Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eugen Kumičić (Brseč, 11. siječnja 1850. - Zagreb, 13. svibnja 1904.) je bio hrvatski književnik i političar, poznat i po psuedonimu Jenio Sisolski. Životopis Uredi Eugen Kumičić rođen je 11. siječnja 1850. godine u malom istarskom mjestu Brseč. Osnovnu pučku školu, normalku, završio je u Brseču, privatno, učeći kod tamošnjeg župnika koji je okupljao hrvatsku djecu i pripremao ih u početnim znanjima.[1] Gimnaziju je završio u Rijeci. Počeo je studirati medicinu u Pragu, ali prelazi u Beč gdje studira povijest, zemljopis i filozofiju. Potom se u Zagrebu zaposlio kao srednjoškolski profesor. Oduševljavao se pravaštvom, te s Matkom Laginjom i Erazmom Barčićem pokreće u Kraljevici list Primorac te uređuje Hrvatsku vilu (1882-1883) i Hrvatsku (1887-1888). Od 1884. godine je kao pravaš više puta biran za zastupnika u Hrvatski sabor, gdje se istaknuo kao govornik i protivnik promađarske politike. Nakon rascjepa u pravaškoj stranci, 1895. godine, postaje potpredsjednik novoosnovane Čiste stranke prava. Književno stvaralaštvo Uredi Eugen Kumičić smatra se predvodnikom naturalizma u hrvatskoj književnosti. Često se koristio elementima preuzetim iz francuske trivijalne književnosti, te rekvizitima knjiške romantike. Veliku popularnost stekao je povijesnim romanima, a pisao je i drame te romane sa socijalnom tematikom. Ocjenjujući Eugena Kumičića kao književnika, Antun Gustav Matoš je zapisao: `To je prvi naš naturalist i socijalni pripovjedač koji se poput Flauberta i Zole služio dokumentarno realističkom metodom.` Nasuprot njemu, Antun Barac za Kumičića tvrdi da u težnji da stvori obrazac hrvatskog socijalnog romana, pisanog realističkom metodom, nije uspio kao njegovi francuski uzori. Unatoč svim zamjerkama, Kumičićevu književnu talentu ne može se poreći snaga kojom je slikao ljude i prirodu Istre u romanima `Jelkin bosiljak` i `Začuđeni svatovi`, kao i zanimljiv kritički prikaz ekonomskog i moralnog rasula u gornjim slojevima građanskog društva u romanima `Olga i Lina`, te `Gospođa Sabina` koji su objavljeni 1881., odnosno 1883. godine. Djela Uredi `Slučaj`, novela (1879.) `Olga i Lina`, roman (1881.) `Jelkin bosiljak`, pripovijest (1881.) `Neobični ljudi`, pripovijest (1882.) `Primorci`, roman (1882.) `O romanu`, esej (1883.) `Začuđeni svatovi`, roman (1883.) `Ivan Turgenjev`, esej (1883.) `Gospođa Sabina`, roman (1883.) `Ubilo ga vino`, pripovijest (1884.) `Sirota`, roman (1885.) `Pod puškom`, pripovijest (1886.) `Preko mora`, pripovijest (1889.) `Saveznice`, pripovijest (1889.) `Teodora`, roman (1889.) `Otrovana srca`, pripovijest (1890.) `Sestre`, drama (1890.) `Obiteljska tajna`, komedija (1890.) `Zablude naše kritike`, esej (1890.) `Broj 84 i 85`, pripovijest (1890.) `Crn Božić, pripovijest (1890.) `Tri mučenice`, pripovijest (1890.) `Mladost-ludost`, pripovijest (1891.) `Urota zrinsko-frankopanska`, povijesni roman (1893.) `Pobijeljeni grobovi`, pripovijest (1896.) `Poslovi`, drama (1898.) `Petar Zrinski i Fran Krsto Frankopan i njihovi klevetnici`, esej (1899.) `Petar Zrinski`, povijesna drama (1900.) `Kraljica Lepa ili propast kraljeva hrvatske krvi`, roman (1902.)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ibler, Janko, hrvatski književnik, publicist i prevoditelj (Stara Gradiška, 19. IV. 1862 – Zagreb, 9. VI. 1926). Radio je kao profesionalni novinar u riječkoj Slobodi. Uređivao Vienac (1881–82), Hrvatsku vilu (1882), Slobodu (1885) te bio glavni urednik Narodnih novina (1897–1908). Objavljivao je književne i kazališne kritike, feljtone, književnopovijesne rasprave i publicističke tekstove. Neke tekstove potpisivao pseudonimom Desiderius. Kao književni kritičar bio je jedan od glavnih zagovornika realizma (Literarna pisma, 1881), a u polemikama o naturalizmu Zolin pristaša. Prevodio je s ruskoga, njemačkog, engleskog i danskog jezika. Priredio knjigu Gospodarsko-šumarska jubilarna izložba Hrvatsko-slavonskog gospodarskog društva u Zagrebu 1891 (1892). Okušao se i u književnom radu; pisao je kratku prozu, novele i roman Zora (1920), portret izobražene i emancipirane žene s konvencionalnim završetkom.

STEČAJNI ZAKON ZA KRALJEVINU JUGOSLAVIJU Tekst zakona propratio s uvodom i primjetbama dr IVO POLITEO advokat, tisak `TIPOGRAFIJA` Zagreb Godina izdanja: 1929. Povez: tvrd Broj strana: 319 Pismo: latinica Stanje: dobro

Claude Eylan - La vie et la mort d`Alexandre I-er Roi de Yougoslave, Editions Bernard Grasset 1935 godine Mek povez. U dobrom stanju. Trag savijanja u ćoškovima korica i dela strana. Tabak nije rasečen. Oštećenje pri vrhu rikne. 249 strana H/KSJ1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kratak pregled biblijskog razmisljanja o temeljnim naukama hriscanske vere

duškrd)POŽUTELA I KORICE OŠTEĆENE I LEPLJENE SELOTEJPOM.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecati! Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku. Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[4]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[5] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih fantaziranja, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Kaluđer Dositej Kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova.[6] Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici počinju dolaziti da im on čita molitve. Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom svetinjičenju. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on odbegne iz manastira. Ovo bekstvo mladog đakona iz manastira bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije dođe u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju, Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki Kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline.[7] Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. [8] Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović. Put po Evropi Dositej Obradović, ulje na platnu Arse Todorovića. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost, obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. U Smirni je proveo tri godine, kao đak čuvene grčke bogoslovske škole Jeroteja Dendrina. Tu i na Krfu dobro je naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Školu je morao da napusti zbog izbijanja rusko-turskog rata 1787. godine. Posle toga ponovo živi u Dalmaciji kao učitelj u Kninu, u školi na „Sinobadovoj glavici“, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Portretisao ga je u Beču 1794. godine srpski slikar ikonopisac Arsa Teodorović.[9] Kao učitelj jezika odlazi iz Beča u Karlovce i Moldaviju. Mantiju je skinuo tek kada se upisao u Haleu da sluša filozofiju.[10] Filozofske studije nastavlja u Lajpcigu i tu počinje i sam da piše. Godine 1783, štampa svoje prvo delo „Život i priključenija“. Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole. Prvi srpski ustanak Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, pa je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. U Beogradu na `Velikoj pijaci` bila je kuća u kojoj `živeo, učio i umro` Dositej Obradović.[11] U toj kući je bio jedno vreme i Sovjet srpski smešten. Beogradski fotograf Gantenbajn je za potrebe Srbskog učenog društva 1865. godine napravio šest snimaka te kuće. Umro je 1811. godine u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta izmeštano, najpre 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena, i drugi put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića, koji je te godine prenet iz Beča. Tokom 2011. obeleženo je 200 godina od njegove smrti....

Jean-Jacques Rousseau - Lettres écrites de la montagne La renaissance du livre, Paris, - 217 str. meki povez stanje: dobro, `neraspakovane` strane Tous les chefs-d`oeuvre de la littérature française. Les Lettres écrites de la montagne est une œuvre de l`écrivain et philosophe Jean-Jacques Rousseau en réponse aux Lettres écrites de la campagne de Jean-Robert Tronchin, procureur général à Genève. Après la parution de l`Émile et du Contrat Social, Jean-Jacques Rousseau est menacé de prise de corps par le Parlement de Paris. Il s`enfuit à Neuchâtel en juin 1762, ne pouvant réintégrer la ville de Genève dont il est citoyen, car les syndics et le Petit Conseil de Genève ont également condamné les deux ouvrages et interdisent l`accès de la ville à Jean-Jacques sous peine d`arrestation. Le 12 mai 1763, Jean-Jacques abdique sa citoyenneté genevoise. Quelques amis de Rousseau, menés par Jean-François Deluc, font une Représentation devant le Petit Conseil en juin 1763 pour faire annuler cette condamnation. L`affaire prend un tour politique. Devant le silence du Petit Conseil, les Représentants en appellent au Grand Conseil ou Conseil des CC, appel que le Petit Conseil juge inopportun en usant de son droit négatif. Le conflit s`éternise, c`est alors que le procureur général Jean-Robert Tronchin fait paraître trois lettres écrites de la campagne le 27 septembre 1763, suivies d`une quatrième le 24 octobre. Les lettres justifiaient la condamnation des deux livres et évacuaient les prétextes juridiques avancés par les Représentants. C`est dans ce contexte que Rousseau rédige entre octobre 1763 et mai 1764 les neuf lettres de la montagne. Les cinq premières ont pour objet de démontrer que la sentence du Petit Conseil est arbitraire car seul le Consistoire est compétent en matière de foi. La sixième prend la défense du Contrat Social. Les trois dernières apportent un appui aux Représentants en faisant la démonstration que le droit négatif exercé par le Petit Conseil usurpe le pouvoir souverain qui relève du peuple. Sur le plan de la foi, il ne renie rien de ses écrits et fustige les pasteurs qui se veulent orthodoxes en se montrant persécuteurs. Les Lettres sont imprimées à Amsterdam par Marc-Michel Rey et publiées en décembre 1764 avec la devise Vitam impendere vero. Le caractère séditieux du contenu, notamment les lettres politiques, indigne le Petit Conseil. De nombreux libelles sont échangés, mais le plus violent est Sentiment de citoyens de Voltaire paru d`abord anonymement et qui révèle publiquement l`abandon des enfants de Rousseau. Les Lettres sont brûlées à Paris et La Haye, elles sont interdites à Berne. La position de Jean-Jacques à Neuchâtel va devenir intenable et Rousseau devra quitter la Suisse avant la fin 1765. Ce sera pour tomber dans un autre conflit avec David Hume. Les troubles politiques suscités par l`Affaire Rousseau n`étaient pas près de se calmer. Ce n`est qu`en 1768 qu`un accord intervint entre l`oligarchie modérée et les milieux populaires non extrémistes, après interventions des puissances garantes de la Constitution genevoise de 1738 : Zurich, Berne et la France. Nonfiction, Žan-Žak Ruso

P3-5)POŽUTELA, KORICE NAKNADNO LEPLJENE.

KSĆ72)IMA POTPIS.

Izdanje Biblioteke grada Beograda, 1933. 524 strana, tvrd pšopvez, udžbenički format. Spoljašnosti kao na slikama. Povez popustio ali se još uvek odlično drži. Nema podvlačenja, zapisa... Ilustrovana istorija Beograda. Izuzetna monografija, prvo izdanje iz 1933. godine sa mnoštvom crno-belih fotografija i ilustracija. Beogradska istorija koju kazuje ova knjiga je stavljena u najširi kontekst. Marija Ilić-Agapova je shvatila da lokalna istorija mora da bude stavljena u široko okruženje opštih istorijskih tokova, da bi bila bolje shvaćena. Zato je ova priča o prošlosti Beograda stalno preplitana sa pričom o istoriji Evrope, Balkana i srpskog naroda, počev od praistorije, preko antike do XX veka.

Tvrd povez, 20 cm, 303 strane. Korice neznatnoodvojene od poveza, žute pege na početnim sz+tranicama, opšta ocena 4.

TVRD POVEZ,AUTORA.ST.JOTIC,318 STRANICA,NEMA PODVLACENJA,LEPO OCUVANA KNJIGA,IZDANJE 1924 GODINE

Stanje knjige : veoma-dobro očuvana, bez ispisivanja i cepanja, omot lošiji.. Povez : tvrdi Str : 495 nikk2063

JOSIP KULUNDŽIĆ: ŠKORPION, ZAGREB 1926. 1. IZDANJE Groteska u tri čina. Izdanje `Vijenac`, Zagreb, 1926 godine. Škorpion, groteska u tri čina Josipa Kulundžića iz 1926. godine. Prvo izdanje. Tiskano kao manuskript za scenu. Josip Kulundžić, vojvođanski Hrvat, predstavnik avangardnih strujanja u književnosti 20-ih i 30-ih godina. Kulundžić je bio i jedan od začetnika SF-a na ovim prostorima (roman Lunar, Beograd 1921). Oštećene korice, ima pečate, požutela, ima upisane komentare običnom olovkom.

NARODNA ČITANKA MATICE SRPSKE, uredio Uređivački odbor, Knjiga prva, Godište 1938., Izdanje Matice srpske, Štamparija Jovanović i Bogdanov, Novi Sad, 1938. Originalni tvrdi kartonski povez. Vrlo dobra očuvanost, bez većih oštećenja. Sadrži pečat prethodnog vlasnika. Jezik srpski, ćirilica, 104 str. Ilustrovano. Ređe.

Džonat Svift - Guliverova putovanja (1934.) Džonatan Svift - Guliverova putovanja Zlatna knjiga, Izdavačko preduzeće Geca Kon, 1934., tvrd povez, ilustrovano, ćirilica, pisano grafitnom olovkom, loše očuvano, antikvarni kolekcionarski primerak Guliver odlazi u potragu za pustolovinama i nalazi zemlju o kakvoj nije ni sanjao. A sigurno nikada nije ni sreo ljude poput stanovnika Liliputa. Međutim, ni stanovnici Liliputa nikada nisu sreli čoveka nalik Guliveru...

KAREL TAJGE VAŠAR UMETNOSTI MLADOST BEOGRAD 1977 MALA EDICIJA IDEJA Broš Latinica 384 strana NEKORIŠĆENO db15

Miodrag Kolarić ISTORIJA UMETNOSTI I KULTURE. – ISTORIJA EVROPSKE UMETNOSTI, Beograd 1974, 295 str., broširano. Univerzitetska predavanja Miodraga Kolarića. Nema podvlačenja, niti kakvih zapisa. VRLO DOBRO OČUVANO!

53348) AK 2 PRIPOVETKE 1 i 2 , Milovan Glišić , Srpska književna zadruga Beograd 1904 / 1925 , Kolo br 89 i 184 , ; sadržaj 1 : Roga ; Ni oko šta ; Posle devedeset godina ; Redak zver ; Šetnja posle smrti ; Brata Mata ; Vujina prosidba ; Prva brazda ; sadržaj 2 : Zlosutni broj ; Novi mesija ; Glava šećera ; Svirč; Raspis ; Ćuran dobija ; Šilo za ognjilo ; Učitelj ; Zadušnice tvrd povez, format 13 x 19 cm , ćirilica,292 + IV + 144 strane ,

Poljoprivredna biblioteka Izdavac IPROZ Beograd 1943.

RATNI PROFITI kroz vekove Levinzon-Morus Stamparija `Planeta` Beograd 1941.

odlično očuvan

РАДОШ ЉУШИЋ ПРАЊАНИ У државним пописним књигама МУЗЕЈ РУДНИЧКО-ТАКОВСКОГ КРАЈА ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ 1998 ИЛУСТРАЦИЈЕ ТАБЕЛЕ Брош Ћирилица 195 страна Некоришћено

Gusarski dnevnik-Hans Leip.Izdavac Zora-Zagreb,1969 godine.Tvrd povez,578 str.Veoma dobro ocuvana.