Solidna s pečatima. Sifra adp29.3

SIMPOZIJUM ili O ljubavi etički spis - Platon Simpozij ili gozba Misao Novi Sad 90 str. 20 cm Ovaj dijalog dobio je ime po gozbi koju je u svo­me domu priredio mladi tragički pesnik Agaton kad je, u tragičkom nadmetanju, god 416. o Lenejama, prvi put stekao pobedu svojom tetralogijom. Gozba predstavlja vrhunac umetničkog razvitka Platonove ličnosti, ona je njegovo najveće umetničko delo, u ko­me se udruživanjem dijalektike i mitskoga uobličavanja otkrivaju najdublja saznanja. Ona je ogledalo Platonove mnogostrane ličnosti, jer se u njoj neraz­lučno udružuju dijalektičarska oštrina, prirodnjačka obdarednost posmatranja, besednička moć, pesnička mašta, misti carska snaga vizije..Miloš N.Đurić Platon – Gozba ili O Ljubavi Platon (427. – 347. p.n.e.) je jedan od najuticajnijih filozofa u istoriji. Napisao je 34 dijaloga i 13 pisama, s tim da mu se pripisuje još šest spisa koji, međutim, prema mišljenjima stručnjaka, nisu autentični. Osim što otkrivaju Platona kao izuzetnog filozofa, njegova dela ukazuju i na to da je bio naučnik, dobar poznavalac teologije, a zbog njihove literarne vrednosti svrstavaju ga i među najveće pisce. Što se tematike tih dela tiče, ona obrađuju sve aspekte ljudskog delovanja. Dijalog kao književnu formu dugujemo Platonu, a do danas niko nije uspeo da napiše lepše filozofske dijaloge od njega. Jedno od najvažnijih i najpoznatijih Platonovih dela svakako je Gozba. Ideje o ljubavi i lepoti, povezane s dobrotom i mudrošću, koje Platon iznosi u Gozbi, razotkrivaju čovekov put prema ostvarenju sebe kao celovitog i prosvetljenog bića, kroz neprestanu potrebu za samousavršavanjem i vladanjem sobom. Gozba istovremeno izražava duboki smisao klasične grčke etike i upoznaje nas s osnovnim principima helenske estetike. Kao takva, imala je neizmeran uticaj na brojne kasnije mislioce i stvaraoce još od antičkih vremena, a naročito na one iz razdoblja renesanse. Mnoštvo ideja kojima obiluje ovo Platonovo delo teško je samo nabrojati u jednom članku, zato ćemo pokušati da damo samo osnovne smernice čija je svrha zainteresovati čitaoce za štivo koje je nezaobilazna literatura u istoriji filozofije. UVOD Ovaj dijalog dobio je ime po gozbi koju je mladi pesnik Agaton priredio za svoje prijatelje 416. p.n.e., dan nakon što je njegova tetralogija po prvi put pobedila u tragičkom nadmetanju. U prologu saznajemo kako Glaukon sreće Sokratovog prijatelja, Apolodora, koji je priču o toj gozbi čuo od Aristodema, drugog Sokratovog prijatelja, pa ga Glaukon moli da mu je prepriča. Prema priči, Aristodem je tom prilikom susreo Sokrata lepo obučenog, što je dotični retko činio. Upitavši ga kuda će, Sokrat ga pozove kod Agatona na gozbu. Tamo pored Agatona nalaze Fedra, mladića kog je Sokrat zbog poštenja i zanimanja za filozofiju jako voleo, Pausaniju, uglednog i bogatog građanina i političara, cenjenog lekara Eriksimaha, poznatog komediografa Aristofana i druge goste. Po završetku večere Eriksimah predlaže da udalje sviračicu i da provedu veče u filozofskom razgovoru, a Fedar da svako održi govor o Erosu, bogu ljubavi. PRVI GOVORI Fedar, prvi govornik, iznosi pohvalu Erosu kao jednom od najstarijih, najčasnijih i najpodsticajnijih bogova. Njegov govor utemeljen je na Hesiodovim himnama, Parmenidovom učenju i orfičkim misterijama, prema kojima se Eros prilikom stvaranja sveta pojavljuje kao treće božanstvo, te s Haosom i Geom čini prvu trijadu bogova. Erosova podsticajna uloga vidljiva je iz toga što ljubav podstiče osećaj časti, hrabrost i junaštvo. Vojska koja bi se sastojala od onih koji tako ljube, bila bi nepobediva. Hvali one koji su pošli u smrt zbog ljubavi, Alkestidu, Orfeja, Patrokla i Ahileja. Pausanija se pita kog Erosa treba slaviti? Postoje dve Afrodite, boginje ljubavi – nebeska, uzvišena ljubav, i zemaljska, požudna. Isto tako postoje i dva Erosa, njihova pratioca. Eros stariji simbol je prave i čiste, uzvišene ljubavi, dok je Eros mlađi simbol slepe zaljubljenosti. Obični Eros označava svetovnu ljubav. To su oni koji ljube žene i muškarce, ljubeći telo više nego dušu. Njihov cilj je zadovoljiti požudu. Pausanija veliča nebesku ljubav koja navodi čoveka da izrazi ono najbolje, najhumanije što nosi u sebi. Kao primer navodi prijateljstvo između starijih i mlađih muškaraca. Ukoliko je ono izraz nebeskog Erosa, stvara čvrsta prijateljstva i omogućava da mladi ljudi postanu moralni i mudri, što je dobitak za društvo u celini. Istovremeno kritikuje koristoljublje i nemoral koji mogu da proizađu iz takvih veza ako su podstaknute požudom, i prouzrokuju ružne i nedostojne odnose. Eriksimahov govor utemeljen je na Empedoklovom učenju o četiri elementa: zemlji, vatri, vazduhu i vodi. U njima postoje međusobno suprotni kvaliteti: hladno i toplo, suvo i vlažno. Erosova moć, erotika, kosmička je sila koja ih međusobno privlači i drži na okupu. Ona deluje na sve što postoji: elementarne sile, biljke, životinje, ljude i bogove. Eriksimah je do toga došao zahvaljujući svom lekarskom zvanju. U prirodi tela postoje dva stanja: zdravo i bolesno. Poklanjati pažnju onome što telo čini zdravim je lepa ljubav, ugađati onome što može da dovede do bolesti sramotno je i tome se treba opirati. Otuda je medicina nauka o erotskim odnosima u telu, s obzirom na punjenje i pražnjenje. Dobar lekar je onaj koji u fiziološkim odnosima zna da zameni lošu ljubav dobrom, i na taj način omogući da se ono što je unutar tela u sukobu međusobno sprijatelji. To isto važi u gimnastici, u obrađivanju zemlje, u muzici, astronomiji i svim drugim veštinama. Svako zlo nastaje ako neko ne ugađa plemenitom Erosu. Zato je u svemu, radi dobra, potrebno delovati razborito i pravedno jer je to ono što donosi harmoniju i blaženstvo. Govori u Gozbi stvaraju utisak da se parovi govornika međusobno nadmeću. Fedrov govor bi u tom slučaju bio poput uvoda nakon koga snage odmeravaju Pausanija i lekar Eriksimah. Nakon njih slede umetnici Aristofan i Agaton, komediograf i tragičar. Aristofan zagovara religiju Erosa, tvrdeći da ljudi nedovoljno poznaju njegovu moć. Da bi se upoznala Erosova moć, treba upoznati ljudsku prirodu i ono kroz šta je ona prolazila od samog početka. Na temelju orfičkog učenja o razdvojenosti dva dela duše, smrtnom i besmrtnom, i čežnji za njihovim ponovnim sjedinjenjem, on iznosi groteskni mit. Ljudi su u početku bili celovita bića, okruglog oblika s četiri ruke i četiri noge, i dva lica okrenuta jedno od drugog. Postojala su tri roda ljudi, ne samo muški i ženski kao danas, već i androgeni – muško-ženski rod. Ti prvi ljudi bili su vrlo snažni i prkosni, i napali su bogove. Bogovi su ih na to, da bi im umanjili snagu, rasekli uzdužno po pola i uobličili u sadašnji oblik. Svaka polovina čeznula je za onom drugom, sastajala se s njom i pripijala uz nju. Od tada je u ljude usađena ljubav jednih prema drugima. Svaki je čovek prepolovljeno znamenje (simbolon). Svako traži svoju polovinu, srodnu dušu, a ta žudnja za celinom zove se ljubav. Eros nam pomaže tako što nas vodi prema onome što nam je srodno. Čovek treba da čini ono što mu dolikuje kako nas bogovi ne bi još jednom raspolovili. Ako se sprijateljimo s bogovima, pronaći ćemo svog komplementa, i tako se vratiti svojoj prvobitnoj prirodi. Ako to ne možemo, onda treba da nađemo onoga ko nam je po svojoj prirodi blizak. Agaton, peti govornik, na početku ukazuje na to da dotadašnji oratori nisu hvalili Erosa, nego su nazivali srećnima ljude zbog darova koje im ovaj bog daje. Potrebno je prvo reći kakav je to bog, a tek onda istaknuti njegove darove. Agatonov govor je poetska vizija. Zanosno, s puno pesničkih metafora i ukrasa, on iznosi prekrasnu pohvalu Erosu. Svi su bogovi blaženi, a Eros je najblaženiji jer je najlepši i najbolji. Najlepši je jer je najmlađi, ne voli starost i beži od nje. Uvek je s mladima i sam je večno mlad. Zbog svoje nežnosti ne hoda po tvrdoj zemlji već po srcima. U nežnim se srcima nastanjuje, dok od tvrdih beži. Najbolji je jer je najpravedniji, najrazboritiji, najhrabriji i najmudriji. Eros svima daje lepotu, ispunjava nas poverenjem, donosi blagost, izdašan je, milosrdan, brižan za dobre. Na kraju mu svi kliču i hvale ga. SOKRATOV GOVOR Pre nego čujemo o čemu govori Sokrat, potrebno je da se osvrnemo na prethodne govore da bi ukazali na nešto što se često ispušta iz vida prilikom tumačenja ovog dela. Radi se o tome da ni jedan od njih ne predstavlja Platonovo viđenje Erosa. Iz nerazumevanja toga proizlaze sve prisutniji komentari da je Platon opravdavao homoseksualne veze, kao i pozivanja na tzv. „platonsku ljubav” kojom se obično imenuje uzajamna privlačnost bez primese čulnosti. Zapravo, kroz ove govore Platon iznosi određena mišljenja koja su o ljubavi preovladavala u atinskom društvu, i to čini s dozom suptilne ironije vidljive kroz karakterne osobine i nastupe govornika. Fedar je još mlad i njegov govor je zapaljiv, ali mladalački naivan i s vidljivim nedostatkom iskustva. Pausanija govori o čistoti ljubavi, ali, poput iskusnog političara, iznosi svima dobro poznatu priču o običajnom moralu koji preovladava u Atini tog vremena. U skladu s tim, njegov govor nema dubinu i često je dvosmislen, dok istovremeno vlastitim ponašanjem odaje zaljubljenost u Agatona. Eriksimah preteruje u poklanjanju pažnje lekarskom umeću u koje je zaljubljen i koje doslovno primenjuje na sve ostalo, zbog čega mu se Aristofan podsmeva svojim štucanjem. Aristofanov govor je bizarna i groteskna komedija, koja, kao i svaka dobra komedija, počiva na zrncima istine, iako je to ne čini stvarnom. A Agatonov govor, iako građen poput prekrasne prštave fontane prepune virtuoznih pesničkih izraza i citata, u stvari je nelogičan, kontradiktoran sam u sebi, besmislen i isprazan. Naravno, u svakom od ovih govora postoji nešto što bi moglo da bude i jeste istinito, ali niko od govornika ne daje argumentovane dokaze za to. Platon hoće više od toga, zato u nastavku Sokrat ističe da su raniji govornici samo slavili Erosa, bez obzira na istinu ili neistinu, dok on namerava da govori samo istinu. Utvrdivši da Eros ne može biti ni lep ni dobar jer žudi za tim, Sokrat celu priču o Erosovim kvalitetima vraća na početak. Potom, umesto da održi vlastiti govor, prepričava dijalog s Diotimom, sveštenicom iz Mantineje u Arkadiji, koja ga je navodno podučila ljubavnim stvarima. Sokrat priča kako je Diotimi tvrdio da je Eros lep i dobar bog, ali ga je ona pobijala. Prepričano, dijalog je tekao ovako: – Je li onda Eros ružan i zao? – Bog s tobom, da li ono što nije lepo mora da bude ružno? Ili ono što nije mudro ludo? Zar nisi opazio kako ima nešto u sredini između mudrosti i neznanja? – Šta to? – Mišljenje, jer ako neko tačno misli, a ne zna da za to navede razloge, to nije ni znanje ni neznanje. Isto je s Erosom. On je u sredini između lepog i ružnog. – Ipak svi se slažu da je Eros veliki bog. – Ko to? Ima onih koji kažu da Eros nije bog. – Ko su ti? – Ti i ja. – Kako to? – Lako, zar nisi rekao da su bogovi srećni i lepi? A za Erosa si priznao da on zbog nedostatka dobrote i lepote žudi za tim. Kako bi onda on bio bog? – Šta je onda Eros? – Sredina između smrtnog i besmrtnog. – Kakvu moć ima? – Da objašnjava i donosi bogovima ono što dolazi od ljudi, a ljudima ono što dolazi od bogova. On ispunjava prostor između ljudi i bogova, tako da je njegovim posredstvom kosmos povezan. – Ko su mu otac i mati? Potom Diotima prenosi mit o gozbi bogova povodom rođenja Afrodite. Na toj gozbi začet je Eros od strane Pora, boga puta i izobilja, Metidinog sina (boginje pamćenja) i Penije, boginje oskudice i siromaštva. Otuda je Eros sin Puta i Oskudice, Obilja i Siromaštva, a pošto je začet na gozbi Afroditinoj, postao je njen pratilac. Kao spoj tih krajnosti ima sledeću sudbinu: uvek siromašan, bez obuće, bez kuće, spava na goloj zemlji, na vratima i putevima, i uvek je prijatelj potrebe. S druge strane, predsedava onima koji su lepi i dobri, hrabar je, drzak, iskusan lovac, dovitljiv, željan razboritosti, prijatelj mudrosti. Isti dan čas cveta, čas umire, ali i ponovno oživljava. Šta stekne uvek rastekne, nikad siromašan, nikad bogat. Eros je ljubav za lepotom, a po svojoj prirodi nalazi se na sredini između smrtnog i besmrtnog, neznanja i mudrosti, što znači da je Eros filozof. Bogovi ne traže mudrost jer je već imaju. Neznanje je samo sebi dovoljno i ne traži ono što misli da mu ne treba. Eros, dakle, pripada samo onima koji se nalaze u sredini između to dvoje. Diotima dalje objašnjava da nema ljubavi ni za polovinom, ni za celinom, kako tvrdi Aristofan u parodiji antropogenetskog mita, ako nisu neko dobro. Jer ljudi su spremni da odrežu i vlastitu nogu ako im to daje nadu u neko dobro. Postoje različiti oblici ljubavi. Jedni vole da stiču bogatstvo, drugi da pobeđuju u gimnastici, treći da budu zdravi, četvrti da nešto stvaraju, a svi ti oblici ljubavi, u završnici su ljubav prema dobru i sreći. Ljudi vole samo dobro i to tako da ono bude zauvek njihovo, što znači da ljubav ujedno teži i besmrtnosti. Naša priroda želi da rađa, ali ne u onom što je ružno i neprivlačno, već u lepoti. Erosu nije do posedovanja lepote, nego do stvaranja u lepoti. Svi ljudi žele da rađaju jer je to jedini način na koji ono što je smrtno može da učestvuje u besmrtnom. Tu želju vidimo i kod životinja. Kao i kod ljudi, njihova smrtna priroda teži što dužem učestvovanju u besmrtnosti, a to najbolje može preko ostavljanja potomaka. Međutim, ljudi mogu da rađaju telesno i duhovno. Velik je broj onih koji iz tih razloga naginju stvaranju slavnih i besmrtnih dela. Roditelji takve dece su pesnici, umetnici, filozofi, zakonodavci, državnici. Do ovog stepena spoznaje ljubavi mogu samostalno da dođu svi ljudi, kaže Diotima, ali on je samo priprema za Erosove misterije. Eros je personifikacija želje za stvaranjem koja vodi čoveka putem spoznaje. Taj put počinje u sferi osetilnog i stepenasto se uspinje sve dok ne dođe u sferu ideja. Prvi stepen je ljubav prema lepim telima. Potrebno je uvideti da tela nisu lepa sama po sebi, već manje ili više učestvuju u lepoti posredstvom simetrije i proporcija, i da je lepota nematerijalna. Drugi stepen je ljubav prema lepoti duše. Ona je iznad telesne lepote, jer ukoliko neko poseduje lepu dušu, ona će da zaseni telesne nedostatke. Treba uvideti da su moralne vrednosti i delovanje ono što dušu čini lepom, te da je potrebno razvijati vrline. To vodi ka tome da se lepota vidi u poslovima i dužnostima, pa je potrebno shvatiti da je telesna lepota neznatna u poređenju s njima. Treći stepen je ljubav prema mudrosti. Ona polazi od ljubavi prema pojedinačnim saznanjima, pesništvu, umetnosti, nauci, teologiji, itd. Treba uvideti da svaka od njih sadrži istu srž, odnosno da su samo različiti izrazi večnih i nepromenljivih ideja. Ko to uspe da razume, da učeći postepeno prepoznaje i izražava lepotu ideja, uvideće na kraju nešto što je po svojoj prirodi čudesno lepo: „nešto što je, prvo, večno i što ne postaje, niti propada, što se ne množi, niti nestaje; zatim, što nije s jedne strane lepo, a s druge ružno; ni danas lepo, a sutra nije; ni prema ovom lepo, a prema onom ružno; ni ovde lepo, a tamo ružno, kao da je samo za jedne lepo, a za druge ružno. Još nešto: neće mu se ta lepota pokazati kao kakvo lice, ni kao ruke, ni kao išta drugo što pripada telu; a ni kao kakav govor, ni kao kakvo znanje; a ni kao nešto što je sadržano u nečemu drugom, bilo to u živom biću, ili u zemlji, ili na nebu, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno.” Čovek, dakle, može i treba da se uzdigne do spoznaje ideja, jer je to put njegovog duhovnog razvoja. Jednom kada to uspe, treba da se oseti pozvanim da prema svetlu ideja uređuje svoj život i rad, i da u svetu pojava stvara lepotu i moralna dobra. Taj put vodi od telesne i čulne do prave filozofske ljubavi, koja predstavlja najveći stepen moralnosti, spoznaje i stvaralaštva. Ovako opisana uloga Erosa kao one snage koja vodi čoveka ne samo prema vrhuncu duhovne spoznaje, već, na temelju toga, prema boljem svetu i društvu u celini, razlog je zbog koga svaki čovek treba da poštuje Erosa i neguje ljubavnu umetnost. ALKIBIJADOV GOVOR I EPILOG Tek što je Sokrat završio svoj govor, na vrata dolazi veselo i pripito društvo na čelu s Alkibijadom, poznatom atinskom javnom ličnošću, vojskovođom, državnikom i diplomatom. Prilično pripit i okićen vencima, on dolazi da čestita Agatonu i ovenčava ga vencima sa svoje glave, a kad je primetio Sokrata, ovenčava i njega. Društvo traži od Alkibijada da i on drži govor, ali on ne želi da se pijan nadmeće s ostalima, a potom kaže da neće nikog drugog hvaliti osim Sokrata. Tako Alkibijad nastupa kao sedmi govornik, a svojom pojavom i govorom o osobinama Sokratovim otkriva da osobine Erosove o kojima je govorila Diotima najlepše mogu da se vide upravo kroz Sokratov primer. Priča o Sokratovim junačkim podvizima, karakternim osobinama, njegovom vladanju sobom u svim situacijama, svakodnevnim i nesvakidašnjim. Iz svega što iznosi proizlazi da je Sokrat savršen primer delatne filozofske ljubavi u neprestanom živom tragalačkom nastojanju da svet i on sam postanu bolji. Ovaj govor je praktična potvrda prethodnog izlaganja. Uskoro nakon što je Alkibijad završio, gozbi se pridružuje još jedna pripita družina i nastaje komešanje. Jedni gosti odlaze, a drugi počinju da razgovaraju u manjim grupama i ispijaju vino. Vremenom, većina preostalih zaspi. Zaspao je i Aristodem, a kad se probudio vidi da samo još Agaton, Aristofan i Sokrat uz piće razgovaraju o dramskoj umetnosti. Najzad su zaspali i Agaton i Aristodem. Sokrat, u osvit dana, još oran i svež, odlazi po običaju u Likej na jutarnje kupanje, da bi ostatak dana proveo kao i inače, a tek uveče otišao kući na spavanje. ZAKLJUČAK Iz Platonove Gozbe istovremeno zrači snaga ličnosti njenog autora koji se pokazuje kao majstor pisanja, povezujući na briljantan način osobine filozofa, logičara, humaniste, mistagoga, dramatičara, portretiste, humoriste, ali prvenstveno otmenog helenskog aristokrate, ne samo po rođenju, već i po vlastitoj prirodi. S druge strane, oduševljavaju ideje koje iznosi i koje unose svetlo spoznaje na puteve kojima niko drugi nije putovao s takvom lakoćom i sigurnošću. Njegov Eros simbol je kreativne stvaralačke snage čiji koren leži u najmoćnijem ljudskom osećanju, ljubavi, i prometejskoj potrebi za lepotom i duhovnim visinama. Ta nas snaga u stalnoj želji za stvaranjem vodi stepenicama spoznaje i pročišćenja. Kao pravi mistagog, Platon pred nama postepeno razotkriva tajne ljubavi prema mudrosti i put kojim duša nužno prolazi do vlastitog ostvarenja. Putujući iz neimaštine u obilje i iz obilja u neimaštinu, iz zadovoljstva u nezadovoljstvo i obratno, duša se postepeno probija do onog apsolutnog. Na tom putovanju lepota joj služi kao Arijadnina nit koja je kroz lavirint telesnih pojava vodi prema planu ideja, arhetipova. Nakon mnogih nastojanja, ona ostavlja iza sebe sve tantalovske i sizifovske zamke čulnih obmana i prazninu nikad sasvim ispunjenih želja. Probija se i kroz krug relativne spoznaje u kojoj ostaju zatvorene naučne gnoseologije i discipline, i konačno dolazi do nivoa apsolutnog bića. Za Platona filozofija je istovremeno i nauka i umetnost zato što ne može da se nauči, već mora da se doživi. Ništa se ne dobija ukoliko samo beremo plodove tuđih spoznaja. To nije obična radoznalost, već mudrost koja sazreva snagom ljubavi, kao rezultat neprestanog rada na razvoju samoga sebe. medjas Autor: Jerko Grgić

SATSVARUP DAS GOSVAMI – OSNOVE VEDSKE KNJIŽEVNOSTI Svojevrsni udžbenik predstavljen iz ugla autentične škole vedske kulturne sljedbe u savremenom dobu. Idealno štivo za sve koji žele da se upoznaju sa esencijalnim elementima proučavanja vedske književnosti, uz konkretan osvrt na praksu koja proističe iz zaključaka vedske književnosti, što predstavlja zatvoren krug autentičnog znanstveno-empirijskog istraživanja i rezultata datog na praktičan uvid čitaocu. 160 str.

Traktat o poboljšanju razuma i o putu kojim se najbolje stremi pravom spoznavanju prirode / Benedikt de Spinoza Prevod: Zlatko Šešelj Zagreb 2006. Mek povez, tekst uporedo na srpskom (hrvatskom) i latinskom jeziku, 111 strana. Knjiga je nekorišćena (nova) «Traktat o poboljšanju razuma» specifičan je dio Spinozina opusa. Riječ je, naime, o njegovu ranom, sva je prilika čak i prvom filozofskom tekstu, pisanom vjerojatno 1660., dakle na početku Spinozina petogodišnjeg boravka u Rijnsburgu u blizini Leidena i u vrijeme njegova još uvijek intenzivna studiranja Descartesove filozofije. Stoga se s pravom može pitati treba li ideje iznesene u «Traktatu» čitati kao sastavni dio Spinozina učenja u finalnom obliku, ili ih pak treba tretirati tek kao početnu etapu njegova filozofskog razvoja. Tu nedoumicu dodatno potencira činjenica daje «Traktat» ostao nedovršen i da je u takvu obliku (iako se njegovu dovršavanju Spinoza, čini se, u više navrata vraćao), objavljen u «Opera Posthuma», dakle tek nakon Spinozine smrti. Ako je vjerovati uredničkoj `Napomeni čitatelju`, Spinozu je samo smrt spriječila da dovrši tekst, no moglo bi se, čini se, za to naći ako već ne ozbiljnijih, a ono ipak filozofskijih razloga. Uostalom, čini se da je tom tekstu ili, u najmanju ruku, toj temi Spinoza namijenio i specifično mjesto u svojem filozofskom opusu. Tako u «Predgovoru» posljednjem dijelu «Etike» piše: `Kako pak i kojim putem treba usavršiti razum, te kojim umijećem valja skrbiti za tijelo kako bi moglo točno izvršavati svoje zadaće, ovamo ne spada: ovo potonje naime spada u medicinu, a ono prvo u logiku.` (E V, Praef.) Iz ovoga bi se dalo zaključiti da bi «Traktat» mogao biti njegova logika, svojevrsna propedeutika kojoj je prvenstvena svrha pripremiti ispravnu metodu spoznavanja. Tomislav Reškovac

KRATIL - Platon ILI O ISPRAVNOSTI IMENA Misao novi Sad reprint izdanje 68 str. 20 cm

na tri mesta pečat biblioteke mek povez 2010 god 94 str 21 cm c7

mek povez, format 11,5 x 16,5 cm , latinica, 228 strana TIRANIJA TRENUTKA, Tomas Hilan Eriksen, Beograd 2003 , Brzo i sporo vreme u informacionom društvu ; biblioteka XX vek; Knjiga sadrži sledeća poglavlja: I. Informaciono doba i njegovi uzgredni učinci, II.Doba knjige, sata i novca, III. Brzina, IV. Više svega, V. Nagomilavanje uvis, VI.Svakodnevni život kao lego kockice, VII. Sporo vreme sad! Tehnologija kao oblik kolektivnog iskustva uslov je progresa. Jedan od autora koji se ovim bavio je Tomas Eriksen, profesor socijalne antropologije na Univerzitetu u Oslu. U svojoj knjizi `Tiranija trenutka` on analizira problem akceleracije vremena u savremenom, informacionom društvu. c3

Nice i fasizam-Georg Lukac.Izdavac Kultura,1956 godine.Mek povez,104 str.Veoma dobro ocuvana.Mali format.

Autor:: Ugrin Popović Žanrovi:: Domaći pisci, Drama Izdavač:: Leo Commerce Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 178 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Ovo je roman koji je teško staviti u bilo koju određenu kategoriju. Prema rečima recenzenata i ljudi koji su ga već pročitali, mogao bi se nazvati srpskim Majstorom i Margaritom. Pre svega, ovo je višeslojno filozofsko delo, koje nas tera da preispitujemo sebe, svoj stav o dobru i zlu, svoj stav o Bogu. Čitajući ga, vi ste konstantno na granici skandaloznog i tabua, a pri tom ostajete u zoni sigurnosti. Ovo je roman nepredvidljive radnje, roman koji će vas naterati da pomislite kako je i sam Kventin Tarantino upetljao prste u smišljanje radnje. Luciferov put je roman o svrsi i potrazi za istom koja čovečanstvo prati od njegovog nastanka do danas. b7

Autor (i): Vladimir Prop Format: 19x12 cm Broj strana: 165 Izdavač i godina izdanja:Novi Sad 1984. god Mek povez Pismo: Latinica Dobro ocuvano. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Hiperionski spisi - Bela Hamvaš Prevod i izbor Sava Babić Sjećanja Banja Luka 1997 295 str Bela Hamvaš Bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Rođen 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovačkoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti mađarski i nemački. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i časopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznačajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Kao što je kroz istoriju veličina ljudskog duha bila oličena u umovima poput Sokrata, Lao-cea, Konfučija, Da Vinčija, Šekspira, Ničea, Tolstoja, tako Bela Hamvaš (1897-1968) u modernom dobu predstavlja svetli lik univerzalnog mudraca, učitelja, originalne ličnosti snažne i svestrane stvaralačke energije. Ko je Bela Hamvaš? Do skora se malo znalo o njemu, njegovo delo je bilo potpuno zanemareno sve do 70-ih godina kada su počeli stidljivo da ga prevode. I u Mađarskoj, njegovoj postojbini po jeziku, nailazio je neretko na nerazumevanje i ignorisanje javnosti. Rođen je 1897. u Prešovu (Slovačka). Otac mu je bio sveštenik i profesor mađarske i nemačke književnosti, ali i pisac. I majka je imala umetničke sklonosti. Kao mladić ranjen je na frontu, ali i psihički potpuno slomljen tako da je proveo neko vreme u psihijatrijskoj bolnici. Posle rata odbija da primi odlikovanje. Studira mađarsku i nemačku književnost, bavi se novinarstvom, ali ubrzo napušta tu profesiju smatrajući je plitkom i ponižavajućom i zapošljava se u budimpeštanskoj biblioteci. Objavljuje članke, osniva časopis Ostrvo (izašla su samo tri broja). U Drugom svetskom ratu uništena je njegova biblioteka i svi rukopisi na kojima je radio. On ne odustaje od svog nauma i, može se slobodno reći, životne misije, a to je da što većem broju ljudi približi celokupno stvaralaštvo ljudskog roda, pa se bavi uredničkim radom, izdavaštvom. Tad nastaju njegova najznačajnija dela, Antologija humana – 5.000 godina mudrosti, Scientia sacra i 100 knjiga. Njegov rad nije bio prihvaćen od strane kulturne javnosti, a u doba staljinizma je i zabranjen, a ostaje i bez posla bibliotekara. Počinje da izdržava porodicu baveći se povrtarstvom, i prodajući svoje povrće na pijaci, nastavlja da piše, a ovakva pozicija mu omogućava potpunu samostalnost i slobodu u kreativnom izražavanju jer ne zavisi ni od institucija ni od suda javnosti. Kasnije ga okolnosti primoravaju da radi kao fizički radnik u teškim uslovima, ali to ga ne sprečava da u slobodno vreme prevodi sa hebrejskog, grčkog i sanskrita, i da piše anonimno o filozofskim i mističnim temama. Bio je vedar čovek, ogromne erudicije, nepresušnih ideja i originalne misli. Njegovo delo još nije do kraja sagledano, još uvek ga otkrivamo.

Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2006 Br. str.: 688 Povez: tvrdi Format: 15.5x24 Pismo: latinica Dugogodišnji sekretar i prijatelj jednog od najvećih svetskih pisaca, Johana Volfganga Getea - Johan Peter Ekerman u ovoj knjizi ispisuje svoje uspomene vezane za godine provedene uz genijalnog pisca. Ovi razgovori nisu samo dnevničke beleške već autentičan i veoma osoben presek evropske kulture i književnosti. Na preko petsto strana, sa tri registra i mnoštvom podataka i zapažanja, ova knjiga je neizostavna lektira za sve koji proučavaju klasičnu književnu baštinu, ali i za ostale. D2

NOLIT - 1973 - 340 STRANA, MEK POVEZ. NA NASLOVNOJ STRANI POTPIS BIVŠEG VLASNIKA KNJIGE.

Opis O autoru Dodatne informacije Pojam autoriteta napisan je 1942, malo pre Nacrta fenomenologije prava (1981), s kojim je u tesnoj vezi. „Zanimljiva je činjenica kako su problem i pojam autoriteta vrlo malo proučavani“, primećuje Kožev u uvodu onoga što naziva „kratkim izlaganjem“. „Sama suština ovog fenomena retko je privlačila pažnju.“ Više od 70 godina kasnije, ova tvrdnja je zadržala validnost, uprkos nekim značajnim doprinosima. Zbog toga je ovaj pokušaj filozofskog razjašnjenja veoma vredan. Kožev pristupa analizi fenomena, razvijajući četiri čiste vrste ljudskog autoriteta, od kojih svaka odgovara određenoj teoriji: Otac (sholastika), Gospodar (Hegel), Vođa (Aristotel), Sudija (Platon). Kombinacije ovih čistih vrsta predstavljaju konkretne oblike autoriteta.

Stanje kao na slikama.. Tvrd povez sa omotom. Par podvlačenja grafitnom. Izdanje 1990 godine,157 strana

Od srednjeg veka do Svetozara Markovića Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Posebna izdanja, knjiga DXCV Odeljenje jezika i književnosti, knjiga 40 Autor: Dragan M. Jeremić Urednik: Erih Koš Povez: broširan Broj strana: 500 Sadržaj priložen na slikama. Odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. Kosmopolitsko-klasicistička struja 2. Od kosmopolitskog klasicizma do narodnjačkog romantizma 3. Narodnjačko-romantičarska struja 4. Sistematski pregled estetike 5. Književna kritika i estetika 6. Prvi teorijski pogledi na druge umetnosti osim književnosti 7. Estetika na Liceju u Velikoj školi 8. Kraj metafizičke estetike i nagoveštaji estetičkog pozitivizma 9. Estetički pogledi Svetozara Markovića 10. Opšte karakteristike rada na estetici kod Srba od srednjeg veka do Svetozara Markovića (K-143)

dijalektičko -naturalistički humanizam ili dijalektičko-humanistički naturalizam odlično očuvana ZiM.20/16

Magia sutra - Bela Hamvaš Banja Luka 1997 str. 110, meki povez, Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime.

FILOZOFIJA VINA - Bela Hamvaš Ko pročita vina drugačije će piti i drugačije razgovarati, ne samo o vinu. Još dok bude čitao, misliće na svoje prijatelje s kojima je pio vino i s kojima će opet piti i razgovarati. Neće odoleti - probudiće ih u nevreme telefonom - i pročitati nekoliko Hamvaševih misli o vinu, ženi, životu. Hamvaš je mudrac koji sasvim drugačije promišlja svet koji, misli on, zaslužuje bolju sudbinu, kao i čovečanstvo, zato on otkriva i nudi drugačije vrednosti od onih koje su vladajuće. Treba otkriti ljudsku suštinu i vratiti se istinskim i dubokim vrednostima koje se nalaze zanemarene u svakom čoveku. Da bi to potkrepio i čulno približio svakom čoveku, poslužio se vinom, i na tom sakralnom piću prikazao vrednosti kojima treba težiti, kojima se treba vratiti. Zaboravili smo suštine života, srljamo obuzeti marginalnim vrednostima i ne primećujemo gde se već sada nalazimo. Kažemo: kriza! A i dalje hoćemo da živimo lagodno kao da se oko nas ništa nije ni dogodilo. Hamvaš preporučuje da se zaustavimo, osvrnemo oko sebe, popijemo čašu dobrog vina: možemo se još spasiti. Sve je poljuljano, ali život može da se vrati pravim vrednostima. Čak nam i ne treba mnogo: istovremeno ne možemo pojesti dva ili tri ručka; ali možemo zapaziti velike istine i pokušati im krenuti u susret, sami, s prijateljima, porodicom. Hamvaševa misao je okrepljujuća, svima dostupna. (Ako nekome nije, vreme je da se zabrine za sebe.) Filozofija vina je prijatna ulaznica u čudesno delo Bele Hamvaša. Ko pročita Filozofiju vina, potražiće još koji primerak knjige i prvom prilikom je poklanjati najprisnijim prijateljima. Svako dobija po kap blagoslova. Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Stanje odlično kao novo

Sistem i egzistencija, Danilo Pejović um i neum u savrmenoj filozofiji Tvrdi povez, 270 str, Zora Zagreb 1970, vrlo dobro očuvano, bez oštećenja.

KRITIJA - Platon PRIPOVEST O ATLANTIDI misao Novi Sad Preveo Miloš Đurić

POLITIKA Aristotel Misao Novi Sad K.S.N.

IP knjiga Beograd , Neven Zemun 2004. 235 str brosiran povez knjiga je nova , nekoriscena

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pred vama je knjiga za sva vremena i za sve koji su voleli, koji će voleti i koji vole ,,U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u sta ni sami ne verujemo. Zaljubljeni se danas očajno vole, kao sto sutra mogu da se očajno omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se i zavoleli bez stvarnog povoda.` Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.[1] Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji.[2] Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. godine u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. godine. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871. Prema skorije pronađenim dokumentima smatra se da je rođen 15. februara 1874.[4] Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka je umrla 1900. godine.[5] Pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.[6] Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, Dučić je imao problema da ostvari novu učiteljsku službu, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.[7] Dučićev prvobitni grob u manastiru Svetog Save u Libertivilu (levo) i njegov sadašnji grob u Hercegovačkoj Gračanici (desno) Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926—1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, gde je 1939.[8][9] godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu. U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinois , koja je predstavljala srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada. Svečano ambasadorsko odelo Jovana Dučića, Muzej Hercegovine u Trebinju Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog pravoslavnog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000 kada je ponovo sahranjen u Hercegovačkoj Gračanici. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. O Dučićevoj poeziji Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju. Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“. Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno. Osnovni ton cele poezije Jovana Dučića ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista ona koju je Lamartini pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristicne neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Berlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo Dučićevih pesama Zadužbinarstvo Dučić je imao viziju da od Trebinja učini grad-muzej na otvorenom.[10] Tokom 1934. i 1935. Dučić je poslao nekoliko sanduka sa artefaktima i umetninama za gradski muzej u Trebinju. Najveći deo zbirke čine sarkofazi i skulpture.[10] Biblioteci grada Trebinja poklonio je 5000 knjiga, od kojih mnoge imaju posvete značajnih srpskih književnika koje je Dučić poznavao.[10] Celog života je sakupljao umetničke slike. U svom testamentu sve slike i nameštaj je zaveštao Muzeju grada Trebinje.[10] Nakon njegove smrti organizovana je aukcija na kojoj je glavnica zbirke rasprodana na aukcijama sa ciljem da se sakupe sredstva za izgradnju grobne crkve u Trebinju i prenošenje posmrtnih ostataka. Od čitave kolekcije tek dve slike iz 16. i 17. veka se danas nalaze u trebinjskom muzeju.[10] Privatni život Spomenik Jovanu Dučiću u rodnom Trebinju U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesorka u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene. Profesorka Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorka Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“. Ambasada Srbije u Mađarskoj nalazi se u kući koju je Jovan Dučić dobio na poklon od jedne Mađarice, a potom je poklonio državi.[11] Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.[12] U Ženevi je proveo sedam godina života i tu mu je podignuta spomen ploča 2018. godine.[13] Za rodno Trebinje je pisao da je posle Beograda možda najistaknutiji grad koji imamo.[10] Nagrade Orden Svetog Save[14] Orden jugoslovenske krune[14] Orden Spasitelja, Grčka[14] Orden italijanske krune, Kraljevina Italija[14] Orden Nila, Egipat[14] Orden rumunske zvezde, Rumunija[14] Orden belog lava, Čehoslovačka[14] Orden za zasluge Kraljevina Mađarske[14] Član književnog društva Parnasos, Grčka[15] Počasni član društva engleskih književnika u Londonu[10] Nagrada „Jovan Dučić“ Nagrada `Jovan Dučić` je nagrada za pesništvo. Dodeljuje se svake godine tokom manifestacije `Dučićeve večeri` u Trebinju.[16] Bibliografija Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru Odlikovanja Jovana Dučića u Muzeju Hercegovine u Trebinju Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901. Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908. Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908. Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908. Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911. Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929—1930). Knj. I Pesme sunca (1929) Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929) Knj. III Carski soneti (1930) Knj. IV Plave legende (1930) Knj. V Gradovi i himere (1930) Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932. (tj. okt. 1931[17]) Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940. Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942. Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943. Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969. Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989.

TABULA SMARAGDINA -Bela Hamvaš Sjećanje 1997 182 str Знамо да је кризни обрт живота човечанства започео отприлике шестсто година пре Христа, јер је човек до тада живео у заједници без проблема, и ако је имао судбинских тешкоћа, то су биле више природне силе, глад, болест, али никада проблематика заједнице. У то време је започео процес који је касније назван индивидуацијом, што значи да је највиша раван човеково биће. Личност је постала носилац духа. За њу нема немогућег, што год хоће, она и оствари, она је творац. Откако се личност појавила на земљи у овом облику, она доводи под знак питања заједницу, чак и самим својим присуством. Највиши степен бића и права његова вредност није заједница, чак ни ако је она лепа и сакрална, него индивидуализовани човек, чак и ако је негативан и ђаволски и пун мржње. — Данас је судбина сваког цивилизованог човека и судбина целокупног човечанства у кризи већ и само због компликованог морално-политичко-економско-друштвено-психолошког склопа цивилизације. Сваки човек и целокупно човечанство истовремено живе више међусобно неусклађених судбина. Човекову судбину одређују његови конфликти, а пресуђује то како ће, а поготово на ком нивоу, умети да их разреши. Тарот својим матриксима осмишљава кризу. Он не разрешава загушење карме, него тиме што даје човеку матриксе у руке, омогућује разрешење. Наравно, криза остаје, али се премешта на виши ниво, односно постаје тежа, што је само други израз за то да је лакша. Загушење остаје и грешке и грехови остају, што је још подношљиво, али остаје и јад, што је тешко подношљиво. (Бела Хамваш)