Džaret Kobek - JA MRZIM INTERNET (Booka) KNJIŽEVNA SENZACIJA – ROMAN KOJI JE OD ALTERNATIVNOG HITA STIGAO DO VRHOVA TOP LISTA I IZAZVAO BES INTERNET ZAJEDNICE! Ovo je roman o San Francisku, gradu koji je nekada vrcao od života i bio izvorište mnogih društvenih promena, a sada su ga, mada je i dalje prelep, iznutra malo-pomalo izjele sile tehnologije, oligarhije i srebroljublja u procesu koji nije mogao da ne uspe zahvaljujući tome što je internet potpuno otupeo čula onih koji su nekada čitali knjige, pre no što smo svi počeli da razgovaramo samo o Majli i Bijonse. Dok moralne norme nestaju poput glinenih golubova što se rasprskavaju u vašarskoj streljani, gradom se polako širi satanska pustoš, kakvu je 1977. predvideo Fric Lajber svojim jezivim romanom Naša gospa od tame. Džaret Kobek je bestidan, urnebesan, zajedljiv, domišljat, bahat. Ne usteže se da potkači Bazfidove liste tipa ’35 najurnebesnijih činjenica’, ali ni da uperi sumoran reflektor u kraj kulture i prirode kakve smo mislili da poznajemo.“ „Štivo koje se ne ispušta iz ruku.“ Kit Miler, Tajmsov književni dodatak „Imamo li mi to američkog Uelbeka? Iako često izražava u suštini suprotne stavove, Džaret Kobek mu se donekle približava svojim gorljivim napadom na instant svetinje ovog našeg lažno dušebrižničkog vremena. Upravo sam nabavio njegov najnoviji roman Ja mrzim internet, i progutao ga ‒ divlje je živopisan, poput Uelbeka, a ne treba vam prevod, samo vatrostalne rukavice za okretanje strana.“ Džonatan Letem „Ova knjiga ima dušu, a ima i petlju... Savet? Batalite Tviter na jedan dan. Uzmite ovo umesto toga.“ New York Times „Silno ću se iznenaditi proda li se više od jedanaest i po primeraka ove knjige. Inšalah, prodaće ih se više od pedeset hiljada. I gladna kokoš sanja da će se probuditi u punom ambaru. To je jače od mene.“ Autorov otac Žanrovi: Drama Izdavač: Booka ISBN: 978-86-88335-78-2 Broj strana: 290 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 14 x 20 cm

Knjaževac Narodna knjiga, 1985. Biblioteka Mona Liza Prelepo izdanje po mnogima najvećeg romana u istoriji svetske književnosti. Blago iskrzane korice (vidi se na slikama), sve ostalo odlično. Ana Karenjina (rus. Анна Каренина) je roman ruskog pisca Lava Tolstoja, koji je prvo objavljivan u delovima od 1873. do 1877. godine. Prva pojava romana je bila u Ruskom glasniku (rus. Русский Вестник), ali nije objavljen do kraja, pošto je Tolstoj došao u sukob sa urednikom Mihailom Katkovim oko pitanja koja su pokrenuta u završnom delu. Stoga je prva pojava romana u celini bila u obliku knjige. Naširoko smatranu vrhuncem realizma, Tolstoj je ovu knjigu smatrao svojim prvim pravim romanom.[traži se izvor] Lik Ane je verovatno, makar delom, inspirisan Marijom Hartung (1832—1919), starijom ćerkom ruskog pesnika Aleksandra Puškina. Zanimljivo je i to da je kao prototip za lik grofa Vronskog poslužio pukovnik Nikolaj Rajevski, koji je zaista, kao dobrovoljac, učestvovao u Srpsko-turskom ratu i tamo poginuo. Glavni likovi Porodično stablo Ane Karenjina Ana Arkadjevna Oblonska, udata Karenjina (rus. Анна Аркадьевна Каренина): sestra Stepana Oblonskog, Karenjinova žena i ljubavnica Vronskog. Grof Aleksije Kirilovič Vronski (rus. Алексей Кириллович Bpонский): Anin ljubavnik, konjički oficir. Knez Stepan „Stiva” Arkadjevič Oblonski (rus. Степан `Стива“ Аркадьевич Облонский): Anin brat, državni službenik (34 godine). Kneginja Darja „Doli” Aleksandrovna Oblonska (rus. Дарья „Долли“ Александровна Облонская): supruga Stepana Arkadjeviča, (33 godine). Grof Aleksije Aleksandrovič Karenjin: Anin muž, visoki državnik. Broj njegovih godina nije poznat, ali je poznato da je punih dvadeset godina stariji od nje. Konstantin „Kostja” Dmitrevič Ljevin: Kitin prosac, bliski prijatelj Stepana Arkadjeviča i zemljoposednik, (32 godine). Nikolaj Dmitrijevič Ljevin: Konstantinov stariji brat, osiromašen alkoholičar. Sergej Ivanovič Koznišev: Konstantinov polubrat, proslavljen pisac, (40 godina). Kneginja Jekatarina „Kiti” Aleksandrovna Ščerbacki: Dolina mlađa sestra i kasnije Ljevinova supruga, (18 godina). Kneginja Jelisaveta „Betsi” Fjodorovna Tverska: petrogradska bogatašica, sestričina Vronskog, Anina drugarica. Grofica Lidija Ivanovna: Vođa visokog društva, koji uključije Karenjina, a izbegava princezu Betsi. Njeni poslovi su mističnog i spiritualnog karaktera. Grofica Vronski: majka Aleksija Vronskog Sergej „Serjoža” Aleksijič Karenjin: sin Ane i Aleksija Karenjina Ana „Ani”: ćerka Ane i Vronskog Varenjka: mlada devojka siroče, poluusvojena od strane bolesne ruske plemkinje madam Štal, sprijateljuje se s Kiti dok boravi u inostranstvu. Radnja  UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige! Roman je podeljen na osam delova. Njegov epigraf je Osveta je moja, ja ću je vratiti preuzeta je iz poslanice Rimljanima 12:19. Roman počinje sa jednim od Tolstojevih najčešće citiranih redova: „ Sve srećne porodice liče jedna na drugu; svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. ” Prvi deo Roman počinje scenom Stepana Arkadijeviča Oblonskog („Stive”), moskovskog aristokrate i državnog službenika koji je prevario svoju ženu Darju Aleksandrovnu („Doli”). Doli je otkrila da ju je muž prevario sa njihovom guvernantom, pa porodica i čitavo domaćinstvo pati. Stiva obaveštava ukućane da njegova sestra, Ana Arkadjevna Karenjina, dolazi u posetu iz Sankt Peterburga u pokušaju da smiri situaciju. U međuvremenu, Konstantin Dmitrijevič Ljevin („Kostja”), Stivin prijatelj iz detinjstva, stiže u Moskvu, kako bi zaprosio Dolinu najmlađu sestru, princezu Katarinu Aleksandrovnu Ščerbacki („Kiti”). Ljevin je strastveni, nemiran ali stidljiv aristokratski zemljoposednik koji, za razliku od njegovih prijatelja iz Moskve, bira da živi na selu na svom velikom imanju. Tu on saznaje da ima suparnika u pogledu Kitine udaje, grofa Aleksija Vronskog, vojnog oficira. Čekajući Anu na železničkoj stanici, Stiva susreće Vronskog, koji je tu da dočeka svoju majku, groficu Vronsku. Ispostavlja se da su Ana i grofica Vronska putovale i razgovarale zajedno u istom vagonu. Nakon što se svako pronašao sa svojima i Vronski video Anu po prvi put, jedan železnički radnik gine, slučajno padnuvši ispred voza. Ana to tumači kao „loš znak”. Vronski je, međutim, opčinjen Anom. Ana je, pak, zabrinuta, jer se po prvi put odvojila od svog malog sina Sergeja („Serjože”) na duže vreme. U kući Oblonskog Ana govori emotivno i otvoreno sa Doli o Stivinoj aferi i ubeđuje je da je Stiva još voli, uprkos neverstvu. Doli je dirnuta Aninim govorom i odlučuje da, zbog dece, oprosti Stivi. Kiti, koja dolazi u posetu Doli i Ani, ima samo osamnaest godina. Njoj je ovo prva sezona kada je roditelji daju na udavanje i ona očekuje da će se uskoro udati za čoveka iz svog staleža. Vronski joj pokazuje značajnu pažnju, a ona očekuje da će igrati sa njim na balu te večeri. Kiti je veoma zadivljena Aninom ličnošću i lepotom i postaje opsednuta njom, baš kao i Vronski. Kada Ljevin nasamo zaprosi Kiti u njenom domu, ona ga nespretno odbija, verujući da se Vronski zaljubio u nju i da će je zaprositi. Na taj korak se odlučuje pod uticajem njene majke, ubeđene da je Vronski bolja prilika za Kiti, za razliku od Kitinog oca, koji favorizuje Ljevina. Na balu napravljenom u Kitinu čast, Ana se, na opšte iznenađenje svih, pojavljuje u crnoj somotskoj haljini, jednim delom od crne prozirne čipke koja, u ono vreme, nikako ne priliči Ani, jednoj uglednoj ženi, supruzi i majci. Kiti je ubeđena da će je Vronski definitivno zaprositi i da će se ovim balom sve razrešiti, ali on celo veče igra sa Anom, birajući je kao partnerku za ples pred šokiranom Kiti slomljenog srca. Kiti shvata da se Vronski zaljubio u Anu i da nema nameru da je prosi, uprkos njegovim otvorenim flertovanjima. Vronski je smatrao svoje odnose prema Kiti samo kao izvor zabave i pretpostavljao je da je i Kiti motivisana istim razlozima. Ana, iako je svojevoljno plesala sa Vronskim sve vreme na balu, potresena Kitinim slomljenim srcem, iste večeri se vraća u Sankt Peterburg. Vronski putuje istim vozom. Tokom putovanja, u neko doba noći, njih dvoje se susreću i Vronski izjavljuje Ani svoju ljubav. Ana ga odbija, mada je njegova pažnja ne ostavlja ravnodušnom. Ljevin, uvređen i razočaran što ga je Kiti odbila, vraća se na svoje imanje, napuštajući svaku nadu za brak. Ana se vraća u Sankt Peterburg kod svog supruga, Aleksija Aleksandroviča Karenjina, visokog vladinog zvaničnika i kod sina Serjože. Videvši svog muža po prvi put nakon njenog susreta sa Vronskim, Ana shvata da je on ne privlači, da joj se gadi, iako ona sama kaže da je dobar čovek. Drugi deo Porodica Ščerbacki konsultuje lekara zbog Kitinog zdravlja, koje je narušeno od kada se razočarala u Vronskog. Mladi specijalista savetuje da Kiti treba da ide u inostranstvo, u banju, da se oporavi. Doli govori Kiti da je razume u patnji zbog Vronskog i Ljevina, koga je uzaludno povredila. Kiti, koja se oseća poniženom od strane Vronskog i mučenom od strane njenog odbijanja Ljevina, vređa sestru, pozivajući se na Stivina neverstva, rekavši joj da nikada ne može voleti čoveka koji ju je prevario. U međuvremenu, Stiva posećuje Ljevina na njegovom seoskom imanju radi prodaje šume u blizini parcele, zbog slabe materijalne situacije porodice Oblonski. Za to vreme, u Sankt Peterburgu, Ana počinje da provodi više vremena u krugu kneginje Betsi, moderne bogatašice i rođake Vronskog. Vronski nastavlja da prati Anu. Iako ga se ona u početku pokušavala otarasiti, ipak mu poklanja svoju pažnju. Karenjin podseća ženu da s njene strane nije u redu u javnosti poklanjati previše pažnje Vronskom, jer postaje predmet ogovaranja. On je zabrinut zbog svog i ugleda svoje supruge, iako se nada i želi da veruje da je Ana iznad svake sumnje. Vronski, inače strastveni konjanik, učestvuje u trkama, previše naprežući svoju kobilu Fru-Fru. Njegova neodgovornost je uzrok pada i slomljene kičme nesrećnoj kobili. Ana, sve posmatrajući sa tribina u masi, nije u stanju da sakrije svoju uznemirenost tokom nesreće. Neposredno pre toga, Ana je rekla Vronskom da je trudna i da nosi njegovo dete. Karenjin je takođe prisutan na trkama i, shvativši da je Anino ponašanje neprikladno, nakon trka je opominje. Ana, u izlivu ekstremnog stresa i emocija, priznaje svoju aferu mužu. Karenjin je zamoli da prekinu sa tim, da bi se izbegli dalji tračevi, verujući da će njihov brak biti očuvan. Kiti i njena majka putuju u nemačku banju, da se Kiti popravi zdravlje. Tamo upoznaju madam Štal u invalidskim kolicima i njenu usvojenu kćerku Varenjku. Varenjka ostavlja snažan utisak na Kiti pomaganjem bolesnicima u banji, čitanjem im Jevanđelja i svojim ponašanjem u celini. Pod njenim uticajem tokom druženja, Kiti postaje izuzetno pobožna, ali i razočarana kritikama njenog oca, kada sazna da madam Štal glumi svoju bolest. Uskoro zatim vraćaju se u Moskvu. Treći deo Ljevin nastavlja da radi na svom imanju, pokušavajući da fizičkim radom nekako zaboravi na Kiti i duševni bol, što mu skoro u potpunosti i uspeva. Uskoro mu u posetu dolazi njegov brat Sergej Ivanovič Koznišov. Ovde su posebno istaknute suprotnosti dvojice braće. Dok Ljevin na selu uvek radi, vredan je i gotovo da nema vremena za odmor, Sergej selo smatra mestom za razonodu i relaksaciju. Ljevin razvija svoje ideje, koje se odnose na poljoprivredu, kao i jedinstven odnos između poljoprivrednog radnika i svoje rodne zemlje i kulture. Smatra da se mora nešto promeniti u sistemu, kako bi radnicima bilo stalo do toga što rade i da bi sa zemljoposednicima razvili prijateljski odnos, što i pokazuje ličnim primerom. On veruje da evropske poljoprivredne reforme neće imati efekta u Rusiji zbog jedinstvene kulture i ličnosti ruskog seljaka. Kada Ljevin, na molbu Oblonskog, poseti Doli u obližnjem selu Jerguševu, ona pokušava da razume šta se desilo između njega i Kiti i da objasni i opravda Kitino ponašanje. Sam razgovor o Kiti izbaci Ljevina iz ravnoteže i on stvori odbojnost prema Doli. Nakon toga, Ljevin odlučuje da će zaboraviti Kiti i da će se oženiti seljankom. Međutim, sutradan slučajno viđa Kiti u njenoj kočiji i shvata da slobodno može odbaciti misli o navedenom braku, jer je on još uvek voli. Uskoro mu u posetu stiže drugi brat, Nikolaj. On je vrlo bolestan, razdražljiv i Ljevin oseća sopstvenu krivicu što mu je Nikolaj naporan. Već drugog dana njih dvojica su se posvađali i, iako su znali da je Nikolaj zbog bolesti poslednji put ovde, on odlazi kući. U međuvremenu, u Sankt Peterburgu, Aleksije Karenjin je napisao pismo Ani, u kome traži da se ona vrati kući, ali pre nego što joj je pismo stiglo, ona mu piše da sa sinom odlazi u Moskvu. Dobivši njegovo pismo, Ana se našla uvređena i bila je ubeđena da je njen muž želi kod kuće dokrajčiti i uništiti. Potom se nalazi sa Vronskim i govori mu da njen muž zna za njih dvoje. Kada je Ana najzad otišla kući, njen muž je nije dočekao, već ga je ona našla u kabinetu. Karenjin odbija razvod, insistirajući na tome da će se njihov odnos nastaviti. Zahteva od nje da se prestane viđati sa Vronskim i preti joj oduzimanjem Serjože. Četvrti deo Ana i Aleksije Karenjin nastavljaju da žive zajedno, a sa Vronskim se viđa samo van kuće. Kada ih je jednom muž zatekao u kući, smatra da su preterali i konsultuje se sa advokatom oko dobijanja razvoda. U to vreme, razvod u Rusiji se mogao zahtevati jedino od strane nedužnog supružnika, ali je potrebno ili da optuženi priznaje preljubu − što bi upropastilo Aninu poziciju u društvu ili barem nju prilikom nove udaje − ili da krivac bude uhvaćen u preljubi. Karenjin uzima od Ane neka ljubavna pisma od Vronskog, koja advokat smatra kao nedovoljan dokaz afere. Stiva i Doli su isključivo protiv razvoda Karenjinih. Ana ima težak porođaj. Porođajna groznica, od koje umire 99% žena, traje joj tri dana. Za to vreme, zahteva da se, pored njenog kreveta, Karenjin i Vronski pomire i, pruživši mu ruku, tu Karenjin sve oprašta Vronskom. Međutim, Vronski se oseća neprijatno zbog Karenjinove velikodušnosti, oseća se bezvrednim i poniženim, pokušava samoubistvo, pucajući sebi u grudi, ali pogađa rame i ostaje živ. Tada dolazi do preokreta. Ana se oporavlja i smatra da ne može da podnese život sa Karenjinom, uprkos njegovom oproštaju i njegovoj vezanosti za novorođenče Anu, o kojoj se jedini zaista brinuo i kome je jedino bilo stalo do nje. Kada je saznala da Vronski odlazi u Taškent, po vojnoj obavezi, ona postaje očajna. Tada Ana i Vronski zajedno beže u Evropu, uzevši malu Anu sa sobom, ostavljajući Serjožu i Karenjinovu ponudu razvoda. U međuvremenu, Stiva deluje kao provodadžija sa Ljevinom. On organizuje sastanak između njega i Kiti, što dovodi do njihovog pomirenja i veridbe. Peti deo Ljevin i Kiti su se venčali i započeli novi život na svom imanju. Iako su bili srećni i voleli se, prvih par meseci im je bilo teško da se priviknu jedno na drugo. Ljevin se oseća nezadovoljno zbog vremena koje Kiti želi da provede sa njim i shvata da par meseci ništa konkretno nije uradio. Kada se brak počinje poboljšavati, Ljevin saznaje da njegov brat Nikolaj umire od iscrpljenosti bolešću. Kiti se ponudi da odu zajedno do Nikolaja i tamo se pokazuje od velike pomoći bolesniku. Videvši da je njegova supruga preuzela kontrolu nad situacijom neuporedivo bolje i sposobnije od njega, Ljevinova ljubav prema Kiti raste. Kiti na kraju saznaje da je trudna. U Evropi, Vronski i Ana se bore da pronađu prijatelje koji će ih prihvatiti. Dok se Ana oseća srećno što konačno može da bude nasamo sa Vronskim, on se oseća ugušeno pored nje. Oni ne mogu da se druže sa Rusima iz visoke klase i teško im je da nađu način da se zabave. Vronski, koji je verovao da je Ana ključ za njegovu sreću, shvata da mu je sve dosadno i nezadovoljan je sobom. On počinje da slika. Međutim, Vronski ne vidi da sva ta njegova umetnost nema talenta ni strasti, a da je njegov razgovor o umetnosti izuzetno pretenciozan. Postaje sve nemirniji, biva im sve dosadnije i Ana i Vronski odlučuju da se vrate u Rusiju. U Sankt Peterburgu Ana i Vronski borave u jednom od najboljih hotela, ali su uzeli odvojene apartmane, navodno zbog bebe Ane. Postaje jasno da njima tu nije mesto i da nisu prihvaćeni u ruskom društvu. Svi ih izbegavaju, čak i Anina stara prijateljica Betsi. Ana ima česte promene raspoloženja, napade ljubomore i izlive besa. Ana počinje da se plaši da je Vronski više ne voli. U međuvremenu, Karenjin nalazi utehu kod grofice Lidije Ivanovne, entuzijastkinje verskih i mističnih ideja, osavremenjenih u višim klasama. Ona ga savetuje da drži Serjožu podalje od Ane i Serjoži govori da mu je majka mrtva. Međutim, Serjoža, koji je bio vrlo vezan za majku, odbija da veruje da je to istina. Ana, maskirana, nepozvana odlazi u posetu Serjoži na njegov deveti rođendan, ali ju je zatekao Karenjin. Ana, očajnički pokušavajući da povrati bar neke od svojih nekadašnjih pozicija u društvu, prisustvuje predstavi u pozorištu, na kojoj su prisutni svi iz visokog društva Sankt Peterburga. Vronski je moli da ne ide, ali on nije u stanju da, prvenstveno sebi, objasni zašto ona ne bi trebalo da prisustvuje toj predstavi. U pozorištu, Ana je otvoreno odbijena od svojih bivših prijatelja, od kojih joj jedan namerno pravi scenu, vređa je i ona napušta pozorište. Ana je beznadežna. Ne može da nađe mesto za sebe u Sankt Peterburgu. Iako se često svađaju i prepiru, Ana i Vronski se dogovaraju da odu na njegovo seosko imanje. Šesti deo Doli sa majkom i decom provede leto sa Ljevinom i Kiti. Ljevinov život je jednostavan i neiskvaren, iako je Ljevinu pomalo nelagodno zbog prisustva tolikog broja Ščerbackih. On postaje izuzetno ljubomoran kada jedan od posetilaca, Kitin brat od strica, Veslovski, otvoreno koketira sa trudnom Kiti. Ljevin pokušava da prevaziđe svoja osećanja, ali na kraju podlegne njima i stvara neprijatnu scenu, bukvalno isteravši Veslovskog iz svoje kuće. Veslovski odmah ide da ostane sa Anom i Vronskim na obližnjem njihovom imanju. Kada Doli ode u posetu Ani, ona je pogođena razlikom između Ljevinovog aristokratskog, ali jednostavnog kućnog života i neskrivenog luksuznog i raskošnog imanja Vronskog, na selu. Ona takođe nije u stanju da održi korak sa modernim Aninim haljinama i ekstravagantnim trošenjem Vronskog na bolnicu koju gradi. Pored toga, Ana i Vronski nisu u najboljim odnosima i Doli to primećuje. Takođe vidi da se Ana jako promenila, da je postala anksiozna i da otvoreno flertuje sa Veslovskim. Doli je neugodno zbog toga, a Vronski traži od nje da ubedi Anu u razvod od Karenjina, tako da može da se uda za njega i živi normalno. Ana je postala izuzetno ljubomorna na Vronskog i ne može da podnese kada on odlazi čak i na vrlo kratke izlete. Kada Vronski odlazi na nekoliko dana za vreme pokrajinskih izbora, Ana postaje ubeđena da mora da se uda za njega, kako bi ga sprečila da je napusti. Nakon što Ana napiše pismo svom suprugu Karenjinu, ona i Vronski napuštaju selo i idu za Moskvu. Sedmi deo Dok je u poseti Moskvu, Ljevin se brzo navikava na gradski brzi, skup i frivolan život u visokom društvu. On prati Stivu u džentlmenski klub, gde se njih dvojica susreću sa Vronskim. Ljevin i Stiva posećuju Anu, koja svoje prazne dane provodi brinući se o devojčici bez roditelja iz Engleske. Ljevin se u početku oseća nelagodno zbog posete, ali Ana ga lako očara. Kada priznaje Kiti da je posetio Anu, ona ga optužuje da se zaljubio u nju. Njih dvoje se kasnije mire, shvatajući da je život u moskovskom društvu imao negativan, koruptivni efekat na Ljevina. Ana ne može da razume zašto može da privuče čoveka poput Ljevina, koji ima mladu i lepu ženu, ali više ne može da privuče Vronskog. Njen odnos sa Vronskim je pod sve većim naprezanjem, jer on može slobodno da se kreće u ruskom društvu dok ona ostaje isključena. Njena sve veća ogorčenost, dosada i ljubomora uzrokuju da se njih dvoje posvađaju. Ana koristi morfijum da joj pomogne da zaspi, što je navika koju je stekla dok je živela sa Vronskim na njegovom imanju. Postala je zavisna od toga. U međuvremenu, nakon dugog i teškog porođaja, Kiti rađa sina Dmitrija („Mitja”). Levin je istovremeno užasnut i duboko dirnut prizorom malene, bespomoćne bebe. Stiva posećuje Karenjina i traži od njega da odobri Ani razvod kao nevinoj stranci (što bi od njega zahtevalo da prizna nepostojeću aferu), ali Karenjinovim odlukama sada upravlja francuski „vidovinjak” kojeg je preporučila Lidija Ivanovna. Vidovnjak je imao viziju u snu tokom Stivine posete i daje Karenjinu zagonetnu poruku koju on tumači na način da mora da odbije zahtev za razvod. Ana postaje sve ljubomornija i iracionalnija prema Vronskom, za kojeg sumnja da ima ljubavne veze sa drugim ženama. Takođe je uverena da će on popustiti u majčinim planovima da ga oženi bogatom ženom iz visokog društva. Gorko se posvađaju i Ana veruje da je njihova veza gotova. Počinje da razmišlja o samoubistvu kao o bekstvu od svojih muka. U svojoj mentalnoj i emocionalnoj zbunjenosti, ona šalje telegram Vronskom tražeći od njega da dođe kući kod nje, a zatim posećuje Doli i Kiti. Anina zbunjenost i bes obuzimaju je i, u svesnoj simetriji sa smrću železničara pri prvom susretu sa Vronskim, ona se sa fatalnom namerom baca između točkova vagona teretnog voza koji prolazi kraj železničkog perona. Osmi deo Poslednju knjigu Sergeja Ivanoviča (Ljevinovog brata) čitaoci i kritičari ignorišu i on učestvuje u ruskoj posvećenosti panslavizmu. Stiva dobija radno mesto koje je toliko želeo, a Karenjin preuzima starateljstvo nad Vronskijevom i Aninom bebom, Ani. Grupa ruskih dobrovoljaca, uključujući suicidnog Vronskog, odlazi iz Rusije da se bori u pravoslavnoj srpskoj pobuni koja je izbila protiv Turaka, šire identifikovanoj kao Rusko-turski rat (1877—1878). Na Ljevinovom imanju dešava se grmljavina dok su njegova žena i novorođeni sin napolju i, u strahu za njihovu bezbednost, Ljevin shvata da zaista voli svog sina koliko voli Kiti. Kitina porodica je zabrinuta da čovek tako nesebičan kao što je njen muž ne smatra sebe hrišćaninom. Nakon što je opširno razgovarao sa jednim seljakom, Ljevin se istinski predomislio, zaključivši da veruje u hrišćanska načela koje je naučio u detinjstvu i da više ne dovodi u pitanje svoju veru. On shvata da čovek mora sam da odluči šta je prihvatljivo u pogledu sopstvene vere i uverenja. Odlučio je da ne kaže Kiti o promeni kroz koju je prošao. Ljevin je u početku nezadovoljan što njegov povratak veri ne donosi sa sobom potpunu transformaciju u pravednost. Međutim, na kraju priče Ljevin dolazi do zaključka da je, uprkos novoprihvaćenim uverenjima, ipak samo čovek i da će i dalje praviti greške. Njegov život sada može biti smisleno i istinito usmeren ka pravednosti. Stil i glavne teme Tolstojev stil u Ani Karenjini mnogi kritičari smatraju prelaznim, čineći most između realističkog i modernističkog romana.[1] Prema Rut Benson u svojoj knjizi o Tolstojevim heroinama, Tolstojevi dnevnici pokazuju koliko je bio nezadovoljan svojim stilom i pristupom pisanju u ranim nacrtima Ane Karenjine, citirajući ga kako je izjavio: „Gnušam se onoga što sam napisao. Galije Ane Karenjine za aprilski broj Ruskog vestnika sada leže na mom stolu, a ja stvarno nemam srca da ih ispravljam. Sve je u njima tako trulo, i celu stvar treba prepisati − sve što je i štampano − otpisati, istopiti, baciti, odreći ga se (1876, JI 62: 265)”.[2] Naširoko se smatra da Ana Karenjina istražuje teme licemerja, ljubomore, vere, vernosti, porodice, braka, društva, napretka, telesne želje i strasti i agrarne veze sa zemljom u suprotnosti sa načinom života u gradu.[3] Prema teoretičaru književnosti Korneliju Kvasu, u romanu Ana Karenjina „nezvanične institucije sistema, predstavljene kroz društvene salone, funkcionišu kao deo aparata moći koji uspešno smiruje poremećaj nastao Aninom iracionalnom emocionalnom akcijom, koja je simbol otpora sistemu društvene kontrole ponašanja”.[4] Prevodilac Rouzmari Edmonds napisala je da Tolstoj ne moralizuje eksplicitno u knjizi, već umesto toga dozvoljava da njegove teme prirodno izbiju iz „ogromne panorame ruskog života”. Ona takođe kaže da je jedna od ključnih poruka romana da „niko ne sme da gradi svoju sreću na tuđem bolu”.[5] Ljevin se često smatra poluautobiografskim prikazom Tolstojevih uverenja, borbi i životnih događaja.[traži se izvor] Tolstojevo ime je „Lav”, a rusko prezime „Ljevin” znači „Lavov”. Prema fusnotama u prevodu Pevear/Volohonski, gledišta koja Ljevin podržava kroz roman u svojim argumentima poklapaju se sa Tolstojevim otvorenim stavovima o istim pitanjima. Štaviše, prema V. Garetu Džounsu, Ljevin je zaprosio Kiti na isti način kao Tolstoj Sofiju Bers. Pored toga, Ljevinov zahtev da njegova verenica pročita njegov dnevnik kao način da otkrije njegove greške i prethodne seksualne odnose paralelan je sa Tolstojevim zahtevima njegovoj verenici Sofiji.[6] Istorijski kontekst Događaji u romanu odvijaju se u pozadini brzih transformacija kao rezultat liberalnih reformi koje je pokrenuo ruski car Aleksandar II, među kojima je glavna reforma emancipacije iz 1861. godine, praćena reformom pravosuđa, uključujući sistem porote; vojne reforme, uvođenje izabranih lokalnih samouprava (zemstva), brz razvoj železnice, banaka, industrije, telegrafa, uspon nove poslovne elite i pad stare zemljoposedničke aristokratije, slobodnija štampa, buđenje javnog mnjenja, panslavistički pokret, pitanje žena, volja da se pomogne Srbiji u njenom vojnom sukobu sa Osmanskim carstvom 1876. itd. Likovi u romanu žestoko raspravljaju o ovim dešavanjima.[7] Prigradska železnička stanica Obiralovka, gde je jedan od likova izvršio samoubistvo, sada je poznata kao grad Željeznodorožni u Moskovskoj oblasti . Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Лев Николаевич Толстой; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910)[1] bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba.[2] Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja oslikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku.[3] Bio je esejista, poznati borac za prava radnika, dramaturg, kritičar i moralni filozof, a pored svega pacifista i levičar.[2] Svojim naprednim idejama o nenasilnom otporu je uticao na ličnosti, koje su se pojavile kasnije, među kojima su najpoznatije Martin Luter King[4] i Gandi.[5] Prema glasanju 125 poznatih svjetskih autora Tolstojeve knjige uvrštene su u najveće knjige svih vremena.[6] Biografija Tolstoj u svojoj dvadesetoj godini, 1848. Tolstoj je rođen u Jasnoj Poljani, porodičnom imanju 12 km (7,5 mi) južno od Tule, i 200 km (120 mi) južno od Moskve. Tolstoji su dobro poznata familija starog ruskog plemstva, čiji su preci poznati još od plemića po imenu Indris iz Litvanskog carstva u 1353;[7][8] preciznije, on je zapamćen po uzviku „iz zemlje Cezara, od Germana“ kad je za Ruse takva generalna formula označavala sve tipove stranaca.[9] On je bio četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja, veterana Domovinskog rata iz 1812, i grofice Marije Tolstoj (rođena kneginja Volkonskaja). Tolstojevi roditelji su umrli kad je on bio veoma mlad, tako da su njega i njegovu braću i sestre odgajili rođaci.[2] Godine 1844, on je počeo da studira pravo i orijentalne jezike na Kazanskom univerzitetu. Njegovi učitelji su ga opisali sa „nesposoban i nevoljan da uči“.[10] Tolstoj je napustio univerzitet usred svojih studija, vratio se u Jasnu Poljanu i zatim proveo najveći deo svog vremena u Moskvi i Sankt Peterburgu. Godine 1851, nakon što je nakupio teške kockarske dugove, on je otišao sa svojim starijim bratom na Kavkaz i pristupio armiji.[11] U to vreme je počeo da piše. Njegov preobražaj iz autora raskalašnog i privilegovanog društva u nenasilnog i duhovnog anarhistu njegovog kasnijeg doba je uzrokovan njegovim iskustvima u vojsci. Tome su takođe doprinela i dva putovanja po Evropi 1857. i 1860-61. Drugi koji su sledili istim putem su Aleksandar Hercen, Mihail Bakunjin i Petar Kropotkin. Tokom svoje posete iz 1857. godine, Tolstoj je prisustvovao javnom pogubljenju u Parizu, što je bilo traumatično iskustvo koje je obeležilo ostatak njegovog života. On napisao u pismu svom prijatelju Vasiliju Botkinu: „Istina je da je država zavera namenjena ne samo eksploataciji, nego pre svega da korumpira svoje građane ... Od sada, nikada neću služiti bilo kojoj vladi bilo gde.“[12] Tolstojev koncept nenasilja ili Ahimsa je bio ojačan nakon što je pročitao nemačku verziju Tirukurala. On je kasnije doprineo usađivanju tog koncepta kod Mahatme Gandi putem svog Pisma indusu kad je mladi Gandi korespondirao s njim tražeći savet.[13] Njegovo evropsko putovanje tokom 1860–61 oblikovalo je njegov politički i književni razvoj. Imao je priliku da se sretne sa Viktorom Igom, čije literarne talente je Tolstoj veličao nakon čitanja Igove tek završene Les Misérables. Slične evokacije scena bitki u Igovoj noveli i Tolstojevom Ratu i miru indiciraju taj uticaj. Na Tolstojevu političku filozofiju je isto tako uticala njegova poseta francuskom anarhisti Pjeru Žozefu Prudonu iz marta 1861, koji je u to vreme živeo u egzilu u pod lažnim imenom u Briselu. Osim pregleda Prodonove predstojeće publikacije, La Guerre et la Paix (Rat i mir na francuskom), čiji naslov je Tolstoj pozajmio za svoje remek-delo, njih dvojica su diskutovali o obrazovanju, kao što je Tolstoj napisao u svojem obrazovnim zapisima: „Ako spominjem ovaj razgovor s Prudonom, to je da bih pokazao da je u mom ličnom iskustvu on bio jedini čovek koji je razumeo značaj obrazovanja i štampe u naše vreme. Ispunjen entuzijazmom, Tolstoj se vratio u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka, koji su upravo bili emancipovani od kmetstva 1861. Tolstoj je opisao školske principe u svom eseju iz 1862. godine „Škola u Jasnoj Poljani“.[14] Tolstojevi obrazovni eksperimenti su bili kratkog veka, delom zbog uznemiravanja od strane carske tajne policije. Međutim, kao direktna preteča A. S. Nilovog Samerhila, škola u Janoj Poljani[15] se može opravdano smatrati prvim primerom koherentne teorije demokratskog obrazovanja. Lični život Dana 23. septembra 1862, Tolstoj je oženio Sofiju Andreevnu Bers, poreklom Nemicu, koja je bila 16 godina mlađa od njega i ćerka uglednog dvorskog lekara Andreja Bersa, a praunuka grofa Petra Zavadovskog, prvog ministra obrazovanja u carskoj Rusiji. Familija i prijatelji su je zvali Sonja, što je ruski deminutiv imena Sofija.[16] Oni su imali 13 dece, od kojih je osam preživelo detinjstvo.[17] Tolstojeva žena Sofija i njihova ćerka Aleksandra Grof Sergej Lavovič Tolstoj (10. jul 1863 – 23. decembar 1947), kompozitor i etnomuzikolog Grofica Tatjana Lavovna Tolstoj (4. oktobar 1864 – 21. septembar 1950), supruga Mihajla Sergeviča Suhotina Grof Ilija Lavovič Tolstoj (22. maj 1866 – 11. decembar 1933), pisac Grof Lav Lavovič Tolstoj (1. jun 1869 – 18. oktobar 1945), pisac i vajar Grofica Marija Lavovna Tolstoj (1871–1906), supruga Nikolaja Leonidoviča Obolenskog Grof Peter Lavovič Tolstoj (1872–1873), umro u detinjstvu Grof Nikolaj Lavovič Tolstoj (1874–1875), umro u detinjstvu Grofica Varvara Lavovna Tolstoj (1875–1875), umrla u detinjstvu Grof Andrej Lavovič Tolstoj (1877–1916), služio u Rusko-japanskom ratu Grof Mihael Lavovič Tolstoj (1879–1944) Grof Aleksej Lavovič Tolstoj (1881–1886), umro u detinjstvu Grofica Aleksandra Lavovna Tolstoj (18. jul 1884 – 26. septembar 1979) Grof Ivan Lavovič Tolstoj (1888–1895), umro u detinjstvu Brak je od samog početka bio obeležen seksualnom strašću i emocionalnom neosetljivošću imajući u vidu da je Tolstoj, neposredno uoči njihovog braka, dao Sofiji svoje dnevnike s detaljima njegove ekstenzivne seksualne prošlosti i činjenicom da mu je jedna kmetkinja na njegovom imanju rodila sina.[16] Uprkos tome, njihov rani bračni život je bio srećan i pružio je Tolstoju mnogo slobode i sistem podrške da napiše Rat i mir i Anu Karenjinu pri čemu je Sonja radila kao sekretarica, editor i finansijski menadžer. Sonja je ručno prepisivala njegove epičke radove s vremena na vreme. Tolstoj je nastavljao da uređuje Rat i mir, i bile su mu potrebne čiste finalne verzije da se isporuče izdavaču.[16][18] Međutim, njihov kasniji zajednički život je A. N. Vilson opisao kao jedan od najnesrećnijih u književnoj istoriji. Tolstojev odnos sa suprugom je pogoršan, jer su njegova verovanja postajala sve radikalnija. On je želeo da se odrekne svog nasleđenog i zarađenog bogatstva, uključujući odricanje od autorskih prava nad ranijim radovima. Tolstojeva porodica je napustila Rusiju nakon Ruske revolucije iz 1905. i naknadnog uspostavljanja Sovjetskog Saveza, i stoga njegovi potomci i rodbina danas žive u Švedskoj, Nemačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Francuskoj i Sjedinjenim Državama. Među njima je švedska pevačica Viktorija Tolstoj[19] i švedski zemljoposednik Kristofer Paus, Heresta. Novele i fikcija Lav Tolstoj 1897. Tolstoj je jedan od velikana ruske književnosti; njegovi radovi obuhvataju romane Rat i mir i Ana Karenjina i novele kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Njegovi savremenici su mu odali visoka priznanja. Fjodor Dostojevski ga je smatrao najvećim od svih živih romanopisaca. Gistav Flober, nakon čitanja i prevođenja Rata i mira, izjavio je: „Kakav umetnik i kakav psiholog!“ Anton Čehov, koji je često posećivao Tolstoja na njegovom seoskom imanju, napisao je: „Kada literatura poseduje Tolstoja, lako je i prijatno biti pisac; čak i kada znate da niste ništa postigli i još uvek ne ostvarujete ništa, to nije tako strašno kako bi inače bilo, jer Tolstoj postiže za sve. Ono što on radi služi da opravda sve nade i težnje uložene u književnost.“ Britanski pesnik i kritičar iz 19. veka Matju Arnold je smatrao da „Tolstojev roman nije umetničko delo, već deo života“.[20] Kasniji kritičari i romanopisci nastavljaju da veličaju Tolstojevu umetnost. Virdžinija Vulf ga je proglasila „najvećim romanopiscem od svih“.[20] Džejms Džojs je zapazio: „On nikad nije dosadan, nikad glup, nikad umoran, nikad pedantan, nikad teatralan!“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj naizgled bezgrešnoj umetnosti: „Retko je umetnost radila tako mnogo poput prirode.“ Takve stavove su delile i javne figure poput Prusta, Foknera i Nabokova. Nabokov je imao visoko mišljenje o Smrti Ivana Iliča i Ani Karenjinoj; on je međutim preispitivao reputaciju Rata i mira, i oštro je kritikovao Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu. Tolstojevi najraniji radovi, autobiografske novele Detinjstvo, Dečaštvo i Mladost (1852–1856), govore o sinu bogatog zemljoposednika i njegovoj sporoj realizaciji o postojanju jaza između sebe i njegovih seljaka. Iako ih je kasnije odbacio kao sentimentalne, oni otkrivaju znatan deo Tolstojevog života. Oni zadržavaju svoj značaj kao primeri univerzalne priče o odrastanju. Tolstoj je služio kao potporučnik u artiljerijskom puku tokom Krimskog rata, što je opisano u njegovim Sevastopoljskim pričama. Njegova iskustva u bici pomogla su u formiranju njegovog kasnijeg pacifizma i dala su mu materijal za realističan opis strahota rata u njegovom kasnijem radu.[21] Njegova fikcija konzistentno pokušava da realistično prikaže rusko društvo u kojem je živeo.[22] Roman Kozaci (1863) opisuje kozački život i ljude kroz priču o ruskom aristokrati koji je zaljubljen u kozačku devojku. Ana Karenjina (1877) sadrži paralelne priče o preljubnoj ženi zarobljenoj konvencijama i lažnošću društva i filozofskog zemljoposednika (sličnog Tolstoju), koji radi uz seljake u poljima i pokušava da reformiše njihove živote. Tolstoj ne samo da je koristio sopstvena životna iskustva već i stvorio likove po sopstvenom imidžu, kao što su Pjer Bezukov i princ Andrej u Ratu i miru, Levin u Ani Karenjinoj i u izvesnoj meri princ Nehludov u Vaskrsenju. Moć tame 2015. u Bečkom Akademskom pozorištu Rat i mir se generalno smatra jednim od najvećih romana ikad napisanih, izuzetan po svojoj dramatičnoj širini i jedinstvu. Njegova ogromna slika sadrži 580 likova, mnogi su istorijski uz niz drugih fiktivnih. Priča se kreće od porodičnog života do glavnog štaba Napoleona, od dvora Aleksandara I Pavloviča do bojnih polja Austerlica i Borodina. Tolstojeva originalna ideja za roman je bila da istraži uzroke ustanka dekabrista, čime se bavi samo u zadnjih nekoliko poglavlja, iz čega se može zaključiti da će sin Andreja Bolkonskog postati jedan od dekabrista. Roman istražuje Tolstojevu teoriju istorije, a posebno beznačajnost osoba kao što su Napoleon i Aleksandar. Donekle je iznenađujuće da Tolstoj nije smatrao da je Rat i mir roman (niti je smatrao mnoga druga velika dela ruske proze tog vremena romanima). Takvo gledište postaje manje iznenađujuće ako se ima u vidu da je Tolstoj bio romanopisac realističke škole koji je smatrao da je roman okvir za ispitivanje društvenih i političkih pitanja u životu devetnaestog veka.[23] Rat i mir (koji je za Tolstoja zapravo ep u prozi) stoga se nije kvalifikovao. Tolstoj je smatrao da je Ana Karenjina bila njegov prvi roman.[24] Nakon Ane Karenjine, Tolstoj se koncentrisao na hrišćanske teme, i njegovi kasniji romani kao što su Smrt Ivana Iliča (1886) i Šta treba uraditi? razvijaju radikalnu anarho-pacifističku hrišćansku filozofiju, što je dovelo do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve 1901. godine.[25] Uprkos svim pohvalama koje je dobio za Anu Karenjinu i Rat i mir, Tolstoj je odbacio ta dva rada tokom svog kasnijeg života kao nešto što nije istinska realnost.[26] U svom romanu Vaskrsenje Tolstoj pokušava da izloži nepravdu ljudskih zakona i licemerje institucionalizovane crkve. Tolstoj isto tako istražuje i objašnjava ekonomsku filozofiju Džordžizma, čiji je predani zagovarač postao pri kraju svog života. Kritike i prihvaćenost Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdi da je Tolstoj najveći romanopisac svih vremena.[27] I sam Džejms Džojs je zapisao: “On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan.“ Tomas Man je pisao o Tolstojevoj bezazlenosti: “Rijetko je radio kao umetnik, više kao prirodnjak.“ Veliku reputaciju su mu doneli dela Rat i mir, Ana Karenjina. Njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je verno slikao, a i sam mu je pripadao. U delu Kozak (1863) opisuje kozački život i ljubav jednog aristokrate, zaljubljenog u seosku devojku. Delo Ana Karenjina (1877) ima za temu život uzorne majke i supruge u atmosferi licemerja visokog plemstva, koja razbija okove i protiv pravila započinje život sa čovekom koga voli. Na sasvim drugoj strani je lik Ljevina, seoskog vlastelina, koji je u potrazi za verom u Svevišnjeg i filozofskim motivima za život. On živi i radi sa seljacima, pokušavajući da sprovede reformu njihovog postojećeg stanja. Tolstoj kao pedagog Lav Nikolajević Tolstoj poznat je i kao pedagoški entuzijasta, najviše poznat po svom neobičnom radu u Jasnoj Poljani, kojim pozitivno utiče na nove pedagoške koncepcije. Celokupan književni i pedagoški rad posvetio je razobličavanju teškog društvenog stanja u Rusiji i ukazivao da se problemi mogu rešiti samo mirnim putem kroz prosvetiteljski i vaspitni rad.[28] Bogata pedagoška aktivnost Tolstoja može se podeliti u tri perioda. Prvi period (1859—1862) obeležava otvaranje škole u Jasnoj Poljani i pokretanje časopisa Jasna Poljana, drugi period (1870—1876) odnosi se na njegovu izdavačku pedagošku aktivnost, kada objavljuje Azbuku, Novu azbuku i Rusku knjigu za čitanje, bavi se i praktičnim problemima vaspitanja. Treći period odnosi se na njegov sadržajan rad do kraja života, kada prelazi na pozicije religioznog misticizma, pa i pitanja vaspitanja tretira u duhu religioznog mističkog shvatanja sveta.[28] Praktičan rad Tolstoja počinje 1859. godine, kada je u Jasnoj Poljani otvorio svoju prvu školu, a Rusija dobija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi (Nemačka, Engleska, Francuska), gde se upoznaje sa organizacijom školstva, sa istorijom pedagogije i najpoznatijim pedagozima praktičarima. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče.[29] Na osnovu stečenih zapažanja izradio je kritiku tih škola, čija je suština da škola ne brine o prirodi deteta, da ga želi pasivizirati, zaplašiti i tako njime bezbrižnije vladati. O tome je Tolstoj pisao u svom pedagoškom časopisu Jasna Poljana, koji je počeo da izdaje 1861. godine. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj. Razume se da je Tolstojeva aktivnost izazvala nepoverenje vlasti, pa je posle policijske racije 1862. godine škola u Jasnoj Poljani prestala s radom, da bi rad nastavila tek 70-ih godina.[28] Pedagoški pogledi Tolstoja javljaju se kao protest i optužba protiv tadašnjeg birokratskog obrazovnog i vaspitnog sistema i protiv „prinudne škole“, kako naziva škole na Zapadu. Njegovo zalaganje usmereno je ka školi koja će motivisati decu za većim znanjem, koja će razvijati ljubav prema životu, odnosno pristalica je teorije slobodnog vaspitanja.[28] Izuzetno negativan stav prema vaspitanju, kome u početku nije pridavao nikakav životni smisao, Tolstoj obrazlaže činjenicom kako državna škola unapred određuje u čemu će poučavati svoje učenike i kako će postupati sa decom. U njegovoj školi deca su u učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti, ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija. Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju im je Tolstoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča.[30] Bojeći se bilo kakvog šablona Tolstoj odlazi u drugu krajnost u jasnopoljanskoj školi. Školu je organizovao bez nastavnog plana i rasporeda časova, bez obaveze da učenici redovno posećuju nastavu i bez obaveze da nauče lekcije. Ali je zato od učitelja zahtevao da dobrim pripovedanjem kod dece pobuđuju interesovanje za nastavu. Njegova škola bila je suprotstavljena formalističkoj staroj školi.[28] Njegova teorija slobodnog vaspitanja, koju je preuzeo od Rusoa, dovela ga je do odvajanja vaspitanja i obrazovanja, sa objašnjenjem da je vaspitanje prinudno uticanje na drugog čoveka i da ono kvari, a ne popravlja čoveka. Neposredno pred kraj svog života napustio je ovakav stav i priznao neodrživost teorije slobodnog vaspitanja. Njene pozitivne strane su bile svakako individualno postupanje sa decom, ljubav i poštovanje, upoznavanje i razvijanje ličnosti deteta. Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji priznati su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada sa decom.[28] Smrt Veruje se da je Tolstoj umro od zapaljenja pluća u Astapovu, na železničkoj stanici 1910. godine, nakon što je usred zimske noći napustio dom.[31] Imao je 82 godine. Dugo je bolovao, pa su brigu o njemu preuzele supruga i kćerke. Na mesto smrti odmah su došli lekari, dajući mu injekcije morfija. Policija je pokušala da ograniči pristup posmrtnoj ceremoniji, ali hiljade seljaka je bilo u koloni na njegovoj sahrani. Neki su, doduše, znali samo da je „neki aristokrata preminuo“.[32] Tako se ispostavilo da nisu dovoljno znali o životu i delu ovog ruskog realiste. Dela Tolstojev portret iz 1887. koji je naslikao Ilja Rjepin Romani i novele Detinjstvo (rus. Детство; 1852) Dečaštvo (rus. Отрочество; 1854) Mladost (rus. Юность; 1856) Porodična sreća (novela, 1859) Kozaci (rus. Казаки; 1863) Rat i mir (rus. Война и мир; 1865–1869) Ana Karenjina (rus. Анна Каренина; 1875–77) Smrt Ivana Iliča (rus. Смерть Ивана Ильича; 1887) Krojcerova sonata (rus. Крейцерова соната; 1889) Vaskrsenje (rus. Воскресение; 1899) Hadži - Murat (rus. Хаджи-Мурат; napisano 1896–1904, izdano 1912) Kratke priče Upad (1852) Sevastopoljske priče (rus. Севастопольские рассказы; 1855–56) Ivan glupak: Izgubljena prilika (1863) Polikuška (1863) Kavsaski zarobljenik (rus. Кавказский пленник; 1872) Putnik: Priča jednog konja (1864, 1886) Koliko je čoveku poterbno zemlje? (rus. Много ли человеку земли нужно; 1886) Kozak i radnik (1895) Otac Sergej (rus. Отец Сергий; (1898) Komadi Carstvo mraka (rus. Власть тьмы; (tragedija, 1886) Voće prosvećenja (komedija, 1889) Živi leš (rus. Живой труп (1900) Naučna dela i polemike Ispoved (Ispovedь; 1882) U šta verujem (i pod nazivom Moja vera) (rus. В чём моя вера; 1884) What Is to Be Done? (1886) Carstvo Božje u tebi (rus. Царство Божие внутри вас; 1894) Jevanđelje u pismima (1896) Šta je umetnost? (1897) Zakoni ljubavi i nasilja; 1940.

Lav Nikolajevič Tolstoj Ana KarenjinaTvrdi povez sa zaštitnim omotomBiblioteka velikih romanaАна Карењина (рус. Анна Каренина) је роман руског писца Лава Толстоја, који је прво објављиван у деловима од 1873. до 1877. године. Прва појава романа је била у Руском гласнику (рус. Русский Вестник), али није објављен до краја, пошто је Толстој дошао у сукоб са уредником Михаилом Катковим око питања која су покренута у завршном делу. Стога је прва појава романа у целини била у облику књиге.Нашироко сматрану врхунцем реализма, Толстој је ову књигу сматрао својим првим правим романом.[тражи се извор] Лик Ане је вероватно, макар делом, инспирисан Маријом Хартунг (1832—1919), старијом ћерком руског песника Александра Пушкина.Занимљиво је и то да је као прототип за лик грофа Вронског послужио пуковник Николај Рајевски, који је заиста, као добровољац, учествовао у Српско-турском рату и тамо погинуо.Главни ликовиПородично стабло Ане КарењинаАна Аркадјевна Облонска, удата Карењина (рус. Анна Аркадьевна Каренина): сестра Степана Облонског, Карењинова жена и љубавница Вронског.Гроф Алексије Кирилович Вронски (рус. Алексей Кириллович Bpонский): Анин љубавник, коњички официр.Кнез Степан „Стива” Аркадјевич Облонски (рус. Степан "Стива“ Аркадьевич Облонский): Анин брат, државни службеник (34 године).Кнегиња Дарја „Доли” Александровна Облонска (рус. Дарья „Долли“ Александровна Облонская): супруга Степана Аркадјевича, (33 године).Гроф Алексије Александрович Карењин: Анин муж, високи државник. Број његових година није познат, али је познато да је пуних двадесет година старији од ње.Константин „Костја” Дмитревич Љевин: Китин просaц, блиски пријатељ Степана Аркадјевича и земљопоседник, (32 годинe).Николај Дмитријевич Љевин: Константинов старији брат, осиромашен алкохоличар.Сергеј Иванович Кознишев: Константинов полубрат, прослављен писац, (40 година).Кнегиња Јекатарина „Кити” Александровна Шчербацки: Долина млађа сестра и касније Љевинова супруга, (18 година).Кнегиња Јелисавета „Бетси” Фјодоровна Тверска: петроградска богаташица, сестричина Вронског, Анина другарица.Грофица Лидија Ивановна: Вођа високог друштва, који укључије Карењина, а избегава принцезу Бетси. Њени послови су мистичног и спиритуалног карактера.Грофица Вронски: мајка Алексија ВронскогСергеј „Серјожа” Алексијич Карењин: син Ане и Алексија КарењинаАна „Ани”: ћерка Ане и ВронскогВарењка: млада девојка сироче, полуусвојена од стране болесне руске племкиње мадам Штал, спријатељује се с Кити док борави у иностранству.5/2

Radnja romana smeštena je u malom selu Alentežu, koje postaje Jerusalim zahvaljujući ljubavi devojke prema svojoj baki, čija je najveća želja da poseti Svetu zemlju. Učitelj koji je jedini sebi ravan, Engleskinja koja spava u kitu, devojka koja čita vesterne i veruje da je njenu majku zamenila sama Devica Marija, neki su od likova koji čine dirljivu i ironičnu farsu o sposobnosti transformacije ljudskog bića i osnovnih stvari života: ljubavi, žrtve i piva. ISUS HRIST JE PIO PIVO transrodna je romansa: pastoralna tragedija, nepristojna i očajna, bukolička priča – kojoj ne nedostaje čak ni rustični pastir, kao ni mlada žena koja se kupa gola u reci – ovo je politička bajka, a još i farsa. U igri su sve ove romaneskne zabeleške i izazovi svim konvencijama. Svi likovi u ovom neverovatno iznenađujućem romanu žrtve su fatalnosti koja je moćnija od njihove volje, a popiće je do dna.

Pjesme o bojevima Crnogoraca sa Turcima 1852-1862; Tvrd povez, ima plastificaran omot, 185strana, izdavač: Unireks, Nikšić, i Centar za kulturu Nikšić sadržaj: - Predgovor dr Živko Đurković - POGIBIJA ĐULEK-BEGA U DUGI - POČETAK BUNE U DROBNJACIMA - POGIBIJA BEĆKA ADŽIMANIĆA - OSVETA POPA RADOSAVA - BOJ NA ZUPCIMA - BOJ NA KOLAŠINU - OSVETA JOKA JOVIĆEVIĆA - ČETOVANJE JOVANA LUČIĆA - BOJ U KOLOVOZU - BOJ U VRANJINI - UDARAC NA TURKE U DUGI - UDARAC NA TURKE U KUSINJU - BOJ NA PILATOVCIMA - BOJ NA KOLAŠINU - BOJ NA ZABRĐU U PIVI - BOJ U PIVI - BOJ NA KRNJICAMA - POGIBIJA TRI SRPSKA SOKOLA - BOJ U VASOJEVIĆIMA I POGIBIJA SELIM-PAŠE - BOJ NA NIŠTICAMA - BOJ NA MEDUNU U KUČIMA - BOJ NA PONARIMA - UDARAC NA GRAD NIKŠIĆKI - BOJ NA PRESJECI U DUGI - BOJ U KITI I POGIBIJA SALIK-PAŠE - BOJ NA NOVOM SELU - BOJ NA MARTINIĆIMA - RATOVANJE OMER-PAŠE NA CRNU GORU - BOJ NA ŠARANCIMA - Rječnik manje poznatih riječi

Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2020 Broj strana: 896 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. Roman koji je Fjodor Dostojevski smatrao besprekornim, a Vilijam Fokner nazvao najboljim romanom koji je ikada napisan, Ana Karenjina je monumentalno delo Lava Tolstoja koji daje sveobuhvatan prikaz ruskog društva devetnaestog veka, od aristokratskih salona do seoskih gazdinstava. Uvodeći dva narativna toka, prvi koji prati ljubavnu priču između Ane i Vronskog i drugi koji prati odnos između Kiti i Ljevina, Lav Tolstoj ispisuje svevremene stranice o porodici, gubitku, ljubavi, izdaji, veri i prijateljstvu. „U Ani Karenjini Tolstoj je dao izuzetnu psihološku analizu ljudske duše, vrlo duboko i snažno, s realizmom umetničkog opisivanja koji dosad nismo imali.“ Fjodor Dostojevski „Najveći društveni roman čitave svetske književnosti.“ Tomas Man „Jedna od najvećih ljubavnih priča u svetskoj književnosti.“ Vladimir Nabokov

Autor: Gejnor Arnold Broj strana: 407 Pismo: latinica Povez: broširan Format: 20x13 Slavni pisac Alfred Gibson umire, ostavljajući celu Englesku u žalosti. Pogrebni obred je u Vestminsterskoj opatiji, a njegova žena Dorotea, koja je bila s njim u braku dvadeset godina, nije na njoj. Dorotei jedinu utehu pruža njena svojeglava ćerka Kiti, dok joj ne stigne poziv na privatnu audijenciju kod kraljice Viktorije, i ona ne počne svoj dvadesetogodišnji bračni život s Jednim Jedinim podrobnije da preispituje.Tanano prerušena priča o Ketrin Dikens, ženi najvećeg romanopisca viktorijanskog doba, jednostavna je a opet komplikovana na mnogo načina.Dorotea, pripovedač i heroina ambicioznog književnog romana prvenca Gejnor Arnold, dokazuje sebi da je više od odane i zaljubljene viktorijanske supruge nemirnog genija u kome je oživljen Dikens. Ona pripoveda o blagoj i dobroj ženi koja se ne zadovoljava time da ostane zapamćena samo kao fusnota kada zvanično delo o životu Velikog Čoveka bude napisano.

Šta se desilo? - Hanif Kurejši "Šta se desilo?" je još jedno remek-delo Hanifa Kurejšija, koji se poznaje po svojoj nezasitoj radoznalosti i dubokom duhovitom pristupu. Ova knjiga nije izuzetak. Kroz razmatranje širokog spektra tema, od društvenih medija do drevnih klasika, od ocena Dejvida Bouvija do Kita Džereta, Kurejši istražuje svet oko nas sa svojom prepoznatljivom radoznalošću i oštrom inteligencijom. Upravo naslov "Šta se desilo?" odražava njegovu glad za kulturom i njegove duboke uvide. Ova knjiga je novi književni događaj u opusu Kurejšija, koji će verovatno obradovati njegove brojne obožavaoce i ponuditi im još jednu priliku da uživaju u autorovoj jedinstvenoj perspektivi na svet. Knjiga "Šta se desilo?" je izrađena u mekom povezu, ima 152 strane, autor knjige je Hanif Kurejši. Težina je 0.28 kg. Šta se desilo? cena Cena knjige "Šta se desilo?" je 990,00 dinara. Cena sa popustom je 891.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava

61546) SAKUPLJAČ AUTOGRAMA , Zejdi Smit , Narodna knjiga Alfa Beograd 2005 , Posle velikog uspeha njenog debitantskog romana `Beli zubi`, Zejdi Smit je ponovo čitaocima ponudila pravo zadovoljstvo od prve do poslednje korice. Zabavan osvrt na isprazni modernizam – na slavne ličnosti, bioskope i ružno likovanje simbola nad iskustvom. Aleks-Li Tandem prodaje autograme – malene ciljeve u mreži svetskih želja. Njegov posao se sastoji od lova na imena zapisana na papiru. Skuplja ih i prodaje. Povremeno i krivotvori, da bi Ijudima pružio ono što žele: delić slave. Ali šta Aleks želi? On samo želi povratak svog oca, ponovno uspostavljanje njegove svemoćne, dobrodušne, božanske figure, nestanak religije, nešto protiv glavobolje, tri različite devojke, bezgraničnu milost, kao i redak autogram Kiti Aleksander, filmske zvezde iz četrdesetih godina. Sakupljač autograma je veoma zabavan, suštinski osvrt na isprazni modernizam – na slavne ličnosti, bioskope i ružno likovanje simbola nad iskustvom. tvrd povez, format 14,5 x 20 cm , latinica, 372 strane

Zabluda Svetog Sebastijana - Vladimir Tabašević Posveta Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita. Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao. Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju.

Čigoja, 2019. 236 strana. Veoma lepo očuvana. Nema pisanja. Radnja romana smeštena je u malom selu Alentežu, koje postaje Jerusalim zahvaljujući ljubavi devojke prema svojoj baki, čija je najveća želja da poseti Svetu zemlju. Učitelj koji je jedini sebi ravan, Engleskinja koja spava u kitu, devojka koja čita vesterne i veruje da je njenu majku zamenila sama Devica Marija, neki su od likova koji čine dirljivu i ironičnu farsu o sposobnosti transformacije ljudskog bića i osnovnih stvari života: ljubavi, žrtve i piva. ISUS HRIST JE PIO PIVO transrodna je romansa: pastoralna tragedija, nepristojna i očajna, bukolička priča – kojoj ne nedostaje čak ni rustični pastir, kao ni mlada žena koja se kupa gola u reci – ovo je politička bajka, a još i farsa. U igri su sve ove romaneskne zabeleške i izazovi svim konvencijama. Svi likovi u ovom neverovatno iznenađujućem romanu žrtve su fatalnosti koja je moćnija od njihove volje, a popiće je do dna.

Gejnor Arnold - Devojka u plavoj haljini + Izdavac : BeoBook 2009, 407 strana Romansirana biografija Čarlsa Dikensa. Slavni pisac Alfred Gibson umire, ostavljajući celu Englesku u žalosti. Pogrebni obred je u Vestminsterskoj opatiji, a njegova žena Dorotea, koja je bila s njim u braku dvadeset godina, nije na njoj. Dorotei jedinu utehu pruža njena svojeglava ćerka Kiti, dok joj ne stigne poziv na privatnu audijenciju kod kraljice Viktorije, i ona ne počne svoj dvadesetogodišnji bračni život s Jednim Jedinim podrobnije da preispituje.Tanano prerušena priča o Ketrin Dikens, ženi najvećeg romanopisca viktorijanskog doba, jednostavna je a opet komplikovana na mnogo načina.Dorotea, pripovedač i heroina ambicioznog književnog romana prvenca Gejnor Arnold, dokazuje sebi da je više od odane i zaljubljene viktorijanske supruge nemirnog genija u kome je oživljen Dikens. Ona pripoveda o blagoj i dobroj ženi koja se ne zadovoljava time da ostane zapamćena samo kao fusnota kada zvanično delo o životu Velikog Čoveka bude napisano.

Christophere Marlowe - The Complete Plays Dido, queen of Carthage Tamburlaine the Great Doctor Faustus The Jew of Malta Edward the Second The Massacre at Paris Penguin, 1980. Mek povez, korice kao na slici, 601 strana, potpis bivse vlasnice RETKO! Кристофер Марлоу, Кит Марлоу (енгл. Christopher Marlowe, Кентербери 26. септембар 1564 — Дептфорд, 30. мај 1593) познат као Отац Енглеске трагедије био је енглески драматичар, песник и преводилац који је живео у елизабетанском добу. Марлоу је био најпознатији и најугледнији елизабетански трагичар свог времена.[1] Значајно је утицао на свог савременика Вилијама Шекспира, који је после Марлоувљеве неразјашњене смрти постао најпознатији драматичар Енглеске. Марлоувљеве драме су познате по коришћењу тзв. “белог стиха” (енгл. blank verse) и протагонистима који настоје постићи више него што им дозвољавају властите могућности. 18. маја 1593. године против Марлоа је издат налог за хапшење; разлог није познат, иако се мислило да је повезан са оптужбама за бласфемију, односно његов рукопис који је садржавао “опаке јеретичке концепте”. 20. маја је доведен на двор те је испитиван пред Тајним саветом, иако о томе нема потврде у службеним документима. Десет дана касније га је убоо ножем и усмртио Инграм Фризет. Да ли је убиство повезано с његовим хапшењем, никада није било утврђено.[2] Његов живот био је кратак, али је свеједно створио низ легенди и спекулација које га описују као обавештајца у служби Франсиса Валсингема, атеисту, хомосексуалца, као и стварног аутора Шекспирових драма (тзв. `Марловијанска теорија`). Дела Драме Дидона, краљица Картагине, (Dido, Queen of Carthage) (око 1586) (могуће коауторство са Томасом Нешом) Тамерлан Велики, (Tamburlaine the Great), део 1 (приказано 1587) Тамерлан велики други део, (The Second Part of Tamburlaine the Great), део 2 (око 1587–1588) Јеврејин с Малте, (The Jew of Malta) (око 1589) Доктор Фауст, (The Tragical History of Doctor Faustus) (око 1589, или, око. 1593) Едвард II, (Edward II) (око 1592) Масакр у Паризу, (The Massacre at Paris) (око 1593) Хенри VI , (Henry VI) коауторство на трокњижју од Вилијам Шекспира (око 1591) Драма Lust`s Dominion је већ код првог објављивања 1657 приписана да је аутор Марлоу, иако су научници и критичари скоро једногласно одбацили. Сматра се да је драму написао Томас Декер у сарадњи са другим писцима. Поезија Превод прве књиге Луканових фарсалија (датум непознат) Превод Овидјевих елегија (око 1580?) The Passionate Shepherd to His Love (објављена 1593) Херо и Леандер (око 1593, незавршена; завршио је Џорџ Чапман, 1598) Kristofer Marlou

Remek-delo američke književnosti Zovite me Ismail. Pre nekoliko godina – svejedno baš koliko – imajući malo ili nimalo novca u kesi, a nemajući ničeg naročitog što bi me zanimalo na kopnu, naumio sam da malo proplovim morem i vidim vodeni deo sveta. To je moj način da se otresem sete i uredim krvotok. Mobi Dik Hermana Melvila smatra se jednim od najznačajnijih dela u istoriji svetske književnosti. Roman prati Ismaila, mornara lutalicu, koji se priključuje posadi broda Pikvud u lovu na kitove. Brodom upravlja kapetan Ahab, koji ima samo jedan cilj: da se osveti Mobi Diku, neuhvatljivom belom kitu zbog kog je ostao bez noge. Uzbudljiva priča o kitolovcima, tragična ispovest i složena alegorija, ovo je knjiga koja obuhvata sve aspekte ljudskog postojanja – od telesnog do metafizičkog. Duboko promišljen i s velikim brojem burnih epizoda, Mobi Dik predstavlja vrhunsko ostvarenje američke književnosti XIX veka. „Najbolja knjiga o moru koja je ikad napisana. Jedna od najčudnijih i najdivnijih na svetu.“ Dejvid Herbert Lorens „Žao mi je samo što ja nisam napisao ovu knjigu.“ Vilijam Fokner Format : 13x20 cm povez : mek Pismo : latinica Strana: 730

Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita. Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao. Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju. Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, roman Zabluda Svetog Sebastijana navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“.

Herman Melvile Moby dickTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač SNLEdicija Američki romanRemek-delo američke književnostiZovite me Ismail. Pre nekoliko godina – svejedno baš koliko – imajući malo ili nimalo novca u kesi, a nemajući ničeg naročitog što bi me zanimalo na kopnu, naumio sam da malo proplovim morem i vidim vodeni deo sveta. To je moj način da se otresem sete i uredim krvotok.Mobi Dik Hermana Melvila smatra se jednim od najznačajnijih dela u istoriji svetske književnosti. Roman prati Ismaila, mornara lutalicu, koji se priključuje posadi broda Pikvud u lovu na kitove. Brodom upravlja kapetan Ahab, koji ima samo jedan cilj: da se osveti Mobi Diku, neuhvatljivom belom kitu zbog kog je ostao bez noge.Uzbudljiva priča o kitolovcima, tragična ispovest i složena alegorija, ovo je knjiga koja obuhvata sve aspekte ljudskog postojanja – od telesnog do metafizičkog. Duboko promišljen i s velikim brojem burnih epizoda, Mobi Dik predstavlja vrhunsko ostvarenje američke književnosti XIX veka.„Najbolja knjiga o moru koja je ikad napisana. Jedna od najčudnijih i najdivnijih na svetu.“ Dejvid Herbert Lorens„Žao mi je samo što ja nisam napisao ovu knjigu.“ Vilijam Fokner4/21

O knjizi: Šesnaestogodišnja Tokijka Nao zaključila je da postoji samo jedan način bekstva od neizdržive usamljenosti i školskih siledžija, ali pre nego što sve okonča, htela bi da ostavi zapis o životu svoje prababe, zen-budističke monahinje. Jedinu utehu predstavlja joj pisanje tog dnevnika, kojim će uticati na nečiji život više nego što može i da zamisli. Na zabačenom ostrvcetu na drugoj strani Tihog okeana, spisateljica Rut nalazi na plaži helou kiti koferčić, dospeo u more verovatno tokom razornog cunamija 2011. godine. Dok polako razotkriva tajnu njegovog sadržaja, Rut se otiskuje u prošlost, ka Naoinoj drami s tajanstvenim završetkom, ali i u sopstvenu budućnost. Prepun prepoznatljivog humora Ozekijeve, roman Priča za bíće vremena zadire u sâmu srž odnosa između pisca i čitaoca, prošlosti i sadašnjosti, stvarnog i izmišljenog, kvantne fizike, istorije i predanja. Briljantno inventivna i uverljiva priča o čovečnosti i potrazi za osećanjem „Genijalna i dirljiva, Priča za bíće vremena istovremeno je izuzetno pitka. A i zanimljiva. Naročito je dobro obrađen kontrast između dve kulture.“ Filip Pulman

Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita. Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao. Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju. Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, roman Zabluda Svetog Sebastijana navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“.

Anabel, za prijatelje El, spremna je na sve kako bi spasla svog muškarca, jednog od braće Barle. Pošto su godinu dana proveli u hotelu Grabovi, u omiljenoj sobi Žozefini, ali i u sobama posvećenim drugim kurtizanama: gospođici Dešam, Kiti Fišer, Kori Perl i Valtes de la Binj, Luj i Anabel se vraćaju u realnost. Luj je upleten u skandalozni slučaj pornografskih filmova i ljubavnici su razdvojeni. Primorani su da se sastaju na tajnim i neobičnim mestima u Parizu kako bi nastavili svoju strasnu romansu. El je spremna na sve da dokaže njegovu nevinost, ali iznenadiće je otkriće pri pokušaju da reši enigmu o uzroku destruktivnog rivalstva između Luja i Davida, dvojice braće Barle. Mlada žena će se suočiti sa najmračnijim tajnama ove uticajne porodice. Hoće li njena otkrića manipulacija, laži i izdaja ugroziti ljubav koju oseća prema Luju? Druga knjiga u serijalu HotEl otkriva nam dekadentni Pariz u kojem mahnita potraga za istinom i hedonizmom može imati razorne posledice. „Eksplicitna, erotska i očaravajuća detektivska priča za predane ljubitelje erotike.“ Kirkus Reviews

O knjizi: Šesnaestogodišnja Tokijka Nao zaključila je da postoji samo jedan način bekstva od neizdržive usamljenosti i školskih siledžija, ali pre nego što sve okonča, htela bi da ostavi zapis o životu svoje prababe, zen-budističke monahinje. Jedinu utehu predstavlja joj pisanje tog dnevnika, kojim će uticati na nečiji život više nego što može i da zamisli. Na zabačenom ostrvcetu na drugoj strani Tihog okeana, spisateljica Rut nalazi na plaži helou kiti koferčić, dospeo u more verovatno tokom razornog cunamija 2011. godine. Dok polako razotkriva tajnu njegovog sadržaja, Rut se otiskuje u prošlost, ka Naoinoj drami s tajanstvenim završetkom, ali i u sopstvenu budućnost. Prepun prepoznatljivog humora Ozekijeve, roman Priča za bíće vremena zadire u sâmu srž odnosa između pisca i čitaoca, prošlosti i sadašnjosti, stvarnog i izmišljenog, kvantne fizike, istorije i predanja. Briljantno inventivna i uverljiva priča o čovečnosti i potrazi za osećanjem „Genijalna i dirljiva, Priča za bíće vremena istovremeno je izuzetno pitka. A i zanimljiva. Naročito je dobro obrađen kontrast između dve kulture.“ Filip Pulman

Anabel, za prijatelje El, spremna je na sve kako bi spasla svog muškarca, jednog od braće Barle. Pošto su godinu dana proveli u hotelu Grabovi, u omiljenoj sobi Žozefini, ali i u sobama posvećenim drugim kurtizanama: gospođici Dešam, Kiti Fišer, Kori Perl i Valtes de la Binj, Luj i Anabel se vraćaju u realnost. Luj je upleten u skandalozni slučaj pornografskih filmova i ljubavnici su razdvojeni. Primorani su da se sastaju na tajnim i neobičnim mestima u Parizu kako bi nastavili svoju strasnu romansu. El je spremna na sve da dokaže njegovu nevinost, ali iznenadiće je otkriće pri pokušaju da reši enigmu o uzroku destruktivnog rivalstva između Luja i Davida, dvojice braće Barle. Mlada žena će se suočiti sa najmračnijim tajnama ove uticajne porodice. Hoće li njena otkrića manipulacija, laži i izdaja ugroziti ljubav koju oseća prema Luju? Druga knjiga u serijalu HotEl otkriva nam dekadentni Pariz u kojem mahnita potraga za istinom i hedonizmom može imati razorne posledice. „Eksplicitna, erotska i očaravajuća detektivska priča za predane ljubitelje erotike.“ Kirkus Reviews

"Zaštitnici" - Džon Grišam "Zaštitnici" je napeti triler Džona Grišama koji započinje ubistvom mladog advokata Kita Rusoa u malom floridskom gradiću Sibruku. Iako počinilac ostavlja malo tragova, mladi crnić Kvinsi Miler brzo postaje glavni osumnjičeni i osuđen je na doživotnu robiju. Međutim, on tvrdi da je nevin. Nakon 22 godine u zatvoru, Kvinsi piše pismo organizaciji "Zaštitnici", a advokat Kalen Post prihvata njegov slučaj. Kroz istraživanje, Post otkriva da postoje moćni ljudi koji ne žele da Kvinsi bude oslobođen i spremni su da idu daleko kako bi zadržali svoju moć. Ova priča o pravdi, moći i borbi protiv sistema nudi uzbudljivu vožnju kroz pravosudni sistem i moralne dileme. Grišam vešto gradi napetost i suspenziju dok se Post bori da pronađe istinu i izbori se za pravdu za Kvinsija Milera. Knjiga "Zaštitnici" je izrađena u mekom povezu, ima 310 strana, autor knjige je Džon Grišam. Težina je 0.44 kg. Zaštitnici cena Cena knjige "Zaštitnici" je 1090,00 dinara. Cena sa popustom je 981.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava

62554) MOBI DIK , Herman Melvil , Laguna Beograd 2020 , Remek-delo američke književnosti Zovite me Ismail. Pre nekoliko godina – svejedno baš koliko – imajući malo ili nimalo novca u kesi, a nemajući ničeg naročitog što bi me zanimalo na kopnu, naumio sam da malo proplovim morem i vidim vodeni deo sveta. To je moj način da se otresem sete i uredim krvotok. Mobi Dik Hermana Melvila smatra se jednim od najznačajnijih dela u istoriji svetske književnosti. Roman prati Ismaila, mornara lutalicu, koji se priključuje posadi broda Pikvud u lovu na kitove. Brodom upravlja kapetan Ahab, koji ima samo jedan cilj: da se osveti Mobi Diku, neuhvatljivom belom kitu zbog kog je ostao bez noge. Uzbudljiva priča o kitolovcima, tragična ispovest i složena alegorija, ovo je knjiga koja obuhvata sve aspekte ljudskog postojanja – od telesnog do metafizičkog. Duboko promišljen i s velikim brojem burnih epizoda, Mobi Dik predstavlja vrhunsko ostvarenje američke književnosti XIX veka. „Najbolja knjiga o moru koja je ikad napisana. Jedna od najčudnijih i najdivnijih na svetu.“ Dejvid Herbert Lorens „Žao mi je samo što ja nisam napisao ovu knjigu.“ Vilijam Fokner tvrd povez, format 13,5 x 20,5 cm , latinica, 727 strana

Dobitnik Ninove nagrade. Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita. Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao. Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju. Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, roman Zabluda Svetog Sebastijana navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“. Povez knjige : Mek Format : 13 x20c m Pismo : latinica Strana: 200

Laguna, 2019. 194 strane. Odlično očuvana. Dobitnik Ninove nagrade. Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita. Pre nego što je postao svetac, Sveti Sebastijan je bio vođa pretorijanske garde koja je progonila hrišćane. Kao vojnik, kad je mogao, on ih je spasavao od sigurne smrti. Ali kad to nije mogao, hrabrio ih je da stradaju za hrišćanstvo, skrivajući u svom srcu nadu da će vera opstati i jačati upravo kroz žrtvu na koju ih je tajno podstrekivao. Uzimajući kao podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u svom novom romanu problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Zablude o nama koji „činimo dobro“, zablude o našim pravedničkim nastojanjima, zablude u kojima često držimo druge kako bi naše „spasiteljske misije“ imale „publiku“. Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju. Pisan neobuzdanim i razigranim jezikom, roman Zabluda Svetog Sebastijana navešće vas da se zamislite pre nego što za sebe kažete da ste „dobri“ i da ste „hteli sve najbolje“.