Ispravno, stanje kao na slici

Odlično očuvana knjiga. Sifra adp1.5

RUS4)430 STRANA.

U dobrom stanju Nikola Skledar – Čovjek i transcendencija. Antropologijski i socijalno-filozofski ogledi Nakladnik: Hrvatsko filozofsko društvo Biblioteka Filozofska istraživanja, knjiga 11 Zagreb 1988. 213 str. Meki uvez SADRŽAJ 5 Predgovor I. ČOVJEK I NJEGOV OPSTANAK 11 Pitanje o čovjeku 21 Samointerpretacija čovjekova opstanka 33 Filozofija čovjeka i čovječnost 41 Čovjek i natčovjek 49 Čovjek i Bog 61 II. FILOZOFIJA, ZNANOST I DRUSTVO 63 Znanost o društvu i socijalna filozofija 81 Filozofija društvenih znanosti 87 Društvene promjene i inteligencija 101 Bolest i zdravlje suvremenog društva i čovjeka 113 III. RELIGIJA I DRUŠTVO 115 Mit i religija 127 Netrpeljivost i tolerancija 135 Utopija i teokracija 147 Drama ateizacije i kriza religije 163 IV. SUVREMENA TEOLOGIJA I AKTUALNI DRUŠTVENI PROBLEMI 165 Službena teologija i društvena kretanja 175 Teologija i ekologija 183 Drugi vatikanski sabor i dijalog s »izmima« 195 Umjesto zaključka — pledoyer za dijalog 205 Zusammenfassung 209 Bilješka o tekstovima 211 Kazalo imena

Sa slika.

U dobrom stanju Tri studije o Hegelu / Theodor W. Adorno ; [preveo Aleksa Buha] Jezik srpski Godina 1972 Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1972 (Tuzla : Grafičar) Fizički opis 181 str. ; 21 cm Biblioteka Logos Karton sa omotom Prevod dela: Drei Studien zu Hegel Pogovor: str. 137-181 Primjedbe i uputstva: str. 129-130 Bibliografija: str. 130-134. Predmetne odrednice Hegel, Georg Vilhelm Fridrih, 1770-1831 Adorno, Teodor V., 1903-1969 Adorno, Theodor W., 1903-1969

DRŽAVA ili o pravičnosti Platon Imperija Novi Sad 415 str Platonova Država (Πολιτεία, Politeia, oko 380. p.n.e.) predstavlja jedno od najvažnijih dela antičke filozofije, kamen temeljac savremene politikologije, ali isto tako i izvanredno književno dostignuće koje vekovima zaokuplja pažnju kako stručne javnosti, tako i tzv. „običnog” čitaoca. Pojam idealističke filozofije ovim delom dobija svoju definiciju jer Platon pišući o idealnom državnom uređenju, ne govori o već postojećoj državi, već o onoj idealnoj koju bi tek trebalo stvoriti. Bertrand Rasel je prepoznao tri dela Države: Od I−V knjige Sokrat vodi raspravu o pravičnosti. Predstavljena je utopija idealnog društva i način obrazovanja čuvara države (vojnika). U VI i VII knjizi Platon definiše „filozofe” zato što oni predstavljaju idealne vladare takve zajednice. Filozofi moraju postati kraljevi ili kraljevi moraju postati filozofi. Alegorija o pećini predstavlja centralni deo čitave knjige u kome se raspravlja o prirodi našeg obrazovanja i potrebi za njim. Treći stalež čine radnici, seljaci, trgovci i robovi. Od VIII−X knjige raspravlja se o modalitetima najboljeg (i najgoreg) državnog uređenja: timokratiji, oligarhiji, demokratiji, tiraniji. Savremeni čitaoci i teoretičari percipiraju ovo Platonovo delo pre kao teoretsko, negoli praktično uputstvo za dobro upravljanje državom. Čak i 24 veka pošto je napisano, ono nam nedvosmisleno ukazuje na neraskidivu, reklo bi se, prirodnu vezu između političkih ciljeva i njihovog uticaja na svakodnevni život ljudi. K.S.N.

Od srednjeg veka do Svetozara Markovića Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Posebna izdanja, knjiga DXCV Odeljenje jezika i književnosti, knjiga 40 Autor: Dragan M. Jeremić Urednik: Erih Koš Povez: broširan Broj strana: 500 Sadržaj priložen na slikama. Odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. Kosmopolitsko-klasicistička struja 2. Od kosmopolitskog klasicizma do narodnjačkog romantizma 3. Narodnjačko-romantičarska struja 4. Sistematski pregled estetike 5. Književna kritika i estetika 6. Prvi teorijski pogledi na druge umetnosti osim književnosti 7. Estetika na Liceju u Velikoj školi 8. Kraj metafizičke estetike i nagoveštaji estetičkog pozitivizma 9. Estetički pogledi Svetozara Markovića 10. Opšte karakteristike rada na estetici kod Srba od srednjeg veka do Svetozara Markovića (K-143)

dijalektičko -naturalistički humanizam ili dijalektičko-humanistički naturalizam odlično očuvana ZiM.20/16

Magia sutra - Bela Hamvaš Banja Luka 1997 str. 110, meki povez, Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime.

POLITIKA Aristotel Misao Novi Sad K.S.N.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pred vama je knjiga za sva vremena i za sve koji su voleli, koji će voleti i koji vole ,,U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u sta ni sami ne verujemo. Zaljubljeni se danas očajno vole, kao sto sutra mogu da se očajno omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se i zavoleli bez stvarnog povoda.` Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.[1] Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.[2] Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. godine. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871. Prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.[4] Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine.[5] Pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.[6] Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, Dučić je imao problema da ostvari novu učiteljsku službu, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.[7] Dučićev prvobitni grob u manastiru Svetog Save u Libertivilu (levo) i njegov sadašnji grob u Hercegovačkoj Gračanici (desno) Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939.[8][9] godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu. U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinois , koja je predstavljala srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada. Svečano ambasadorsko odelo Jovana Dučića, Muzej Hercegovine u Trebinju Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000 kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. O Dučićevoj poeziji Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista ona koju je Lamartini pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristicne neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama Zadužbinarstvo Dučić je imao viziju da od Trebinja učini grad-muzej na otvorenom.[10] Tokom 1934. i 1935. Dučić je poslao nekoliko sanduka sa artefaktima i umetninama za gradski muzej u Trebinju. Najveći deo zbirke čine sarkofazi i skulpture.[10] Biblioteci grada Trebinja poklonio je 5000 knjiga, od kojih mnoge imaju posvete značajnih srpskih književnika koje je Dučić poznavao.[10] Celog života je sakupljao umetničke slike. U svom testamentu sve slike i nameštaj je zaveštao Muzeju grada Trebinje.[10] Nakon njegove smrti organizovana je aukcija na kojoj je glavnica zbirke rasprodana na aukcijama sa ciljem da se sakupe sredstva za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka. Od čitave kolekcije tek dve slike iz 16. i 17. veka se danas nalaze u trebinjskom muzeju.[10] Privatni život Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Profesorka Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“. Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi.[11] Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.[12] U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine.[13] Za rodno Trebinje je pisao da je posle Beograda možda najistaknutiji grad koji imamo.[10] Nagrade Orden Svetog Save[14] Orden jugoslovenske krune[14] Orden Spasitelja, Grčka[14] Orden italijanske krune, Kraljevina Italija[14] Orden Nila, Egipat[14] Orden rumunske zvezde, Rumunija[14] Orden belog lava, Čehoslovačka[14] Orden za zasluge Kraljevina Mađarske[14] Član književnog društva Parnasos, Grčka[15] Počasni član društva engleskih književnika u Londonu[10] Nagrada „Jovan Dučić“ Nagrada `Jovan Dučić` je nagrada za pesništvo. Dodeljuje se svake godine tokom manifestacije `Dučićeve večeri` u Trebinju.[16] Bibliografija Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru Odlikovanja Jovana Dučića u Muzeju Hercegovine u Trebinju Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901. Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908. Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908. Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908. Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911. Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929—1930). Knj. I Pesme sunca (1929) Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929) Knj. III Carski soneti (1930) Knj. IV Plave legende (1930) Knj. V Gradovi i himere (1930) Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932. (tj. okt. 1931[17]) Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940. Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989.

TABULA SMARAGDINA -Bela Hamvaš Sjećanje 1997 182 str Знамо да је кризни обрт живота човечанства започео отприлике шестсто година пре Христа, јер је човек до тада живео у заједници без проблема, и ако је имао судбинских тешкоћа, то су биле више природне силе, глад, болест, али никада проблематика заједнице. У то време је започео процес који је касније назван индивидуацијом, што значи да је највиша раван човеково биће. Личност је постала носилац духа. За њу нема немогућег, што год хоће, она и оствари, она је творац. Откако се личност појавила на земљи у овом облику, она доводи под знак питања заједницу, чак и самим својим присуством. Највиши степен бића и права његова вредност није заједница, чак ни ако је она лепа и сакрална, него индивидуализовани човек, чак и ако је негативан и ђаволски и пун мржње. — Данас је судбина сваког цивилизованог човека и судбина целокупног човечанства у кризи већ и само због компликованог морално-политичко-економско-друштвено-психолошког склопа цивилизације. Сваки човек и целокупно човечанство истовремено живе више међусобно неусклађених судбина. Човекову судбину одређују његови конфликти, а пресуђује то како ће, а поготово на ком нивоу, умети да их разреши. Тарот својим матриксима осмишљава кризу. Он не разрешава загушење карме, него тиме што даје човеку матриксе у руке, омогућује разрешење. Наравно, криза остаје, али се премешта на виши ниво, односно постаје тежа, што је само други израз за то да је лакша. Загушење остаје и грешке и грехови остају, што је још подношљиво, али остаје и јад, што је тешко подношљиво. (Бела Хамваш)

Studija koja na zanimljiv i originalan način koherentno izlaže Adornovu filozofiju u celini i nudi mogući ključ za njenu interpretaciju. odlično očuvana ZiM.20/16

DAN GRAF - 2004 - 274 STRANE, TVRD POVEZ.

Duh i realnost: Temelji bogočovječje duhovnosti Zagreb 1985. Mek povez, zaštitni omot, 189 strana. Knjiga je odlično očuvana. R13 Sadržaj: Predgovor I. Realnost Duha, Duh i bitak II. Znakovi Duha III. Objektivacija Duha, Simbolizacija i realizacija IV. Smisao askeze V. Zlo i patnja kao problemi Duha VI. Mistika, njezina proturječja i postignuća VII. Nova duhovnost, ostvarenje Duha BIBLIOGRAFIJA .

Odlicno ocuvana knjiga Autor:: Karen King Žanrovi:: Filozofija, Religija i mitologija, Sociologija Izdavač:: Rad Godina izdanja:: 2006. Broj strana: 313 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Godine 1945, dva egipatska seljaka mirno su krenula na kratko putovanje koje će zauvek promeniti gnostičke studije. Oni su u podnožju litice Džabel al-Tarif – nedaleko od mesta Nag Hamadi, u srednjem Egiptu – načinili zapanjujuće otkriće. Kopajući zbog đubriva, otkrili su neotvoreni zapečaćeni glineni ćup, prepun papirusnih rukopisa. Ovi papirusni kodeksi iz četvrtog veka, poznati kao Kodeksi iz Nag Hamadija, uključivali su obilje antičke religijske literature, sa ukupno četrdeset šest različituh radova, od kojih su gotovo svi prethodno bili nepoznati. Rukopisi su, verovatno, bili u posedu obližnjeg manastira Svetog Pahomija, sve dok ih neko nije sakrio iz razloga o kojima možemo samo da nagađamo. U delu Šta je gnosticizam?, koje je Karen King pisala preko dvadeset godina, autorka istražuje poreklo pogrešnog korišćenja retoričkih kovanica, počev od antičkih polemičara Irineja, Origena, Tertulijana, Justina Mučenika, Klimenta od Aleksandrije, Epifanija, do teologa iz 19. i 20. veka Adolfa fon Harnaka, Rudolfa Bultmana, Riharda Rajcenštajna, Vilhelma Busea i drugih, koji su preuzeli i dalje razvili zamisli i postulate crkvenih otaca. U prvom redu, Karen King istražuje sam izraz gnosticizam, a zatim i sve druge retoričke pojmove iz gnose. Karen King ukazuje u ovom delu da u antičko vreme nije postojala religija po imenu gnosticizam, nego da je retorička kovanica savremenih istraživača ranog hrišćanstva kojoj oni, jednim zamahom obuhvataju neverovatan broj različitih hrišćanskih grupa širom Sredozemlja. Ovim delom, shvatanje gnosticizma u svetu biće trajno promenjeno.

spolja 4+, unutra odlicno Izdanje:Grafos Povez:mek Broj strana:355

MIŠEL FUKO POREDAK DISKURSA - pristupno predavanje na Kolež de Fransu, održano 2. decembra 1970. godine Prevod - Dejan Aničić Izdavač - Karpos, Loznica Godina - 2019 70 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Supplementa Allographica ISBN - 978-86-6435-111-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MIŠEL FUKO - Poredak diskursa SARA MILS - Šta je diskurs? `U razmatranju termina „diskurs“ moramo se prisetiti da on nije ekvivalent „jeziku“, niti treba da mislimo da postoji prosta veza između diskursa i realnosti. Diskurs ne prevodi prosto realnost u jezik; njega pre treba videti kao sistem koji strukturira način na koji percipiramo realnost. U Poretku diskursa tvrdi: „Ne smemo zamišljati da nam svet okreće čitljivo lice koje moramo samo da dešifrujemo. Svet nije saučesnik našeg saznanja; ne postoji nikakvo pred-diskurzivno proviđenje koje nam svet daje na raspolaganje u našu korist. Moramo poimati diskurs kao nasilje koje činimo nad stvarima; u svakom slučaju kao praksu koju im namećemo. U ovoj praksi događaji diskursa nalaze princip njihove regularnosti.“ U zapadnoevropskim jezicima, primera radi, postoje tendencije da postoji više naziva za boje; ipak ne prave svi jezici na podjednak način razliku između boja i ne dele spektrum na plavo, crveno, zeleno kao što to čini engleski jezik. Neki ne prave leksičku razliku između plavog i zelenog. To ne znači da govornik ne pravi razliku između njih, nego da to razlikovanje nije posebno važno u toj kulturi. Otuda regularnosti koje percipiramo u stvarnosti treba videti kao rezultat anonimnih regularnosti diskursa koje namećemo realnosti. Diskurs zapravo treba videti kao nešto što ograničava našu percepciju. (Sara Mils) Misao francuskog filozofa Mišela Fukoa (1926‒1984) jedan je od najefikasnijih „antikoroziva“ 20. veka, primenjen na fenomene i probleme za koje se veruje da blistaju neupitnim sjajem, da ih nikakva rđa nije načela niti ih može načeti, poput prosvetiteljstva, humanizma, razuma, moći, subjekta, znanja, demokratije, slobode, ili na one za koje se bezmalo veruje da ih nije ni potrebno tematizovati. U „Poretku diskursa“, pristupnom predavanju na Kolež de Fransu (održanom 2. 12. 1970), Fuko se bavi samo naizgled „neproblematičnom“ temom i pojmom diskursa (govora), pojmom za koji veruje da je ključan za razumevanje naših društvenih i političkih praksi. Mi kontrolišemo i ograničavamo diskurse, ali i oni kontrolišu i ograničavaju nas. Poredak diskursa“ je i svojevrstan uvod u potonje cikluse predavanja na Kolež de Fransu koje je Fuko držao sve do svoje prerane smrti.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Michel Foucault L`ordre du discours

MARIJANA RIRMAJER PETER M. ŠTAJNER FILOSOFSKI KUVAR - za stolom sa velikim misliocima Prevod - Momir Đoković Izdavač - Logos, Beograd Godina - 2014 244 strana 21 cm ISBN - 978-86-88409-34-6 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Aperitiv Filosofija i pijanstvo Plodovi vrta uživanja Bekstvo od prokletog zadovoljstva Obrazovanje ukusa u doba prosvećenosti Idealizam uživanja Prevrednovanje vrednosti: od kušanja do varenja Filosofija između brzog i sporog načina ishrane Digestiv Izvori Pregled recepata Registar imena ``Filozofski kuvar` Marijane Rirmajer i Petera M. Štajnera, podstiče intelektualni i gastronomski apetit. Posebnu draž čini 60 recepata za spremanje jela sa trpeza filozofa, vladara, crkvenih velikodostojnika... Kako bi bilo primeniti filozofiju na jelovnik ili, obrnuto, jelovnik na filozofiju? Ovo pitanje postavljaju i daju odgovor Marijana Rirmajer i Peter M. Štajner u nesvakidašnjoj knjizi `Filosofski kuvar` sa podnaslovom `Za stolom sa velikim misliocima`, u izdanju `Logosa`. Kroz sedam poglavlja, idući kroz istoriju filozofije, od njenih početaka, pa do našeg vremena, autorski tandem uspostavlja karakteristične veze između mišljenja i jela, između filozofije i kulinarskih recepata.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Marianne Riermeier Peter M. Steiner Das Philosophische Kochbuch Avgustin Agaton Aleksandar Veliki Toma Akvinski Alkibijad Aristotel Benedikt Iz Nursije Žan Antelm Brija Savaren Rihard Vagner Volter Fransoa Mari Arue Dionis Epikur Eros Imanuel Kant Žilijen Ofrej Lametri Fridrih Niče Platon Žan Žak Ruso Piter Singer Sokrat Johan Gotlib Fihte Fridrih Hugo De Folijeto Georg Vilhelm Fridrih Hegel Fridrih Vilhelm Jozef Šeling Fridrih Šiler

Sa slika.

Ispravno, stanje kao na slici

Гајо Петровић Датум рођења 12. март 1927. Место рођења Карловац Краљевина СХС Датум смрти 13. јун 1993. Место смрти Загреб Хрватска Гајо Петровић (Карловац, 12. март 1927 — Загреб, 13. јун 1993) је био филозоф из СФРЈ и СР Хрватске, по националности Србин.[1] Један од најважнијих представника праxис филозофије. Своје је филозофско усмерење означавао као мишљење револуције. Био је професор онтологије, спознајне теорије и логике на загребачком Филозофском факултету од 1950. године до своје смрти. Предавао је на многим универзитетима у Европи и САД-у. Био је и почасни доктор универзитета у Стразбуру. Један је од оснивача и главни уредник међународно познатог часописа Праxис (1964 — 1974), и саоснивач и члан Савјета Корчуланске љетне школе (1964-1974). Бранио је нову интерпретацију марксизма, која је била базирана на филозофским радовима младог Маркса. Упркос томе, критиковао је догматску идеологију комунизма у тадашњој Југославији што је довело до тога да је часопис на крају забрањен. Објавио је 14 књига (Енглески емпиризам, Од Лоцкеа до Аyера, Филозофија и марксизам, Прологомена за критку Хеидеггера и др.) и више расправа и есеја. OD ` ONTOLOGIJE ` DO ` FILOZFIJE POLITIKE ` Гајо Петровић С Википедије NEČITANA glanc JAN.21/4

Ispravno, stanje kao na slici

Ispravno, stanje kao na slici