Bela mati: predmeti vezani za rusku emigraciju u zbirkama muzeja u Beloj Crkvi / Igor Vokoun Bela Crkva 2021. Mek povez, ćirilica , bogato ilustrovano, 78 strana. Knjiga je odlično očuvana. R14 Ideološko-politička borba kojaje dovela do raspada monarhističkog uređenja, a koju je pratila evakuacija i najmasovnije izbeglištvo dvadesetog veka, prouzrokovali su formiranje zajednica u egzilu i stvaranje novog identiteta, drugačije Rusije, „Rusije izvan granica Rusije“. Jedan segment tog ogromnog zagraničnog stanovništva se dvadesetih godina dvadesetog veka zatekao u Beloj Crkvi, stvorivši novi život u jugoslovenskoj sredini. Uticaj u okviru lokalne mikrosredine je bio značajan i svakako obostran. Ova izložba sa pratećim katalogom je prikaz doprinosa ruskog uticaja i delovanja na belocrkvansku sredinu, a istovremeno;ć prilog sećanju i očuvanju tradicije. Posredstvom novijih istraživanja za deo materijala je utvrđeno nedvosmisleno rusko poreklo, te se javila i potreba za izlaganjem i predstavljanjem tih predmeta publici. Izložba koju prati ovaj katalog ima za cilj pre svega prikazati jedinstvenu grupu predmeta na jednom mestu, izložiti materijal koji je po svom karakteru vezan za muzejske depoe, ali i još jednom skrenuti pažnju publike na ovaj značajan aspekt Bele Crkve. Naziv Izložbe„Bela mati“ je preuzet iz teksta objavljenom u lokalnim novinama, u kome stoji da gostoprimstvo Bele Crkve za Ruse znači kao druga majka. Povod za izložbu je obeležavanje sto godina od dolaska ruske emigracije u Belu Crkvu. Smeštajem Marijinskog devojačkog instituta u Beloj Crkvi, 1920. godine, započinje tradicija ruske emigracije u Beloj Crkvi. Kako su specifične prilike prouzrokovane pandemijom u celom Svetu i Srbiji; obeležile 2020. godinu, sama izložba se realizuje u 2021. Iz predgovora Sadržaj: Ольга Барковец, Белая Церковь - кадетская столица Сербии Umesto predgovora Uvodna reč ISTORIJA SEĆANjE NASLEĐE Katalog Izvori i literatura

SLOM KRALJEVINE JUGOSLAVIJE 1941 1-2 partizanska knjiga ljubljana beograd, 1982 narodna knjiga beograd pobjeda titograd Broj strana: 607 + 963 Pismo: Latinica Format: 24 cm tvrd povez stanje Veoma dobro.

ISTORIJA SRBA 1-2 Konstantin Jireček Zmaj Beograd, 1984 -prva knjiga do 1537. godine (politička istorija) -druga knjiga kulturna istorija tvrd povez, zlatotisk. veliki format 24 cm, strana 565+512 stanje Veoma dobro.

POVIJEST HRVATA: Otokar Keršovani Naslov Povijest Hrvata / Otokar Keršovani Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Rijeka : `Otokar Keršovani`, 1971 (Pula : `Otokar Keršovani`) Fizički opis 219 str. ; 25 cm ISBN (Plast. sa omotom) Napomene Str. 199-202: Bilješke Otokara Keršovanija o historiografiji nađene u njegovoj ostavštini Bibliografija: str. 204-217. Predmetne odrednice Istorija -- Hrvatska Dobro očuvana knjiga. kd

Polovna knjiga, zaštitni omot blago pohaban, ostalo izuzetno očuvano. Izdavač: IP Naša priča plus - Beograd, 2011. god. Tvrd povez, 31 cm. 512 str. Kunstdruk, ilustrovano Knjiga Evropska Srbija i svet prof. dr Slobodana Brankovića plod je desetogodišnjeg istraživanja autora i bavi se jednim od najznačajnijih problema iz vremena Velike istočne krize, obuhvatajući vreme od Hercegovačko-bosanskog ustanka do Berlinskog kongresa i dobijanja nezavisnosti Srbije. Delo je zasnovano na opsežnom opusu domaćih i stranih izvora, od kojih se neki prvi put objavljuju i svedoče o komunikaciji učesnika događaja na više od 20 jezika. Vreme Velike istočne krize, vreme pada i podele Osmanskog carstva, jedno je od najkompleksnijih perioda u istoriji sveta. Kako je kraljica Viktorija rekla, prekorevajući Dizraelija, nije se radilo samo o o Istočnom konfliktu, nego o tome ko će vladati svetom u budućnosti! Sloveni ili Britanci? Kako su igre velikih sila i njihovi interesi za podelom interesnih sfera uticali na položaj Srbije? U zategnutim odnosima između velikih sila, Hercegovački ustanak bio je varnica koja je zapalila svet. Srbija je prva otpočela svoj samooslobodilački poduhvat, a velike sile su trgovale njenim granicama onako kako je kojoj i kada odgovaralo. Kako je svojom veštom diplomatijom, uprkos početnim tajnim dogovorima velikih sila Srbija dobila svoju nezavisnost? Kakva je bila vojna taktika srpskih snaga? Kako je i od koga proglašeno nezavisno kraljestvo na Moravi? Da li je ruski general Černjajev, glavnokomandujući na Moravskom frontu svojevoljno došao u Srbiju, ili ga je zapravno tajno poslao ruski prestolonaslednik? Saznajte gde je i zašto veliki kancelar Bizmark uzviknuo: „Dobro, zar će mir sveta zavisiti od Srba!“ Šta su stranci pisali o Srbima i srpskom narodu? Kakvi su bili odnosi Srbije i Crne Gore? Kakav je vešt diplomata bio Jovan Ristić! Zašto je Sarajevski atentat i početak Prvog svetskog rata i morao da počne baš iz Bosne i Hercegovine, kao posledica nepravednog rešenja Istočnog pitanja? Pročitajte kako su i pored zakulisnih igara velikih sila pomoć i podrška naroda Evrope i sveta stizala Srbima sa svih strana. Dok je britanska zvanična politika bila na strani Turske, kako bi sprečila Rusiju da zagospodari Carigradom i moreuzima, britanski narod je spontano održao mitinge u Londonu za pomoć i podršku braći Srbima. Upućena je i adresa srpskom narodu, čiji prevod je dat u knjizi. Još tada, 1876. godine u Londonu je objavljeno Srbija, najmlađi član evropske porodice, a iste godine je i NJujork tajms objavio tekst o Srbiji pod nazivom Najmlađa evropska država. U celoj Evropi održani su mitinzi podrške srpskom narodu, na Moravski front stizali su dobrovoljci iz celog sveta, da se rame uz rame, bore sa srpskim narodom. Posebnu draž knjizi daju originalne ilustracije – grafike iz 19.v. U vreme kada nije bilo televizije, ratni ilustratoti beležili su događaje i ličnosti s Moravskog fronta i svoje ilustracije slali redakcijama u svet. Deo tih ilustracija nalazi se i u knjizi. Jedna od njih je i ona koju je nacrtao Čarls Iziart koja prikazuje kako Srbi, na vest o primirju, igraju kolo. Knjiga sadrži originalne dokumente, proklamacije kneza a potom i kralja Milana, adrese srpskom narodu, zapise učesnika-stranaca, deo Berlinskog ugovora koji se odnosi na Srbiju, odjeke Velike istočne krize u književnosti, nauci, umetnosti, beleži i sudbine idealista i pojedinaca koji su sa svih strana sveta došli u Srbiju. Velikani duha ovekovečili su sudbine ljudi iz velikog broja zemalja na srpskom tlu, užarenom komadiću Evrope, okrenutih idealima kao nikad ranije! Tolstoj se oglasio: Valja pomoći Srbima! Viktor Igo, slavni pisac, predsednik Svetskog kongresa prijatelja mira: Za Srbiju(PourLaSerbie), kao paradigmi humanog čovečanstva. Dostojevski je pisao o Srbima kako vole svoju kuću, a ne rat. Čarls Darvin je svog srpskog prijatelja uveravao o univerzalnim simpatijama engleskog naroda za Srbe. Petar Iljič Čajkovski je posvetio odvažnima u susretima i sukobima civilizacija Serbsko-ruski marš, inspirisan srpskim melodijama (Sunce jarko, Dom je ovo Srba milog...). Evropska Srbija i svet, kako je istakao autor, otkriva ono što ne bi smeli da ne znamo, a kad saznamo ne možemo da zaboravimo.

Srpski Itebej kazivanja i zapisi,u dobrom je stanju. Autori:Vojiskav Ilić,Čeda Mihajlović,Milorad Omaljev,Slobodan Stamoran,Milan Srdanov,Zlatomir Radin,Đurica Stelkić. Izdavač:Futura Publikacije Novi Sad / Mesna zajednica Srpski Itebej,1998. Format:24cm x 17cm. Broj Strana:278 strana,ilustrovana,tvrd povez,zaštitni omot,ćirilica.

Autor (i): Rade Panic Format: 17x12 cm Broj strana: 256 Izdavač: Slobodan Masic Godina izdanja: 1997 Povez: Tvrd Stranice sasvim malo talasaste. Unutrasnjost dobro ocuvana. Pogledati stanje knjige na slikama. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Kina zmaj na Olimpu - Aleksandar Novačić Izdavač Novosti, Beograd, 2008 Biblioteka Sedma sila, brosiran povez, 205 strana. Kao nova Ova knjiga vrhunskog publicističkog izraza, čiji je autor veliki poznavalac Kine, pisana je na lak, lepršav, jednostavan, argumentovan način. Knjiga je jako korisna za svakog ko želi nešto više da sazna o Kineskoj državi, narodu, kulturi i istoriji. Ovom knjigom autor je želeo da odgovori na pitanje kako je Kina kroz istoriju postala jedna od najjačih i najbogatijih država, zatim kako je propala, i potom se ponovo uzdigla među najveće sile i danas ide poput zahuktale lokomotive, kojoj za dvadesetak godina predviđaju ulogu vodeće sile sveta. K.D.S.3.2.

knjiga nije korišćena unutra nova po obodu listovi potamneli ( sa spoljne straneknjige ) GAR.11

dijalektičko -naturalistički humanizam ili dijalektičko-humanistički naturalizam odlično očuvana ZiM.20/16

Ubice naroda srpskog: Radikalna partija - Nikola Pašić - Zaverenici i Crna Ruka - Rusija - Kralj Petar Kara-Đorđević - Sarajevski atentat i Evropski rat / major Dobrivoje R. Lazarević Reprint prema izdanju iz 1917. godine (bez mesta i godine izdanja) Mek povez, ćirilica, 190 strana. Knjiga je odlično očuvana. R29 Sadržaj: 1. Politika Srpske Vlade poslednjih godina. 2. U kojoj se uvodi na pozornicu Nikola Pašić kao vođa radikalne partije u Srbiji, emigrant i buntovnik, ruski čovek, Predsednik Ministarstva u Srbiji. 3. Zločin od 29. maja i romantizam, u koju je zavera trebala da bude uvijena. — Radikalno-zaverenički blok na ruinisanju Srpske Države. Zaverenici i „Crna ruka” sa unutarnjom i spoljnom politikom Kraljevine Srbije. 4. U kojoj hoće pisac da upozna svoje čitaoce sa ruskom politikom, koju je ona vodila prema srpskom narodu. Moralne obaveze srpskog naroda prema Pravoslavnoj Rusiji. Njena tradicionalna nacionalna indiferentnost prema srpskom narodu. — Njeno tradicionalno neprijateljstvo prema Srbiji. 5. Petar Kara Đorđević, kao nezakoniti kandidat za Presto Kraljevine Srbije, vanustavni Kralj. Vanustavna vladavina njegova. Kralj, Radikalna vlada i „Crna Ruka”. — Avanturistički ratovi 1913, 1914 i 1915. — Propast Srbije. Prošlost i sadašnjost. 6.Evropski rat i „Crna Ruka”.Sarajevski atentat kao povod opšte evropskom ratu.

ZAVOD ZA ZAŠTITU I NAUČNO PROUČAVANJE SPOMENIKA KULTURE N.R. SRBIJE, UREDIO: M. PANIĆ SUREP, FOTOGRAFSKI SNIMCI K. DENIĆA, k12, k35.

Magia sutra - Bela Hamvaš Banja Luka 1997 str. 110, meki povez, Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime.

FILOZOFIJA VINA - Bela Hamvaš Ko pročita vina drugačije će piti i drugačije razgovarati, ne samo o vinu. Još dok bude čitao, misliće na svoje prijatelje s kojima je pio vino i s kojima će opet piti i razgovarati. Neće odoleti - probudiće ih u nevreme telefonom - i pročitati nekoliko Hamvaševih misli o vinu, ženi, životu. Hamvaš je mudrac koji sasvim drugačije promišlja svet koji, misli on, zaslužuje bolju sudbinu, kao i čovečanstvo, zato on otkriva i nudi drugačije vrednosti od onih koje su vladajuće. Treba otkriti ljudsku suštinu i vratiti se istinskim i dubokim vrednostima koje se nalaze zanemarene u svakom čoveku. Da bi to potkrepio i čulno približio svakom čoveku, poslužio se vinom, i na tom sakralnom piću prikazao vrednosti kojima treba težiti, kojima se treba vratiti. Zaboravili smo suštine života, srljamo obuzeti marginalnim vrednostima i ne primećujemo gde se već sada nalazimo. Kažemo: kriza! A i dalje hoćemo da živimo lagodno kao da se oko nas ništa nije ni dogodilo. Hamvaš preporučuje da se zaustavimo, osvrnemo oko sebe, popijemo čašu dobrog vina: možemo se još spasiti. Sve je poljuljano, ali život može da se vrati pravim vrednostima. Čak nam i ne treba mnogo: istovremeno ne možemo pojesti dva ili tri ručka; ali možemo zapaziti velike istine i pokušati im krenuti u susret, sami, s prijateljima, porodicom. Hamvaševa misao je okrepljujuća, svima dostupna. (Ako nekome nije, vreme je da se zabrine za sebe.) Filozofija vina je prijatna ulaznica u čudesno delo Bele Hamvaša. Ko pročita Filozofiju vina, potražiće još koji primerak knjige i prvom prilikom je poklanjati najprisnijim prijateljima. Svako dobija po kap blagoslova. Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Stanje odlično kao novo

SEĆANJA I KAZIVANJA RAVNOGORSKOG KURIRA Milomira Sajića Milomir-Stanko Rakićević Kapetan Dragiša Ninković komadant rudničkog korpusa Ravna Gora, Čačanski Ravnogorci.... 2013.god.,Čačak,390.str. ,ilustrovana,21.cm Knjiga je N O V A --------------------------⭐️ 1k

Sistem i egzistencija, Danilo Pejović um i neum u savrmenoj filozofiji Tvrdi povez, 270 str, Zora Zagreb 1970, vrlo dobro očuvano, bez oštećenja.

Radoslav Djokić - Istorija estetike 1-3 Izdavač: Službeni glasnik Beograd Strana: 486+420+682 tvrdog poveza Novo, nekorišćeno.

Srpski vojni sanitet 1914 - 1915. Aleksandar S. Nedok. ISBN 978-86-911715-1-3 Izdavač: Beograd Ministarstvo Odbrane 2010. Tiraž-700. Tvrd povez, ćirilica, 381.strana . ilustrovana cb,foto, format; 25 x 18.cm Knjiga ima gadno oštećenje na zadnjoj korici (slike 2 i 3) pa stoga i niža cena, posveta na 1. predlistu, kompletna knjiga bez podvlačenja. ----------------------- 14d8m19y.

ŠKOLA NA DONJOJ ČARŠIJI - Milorad Iskrin Izdavac: PRVA OSNOVNA SKOLA KRALJA PETRA II Mek povez 495 str. ilustrovana Knjiga ima posvetu.

KRITIJA - Platon PRIPOVEST O ATLANTIDI misao Novi Sad Preveo Miloš Đurić

POLITIKA Aristotel Misao Novi Sad K.S.N.

IP knjiga Beograd , Neven Zemun 2004. 235 str brosiran povez knjiga je nova , nekoriscena

MEMOARI 1-2 1898-1912 1912-1918, 1941-1946 Vojvoda Vasilije Trbić Kazivanja i doživljaji vojvode veleškog,295 +278 str, sitniji font, ilustracije Vasilije Trbić (1881 — 1962) je bio četnički vojvoda u Staroj Srbiji i kasnije političar u jugoslovenskoj državi. U Prvom balkanskom ratu borio se u odredu Vojvode Vuka, koji je delovao ispred fronta srpske Prve armije. Borili su se kod Kumanova i Ovčjeg Polja. Izvršio je napad i brojne diverzije u turskoj pozadini. Kod Kumanova je njegova četa učinila veliko junaštvo a on bio ranjen. Njegovi četnici prvi su ušli u Veles i Prilep. Za vreme Prvog svetskog rata prvi se avionom spustio u pozadinu austrijske, nemačke i bugarske vojske. Ostajao je na terenu po pola godine i vraćao se u Solun sa izveštajem o neprijatelju. Dobio je od kralja Aleksandra Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Svedočio je 1917. godine u Solunskom procesu, protiv Bogdana Radenkovića i ostalih optuženika. Kasnije je bio narodni poslanik i direktor jednog lista u jugoslovenskoj državi. Svedočio je 1929. godine tokom suđenja atentatoru Puniši Račiću, zbog napada hrvatske vođe Stjepana Radića i drugove.[10] Suđeno mu je 1936. godine kao saučesniku u grupi atentatora (Arnautović i drugi), koji su pokušali napad na predsednika jugoslovenske vlade dr Milana Stojadinovića Василије Трбић је рођен у селу Бело Брдо, код Даља, у источној Славонији (тадашња Аустро-угарска) 1881. године од оца Јевта и мајке Миле. Његова породица, како сам наводи, пореклом је из Барање, из села Јагодњака. Његов прадеда Јефто је приморан да, са својих пет синова, побегне из родне куће и да се склони од одмазде зато што је, у одбрани имања и домаће части, убио неког мађарског немеша (племића). Један од тих синова, Василијев деда Јефто, око 1790. године, баш у време када су Срби у Угарској добили своја грађанска права, населио се у Белом Брду. Као вредни домаћини његови родитељи и рођаци су се за веома кратко време успели материјално стабилизовати. Покуповали су лепа имања и у главној улици села направили преко двадесет кућа. Дошла је, међутим, 1848. година и тешка економска криза у којој је већи део народа, укључујући и његову породицу нагло осиромашио. Успели су само да му омогуће основно школовање у Белом Брду. С обзиром да није био једино њихово дете, нису знали шта даље са њим. Ипак су се одлучили да га пошаљу у осечку гимназију, али игром случаја његова судбина и животни пут те 1892. године се радикално мењају.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pred vama je knjiga za sva vremena i za sve koji su voleli, koji će voleti i koji vole ,,U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u sta ni sami ne verujemo. Zaljubljeni se danas očajno vole, kao sto sutra mogu da se očajno omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se i zavoleli bez stvarnog povoda.` Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.[1] Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.[2] Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. godine. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871. Prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.[4] Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine.[5] Pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.[6] Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, Dučić je imao problema da ostvari novu učiteljsku službu, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.[7] Dučićev prvobitni grob u manastiru Svetog Save u Libertivilu (levo) i njegov sadašnji grob u Hercegovačkoj Gračanici (desno) Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939.[8][9] godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu. U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinois , koja je predstavljala srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada. Svečano ambasadorsko odelo Jovana Dučića, Muzej Hercegovine u Trebinju Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000 kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. O Dučićevoj poeziji Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista ona koju je Lamartini pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristicne neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama Zadužbinarstvo Dučić je imao viziju da od Trebinja učini grad-muzej na otvorenom.[10] Tokom 1934. i 1935. Dučić je poslao nekoliko sanduka sa artefaktima i umetninama za gradski muzej u Trebinju. Najveći deo zbirke čine sarkofazi i skulpture.[10] Biblioteci grada Trebinja poklonio je 5000 knjiga, od kojih mnoge imaju posvete značajnih srpskih književnika koje je Dučić poznavao.[10] Celog života je sakupljao umetničke slike. U svom testamentu sve slike i nameštaj je zaveštao Muzeju grada Trebinje.[10] Nakon njegove smrti organizovana je aukcija na kojoj je glavnica zbirke rasprodana na aukcijama sa ciljem da se sakupe sredstva za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka. Od čitave kolekcije tek dve slike iz 16. i 17. veka se danas nalaze u trebinjskom muzeju.[10] Privatni život Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Profesorka Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“. Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi.[11] Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.[12] U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine.[13] Za rodno Trebinje je pisao da je posle Beograda možda najistaknutiji grad koji imamo.[10] Nagrade Orden Svetog Save[14] Orden jugoslovenske krune[14] Orden Spasitelja, Grčka[14] Orden italijanske krune, Kraljevina Italija[14] Orden Nila, Egipat[14] Orden rumunske zvezde, Rumunija[14] Orden belog lava, Čehoslovačka[14] Orden za zasluge Kraljevina Mađarske[14] Član književnog društva Parnasos, Grčka[15] Počasni član društva engleskih književnika u Londonu[10] Nagrada „Jovan Dučić“ Nagrada `Jovan Dučić` je nagrada za pesništvo. Dodeljuje se svake godine tokom manifestacije `Dučićeve večeri` u Trebinju.[16] Bibliografija Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru Odlikovanja Jovana Dučića u Muzeju Hercegovine u Trebinju Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901. Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908. Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908. Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908. Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911. Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929—1930). Knj. I Pesme sunca (1929) Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929) Knj. III Carski soneti (1930) Knj. IV Plave legende (1930) Knj. V Gradovi i himere (1930) Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932. (tj. okt. 1931[17]) Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940. Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989.

TABULA SMARAGDINA -Bela Hamvaš Sjećanje 1997 182 str Знамо да је кризни обрт живота човечанства започео отприлике шестсто година пре Христа, јер је човек до тада живео у заједници без проблема, и ако је имао судбинских тешкоћа, то су биле више природне силе, глад, болест, али никада проблематика заједнице. У то време је започео процес који је касније назван индивидуацијом, што значи да је највиша раван човеково биће. Личност је постала носилац духа. За њу нема немогућег, што год хоће, она и оствари, она је творац. Откако се личност појавила на земљи у овом облику, она доводи под знак питања заједницу, чак и самим својим присуством. Највиши степен бића и права његова вредност није заједница, чак ни ако је она лепа и сакрална, него индивидуализовани човек, чак и ако је негативан и ђаволски и пун мржње. — Данас је судбина сваког цивилизованог човека и судбина целокупног човечанства у кризи већ и само због компликованог морално-политичко-економско-друштвено-психолошког склопа цивилизације. Сваки човек и целокупно човечанство истовремено живе више међусобно неусклађених судбина. Човекову судбину одређују његови конфликти, а пресуђује то како ће, а поготово на ком нивоу, умети да их разреши. Тарот својим матриксима осмишљава кризу. Он не разрешава загушење карме, него тиме што даје човеку матриксе у руке, омогућује разрешење. Наравно, криза остаје, али се премешта на виши ниво, односно постаје тежа, што је само други израз за то да је лакша. Загушење остаје и грешке и грехови остају, што је још подношљиво, али остаје и јад, што је тешко подношљиво. (Бела Хамваш)