. заједно побегли у Швајцарску.[18] Године 1938. су се поново венчали, како би спречили њен повратак у Немачку, а 1939. су емигрирали у Сједињене Државе где су обоје постали натурализовани држављани 1947. године.[19] Поново су се развели 20. маја 1957, овог пута заувек. Илсе Ремарк је умрла 25. јуна 1975. Током 1930-их, Ремарк је имао везе са аустријском глумицом Хеди Ламар, мексичком глумицом Долорес дел Рио[20] и немачком глумицом Марлен Дитрих.[21] Афера са Дитриховом почела је у септембру 1937. када су се срели на Лиду док су били у Венецији на филмском фестивалу и трајала најмање до 1940. одржавана углавном путем писама и телефонских позива. Избор њихових писама објављен је 2003. у књизи „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Реци ми да ме волиш“),[22][23] и затим у представи Пума из 2011. године.[24] Романи Уточиште машта (Die Traumbude), 1920. Гем (Gam), 1924. На западу ништа ново (Im Westen nichts Neues), 1929. Повратак (Der Weg zurück), 1931. Три ратна друга (Drei Kameraden), 1936. Љуби ближњег свог (Liebe deinen Nächsten), 1941. Тријумфална капија (Arc de Triomphe), 1946. Искра живота (Der Funke Leben), 1952. Време за живот и време за смрт (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Црни обелиск (Der schwarze Obelisk), 1956. Небо не зна за миљенике (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Ноћ у Лисабону (Die Nacht von Lissabon), 1963. Сенка у рају (Schatten im Paradies), издато после његове смрти, 1971. Његове књиге су преведене на чак 58 језика.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Stubovi kulture, 1997. Biblioteka Minut, knjiga 28. Četvrto izdanje. Ninova nagrada 1996. Jedan od najboljih naših savremenih romana. Mamac je roman o majci, toj pouzdanoj sili koja je bila stub piščeve porodice, nenametljivoj, a ipak duboko utkanoj u sve pore njegovog života. Suočavana s tragičnim gubicima, pod udarom istorijskih zbivanja koja su težila da je unište, ona je uspevala u onome što pisac nikada nije savladao – da živi život, otvorenih očiju dočekujući ono što joj on donosi. U gustom tkanju naracije pripoveda se upečatljiva priča o porodici, tragediji i gubitku, i istorijskom usudu našeg podneblja. Roman je nagrađen Ninovom nagradom, doživeo je više izdanja i preveden je na šesnaest jezika. David Albahari (Peć, 15. mart 1948) srpski je pisac i akademik. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Takođe je i prevodilac sa engleskog jezika.[1] Biografija Rođen je u porodici jevrejskog porekla. David Albahari je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine..[2] David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[3] Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski... Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[4] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi živi od 1994. godine, a po penzionisanju namerava da se preseli u Zemun, šeta uz Dunav i igra šah.[5] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[6] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[7] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[8] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[9] Romani | Novels DANAS JE SREDA (Today is Wednesday), Čarobna knjiga, Beograd, 2017. ŽIVOTINJSKO CARSTVO (Animal Kingdom), Čarobna knjiga, Beograd, 2014. KONTROLNI PUNKT (Checkpoint), Stubovi kulture, Beograd, 2011. ĆERKA (Daughter). Stubovi kulture, Beograd, 2010. BRAT (Brother) Stubovi kulture, Beograd, 2008. LUDVIG Stubovi kulture, Beograd, 2007. PIJAVICE (Leeches) Stubovi kulture, Beograd, 2005. MARKE (Stamps) Zepter, Beograd, 2006. (Za mlade/ For teenagers) SVETSKI PUTNIK (Globetrotter) Stubovi kulture, Beograd, 2001. GEC I MAJER (Goetz and Meyer) Stubovi kulture, Beograd, 1998. MRAK (Darkness) Narodna knjiga, Beograd, 1997. MAMAC (Bait) Stubovi kulture, Beograd, 1996. Narodna knjiga, Beograd, 1997. SNEŽNI ČOVEK (Man of snow) Stubovi kulture, Beograd, 1995. Narodna knjiga, Beograd, 1997. Rad, Beograd, 2000. KRATKA KNJIGA (Short book) Stubovi kulture, Beograd, 1993. Narodna knjiga, Beograd, 1997. CINK (Tsing) Filip Višnjić, Beograd, 1988. Dereta, Beograd, 1995. Narodna knjiga, Beograd, 1997. Stubovi kulture, Beograd, 2004. SUDIJA DIMITRIJEVIĆ (Judge Dimitrijevic) Matica srpska, Novi Sad, 1978. (Novel) Narodna knjiga, Beograd, 1997. Top Priče | Stories 21 priča o sreći, Kulturtreger, Multimedijalni Institut, Zagreb, 2017. Nove male priče, Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, Zrenjanin, 2016. PROPUŠTENA PRILIKA (Missed opportunity)Arhipelag, Beograd, 2013. MALE PRIČE (Small stories)Čarobna knjiga, Beograd, 2013. KRAVA JE USAMLJENA ŽIVOTINJA (Cow is a Lonely Animal)Čarobna knjiga, Beograd, 2013. U POTRAZI ZA FIGURAMA, zEtna, Senta, 2012. NEMA PESMA - IZABRANE PRIČE (Mute Song - Selected Stories) Beograd, Stubovi kulture, 2009. SVAKE NOĆI U DRUGOM GRADU (Every night in another city) Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. SENKE (Shadows) Stubovi kulture, Beograd, 2006. DRUGI JEZIK (Second language) Stubovi kulture, Beograd, 2003. NAJLEPŠE PRIČE (The best stories) Prosveta, Beograd, 2001. NEOBIČNE PRIČE (Unusual stories) Stubovi kulture, Beograd, 1999. IZABRANE PRIČE (Selected stories) Stubovi kulture, Beograd, 1994. PELERINA (Cloak) KOS, Beograd, 1993. Narodna knjiga, Beograd, 1997. JEDNOSTAVNOST (Simplicity) Rad, Beograd, 1988. Narodna knjiga, Beograd, 1997. FRAS U ŠUPI (Shock in the shed) Rad, Beograd, 1984. Narodna knjiga, Beograd, 1997. OPIS SMRTI (Description of death) Rad, Beograd, 1982. Narodna knjiga, Beograd, 1997. SKZ, Beograd, 2004. OBIČNE PRIČE (Ordinary stories) ICS, Beograd, 1978. PORODIČNO VREME (Family time) Matica srpska, Novi Sad, 1973. Narodna knjiga, Beograd, 1997. Top Eseji | Essays PROZA O PROZI: Fragmenti o kratkoj priči, Gradska biblioteka `Karlo Bijelički, Sombor, 2017. KNJIGA O MUZICI (Book of Music) - u saranji sa Žarkom Radakovićem, Stubovi kulture, Beograd, 2010. PAMTIVEK (Eternal memories), Stubovi kulture, Beograd, 2010. LJUDI, GRADOVI I ŠTOŠTA DRUGO (People, towns and much more), Dnevnik, Novi Sad, 2011. SVAŠTARA O TRAVI, Gradac, Čačak, 2008. DIJASPORA I DRUGE STVARI (Diaspora and other things) Akademska knjiga, Novi Sad, 2008. TERET (Burden) Forum pisaca, Beograd, 2004. PREPISIVANJE SVETA (Rewriting the world) KOV, Vršac, 1997. Top Drame Tri drame. Zepter, Beograd, 2013. Top Za decu | For children NI DANA BEZ ČUDA (Not a day without a miracle), Povelja, Kraljevo, 2010. EMA I JEŽ KOJI NESTAJE (Ema and the Disappearing Hedgehog) Zepter, Beograd, 2008.

U dobrom stanju! Zastitni omotac malo pohaban, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Rainer Maria Rilke (Prag, 4. decembar 1875. - Valmont, Švicarska, 29. decembar 1926.) je bio austrijski pjesnik. Studirao je historiju umjetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Münchenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i sjetna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prijelomu, svjetova između Istoka i Zapada i posebne mješavine slavenskog i germanskog. Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog. Djela `Soneti Orfeju` (1923) `Nove pjesme` `Knjiga slika` (1902) Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Knjaževac Plato, 2006. Prevod Hana Ćopić Jednom pročitana, praktično nova. Samo prednja korica blago previjena po sredini (vidi se na slici). Saturnovi prstenovi je možda najznačajnije delo proslavljenog nemačkog pisca V. G. Zebalda, objavljeno 1995. godine. Ni roman, ni putopis, ovo delo napisano je kao ispovest neimenovanog pripovedača sa njegovih šetnji po Safolku. Nastojeći u prvoj meri da opiše mesta koja posećuje i ljude koje sreće, autor tokom ovih narativnih šetnji razmišlja o nekim važnim poglavljima istorije i kulture i o temema iz književnosti. Zebald je pisac koji magijskom veštinom i odmerenim esejističkim uvidima spaja romaneskno pripovedanje sa putopisnom prozom, unoseći u nju elemente autobiografije, mita, istorisjkih zapisa, političkih razmišljanja. Uz to, svet Saturnovih prstenova ne iskazuje se samo rečima, već fotografije i crteži čine njegov sastavni deo. Čitanje Zebalda predstavlja prvorazredni doživljaj zaranjanja u najbolju moguću prozu celokupne evropske književnosti 20. veka. Vinfrid Georg Zebald (nem. Winfried Georg Sebald; Vertah, 18. maj 1944 — Norfok, 14. decembar 2001) bio je nemački pesnik, romanopisac, esejista i profesor književnosti poznat po svojim romanima: Vrtoglavica (1990), Iseljenici (1992), Saturnovi prstenovi (1995) i Austerlic (2001). Smatra se jednim od najvažnijih svetskih pisaca sa kraja dvadesetog veka i na početku dvadeset prvog veka. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada, među kojima su najznačajnije: Eduard Merike, Hajnrih Bel, Hajnrih Hajne, Jozef Brajtbah i Nagrada američke kritike. Predviđali su mu i Nobelovu nagradu za književnost, ali je nije dočekao jer je stradao u saobraćajnoj nesreći u pedeset sedmoj godini života.[1] Svoju karijeru je započenjo objavljjući poeziju, ali je slavu stekao pišući hipnotičku i zasenjujuću prozu. Njegovi romani se čitaju kao zamršeni putopisi sa mnogobrojnim digresijama utemljeni na impresionističkom sećanju i asocijativnosti. U same knjige su često uključene i fotografije. Likovi u Zebaldovom stvaralaštvu su pretežno melanholici i izgnaninci čiji je životni ton određen teško izrazivim osećanjem nepripadnosti ovom svetu.[2] Zebaldovo stvaralaštvo se velikim delom temelji na temi sećanja i zaboravljanja (bilo ličnog ili kolektivnog). Istrajno je ispitivao ulogu pamćenja i skriveno prisustvo prošlih događaja, kao i raznovrsne načine na koji se oni nahode u temeljima ljudskog života.[3] U jednom od svojih poslednjih intervjua na pitanje novinara da li književnost igra posebnu ulogu u sećanju odgovorio je: Moralna suština književnosti tiče se upravo čitavog tog pitanja sećanja. Čini mi se da je jasno da oni koji nemaju sećanje imaju daleko veću šansu da vode srećne živote. No to je nešto od čega se nikako ne može pobeći: naš psihološki sklop je takav da težimo osvrtanju za sobom. Sećanje će se, čak i ukoliko ga i potisnemo, vratiti i oblikovaće nam život. Bez sećanja ne bi bilo nikakvog pisanja.[4] Do 2015. na srpski jezik su prevedeni romani Saturnovi krugovi (Plato. 2006), Austerlic (Paideia 2009) i Iseljenici (Paideia, 2002) Biografija Detinjstvo i mladost Vinfrid Georg Zebald rođen je 18. maja 1944. kao sin Georga i Roze Zebald na jugu Nemačke u Vertahu, koji se pojavljuje pod oznakom „V” u poslednjem poglavlju romana Vrtoglavica. U ovom tihom alpskom katoličkom selu imao je mirno detinjstvo. Njegov otac je bio vojno lice i služio je kao vojnik Rajhsvera od 1929, a zatim kao vojnik Vermahta tokom Drugog svetskog rata. Nakon poraza kao vojnik nacističke Nemačke ostao je u zarobljeništvu do 1947.[5] Kada se vratio kući, Georg Zebald je morao da traži posao u sredinama koje su bile više ekonomski razvijene od Vertaha, da bi se u trenutku kada je nemačka vojska ponovo uspostavljena 1954, ponovo našao u njoj, što je dovelo do novih dugih rastanka od porodice. Iz ovih razloga budućeg pisca je mahom vaspitavao njegov deda Jozef Engelhofer.[6] Zebald je u periodu od 1954. do 1963. pohađao školu u Imenštatu im Algoju i Oberstdorfu. Tokom školskog časa u Oberstdorfu se po prvi put susreo sa slikama i filmovima koncentaracionih logora.[7] Tema Holokausta i posleratne Nemačke će kasnije igrati vrlo važnu ulogu u Zebaldovom književnom stvaralaštvu. Studirao je nemačku književnost na Frajburškom univerzitetu u frankofonom delu Švajcarske. Pošto je je bio nezadovoljan nemačkim univerzitetskim životom, sa prenatrpanim slušaonicama i kadrovima zaostalim iz perioda Trećeg rajha, kao i ćutanjem o stravičnim zločinima koje je njegova domovina učinila, studije u frankofonoj Švajcarskoj je doživeo kao intelektualno i kulturno oslobođenje, što je ujedno bio i početak njegove posvećenosti francuskoj književnosti.[8] Diplomirao je 1966, a 1967. se oženio Austrijankom Utom sa kojom je dobio ćerku.[7]. Nakon Frajburga Zebald je prihvatio posao lektora na Mančesterskom univerzitetu u Engleskoj. Magistrirao je 1968, a zatim se vratio u Švajcarsku gde je predavao u osnovnoj školi u Sankt Galenu. Sledeće godine preselio se u Veliku Britaniju, gde je počeo da predaje nemačku i evropsku književnost na univerzitetu u Noriču. Na ovoj poziciji će ostati do svoje smrti, sa izuzetkom od jedne godine tokom 1975–1976, koju je proveo u Hamburgu. Pošto je Zebald veći deo svog života proveo van rodne zemlje, tema izgnanstva postala je centralna u njegovom stvaralaštvu. Još uvek se malo zna o Zebaldovom životu jer je tokom karijere napravio vakuum oko svoje ličnosti.[9] Početak književne karijere Stendal i Franc Kafka su junaci njegovog romana Vrtoglavica Iako je proživeo veći deo svog života u Ujedinjenom Kraljevstvu, Zebald je svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Na književnoj sceni pojavio se zbirkom pesmama Posle prirode (Nach der Natur: Ein Elementargedicht) (1989), za koju je nagrađen nagradom Fedor Malkov 1991. U pitanju je zbirka od tri pesnička ciklusa. Prvi predstavlja scene iz života šesnaestovekovnog umetnika Matijasa Grinevalda, drugi život istraživača Georga Vilhelma Štelera, dok je treći oblikovan autobiografski. Sva tri tematizuju čovekov odnos prema prirodi i vezu između prirode i umetnosti.[8] Zbirka nije privukla širu čitalačku publiku, prvenstveno jer su istorijski slojevi izgledali previše udaljeni od savremenih briga, dok je autobiografski deo doživljavan kao oblik poetizovanog sećanja. Sa druge strane, pojedinci su u Zebaldu prepoznali originalnost, te je stekao zaštitnike u vidu dvojice uglednih književnika: Kristofa Ransmajera i Hansa Magnusa Encensbergera.[8] Zebald je 1990. objavio svoj prvi roman Vrtoglavica (Schwindel). Knjiga se sastoji iz četiri dela. Prvi deo tematizuje umetničko buđenje devetnaestovekovog francuskog pisca Stendala, drugi putovanje naratora u Italiju, treći Kafkino putovanje u Italiju, dok četvrti naratorov povratak u rodni grad na jugu Nemačke. Drugi i četvrti segment su utemeljeni na piščevom životu. Iseljenici i Saturnovi prstenovi Dve godine nakon izlaska Zebaldovog prvog romana, odnosno 1992, izašli su Iseljenici (Die Ausgewanderten). Književna kritika je dočekala roman sa velikim entuzijazmom. Kritičar Urlik Baron ga je nazvao jednim od najvećih i najdirljivijih dostignuća savremene nemačke književnosti.[10] Nekoliko godina kasnije pojavili su se i prvi prevodi ovog romana koji su dočekani s istim oduševljenjem. Prikazi savremene proze (The Review of Contemporary Fiction) su Iseljenike opisali kao jednim od najboljih romana nakon Drugog svetskog rata,[11] dok ga je Suzan Zontag ocenila kao izuzetnu novu formu književnosti. Ovaj roman najviše od svih odgovara terminu dokumentarna proza kojim se često opisuju Zebaldovi romani. Kao i Vrtoglavica i Iseljenici su sastavljeni iz četiri dela u kojima se predstavlja biografija nekoliko ljudi koje je Zebald poznavao, uglavnom Jevreja koji su živeli u izgnanstvu zbog svoje nacionalnosti. Zebaldov treći roman Saturnovi prstenovi (Die Ringe des Saturn: eine englische Wallfahrt) izašli su 1995. Iako je roman takođe dobio pohvalu od kritičara, književna recepcija u Nemačkoj u početku nije bila u potpunosti pozitivna, te je u časopisu Die Zeit izašla negativna recenzija. Suzan Zontag ga je u svom eseju svrstala u najviše domete književnosti.[12] Saturnove prstenove je teže opisati nego prethodna dva romana, s obzirom da se sastoji od deset poglavlja ispripovedanih složenom narativnom tehnikom među kojim postoji niz isprepletenih istorijskih veza i asocijacija. Sledeće dve knjige koje je objavio, bile su esejističke. Zbirka eseja o Gotfridu Keleru, Peteru Hebelu, Robertu Valzeru, Eduardu Merikeu i drugim piscima pojavila se 1998. pod naslovom Prenoćišta u seoskoj kući (Logis in einem Landhaus). Sledeće godine izlazi knjiga Vazdušni rat i književnost (Luftkrieg und Literatur) koja se sastoji iz dva eseja. Prvi pokreće pitanje masovnih bombardovanja Nemačke u poslednjim godinama Drugog svetskog rata i zašto je izostalo predstavljanje ovih bombardovanja u književnosti, dok je drugi esej o nemačkom književniku Alfredu Andrešu. Austerlic i smrt Četvrti i ujedno poslednji Zebaldov roman Austerlic (Austerlitz) izašao je 2001. U njemu se pripoveda o pojedincu koji mora da rekonstruiše svoje zaboravljeno poreklo ne bi li utemeljio svoj identitet. Neposredno nakon izlaska romana Zebald je poginuo u saobraćajnoj nesreći 14. decembra 2001. u svojoj pedeset sedmoj godini. Sa njim se u automobilu nalazila i ćerka Ana koja je preživela udes. Uzrok nesreće je bio srčani udar.[13] Odabrana dela Posle prirode (Nach der Natur. Ein Elementargedicht, 1988) Vrtoglavica (Schwindel, 1990) Iseljenici (Die Ausgewanderten, 1992) Saturnovi prstenovi (Die Ringe des Saturn, 1995) Prenoćišta u seoskoj kući (Logis in einem Landhaus, 1998) Vazdušni rat i književnost (Luftkrieg und Literatur, 1999) Austerlic (Austerlitz, 2001) Reference Nigel Reynolds:Car crash kills author tipped for Nobel Prize, The Telegraph, 17. 12. 2001. (Pristupljeno . Septembar 2015) Kuci & maj—jun 2011, str. 170. Vis-Gulani & maj—jun 2011, str. 216. Maya Jaggi:The last word, The Guardian, 21. 12 2001. (10. septembra 2015) McCulloh 2003, str. XV. Walder 2010, str. 99. Sutherland 2011, str. 742. McCulloh 2003, str. XVI. Sutherland 2011, str. 741. Baron & 15. 1. 1993, str. 20. Malin & proleće 1997, str. 173. Susan Sontag: On W. G. Sebald Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. januar 2016), 2000. (Pristupljeno 9. septembra 2015) Sabina Murray After Sebald, Huffington post, 9. 5 2011. (Pristupljeno: 10. septembar) Literatura Baron, Ulrich (15. 1. 1993). Dem Mäusevolk gilt heute meine Hoffnung. Merkur. McCulloh, Mark Richard (2003). Understanding W.G. Sebald. Univ of South Carolina Press. ISBN 978-1-57003-506-7. Malin, Irving (proleće 1997). W. G. Sebald. The Emigrants. Review of Contemporary Fiction. Kuci, Džon Maksvel (maj—jun 2011). V. G. Zebald, Posle prirode. Polja: mesečnik za umetnost i kulturu, god. 56, br. 489. Vis-Gulani, Sjuzan (maj—jun 2011). Iskustvo uništenja: V. G. Zebald, Vazdušni rat i književnost. Polja: mesečnik za umetnost i kulturu, god. 56, br. 489. Sutherland, John (2011). Lives of the Novelists: A History of Fiction in 294 Lives. Profile Books. ISBN 978-1-84765-343-7. Walder, Dennis (2010). Postcolonial Nostalgias: Writing, Representation and Memory. Routledge. ISBN 978-1-136-89121-2.

Književna omladina Srbije, 1981. Legendarna edicija Pegaz! Prva knjiga velikog pisca Vase Pavkovića, za koju je dobio Brankovu nagradu! Korica zasečena prvi vrhu (nejasno zašto), ostalo odlično! Retko u ponudi! Vasa Pavković (Pančevo, 3. februar 1953) srpski je književnik, književni kritičar, leksikograf i književni urednik. Biografija Njegov otac Branislav bio je stolar a majka domaćica. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pančevu, a nakon toga, 1972. godine upisao Filološki fakultet u Beogradu, koji je i završio 1976. na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Iste godine, na katedri za opštu lingvistiku i južnoslovenske jezike, upisao je postdiplomske studije koje je završio 1979. godine odbranom magistarskog rada „Rečnik poezije Milana Rakića”. Zaposlio se na Institutu za srpski jezik 1977. Jedan je od urednika Rečnika SANU. Od 2018. je u penziji i angažovan kao spoljni saradnik.[1] Njegova prva knjiga pesama Kaleidoskop objavljena je 1981. godine, a za tu knjigu dobio je i Brankovu nagradu. Vasa Pavković je objavio dvanaest pesničkih knjiga, deset zbirki priča, tri romana, devet knjiga kritika, kao i dve knjige posvećene stripu i još mnogo toga. Napisao je preko hiljadu kritika i mnoštvo priloga u periodici Srbije i Jugoslavije. Jedan je od deset osnivača Srpskog književnog društva i jedan od dvanaest pisaca koji su osnovali Balkanski književni glasnik. Bio je saradnik radio-emisije „Zvižduk” oko 15 godina, a urednik od 1999. godine do 2008. Saradnik je i regionalnog centra za talente. Bio je urednik u Narodnoj knjizi (Narodna knjiga – Alfa). Uređivao je edicije: „Antologija svetske književnosti”, „Alfa”, „Megahit”, „Zid” i „POST-” i „Biseri svetsake književnosti”. Bio je urednik magazina Kvartal (2003–2019) i dvonedeljnih novina Bestseler (2009). Bio je urednik časopisa Književna reč (1984–1989), Sveske (1989–1996), Književnost (1989–2003), Književni glasnik (1998–2003), edicije „Prva knjige Matice srpske” (1990–2001). Književne i kritičke tekstove objavljivao je u preko pedeset domaćih periodičkih izdanja, između ostalih u: Letopisu Matice srpske, Književnoj reči, Reči, Književnim novinama, Poljima, Povelji, Gradini, Književnom magazinu. Bio je stalni književni kritičar Dnevnika, Politike, Naše Borbe, Demokratije, NIN-a, Vremena, Danasa.[2] Od 2001. godine živeo je u Beogradu, a po penzionisanju vratio se u Pančevo. Dela Knjige poezije Kaleidoskop (1981) Opsesija (1985) Telesna strast (1989) Nesigurnost u tekstu (1994, 1996) Konverzija (1994) Knjiga o lastavicama (2000) Božanske klopke (2001) Pomalo daleko (2005) Elegije i balade iz prošlog stoleća (2007) Vatrena linija (2007; izabrane i nove pesme) U varljivom životu (2012) Majstori pevači ( 2013) Na odmorištu (2019) Knjige priča Monstrum i druge fikcije (1990) Mačije oči (1994) Hipnotisan (1996) Poslednji štićenik noći (2001, 2004) Moj život na Marsu (2005 Crnac u beloj košulji (2008) Deset zamki (2016) Okean Dunav (2016) Eho Beograda (2020) Daleki, daleki susret (2022) Romani Ljubavnički dekameron (1999) Mesec januar (2003) Doktor Batut protiv nadrilekara (2006) Kritičke knjige Šum Vavilona (1988, s Mihajlom Pantićem) Sve strane sveta (1991) Kritički tekstovi (1997) Duh modernizma (2000) Pogled na svet (2002) Pogled kroz prozu (2006) Devet zaboravljenih pripovedača (2006) Pustolovine s poezijom (2015) Staro zlato (2018) Studija Neočekivani pesnici: Judita Šalgo, Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov, Petru Krdu (2015) Prevodi Njegovi tekstovi su objavljivani u nekoliko zemalja – Švedskoj, Nemačkoj, Rusiji, Mađarskoj, Austriji, Grčkoj, Bugarskoj itd. Stripska kritika Pavković je veliki poznavalac stripa i ugledni decenijski kritičar u ovoj oblasti. Preferira savremeni francuski strip i klasični američki, koje smatra najkvalitetnijim. Takođe je veliki trud uložio u vrednovanje srpskog i jugoslovenskog stripa. U knjizi Slatki strip („Narodna knjiga“ i „Alfa“, Beograd, 2001) objavio je svoje sabrane tekstove o stranom stripu, koji su izlazili u raznim novinama više od dvadeset godina, većinom potpisani pseudonimom „V. Fumeti“. Isti izdavači su objavili i sledeću Pavkovićevu knjigu Naš slatki strip (2003), gde su sabrani članci posvećeni srpskom i jugoslovenskom stripu i revijama. Nagrade Dobitnik je sledećih nagrada: Brankova nagrada, za knjigu Kaledioskop, 1982. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Opsesija, 1985. Nagrada „Zlatni žižak”, Pančevo, 1989. Oktobarska nagrada grada Pančeva. Nagrada „Milan Bogdanović”, za kritički tekst o knjizi Doktor Krleža Bore Ćosića, 1990. Borbina nagrada, za knjigu Nesigurnost u tekstu, 1994. Nagrada Gradske biblioteke Pančevo, za knjigu pripovedaka Hipnotisan, 1997. Nagrada „Karolj Sirmai”, za knjigu pripovedaka Poslednji štićenik noći, 2001. Nagrada „Ramonda serbika”, 2004. Nagrada „Kočićevo pero”, za knjigu priča Okean Dunav, za proleće 2016.[3] Zvanje „Vitez od duha i humora” (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[4]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tabak jedne knjige malo uflekan, ali samo spolja. nista strasno! Sve ostalo uredno! Milovan Đ. Glišić (Gradac, 19. januar 1847 — Dubrovnik, 1. februar 1908) bio je srpski književnik i prevodilac. Njegova rukopisna zaostavština nalazi se u Adligatu. Biografija Milovan Glišić je rođen 7/19. januara 1847, u selu Gradac pored Valjeva (danas deo Valjeva) od oca Đorđa i majke Jevrosime. U njegovom selu nije bilo škole, ali su ga roditelji podučavali, i naučili da piše. Ovako pripremljen, Milovan Glišić je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Kad je 1864. upisao Beogradsku nižu „terazijsku“ gimnaziju, već je imao sedamnaest godina. Zbog nemaštine je sam morao da se snalazi, a materijalni položaj se samo pogoršao kad mu je 1865. godine umro otac. Potom je započeo da uči tehniku na Velikoj školi, no posle dve godine ostavlja tehniku i uči filozofiju na istoj školi. Kad je prekinuo školovanje, postavljen je za korektora Državne štamparije. Glišić je radio razne poslove, koje je mogao da nađe. Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Bio je i glavni urednik Novina Srbskih. Bio je oženjen jednom od pet ćerki bogatog beogradskog trgovca Nikole Stefanovića, od ostalih jedna je bila udata za Jovana Avakumovića, druga za generala Mostića, treća Leposava za Dimitrija Novakovića, a četvrta u Egipat.[1] Brak je razveden, posle toga je živeo u sobi hotela „Nacional“ ispod Kalemegdana. Njegova sestra Stanka Glišić je bila profesor i prevodilac sa francuskog i ruskog, napisala je „Moje uspomene“ 1933. godine COBISS.SR 26936583. Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. gde je bio radi lečenja od tuberkuloze.[2] Sahranjen je 6. februara 1908. u Dubrovniku.[3] Tokom pljački na groblju u decembru 1939, po jednom izveštaju bio je otvaran i njegov grob,[4] po drugom `ne zna se još` da li je tako.[5] Njegova najpoznatija dela su: „Prva brazda“, „Glava šećera`, „Roga“, „Svirač“ i druge. Bibliografija Pisma Milovana Glišića, deo kolekcije njegovih pisama i rukopisa u Adligatu Glišić je svoj književni rad započeo prevodima u satiričnim listovima, a potom prešao na originalnu pripovetku. Njegov originalni rad obuhvata dva pozorišna komada, „Dva cvancika“ i „Podvala“, i dve zbirke pripovedaka. U zbirkama su, pored ostalih, njegove popularne humoristične i satirične priče: „Glava šećera`, „Roga`, „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver`; gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda`. Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. Savestan i talentovan prevodilac, a uz to odličan znalac narodnog jezika, on je najviše učinio za upoznavanje srpske publike sa velikim ruskim piscima i znatno uticao svojim prevodima na razvoj književnog jezika i stila. Najbolji su mu i najvažniji prevodi sa ruskog: „Mrtve duše“ i „Taras Buljba“ od Gogolja, „Krojcerova sonata“ i „Rat i mir“ od Tolstoja, „Oblomov“ od Gončarova, uz ostale od Ostrovskog i Dančenka. Sa francuskog je prevodio Balzaka („Šagrinska koža“), Merimea („Kolomba`), Žila Verna i druge. Za pozorište je preveo preko trideset komada iz ruske, francuske i nemačke književnosti. Kritički osvrt Originalni književni rad Milovana Glišića nije veliki: oko trideset većih i manjih pripovedaka, pored dva pozorišna komada. Njegove pripovetke znače novinu i događaj u razvoju srpske pripovetke. Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada je Svetozar Marković propovedao „novu nauku“ i kada se u javnom životu digla povika na neprosvećeno i nesavesno činovništvo i na zelenaše i „kaišare“, koji su ugnjetavali i pljačkali narod, Glišić stvara seosku pripovetku u duhu naprednih ideja, ustajući u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša, kao Vule Pupavac, od seoskih kaišara, kao gazda Raka, od policijskih pisara i sreskih kapetana. U pripoveci „Ni oko šta“ dao je tip novog čoveka u ličnosti učitelja Gruice, istina u okviru jedne komične anegdote, ali sa očiglednom namerom da predstavi sukob nove i stare generacije. Pod uticajem ruskih pisaca i svoga seoskog porekla, on voli selo i seoski patrijarhalni moral, a mrzi čaršiju. U njegovim pripovetkama ipak nema većih društvenih i moralnih sukoba. Glišić je trezveno i realno govorio o selu, ne ideališući i ne ulepšavajući ga. Vrednost njegovih pripovedaka je u vedrom humoru i satiri, u jednostavnom stilu i čistom i lepom jeziku.

Novak Kilibarda Snovi i sinoviTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaНовак Килибарда (Бањани, Никшић, 7. јануар 1934 — Подгорица, 23. мај 2023[1]) био је црногорски политичар и књижевник, историчар књижевности и универзитетски професор.[2][3]Био је предсједник Народне странке (1990-2000) која се залагала за интегрални српски програм.[4] Обављао је функцију потпредсједника Владе Црне Горе (1998—2000.)ПрофесорДипломирао и докторирао књижевност на Универзитету у Београду.[3] Предавао је у Вишеградској гимназији и на Педагошкој академији у Никшићу, а универзитетску каријеру остварио је као професор на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе. Предавао је на Универзитету Доња Горица, док данас предаје на Факултету за црногорски језик и књижевност на Цетињу. Гостовао је као предавач на више универзитета у Европи и учествовао на већем броју научних симпозијума у својој држави и иностранству. Из научне области којом се бави објавио је велики број књига. Главни предмет Килибардиног опуса је историја усмене књижевности. Радови су му превођени на енглески, њемачки, француски, украјински, бугарски, руски, пољски, албански и турски језик. Био је први предсједник Сената Дукљанске академије наука и умјетности.[5]Политичка каријераНовак Килибарда је 1954. постао члан Савеза комуниста Југославије, а почетком седамдесетих година изабран је за посланика Скупштине Социјалистичке Републике Црне Горе. Пао је у немилост комунистичког режима због предговора који је написао за књигу „Анегдоте и приче из Црне Горе” аутора Обрада Вишњића. У поменутој књизи је Крсто Поповић, убица народног хероја Рака Мугоше[6], назван јунаком. Никшићки комитет СКЈ позвао га је на разговор и предлагао да ће ублажити тужбу ако се одрекне предговора. Килибарда то није учинио, због чега је искључен из СКЈ, смијењен са мјеста директора Више педагошке школе, а одузет му је и посланички мандат.Као политичар био је оснивач и предсједник Народне странке (1990–2000). Политику српског уједињења замијенио је политиком црногорске независности. Са лидером Либералног савеза Црне Горе, Славком Перовићем, склопио је коалицију Народна слога 1996. године. На изборима 1998. године Народна странка постаје дио црногорске парламентарне већине, коалиције Да живимо боље (ДПС-СДП-НС), а Новак Килибарда потпредсједник Владе Црне Горе. Био је посланик у скупштинама Црне Горе – СФРЈ, СРЈ и ДЗ СЦГ. Као дипломата био је шеф информативно-трговинске мисије Владе Црне Горе у Сарајеву и министар-савјетник у Амбасади ДЗ СЦГ у Босни и Херцеговини.[7]Књижевни и научни радПрозна дјела Новака Килибарде су: Вражји врти (1978), Црногорци и Ђапонези (1981), Небески сужњи (1981), Из приче у причу (1984), Све је то наква судбина (1985), Главари и писари (1989, 1990), Руси и тејатори (1989), Бројачи ајвана (1992), Изабране приповијетке 1-3 (1993), Снови и синови (1993), Суложници: роман бола (1995), Црногорска хроника (1995), Суђенице (1997), Кратке и краће приповијетке (1999), Мозаик црногорске хронике (2001), Из приче у причу (2004), Епилог црногорске хронике (2007), Гизда и друге еротске приче (2009), Сердарев гроб (2011), Три драмске приповијести (2015). Из области књижевне теорије и историје објавио је књиге: Поезија и историја у народној књижевности (1972), Богољуб Петрановић као сакупљач народних пјесама (1974), Легенда и позија (1976), О усменој књижевности (1982), Из коријена усмености (1988), Усмена књижевност Црне Горе (2009) те изабране научне радове у књигама Епска мјера историје (1997), Усмена књижевност пред читаоцем (1997), Усмена књижевност у служби писане (1998) и Духовна захвалност Андрићу (2015). Припремио је и антологије: Бугарштице (1979), Пути недоходи (1987), Пословице (1988) и Виша је гора од горе (2010). Килибарда је и аутор коментара и објашњења Огледала српског издатог у оквиру Цјелокупних дјела Петра Другог Петровића Његоша (1974). Приредио је објашњења уз књигу Старац Милија – пјесме (2012). Килибарда је и аутор књижевно-полемичких студија: Од мита до политике (2002), Књижевно-политичке расправе (2003) и Жељезна црква и косовски мит (2006; у другом редигованом издању 2012. преименована у Амфилохије и косовски мит). Публиковане су и четири књиге разговора са Килибардом: Новак Килибарда научник и књижевник са др Дејаном Ајдачићем (2000), Килибарда – исповијест о деценији која је промијенила лице Црне Горе са Славољубом Шћекићем (2001), Килибарда – мозаик ликова, погледа, мисли, идеја, ријечи, са Божидаром Илијиним Миличићем (2008) и Килибарда – Сарајевски дани с Руждијом Аџовићем (2014).Аутор је прилога у књизи `Сто најзнаменитијих Срба`.3/31