Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje!!! Enes Kišević (Bosanska Krupa, 1. V. 1947.), jugoslavenski i bosanskohercegovački pjesnik i dramatičar. Kišević je osnovnu školu i gimnaziju završio u Ključu. 1971. diplomirao je na Akademiji kazališne i filmske umjetnosti u Zagrebu. Glumačku karijeru započeo je u Narodnom pozorištu Bosanske krajine u Banja Luci. Igrao je u više kazališnih, filmskih i televizijskih drama. Dobitnik je značajnih književnih nagrada. Kiševićeve pjesme su prevedene na mnoge jezike, između ostalih na engleski, njemački, francuski, slovenski, talijanski, turski, mađarski, arapski. Autor je dvadesetak knjiga poezije. Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. januar 1940 — Zagreb, 7. oktobar 2012) bio je akademski slikar iz Bosne i Hercegovine. U Ljubljani je 1963. godine završio slikarske studije na Akademiji lepih umetnosti u klasi Maksima Sedeja, a magistrirao je grafičko slikarstvo sa profesorom Rikom Debenjakom. Petanest godina docnije, Berber stiče poziciju profesora na Akademiji lepih umetnosti u Sarajevu. Od 1965. i prve samostalne izložbe u ljubljanskoj Gradskoj galeriji, karijera ovog umetnika kreće uzlaznom putanjom. Danas je Berber jedan od najpoznatijih grafičkih slikara na svetu koji je 1984. godine uvršćen u kolekciju galerije Tejt (Tate Gallery), stvarajući estetski i etički identitet svoje domovine poznat milionima ljudima. Skoro 40 godina svog umetničkog rada potrošio je kao istinski homo universalis sa slikanjem, grafičkim crtežima, ilustrovanjem i prepariranjem bibliografskih edicija, grafičkih i poetskih karti. Njegova scenografija i dizajn kostima zaživeli su u pozorištima u Ljubljani, Zagrebu i Vašingtonu. Svoj animirani film Tempo Sekondo (Tempo Secondo) završio je 1985. godine. Od 1966. godine Mersad Berber je dobio više od pedeset nagrada i priznanja. Pored mnogih međunarodnih nagrada, treba izdvojiti Zlatnu medalju i honorarnu diplomu na Prvoj međunarodnoj izložbi grafike u Trstu, prvu nagradu na 11-om Međunarodnom bijenalu u Sao Paolu, Honorarnu nagradu na 10-om Međunarodnom bijenalu u Tokiju, prvu nagradu na 7-mom Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji, nagradu IKOM-a u Monte Karlu, nagradu grada Krakova na 4-om Međunarodnom bijenalu grafike i dr. 2007. godine postao je član Ruske akademije umetnosti. Od 1992. godine Mersad Berber je živeo u Zagrebu i Dubrovniku. Umro je 7. oktobra 2012. u Zagrebu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“ tematski objedinjuju jednu moguću istoriju zla, gde se u tropima istorijskog vremena raspliću dramatične i tragične sudbine junaka i žrtava večnog vraćanja istog - ritualnog i faktičkog sravnjivanja računa između metafizike moći, logike uslovnosti, zakona i nasilja, s jedne strane, i talaca te večne „božije“ i „đavolske“ igre. Ove priče satkane na odblescima dokumenata i ozračene vrhunskim i sugestivnim pripovedanjem, gestovima naizgled spoljašnje i objektivne naracije, kroz pesničku oštrovidnost i osobenu analitiku kišovske ironije, uvode nas u vrtoglava porinuća krvi i duše, strasti i uverenja, straha i ushićenja, u istoriju ljudskog drhtanja pred večnim zlom, koje povezuje sudbine pravednika, otpadnika, jeretika, razbojnika, idealista i, konačno, ljudi, s nečim, što se kao neumitnost obnavlja i cinično nadvija nad sudbinama ljudskog sveta. Kiš raskriva velike priče istorije i njihov kanibalski trijumfalizam, cepajući zastore i kulise opštih prosvetljenja u ime jedinstvenih i neponovljivih patnji mirijada žrtava. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! „Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“ tematski objedinjuju jednu moguću istoriju zla, gde se u tropima istorijskog vremena raspliću dramatične i tragične sudbine junaka i žrtava večnog vraćanja istog - ritualnog i faktičkog sravnjivanja računa između metafizike moći, logike uslovnosti, zakona i nasilja, s jedne strane, i talaca te večne „božije“ i „đavolske“ igre. Ove priče satkane na odblescima dokumenata i ozračene vrhunskim i sugestivnim pripovedanjem, gestovima naizgled spoljašnje i objektivne naracije, kroz pesničku oštrovidnost i osobenu analitiku kišovske ironije, uvode nas u vrtoglava porinuća krvi i duše, strasti i uverenja, straha i ushićenja, u istoriju ljudskog drhtanja pred večnim zlom, koje povezuje sudbine pravednika, otpadnika, jeretika, razbojnika, idealista i, konačno, ljudi, s nečim, što se kao neumitnost obnavlja i cinično nadvija nad sudbinama ljudskog sveta. Kiš raskriva velike priče istorije i njihov kanibalski trijumfalizam, cepajući zastore i kulise opštih prosvetljenja u ime jedinstvenih i neponovljivih patnji mirijada žrtava. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“ tematski objedinjuju jednu moguću istoriju zla, gde se u tropima istorijskog vremena raspliću dramatične i tragične sudbine junaka i žrtava večnog vraćanja istog - ritualnog i faktičkog sravnjivanja računa između metafizike moći, logike uslovnosti, zakona i nasilja, s jedne strane, i talaca te večne „božije“ i „đavolske“ igre. Ove priče satkane na odblescima dokumenata i ozračene vrhunskim i sugestivnim pripovedanjem, gestovima naizgled spoljašnje i objektivne naracije, kroz pesničku oštrovidnost i osobenu analitiku kišovske ironije, uvode nas u vrtoglava porinuća krvi i duše, strasti i uverenja, straha i ushićenja, u istoriju ljudskog drhtanja pred večnim zlom, koje povezuje sudbine pravednika, otpadnika, jeretika, razbojnika, idealista i, konačno, ljudi, s nečim, što se kao neumitnost obnavlja i cinično nadvija nad sudbinama ljudskog sveta. Kiš raskriva velike priče istorije i njihov kanibalski trijumfalizam, cepajući zastore i kulise opštih prosvetljenja u ime jedinstvenih i neponovljivih patnji mirijada žrtava. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Najpoznatiji roman Danila Kiša, veliko delo o detinjstvu i odrastanju. Uzbudljiva slika jednog sveta data u moćnoj lirskoj svetlosti i u suočenju s najvećim izazovima svog postojanja. “U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.” Danilo Kiš (1984) Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“ tematski objedinjuju jednu moguću istoriju zla, gde se u tropima istorijskog vremena raspliću dramatične i tragične sudbine junaka i žrtava večnog vraćanja istog - ritualnog i faktičkog sravnjivanja računa između metafizike moći, logike uslovnosti, zakona i nasilja, s jedne strane, i talaca te večne „božije“ i „đavolske“ igre. Ove priče satkane na odblescima dokumenata i ozračene vrhunskim i sugestivnim pripovedanjem, gestovima naizgled spoljašnje i objektivne naracije, kroz pesničku oštrovidnost i osobenu analitiku kišovske ironije, uvode nas u vrtoglava porinuća krvi i duše, strasti i uverenja, straha i ushićenja, u istoriju ljudskog drhtanja pred večnim zlom, koje povezuje sudbine pravednika, otpadnika, jeretika, razbojnika, idealista i, konačno, ljudi, s nečim, što se kao neumitnost obnavlja i cinično nadvija nad sudbinama ljudskog sveta. Kiš raskriva velike priče istorije i njihov kanibalski trijumfalizam, cepajući zastore i kulise opštih prosvetljenja u ime jedinstvenih i neponovljivih patnji mirijada žrtava. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rani jadi je zbirka priča srpskog pisca Danila Kiša i prvi deo trilogije Porodični cirkus. Objavljena je 1970. godine, s tim što je priča pod nazivom `Eolska harfa` dodata 1983. godine. Ova knjiga, zajedno sa romanima Bašta, pepeo i Peščanik, pripada takozvanom porodičnom ciklusu romana Danila Kiša. Namenjena je, kako stoji u podnaslovu, „za decu i osetljive“. U zbirci Rani jadi se kroz nekoliko priča oslikava lični razvoj dečaka Andreasa Sama. Ova zbirka žanrovski spada u autobiografsku zbirku za decu i mlade s obzirom da govori o ranom detinjstu i odrastanju samog pisca. Pisac je dobio Andrićevu nagradu za ovo delo. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najpoznatiji roman Danila Kiša, veliko delo o detinjstvu i odrastanju. Uzbudljiva slika jednog sveta data u moćnoj lirskoj svetlosti i u suočenju s najvećim izazovima svog postojanja. “U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.” Danilo Kiš (1984) Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis! „Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“ tematski objedinjuju jednu moguću istoriju zla, gde se u tropima istorijskog vremena raspliću dramatične i tragične sudbine junaka i žrtava večnog vraćanja istog - ritualnog i faktičkog sravnjivanja računa između metafizike moći, logike uslovnosti, zakona i nasilja, s jedne strane, i talaca te večne „božije“ i „đavolske“ igre. Ove priče satkane na odblescima dokumenata i ozračene vrhunskim i sugestivnim pripovedanjem, gestovima naizgled spoljašnje i objektivne naracije, kroz pesničku oštrovidnost i osobenu analitiku kišovske ironije, uvode nas u vrtoglava porinuća krvi i duše, strasti i uverenja, straha i ushićenja, u istoriju ljudskog drhtanja pred večnim zlom, koje povezuje sudbine pravednika, otpadnika, jeretika, razbojnika, idealista i, konačno, ljudi, s nečim, što se kao neumitnost obnavlja i cinično nadvija nad sudbinama ljudskog sveta. Kiš raskriva velike priče istorije i njihov kanibalski trijumfalizam, cepajući zastore i kulise opštih prosvetljenja u ime jedinstvenih i neponovljivih patnji mirijada žrtava. Danilo Kiš (mađ. Kiss Dániel; Subotica, 22. februar 1935 — Pariz, 15. oktobar 1989) je bio srpski književnik i dopisni član SANU Danilo Kiš je rođen u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.[2] Prezime njegovog oca je u momentu kada se rodio bilo Kon ali je otac mađarizovao svoje prezime tj. promenio ga u Kiš. Do 1942. godine je živeo sa roditeljima u Novom Sadu, gde je pohađao prvi razred osnovne škole, a zatim je prešao u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Nakon odvođenja njegovog oca u Aušvic 1944. godine, sa ostatkom porodice je repatriran u Cetinje posredstvom Crvenog krsta. Tamo je Kiš živeo do kraja svog školovanja. Na Filozofski fakultet u Beogradu Kiš se upisao 1954. godine, a u septembru 1958. godine je kao prvi student diplomirao na katedri za opštu književnost. Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981; nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti. Preminuo je 15. oktobra 1989. u Parizu, gde se jedno vreme i lečio. Sahranjen je u Beogradu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Mark Tompson je napisao knjigu „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu” i za nju dobio nagradu „Lora Šenon za savremene evropske studije” 2016. godine.[3] Milivoje Pavlović je 2016. godine objavio monografsku studiju „Venac od trnja za Danila Kiša” COBISS.SR 223017228[4] Dela Poštanska marka s likom Danila Kiša, Pošta Crne Gore Svoje prve radove je objavio 1953. godine i to su: Oproštaj s majkom. – Omladinski pokret. XII: 3 (1. april 1953) 4. Sjutra. – Pjesma o Jevrejki: motiv iz 1941. – Susreti. I: (3. april 1953) 147. Odjek iz djetinjstva . – Omladinski pokret. XII: 10 (15. jul 1953) 7. Susret s majkom u jesen. – `Kraju mog djetinjstva...`. – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223. Crveni bik. – Susreti. I: 7-8 (1953) 465-466. Kao student, objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode sa mađarskog, ruskog i francuskog jezika, najviše u Vidicima u čijem je uredništvu bio od oktobra 1957. godine do aprila 1960. godine. Njegov prvi roman, „Psalm 44“, nastao je 1955. godine, a potom i Mansarda, 1960. godine. Njegova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu romane Psalm 44 i Mansarda. Roman „Bašta, pepeo“ je prvo značajnije prozno delo Danila Kiša, objavljeno 1965. godine u Beogradu. Nastalo je za vreme njegovog boravka u Strazburu, gde je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik od 1962. godine do 1964. godine. U to vreme nastali su i njegovi prevodi Lotreamona, Verlena, Kenoove Stilske vežbe i pesme Endre Adija. Knjiga priča Rani jadi, objavljena je 1970. godine u Beogradu i predstavlja začetnu knjigu Porodičnog ciklusa. Roman „Peščanik“ objavljen je 1972. godine i dobio je NIN-ovu nagradu koju je nekoliko godina kasnije Kiš vratio. Iste godine je objavio zbirku eseja „Po-etika“. Kao lektor za srpskohrvatski jezik, Kiš je radio na Univerzitetu u Bordou 1974. godine kada je izašla druga knjiga zbirke „Po-etika“ (intervjui). „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ čine sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, a objavljena je 1976. godine u Beogradu i Zagrebu. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu, navodno zbog plagijata. Napadi traju mesecima. Posle kraćih polemičkih odgovora 1977. godine Kiš je napisao „Čas anatomije“. Iste godine, za Grobnicu Borisa Davidoviča dobio je nagradu Ivan Goran Kovačić. Esejističko-polemički spis „Čas anatomije“ objavljen je 1978. godine. Godinu dana kasnije, za tu knjigu je dobio nagradu Željezare Sisak. Od jeseni 1979. godine živeo je u Parizu i četiri godine je radio kao lektor na Univerzitetu u Lilu. Za svoj celokupni književni rad, Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu Grand aigle d`or de la ville de Nice. Sabrana dela (Djela Danila Kiša) objavljena su 1983. godine u deset tomova u Beogradu i Zagrebu. Za zbirku pripovedaka „Enciklopedija mrtvih“ Kiš je dobio Andrićevu nagradu 1984. godine, a 1986. godine je dobio nagradu Skender Kulenović. Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine u Beogradu i Sarajevu. Te godine je dobio Sedmojulsku nagradu. Godinu kasnije, 1988. godine, izabran je za dopisnog člana SANU i dobio je dve značajne međunarodne književne nagrade: u Italiji Premio letterario Tevere i u Nemačkoj Preis des Literaturmagazins. Iste godine je dobio i Avnojevu nagradu. Američki PEN dodelio mu je 1989. godine nagradu Bruno Schulz Prize. Danilo Kiš je umro u Parizu 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Njegova posthumna izdanja iz 1990. godine su: Život, literatura (eseji, razgovori, deo rukopisne zaostavštine), delo je izdato u Sarajevu. Gorki talog iskustva (intervjui), delo je izdato u Sarajevu. Godinu dana kasnije, u Beogradu je objavljena knjiga Pesme i prepevi. U knjizi Porodični cirkus 1993. godine objavljene su, hronološkim redom, tri knjige Kišovog autobiografskog ciklusa: Rani jadi, Bašta, pepeo i Peščanik. Njegova nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci izdata je 1994. godine u Beogradu, a tekstovi iz zaostavštine Skladište izlaze 1995. godine na šezdesetogodišnjicu Kišovog rođenja. Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1995. godine u četrnaest tomova i prevedena su na sve značajnije svetske jezike. Bista Danila Kiša u Subotici, rad Eržebet Vajl Ulica Danila Kiša u Beogradu Mansarda: satirična poema 1962. (roman) Psalam 44 1962. (roman) Bašta, pepeo 1965. (roman) Rani jadi: za decu i osetljive 1970. (novele) Peščanik 1972. (roman) Po-etika 1972. (eseji) Po-etika, knjiga druga 1974. (intervjui) Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti 1976. (pripovetke) Čas anatomije 1978. (polemike) Noć i magla 1983. (drame) Homo poeticus 1983. (eseji i intervjui) Enciklopedija mrtvih 1983. (pripovetke)[5] Gorki talog iskustva 1990. (intervjui) Život, literatura 1990. (eseji) Pesme i prepevi 1992. (poezija) Lauta i ožiljci 1994. (pripovetke) Skladište 1995. (eseji i pripovetke) Varia 1995. (eseji i pripovetke) Pesme, Elektra 1995. (poezija i adaptacija drame „Elektra“) Nagrade i priznanja Kišov grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Kiš je jedan od najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih književnih nagrada. Ninova nagrada, 1972. godine za roman Peščanik nagrada Ivan Goran Kovačić (1977. godine za knjigu propovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča) nagrada Željezare Sisak (1978. godine za esejističko-polemički spis Čas anatomije) francuska književna nagrada Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. godine, za celokupni književni rad) Andrićeva nagrada (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) nagrada Skender Kulenović (1984. godine za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih) Sedmojulska nagrada italijanska književna nagrada Premio letterario Tevere, 1988. godine nemačka književna nagrada Preis des Literaturmagazins, 1988. godine [6] Avnojeva nagrada 1988. godine američka književna nagrada Bruno Schulz Prize, 1989. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1) BOJOVNICI I BJEGUNCI 2) LJUBAV I SMRT 3) STARI NEVJERNIK 4) PROLOM 5) DOŽIVLJAJI NIKOLETINE BURSAĆA / NE TUGUJ BRONZANA STRAZO 6) GLUVI BARUT 7) OSMA OFANZIVA 8) PJESME / PJESME PIONIRKE 9) PRIČE ISPOD ZMAJEVIH KRILA 10) BOSONOGO DJETINJSTVO 11) PIONIRSKA TRILOGIJA : ORLOVI RANO LETE / SLAVNO VOJEVANJE / BITKA U ZLATNOJ DOLINI 12) DELIJE NA BIHACU 13) BASTA SLJEZOVE BOJE / GLAVA U KLANCU NOGE NA VRANCU 14) ODUMIRANJE MEDJEDA Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1) BOJOVNICI I BJEGUNCI 2) LJUBAV I SMRT ---- Rikna malkice ostecena u vrhu nista strasno! 3) STARI NEVJERNIK 4) PROLOM -------------- FALI !!! 5) DOŽIVLJAJI NIKOLETINE BURSAĆA / NE TUGUJ BRONZANA STRAZO 6) GLUVI BARUT 7) OSMA OFANZIVA 8) PJESME / PJESME PIONIRKE 9) PRIČE ISPOD ZMAJEVIH KRILA 10) BOSONOGO DJETINJSTVO 11) PIONIRSKA TRILOGIJA : ORLOVI RANO LETE / SLAVNO VOJEVANJE / BITKA U ZLATNOJ DOLINI 12) DELIJE NA BIHACU 13) BASTA SLJEZOVE BOJE / GLAVA U KLANCU NOGE NA VRANCU 14) ODUMIRANJE MEDJEDA Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Miodrag Čeperković : STALAG 12 D , Смедерево : Радојковић, 2003, Fizički opis 119 стр. : илустр. ; 21 cm Белешка о аутору: стр. 118-119. Чеперковић, Миодраг, 1927-2006 -- Мемоари Očuvanost 4. Miodrag Čeperković (Ruđinci, 23. novembar 1927 — Beograd, 6. decembar 2006) bio je rudarski inženjer, jedan od osnivača i profesor na Fakultetu organizacionih nauka, od 1982. član Njujorške akademije nauka. Smatra se zaslužnim za građenje metalske industrije Srbije. Rođen je 23. novembra 1927. godine u Ruđincima, kod Vrnjačke Banje. Gimnaziju je završio u Kraljevu, Vrnjačkoj Banji i Kruševcu. U Drugi svetski rat je otišao sa nepunih 17 godina. Učesnik je NOB-a. Godine 1944. bio je vodni delegat 1. čete 4. bataljona u Drugoj ličkoj proleterskoj brigadi. Oslobođenje je dočekao ranjen, u Šestoj proleterskoj brigadi. Nakon što je gimnaziju završio u Kruševcu, upisao se na Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu, gde je diplomirao 1950. godine. Doktorirao je na istom fakultetu na temi iz oblasti zaštite na radu u rudarstvu i metalurgiji „Doprinos borbi protiv prašine u rudarstvu i metalurgiji” 1965. godine. Jedanaest godina je radio na Kosovu i Metohiji. Počeo je kao pogonski inženjer u RMK Trepča, u rudniku „Stari Trg”. Nakon toga je obavljao funkciju direktora rudnika olova i cinka „Ajvalija” i „Kišnica”, kod Gračanice. U okviru rada u rudarstvu, imao je veliki uspeh u eksploataciji olovno-cinkane rude i rekonstrukciji nekoliko više starih rudnika. U oblasti metalurgije, na Kosovu i Metohiji se istakao brojnim projektima. Izgradio je Fabriku šavnih cevi u Uroševcu, „Pocinkovaonicu” u Vučitrnu, Fabriku akumulatora i sumporne kiseline u Kosovskoj Mitrovici. Sa Kosova i Metohije je otišao u Beograd, s namerom da se zaposli Rudarsko-geološkom institutu u Zemunu i da se bavi proučavanjem uzročnika silikoze. Uporedo je kao već afirmisan stručnjak istraživao rudna bogatstva, ruda gvožđa, nikla i kobalta na području Srbije, kao i na projektovanju i izgradnji rudnika gvožđa „Rudište” i „Suva Ruda”. Postavljen je za prvog direktora novoformiranog preduzeća za istraživanje ruda gvožđa u Srbiji „Mokra Gora”. Bio je generalni direktor nove Železare u Smederevu, u periodu od 1960. do 1974. Prvo je rekonstruisao pogone Stare železare, a zatim je radio na projektovanju, rukovođenju kompletnom izgradnjom i pustio je u rad većinu osnovnih proizvodnih pogona integralnog metalurškog ciklusa za proizvodnju gvožđa i čelika: visoka peć (1971), konvertorska čeličana (1974), valjaonica hladnih limova (1974). Za valjaonicu toplih limova je potpisao ugovor o kupoprodaji opreme marke Tisen. Železara je izgrađena zahvaljujući njegovom zalaganju, i pored protivljenja brojnih političkih krugova. Tokom izgradnje železare, nastale su i Fabrika za proizvodnju belog lima u Šapcu i Fabriku za proizvodnju profila i profilisanih cevi u Aleksincu (počela sa radom 1976), čiji proizvodni program predstavlja dalju preradu proizvodne trake u Smederevu, s obzirom da je topla valjaonica u Smederevu još uvek bila u izgradnji. Formirao je i rukovodio združenim preduzećem „Jugometalkombinat” u Beogradu, koji je uključivao Železaru Smederevo“, „Jugometal – obojenu metalurgiju“ (osnovan 8. oktobra 1946) i koji se isključivo izvozom i uvozom metala, ruda, koksa, ali i procesne opreme za veliki broj preduzeća u tadašnjoj Jugoslaviji i „Metalservis“, za unutrašnju trgovinu. Dobitnik je Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom (1975) za posebne zasluge i postignute uspehe u poslovima od značaja za napredak zemlje. Iako nije imao vremena da se bavi politikom, godine 1974. je smenjen sa svih funkcija, pod optužbom da je „tehnomenadžer”. Nakon toga je radio kao predstavnik Privredne komore Jugoslavije u Kairu. Pošto je bez naročitog objašnjenja odatle otpušten, radio je kao direktor predstavništva „Progresa” u Njujorku, kao predstavnik „Metalservisa”, zatim kao predstavnik „Beogradske banke” u Njujorku, gde je do 1983. radio na poslovima strateškog razvoja elektroprivrede i sirovinske baze u Srbiji na projektu u Avramovićevom timu. Takođe je u banci „Meri Linč” iz Njujorka bio savetnik za investiranje u Srbiju i Crnu Goru. Bio je savetnik za pitanja rudarstva i metalurgije u „Goši” i predsednik Naučnog veća Instituta „Kirilo Savić” u Beogradu. Jedan je od osnivača, a radio je kao vanredni profesor, organizovao i održavao nastavu na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Govorio je engleski, ruski, nemački, a služio se italijanskim i arapskim jezikom. Autor je pet knjiga i više od 40 naučnih i stručnih radova, posvećenih rudnicima i rudarima. Bio je član odbora za ugalj i čelik OUN-a i član Akademije nauka u Njujorku (SAD) Preminuo je 6. decembra 2006. godine u Beogradu, a sahranjen je tri dana kasnije na Novom groblju u Beogradu. Očuvanost 4.

Odlično stanje Retko Beograd : Grafos, 1975 (Beograd : Prosveta) prvo izdanje 84 str. ; 19 cm Biblioteka Naši pesnici. kolo 1 Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost i književni počeci[uredi | uredi izvor] Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine[uredi | uredi izvor] Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad[uredi | uredi izvor] Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji[uredi | uredi izvor] Socijalna poezija[uredi | uredi izvor] Pesme (1938)[uredi | uredi izvor] Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950)[uredi | uredi izvor] Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949)[uredi | uredi izvor] Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika[uredi | uredi izvor] U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac[uredi | uredi izvor] Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952)[uredi | uredi izvor] U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[7] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[3]. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:[2] Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada „Branko Miljković”, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić”, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić”, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Nagrada „Goranov vijenac”, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Nagrada „Risto Ratković”, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo”[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Oskar Davičo” Dnevni list Borba je 1998. godine ustanovio književnu nagradu „Oskar Davičo” za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela[uredi | uredi izvor] Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. avangarda, nadrealizam, neoavangarda, strip stop, signalizam... Srpski nadrealizam

Dositej Obradović Izabrana delaTvrdi povezEdicija Biseri Srpske književnostiДимитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3]Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4]БиографијаДоситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије.Калуђер ДоситејКада се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве.Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију.Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код КнинаОд 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11]Пут по ЕвропиДоситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића.Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“.Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.Први српски устанакПрви српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16]Књижевни рад и критички освртЖивот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783.Совети здраваго разума, 1806.`Мезимац` (1818), други део СобранијаПрви његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783.Доситејево просветитељствоПрво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.Доситејев национални програмПрви Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20]Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују.Верска трпељивостДоситејева улица у БеоградуМисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21]Рад на популаризацији наукеМесто племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже.Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа ВалдецаПедагогија и васпитањеКао практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српскогРаскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством.Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22]Народни језик у Доситејевим делимаГрафит — мисао Доситеја ОбрадовићаУ погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца.Рационалиста и реформатор европскиДоситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура.НаслеђеКућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор).Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. годинеСпомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гробаНаграде имена Доситеја„Доситејева награда“„Доситејево перо`„Доситејев штап`„Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1Награда Доситеј Обрадовић за животно делоНаграда Доситеј Обрадовић страном издавачуУ популарној културиЈастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30]Списак културних установа које носе Доситејево имеОШ „Доситеј Обрадовић” у БеоградуОШ „Доситеј Обрадовић” ЧукарицаОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ВрањуОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39]ОШ „Доситеј Обрадовић” ВолујацОШ `Доситеј Обрадовић` у ЗрењанинуОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ПутинцимаОШ „Доситеј Обрадовић” у СмедеревуОШ „Доситеј Обрадовић” у ДобојуОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој ЛуциОШ „Доситеј Обрадовић” у ПриједоруОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница)ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој ЦрквиОШ „Доситеј Обрадовић” у БочаруОШ „Доситеј Обрадовић” ВрановоОШ „Доситеј Обрадовић” ЕрдечШколски центар „Доситеј Обрадовић” СуботицаЕкономско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у АлибунаруСредња школа „Доситеј Обрадовић” у КрагујевцуДом културе „Доситеј Обрадовић” у СтанишићуБиблиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41]Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у БeоградуДелаСлово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр.Писмо Харалампију, 1783.Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783.Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр.Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр.Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр.Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр.Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр.Востани Сербије, 1804.Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр.Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42]Ижица, 1830Писма, Будим, 1829, 126 стр.Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр.Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813.ПреводиСлово поучително, 1784.Истина и прелест, (кратка прича), 1788.Пут у један дан, (кратка прича), 1788.Езопове баснеХристоитијаБуквицаЕтикаВенацДамонИнглеска изреченија3/3

Dositej Obradović Izabrana delaTvrdi povezEdicija Biseri Srpske književnosti*** Fleka na knjižnom bloku od vode najverovatnije ***Димитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3]Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4]БиографијаДоситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије.Калуђер ДоситејКада се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве.Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију.Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код КнинаОд 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11]Пут по ЕвропиДоситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића.Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“.Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.Први српски устанакПрви српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16]Књижевни рад и критички освртЖивот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783.Совети здраваго разума, 1806.`Мезимац` (1818), други део СобранијаПрви његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783.Доситејево просветитељствоПрво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.Доситејев национални програмПрви Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20]Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују.Верска трпељивостДоситејева улица у БеоградуМисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21]Рад на популаризацији наукеМесто племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже.Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа ВалдецаПедагогија и васпитањеКао практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српскогРаскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством.Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22]Народни језик у Доситејевим делимаГрафит — мисао Доситеја ОбрадовићаУ погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца.Рационалиста и реформатор европскиДоситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура.НаслеђеКућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор).Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. годинеСпомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гробаНаграде имена Доситеја„Доситејева награда“„Доситејево перо`„Доситејев штап`„Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1Награда Доситеј Обрадовић за животно делоНаграда Доситеј Обрадовић страном издавачуУ популарној културиЈастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30]Списак културних установа које носе Доситејево имеОШ „Доситеј Обрадовић” у БеоградуОШ „Доситеј Обрадовић” ЧукарицаОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ВрањуОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39]ОШ „Доситеј Обрадовић” ВолујацОШ `Доситеј Обрадовић` у ЗрењанинуОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ПутинцимаОШ „Доситеј Обрадовић” у СмедеревуОШ „Доситеј Обрадовић” у ДобојуОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој ЛуциОШ „Доситеј Обрадовић” у ПриједоруОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница)ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој ЦрквиОШ „Доситеј Обрадовић” у БочаруОШ „Доситеј Обрадовић” ВрановоОШ „Доситеј Обрадовић” ЕрдечШколски центар „Доситеј Обрадовић” СуботицаЕкономско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у АлибунаруСредња школа „Доситеј Обрадовић” у КрагујевцуДом културе „Доситеј Обрадовић” у СтанишићуБиблиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41]Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у БeоградуДелаСлово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр.Писмо Харалампију, 1783.Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783.Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр.Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр.Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр.Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр.Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр.Востани Сербије, 1804.Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр.Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42]Ижица, 1830Писма, Будим, 1829, 126 стр.Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр.Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813.ПреводиСлово поучително, 1784.Истина и прелест, (кратка прича), 1788.Пут у један дан, (кратка прича), 1788.Езопове баснеХристоитијаБуквицаЕтикаВенацДамонИнглеска изреченија3/3

DOSITEJ OBRADOVIĆ IZABRANA DELA Tvrdi povez Димитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3] Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4] Биографија Доситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије. Калуђер Доситеј Када се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве. Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију. Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код Книна Од 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11] Пут по Европи Доситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића. Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе. Први српски устанак Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник. У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16] Књижевни рад и критички осврт Живот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783. Совети здраваго разума, 1806. `Мезимац` (1818), други део Собранија Први његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783. Доситејево просветитељство Прво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера. Доситејев национални програм Први Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20] Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују. Верска трпељивост Доситејева улица у Београду Мисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21] Рад на популаризацији науке Место племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже. Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа Валдеца Педагогија и васпитање Као практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку. Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српског Раскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством. Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22] Народни језик у Доситејевим делима Графит — мисао Доситеја Обрадовића У погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца. Рационалиста и реформатор европски Доситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура. Наслеђе Кућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор). Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. године Спомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гроба Награде имена Доситеја „Доситејева награда“ „Доситејево перо` „Доситејев штап` „Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1 Награда Доситеј Обрадовић за животно дело Награда Доситеј Обрадовић страном издавачу У популарној култури Јастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30] Списак културних установа које носе Доситејево име ОШ „Доситеј Обрадовић” у Београду ОШ „Доситеј Обрадовић” Чукарица ОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врању ОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39] ОШ „Доситеј Обрадовић” Волујац ОШ `Доситеј Обрадовић` у Зрењанину ОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Путинцима ОШ „Доситеј Обрадовић” у Смедереву ОШ „Доситеј Обрадовић” у Добоју ОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој Луци ОШ „Доситеј Обрадовић” у Приједору ОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница) ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој Цркви ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бочару ОШ „Доситеј Обрадовић” Враново ОШ „Доситеј Обрадовић” Ердеч Школски центар „Доситеј Обрадовић” Суботица Економско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у Алибунару Средња школа „Доситеј Обрадовић” у Крагујевцу Дом културе „Доситеј Обрадовић” у Станишићу Библиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41] Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у Бeограду Дела Слово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр. Писмо Харалампију, 1783. Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783. Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр. Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр. Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр. Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр. Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр. Востани Сербије, 1804. Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр. Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42] Ижица, 1830 Писма, Будим, 1829, 126 стр. Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр. Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813. Преводи Слово поучително, 1784. Истина и прелест, (кратка прича), 1788. Пут у један дан, (кратка прича), 1788. Езопове басне Христоитија Буквица Етика Венац Дамон Инглеска изреченија

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku zaostavštinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u S. Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije[3]. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [5]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [6]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije. Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[8] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[9] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[10] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[11] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[12] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [13] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[14] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno). Nagrade i ustanove nazvane po njemu Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku zaostavštinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u S. Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije[3]. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [5]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [6]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije. Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[8] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[9] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[10] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[11] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[12] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [13] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[14] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno). Nagrade i ustanove nazvane po njemu Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma

Čigoja štampa, 2005. Prelepo izdanje, sa obimnim pogovorom akademika Milosava Tešića. edicija Arahna urednik: Leon Kojen Osnov za ovo izdanje izabranih pesama Vinavera čine one njegove pesničke knjige u kojima se, stvarno i nalaze njegove najbolje pesme. Izbor je raspoređen u sedam ciklusa. Priređivač, Milosav Tešić pristupio je temeljno jednom sveobuhvatnom poslu formiranju ciklusa i određivanju njihovih naziva. Po njegovom mišljenju Vinaverova poezija je vrednosno samerljiva pevanju najistaknutijih srpskih pesnika dvadesetog veka. Vinaver je i uticajan pesnik, ali uticajan diskretno, ispotiha. Ovaj izbor pesama ukazuje na Vinaverovu pesničku veličinu, na njegovo živo prisustvo u srpskoj pesničkoj umetnosti. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik, književni kritičar i prevodilac.[1] Biografija Vinaver je rođen u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[2] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara.[3] Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[4] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[5] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[6] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[7] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[8] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[9] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[8] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[8] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[11] [12] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[13] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[8] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[14] [15] Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[16] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[17] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[18] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[11] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[19] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[20] Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[21] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945—1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama)[22], Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov.[23] U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Nasleđe Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, „Misli“ (1913), Varoš zlih volšebnika - Beograd 1920, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, „Ikarov let“ (1937), Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao najznačajniji njegovog rad na temu o srpskom jeziku Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963

Retko u ponudi Ilustrovao Mića Mihajlović Kao na slikama 1961. Dvojezicno izdanje: Madjarski - Srpski Naslovna strana: Misa Nedeljkovic Umetnicki prilozi: Mica Popovic Miklós Radnóti (rođen kao Miklós Glatter; 5. svibnja 1909. - studeni 1944.) bio je mađarski pjesnik i učitelj. Ubijen je u Holokaustu. Miklós Glatter bio je sin trgovca tekstilne tvrtke Brück & Grosz iz Budimpešte. Rođen je u 13. četvrti Újlipótváros kraljevske ugarske prijestolnice Austro-Ugarske. Pri rođenju, njegov brat blizanac rođen je mrtav, a majka mu je umrla ubrzo nakon poroda. Većinu djetinjstva proveo je s obitelji svoje tete čiji je suprug Dezső Grosz bio jedan od vlasnika tekstilne tvrtke u kojoj je njegov otac radio do svoje smrti 1921. godine. Osnovnu i srednju školu Radnóti je pohađao u rodnom mjestu, a školovanje je nastavio na srednjoj tekstilnoj školi u Liberecu od 1927. do 1928. po ujakovu savjetu. Zatim je radio kao trgovački dopisnik u poznatom tekstilnom poduzeću do 1930. Naposljetku, Radnóti je uspio nadvladati želju za još jednim obrazovanjem i počeo je studirati filozofiju, mađarski i francuski jezik na Sveučilištu u Szegedu. Godine 1934. završio je studij filozofskom doktorskom disertacijom Umjetnički razvoj Margit Kaffke. Nakon mature promijenio je ime u Radnóti, prema rodnom mjestu Radnovce (mađ. Radnót) svog djeda po ocu. U kolovozu 1935. oženio se svojom dugogodišnjom ljubavi Fanny (1912.-2014.), kćeri vlasnika ugledne tiskare Gyarmati. Vrlo sretan brak je nažalost bio bez djece sve do njegove deportacije. U školskoj godini 1935/36. stekao je prva profesionalna iskustva kao srednjoškolski profesor u Gimnaziji Zsigmond Kemény u Budimpešti. U rujnu 1940. regrutiran je u židovski radni bataljun mađarske vojske do prosinca te godine, zatim od srpnja 1942. do travnja 1943. po drugi put. Dana 2. svibnja 1943. zajedno sa suprugom prešao je sa judaizma na rimokatoličku vjeru. U svibnju 1944. Radnótijev treći vojni rok je započeo i njegov je bataljun deportiran u Bor u Srbiji. Nakon 1943. mađarsko-židovski prisilni radnici bili su zatvarani u blizini borskih rudnika bakra koji su pokrivali 50 posto potreba njemačke ratne industrije za bakrom. Dana 17. rujna 1944. Radnóti je bio prisiljen napustiti logor u koloni od oko 3600 zarobljenika zbog vojne ofenzive savezničkih vojski. Izdržao je neljudski prisilni marš od Bora do Szentkirályszabadja, gdje je 31. listopada napisao svoju posljednju pjesmu. U studenom 1944. njega i još dvadesetak zarobljenika strijeljali su pripadnici Mađarske garde zbog njihove potpune fizičke i psihičke iscrpljenosti. Navedeni su različiti datumi njegova ubojstva. Neke publikacije navode dan u razdoblju od 6. do 10. studenog. U detaljnoj i znanstvenoj izložbi Mađarske akademije znanosti iz 2009. godine, 4. studenog je naveden kao datum smrti. Danas je potrebno oko 1 sat i 30 minuta vožnje od 110 kilometara automobilom od Szentkirályszabadja do Abde. Radnóti je sa suprugom pokopan na groblju Kerepesi. Godine 2013. njegov kip u Abdi je oštećen, ali razlog oštećenja još uvijek nije razjašnjen... Vizuelna poezija apoliner danilo kis modernizam simbolizam ekspresionizam

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Predgovor: Desanka Maksimovic Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.[1] Biografija Rođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković kao dete (1933) Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939—1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Mira Alečković, Branko Ćopić i Aco Šopov u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945—1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a] Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2] Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godine Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3] U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo` i `Svečana pesma` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”.

NIN-ova nagrada 1999. godine! Autor - osoba Erenrajh-Ostojić, Maksimilijan, 1921-2003 = Erenrajh-Ostojić, Maksimilijan, 1921-2003 Naslov Karakteristika : roman / Maksimilijan Erenrajh-Ostojić Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2000 Izdanje 4. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 2000 (Lazarevac : Elvod-print) Fizički opis 133 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂRad (broš.) Napomene `NIN-ova nagrada 1999` --> prednji kor. list Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom. „Ovaj izvanredni roman Maksa Erenrajha, sastavljen od niza isprepletenih povesti, dočarava nam iz ličnog i autobiografskog ugla potresne drame u životu Beograda pod nemačkom okupacijom...“ NIN 28.07.2000. Priznati greh Za naslov naše kritike uzeli smo reči samog pisca, izgovorene povodom dodele NIN-ove nagrade za najbolji roman u 1999. godini: priznati greh. Te reči otkrivaju samo polazište Erenrajhovog književnog pregnuća: ono je duboko religiozno, vezano i za Jom Kipur, dan kajanja i praštanja, kada se Jevreji suočavaju sa svojom savešću i pitaju se: Šta sam zgrešio? Kako da greh okajem? Čovek je grešan po sebi: kada ste izgovorili reč čovek, izgovorili ste i reč grešnik. Nemoguće je živeti i ne grešiti - postoji samo razlika između onih koji to priznaju i onih koji to poriču. Erenrajh spada među one koji priznaju i kaju se, jer je to jedini put ka spasenju duše. Da se od umesnog biografizma vratimo romanu, jer ova knjiga jeste roman, iako može biti čitana i kao venac sastavljen od devet priča. U roman ih ujedinjuje pripovedač - glavni junak u svim pričama, jedinstvo vremena i mesta pripovedanja, kao najčešće sličan moralno-psihološki problem u središtu kazivanja. Kakvi su gresi glavnog junaka romana, mladog magacionera u pivari? U nizu dramatičnih, potresnih situacija, mladić odbija da pomogne bližnjem – bilo nepoznatom, poznaniku, ili čak i prijatelju. Olakšavajuće okolnosti - strah koji parališe mladića, nije samo strah za sebe nego i za porodicu, reč je o strahu i te kako razumljivom, jer se radnja romana događa u vreme nemilosrdne nemačke okupacije. Detalj koji ne treba zanemariti: u trenucima raspada okupacionog sistema mladić ipak pokušava da pomogne prijateljskoj porodici, što moralnu rastrzanost njegovog lika čini ubedljivom. Erenrajhov roman, ipak, ne govori samo o moralnim izneveravanjima glavnog junaka, već pre svega o sudbinama ljudi u vreme okupacije. To je vreme zastrašujućih iskušenja za sve, od običnih, jednostavnih, siromašnih ljudi, do onih koji veruju da će ih bogatstvo i ugled zaštititi od stradanja. Junaci Erenrajhove proze žive u okolnostima kobnih preokreta - prvi je okupacija, drugi - oslobođenje, koje takođe nagoveštava nove, neočekivane izazove. Piščev postupak, način pripovedanja, oblikovanje likova i izvesna naročita atmosfera u romanu podsećaju na Andrića - istorijski, društveni, nenametljivo dat okvir, koji i te kako presudno utiče na živote junaka, a zatim istraživanje ljudske situacije, uz naglašavanje psiholoških stanja i moralnih dilema i, na kraju, uvek prisutna refleksija. Ako je Erenrajhovo pripovedanje i oblikovanje likova tradicionalističko, prevariće se onaj ko pomisli da je reč o intelektualnom tradicionalizmu – upućeniji čitalac Erenrajhovog romana setiće se i Kjerkegora, i Kamija, i Hajdegera... Koliko apsurda i strave sadrži, recimo, priča o Rašku, prijatelju mladog junaka - pripovedača! Raško je u godinama okupacije pristao na vrstu kolaboracije, najviše zbog ljubavi prema svojoj ženi, da bi na kraju rata izgubio sve - i ženu koju je voleo. Život je okončano samoubistvom... Takve su, tragične, apsurdne, neizbežno stradalničke sudbine gotovo svih Erenrajhovih junaka. U Erenrajhovom viđenju, bližnji najčešće ne izgledaju tako da bi mogli predstavljati `materijal` za ostvarenje utopije Isusa Hrista - voli bližnjega svoga kao samoga sebe. Ipak, kakvi god junaci Erenrajhovog romana bili, pisac i njima i nama nudi jedan jedini izlaz, jedan jedini lek: volite bližnje svoje bez obzira na njihova pokleknuća, ogrešenja, čak i zločine. (Hrist na krstu i razbojnici pored njega.) Erenrajhova istina o svetu i ljudima takođe je duboko religiozna - njegova knjiga govori, u stvari, o tome da svet mogu spasti samo saosećanje i sažaljenje, a ne lepota. Aleksandar Ilić MG91 (N)

Jovan Popović: FATAMORGANA NAD RAVNICOM - Odabrane pesme, Književna opština Vršac 1977, str. 66. Izbor i pogovor Milan Pražić. Očuvanost 4-. ПОПОВИЋ Јован – песник и позоришни критичар (Велика Кикинда, 18. XI 1905 – Београд 13. II 1952). Мађарско-немачку основну школу завршио је у Теремији (селу које је после Првог светског рата припало Румунији), где му је отац био апотекар, а његова породица – једина српска породица. Матурирао је у гимназији у Кикинди (1923) и исте г. се уписао на Филозофски факултет у Бгду (Педагогија, чиста филозофија и упоредна књижевност). У Бгду је 1925. у сопственом издању објавио прву збирку песама – Хаџија вечности, а 1926. у Великој Кикинди другу – Плес над празнином. Сарађивао је у угледним југословенским часописима („Српски књижевни гласник“, „Летопис Матице српске“, „Књижевник“, „Вијенац“, „Критика“, „Преглед“). Заједно са Новаком Симићем уредио је алманах младе југословенске социјалне поезије Књига другова (Велика Кикинда 1929), али је књига, после изласка из штампе, заплењена. У Великој Кикинди је 1930. одржано јавно суђење њему и још петорици сарадника Књиге другова. Књижевници су, после вишемесечног затвора, ослобођени. Крајем 1930. настанио се у Бгду, где је између 1931. и 1940. живео од коректура и превода. Преводио је са енглеског, француског, немачког и мађарског језика – дела Е. Глезера, В. Г. Калдерона, Б. Травена, В. Бернтна, К. Керстена, Џ. Лондона, К. Барца, А. Еренштајна, Д. Дидроа, Х. фон Клајста, Х. Мала, Џ. Стајнбека, Л. Бромфилда, Ш. Петефија, К. Маркса, Ф. Енгелса и других. Уз то, био је уредник, сарадник или члан редакције књижевних часописа „Стожер“, „Нин“, „Нолит“, „Наша стварност“, „Уметност и критика“, у којима је расуто мноштво његових радова: есеја, књижевних и позоришних критика. Г. 1932. „Нолит“ је штампао прву књигу његових приповедака Реда мора да буде, а у марту 1941, у Просветно-издавачкој задрузи „Змај“ у НСаду, штампана му је збирка приповедака Лица у пролазу, која се у јавности појавила тек после ослобођења, 1944. У августу 1941. одлази у Посавски партизански одред. У време рата прошао је кроз разне војне јединице, био на многим дужностима (од борца до политичког руководиоца), радио у партизанској штампи и писао, поред књижевних, и многе пригодне текстове. У Санџаку – Босанској крајини, 1942, објављено је шапирографисано издање ратних песама Ласта у митраљеском гнезду. У издању „Слободне Војводине“ појавила се, у Срему 1944, још док је трајао рат, збирка П. ратних приповедака Истините легенде. После ослобођења земље био је на разним дужностима (директор Драме НП у Бгду, уредник рубрике за културу „Борбе“, уредник „Књижевних новина“) и развио веома интензивну књижевну, културну и јавну делатност. Г. 1949. разболео се од тешке болести срца. Издавачко предузеће „Култура“ у Бгду објавило је 1951. Песме, избор из целокупног П. опуса. Многе П. песме казиване су безброј пута са сцене СНП. У историји српске литературе данас је већ јасно утврђено П. место – његово песничко, приповедачко и критичарско-публицистичко дело је значајан део делатности генерације стваралаца који су, и у периоду између два рата и у првим г. после ослобођења, без резерве и компромиса ставили све своје духовне снаге у службу пролетаријата и револуције.

Branko Ćopić Vasilisa i monahMeki povezIzdavač Bigz Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Branko Ćopić Vasilisa i monahMeki povezIzdavač Bigz Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6