Opis "Sve one vole ljubav - Milica Jakovljević Mir-Jam" Ovo je prva zbirka neobjavljenih pripovedaka Mir-Jam. Sledeći svoj impuls za ljubavlju, Mir-Jam je ovom zbirkom dala portrete devojaka i mladića iz različitih društvenih slojeva koje objedinjuje čežnja za samostalnošću, čime je unela i socijalnu problematiku u svoje priče, lepotom trenutaka i novih poznanstava i pre svega zadovoljavanjem potrebe da se živi u dvoje...

Opis Bilo ih je troje. Krvlju svezani, sudbinom krunisani. Bat njihovih koraka isprva se nije mogao čuti, a onda... Po izlokanim drumovima, planinskim šumama i na bojnom polju, počeli su da ostavljaju sasvim drugačije tragove. One što ostaju, one što se i dan danas vide. Jednom od njih pogled beše uprt u srebrni dukat na tamnom nebu. Drugi je bio tih kao noćni leptir koji leti po pustom groblju, tražeći spomenik bez imena. A ona, koja beše voda između njih, voda što gasi vatre, bila je zmajevita. U njenim je venama tekla krv drevnih zmajeva... „Ovo je priča o Vukašinu, Strahinji i njihovoj sestri Ognjeni. Istkana nitima prošlosti, u vreme kada su vitezovi ognjem i mačem čuvali nevidljive granice, kada je noć sa sobom donosila bića iz staroslovenskih mitova i legendi, ova će vas pripovest povesti sa onima koji su, istovremeno, koračali sa obe strane nevidljive granice što deli ovaj od onoga sveta“ – Miloš Petković

Opis JEDAN OD NAJZNAČAJNIJIH SRPSKIH PISACA U PONOVLJENOM IZDANJU JEDNOG OD NAJBOLJIH SRPSKIH ROMANA DVADESETOG VEKA... Tragična srpska bajka... Nalazimo se u nestvarnom koje je pretrpano stvarnim, i to je zastrašujuće... Progoni nastavljaju dela rata: svi ratovi u jednom, i sva doba pomerena da bi se bolje potvrdila... Ovde se uobličuje jedan nematerijalni Kafka i neprijatelj veka u kome ništa nije pravo, izuzev imaginacije koja spasava vrstu od njeninih sopstvenih zločina... Rečitativ Vidosava Stevanovića, lepotom svoga jezika i prodornom muzikom, baca nas u halucinaciju gde se čovek istovremeno stvara i samorazara, gde je sreća ista stvar kao nesreća. Jedan Srbin izdajnik u svom narodu i genijalan pripovedač... Ono što očarava pre svega, i prilikom čitanja, to je smelost i lepota hiperbola. U pejsažu čarobnjačkih oblaka, nisu to četiri konjanika Apokalipse, njih je hiljadu. Na zemlji predanoj snazi zla, prženoj suncem do konačnog raspada, bilo natruloj i tečnoj posle potopa, pojavljuju se poludivovi bez glava, žene poluboginje-polusmrtne, koje u svojim bedrima nose čitave narode, pustinjaci lišeni razuma koji naizmenično umiru i rađaju se...

Opis Još je Gete govorio da ništa tako moćno, tako snažno ne otkriva čovekovu narav kao smeh. Reklo bi se da nas Andrić, upravo na tom fonu, kroz ovih sedam priča o smehu, podseća da smeh ne košta ništa, ali daje mnogo; da obogaćuje one koji ga primaju, a ne siromaši one koji ga daju. Za osmeh je potreban samo trenutak, ali sećanje na njega nekada traje zauvek. Niko nije toliko bogat ili moćan da može bez njega. Ipak, osmeh ne može da se kupi, izmoli, pozajmi ili ukrade, jer je to nešto što nema vrednost sve dok se ne pokloni. Umberto Eko kaže da smeh ubija strah, a bez straha od đavola nema potrebe za Bogom... Zato Andrić, kroz ovu neveliku ali izuzetno zavodljivu i mudru knjigu, i poručuje: Neki ljudi su isuviše umorni da bi mogli da vam pruže osmeh. Dajte im jedan od svojih, jer nikome nije toliko potreban osmeh kao onome koji nema više da ga da... Povez knjige : tvrd Strana : 99 Format knjige : 21 cm Pismo : latinica

Opis Šta je istorija? Neko je shvata kao orijašku silu koja lomi narode, briše pokrete, uništava ili inauguriše dobre ili loše ideje, svejedno, silu koja u osnovi nema veze s ljudima samim. Drugi, poput Lava Tolstoja, kažu da je istorija podvodačica koja traži ljude prekomerne, ljude s one strane normalnog postojanja da bi od njih načinila marionete povesti, koji će narode voditi u pobedu ili češće u propast. Junaci ove knjige, svi odreda, imaju treći pogled na istoriju. Oni na povest gledaju kao na složni rad ogromnog mnoštva malih ljudi, zapravo svih koji su oduvek živeli, od kojih svi imaju ličinku istorije u svom malom i efemernom genomu, larvu koja udruživanjem s nebrojeno mnogo drugih ličinki može da porodi leptira istorije – crnog ili belog svejedno. – iz Uvoda

Opis Gospo Astrik imao je neobičan šešir. Nije više bio siguran kako je s tim čudesnim šeširom sve počelo. Kupio ga je još u prošlom veku u najčuvenijoj šeširdžinici u Londonu, kod „Loka“ u ulici Sent Džejms. Slagao mu se s omiljenim frakom svilenih revera. Cilindar je bio golubije boje, sa sivom trakom po obodu. Probao ga je, namestio malo ukoso na čelo i kupio. Nekoliko dana kasnije saznao je njegovu tajnu. Dok ga je nosio na glavi, mogao je da čuje tuđe misli. Ušao bi tako u kočije i saznao da se kočijašev sin opija i da je opet odbegao sa nekom musavom devojkom; da kočijaša boli zub, pa onda opet da je ta devojka možda Ciganka... Začudio se isprva koliko su ljudske misli zbrkane. Konji su bili jednostavniji, mada dosadni. Razmišljali su samo o zobnici i senu u njoj. Neke je bolela noga, a jedno kljuse je patilo kao da ima početak pneumonije. Njegov kočijaš još ništa nije znao o tome, ali gospo Astrik jeste. Dok je izlazio sa svojim čudesnim šeširom, pred njim se niko nije mogao sakriti. – Iz priče Šešir i njegov sluga

Opis "Zvezdana prašina - Milan Vlajčić" Pate li ljudi i dalje od Stendalovog sindroma, da li je sada holivudskim glumicama teže nego ranije, zašto smo ožalili Ostoju koji prevozi klavire; zašto su danas aktuelne Vlajčićeve uspomene iz vojske, da li bi sreća postojala bez nesreće, otkud su baš plavuše postale erotski simbol, odakle eksplozija memoara, šta se desilo s filmovima na nitratu, koja je autorova omiljena književna i filmska lektira, da li smo dobili svet koji zaslužujemo, kakav je zapravo naš obrazovni sistem, šta znači prijateljstvo, koji su Srbi u Nojevoj barci a koji van nje, kako se dodeljuju književne nagrade, da li je istina da „glupost ne boli”, zašto je značajna pesma „Zelena trava doma mog”? U svojoj novoj „kulturološkoj svaštari”, Vlajčić se još jednom pokazuje kao beskompromisno iskren i bridak komentator današnjice. Između duhovitih redova o raznovrsnim pitanjima iz oblasti filma, književnosti, muzike, elitne umetnosti i kulture, ulične kulture, naše i svetske kulturne politike, izbija autorova subjektivna, ironična ocena života, pohvala jednima, kritika drugima, uvek po zasluzi. Prema sopstvenim rečima, autor daje „dijagnozu” kulturi na intenzivnoj nezi, na šta samo treba dodati da joj on ovom knjigom pruža i reanimaciju. Tijana Petković Prikaz knjige na sajtu Avant Art Magazin i u Kulturnom dnevniku

Opis Za kolege učitelje, buduće kolege, roditelje, pa čak i za decu, ova knjiga je lekcija čiste ljubavi uz koju deca pomalo odrastu, uz koju se roditelji i učitelji malo bolje razumeju i uz koju konačno shvatamo da smo svi na istoj strani! * * * Zastao sam nekoliko sekundi ispred vrata držeći kvaku. Udahnuo sam duboko, namestio „osmeh broj 6” iako mi je u stomaku bila osetna nervoza. Ali verujem da nisam bio ništa manje nervozan nego oni koji su me čekali iza tih vrata... vrata koja su bila ukrašena crtežom velikog zamka oko kojeg je pisalo „Vitezovi oštrih olovaka”.Unutra me je čekalo tridesetoro dece, tridesetoro prvaka, prvi dan u učionici, prvi dan u školi.

Opis Intervju pretpostavlja obaveštenost o delu i o biografiji sagovornika... Ali intervju je i pravo novinara da mu se otme iz sfere znatiželje, i nada u neki ekskluzivni, kraći ili duži diskurs, znak ili šapat. To nije podilaženje banalnom nivou pojedinačnosti, to je kombinacija podsticajnih pitanja i otvorenosti s razlogom... Vesna Roganović, sem dobre pripremljenosti, prilazi razgovoru sa gromadama svetske književnosti XX veka (poput Nadin Gordimer, Grasa, Brodskog, Ostera, Gordera, Harvuda i drugih) na najsvečaniji način. Njena novinarska znatiželja traži ishod u suptilnoj i mudroj poruci čitalaštvu, kao i u afirmaciji kreativne moći sagovornika. To je moguće uz iskreno poštovanje pojedinca, daleko od kurtoazne površnosti. Autorka ove intelektualne iskušenike i otpadnike našeg doba tretira i kao junake neobičnih ispovedi i priznanja, uvlači ih u igru samootkrivanja smisla njihovih vlastitih sudbina i turbulentnih zbivanja koja obeležavaju savremenu epohu. Postaviti pitanje, pronaći nijansu između ličnog pokloništva i bespogovornog divljenja, prevazići akribičnu samozaljubljenost i zanatsku nametljivost, nije nimalo lako. Vesna Roganović zna da između pitanja i odgovora traje razgovor koji se jednim čitanjem ne okončava i da se u svesti požrtvovanih i pravih čitalaca to kolekcionira kao deo dubljeg poznanstva, ali i samoupoznavanja. Čarobna veza pojedinca i otkrića. Upravo ono na čemu počiva velika i mudra komunikacija stvaraoca, čitaoca i medija...

Opis FANTAZIJE NA TEMU SIBIRA I SREDNjE AZIJE Još jedan prozni projekat Matićevih „mističnih imaginarijuma”, već samom podnaslovnom odrednicom – „fantazije na temu Sibira i Srednje Azije”, otvara bujni svet simbola, oniričkog i fantastičnog formirajući narativnu sponu drevnog, mitskog i istorijskog sa sadašnjim izazovima civilizacije i uzbudljivim stazama utopijske/antiutopijske književnosti. Ova knjiga svoju specifičnost ispoljava i kao integralni deo ne jedne, nego čak dve Matićeve trilogije – prvu trilogiju čine „Sklapanje pejzaža”, „Zapisi iz Novog Saraja” i „Izgubljeni grad”, a drugu „Metak od leda”, „Detektiv Tezej i legenda o putniku” i „Izgubljeni grad”. Dok sa jedne strane prva trilogija kao „žarište” pripovedanja postavlja važnost istorije, ali i individualnog i kolektivnog pamćenja, druga trilogija sve tri knjige snažno povezuje vizijom postapokaliptičnog Severa, a složeni dijalog motiva, simbola i mističnih prostora iz obe trilogije još jednom ujedinjuje „Izgubljeni grad” u ličnom doživljaju pisca između istorijskog i fiktivnog, oniričkog i fantastičkog. Pisac se u katkad gustim i hermetičnim „šumama simbola” obraća svome čitaocu, katkad smelo i direktno ulazi u osetljive prostore postojanja savremenog čoveka, ali isto tako ovo delo koje sam autor, ne slučajno, naziva „novelom”, vodi složene intertekstualne dijaloge sa dobropoznatim glasovima savremene srpske literature, poput Pekićevog „Novog Jerusalima” u vizijama o „obećanom gradu”, ili pak Despotovljeve „Evrope broj dva” i njenim fantazijama iz Srednje Azije. Pojmove civilizacije, mita i istorije, svega što je drevno i, samo čini se, udaljeno od savremenog bivstvovanja, Matić preoblikuje kao „priču o nama”, priču koja je „samo moja”, ali i univerzalna, o prostorima i vremenima koji nikada nisu do kraja zamišljeni i dosanjani, ili onima nikad do kraja sagledanim, doživljenim… a koji gustom mrežom simbola ucrtavaju putanje ljudskog traganja za samim sobom… Vladan Matić (1959) savremeni je prozni autor, esejista i putopisac. Njegovi romani „Sklapanje pejzaža” i „Metak od leda” prevedeni su na nekoliko svetskih jezika (engleski, češki, švedski), a roman „Zapisi iz Novog Saraja” se 2019. pojavio u izdanju „Agore”.

Opis Preživeli logoraši imaju nepisanu obavezu prema sebi i prema društvu u kojem žive da ukazuju na kataklizmu koja je dovela do bratoubilačkih ratova, koja je probudila mržnju i zveri u ljudima kako bi apelovali za jedan bolji svet u kojem neće vladati zakon sile i nehumanosti. Sve što su preživeli mnogi ljudi koji su preživeli rat, Branko Novaković je smestio u živote junaka svog romana, i kada se čini da je sve prošlo i da je rat odavno završen, prošlost zaseče i ne da da se zakorači u novi bolji život jer aveti pakla vrebaju iz zasede. Đavo ustvari nikad ne miruje i „đavolu se ne moli“. Bljesne na tren slika umrlog deteta i žene beskrupulozno ubijene nožem, slika gašenja nevinih žrtava i snovi u kojima gospodare vladari pakla. Pomeša se java i san, pomeša se sećanje i zaborav, i čovek je zbunjen, sleđen i ne može da se podupre svom vlastitom osećanju. Ali nada za neki novi početak otvar tihi i nečujno vrata...

Opis "Velmer, raznosač ideja - Miša Mihailo Kravcev" Kako se u nama rađaju ideje, bilo one male ili velike, dobre ili loše? Da li je posredi puka slučajnost, ljudska moć ili neka viša sila? U stvari, za njih je zaslužan Velmer, mali plavi dobri duh. I sam personifikacija jedne ideje, Velmer ljudima širom sveta brižljivo pruža sve one trenutke inspiracije i prosvetljenja na pravom mestu i u pravo vreme, u nadi da će jednom postati anđeo. Te trenutke čovek oseća kao iznenadni ubod žaoke ili kao fino, maglovito osećanje, seme koje će tek s vremenom rasti i razvijati se nezavisno od njegove volje. Govoreći o životnom putu dvoje zaljubljenih, pisca Nikole i Sandre, njegove Beatriče, autor nas podseća ne samo koliko je ogromna snaga ljubavi već i da se ništa u životu ne dešava slučajno, a ponajmanje ideje. Povez knjige : tvrd Strana : 179 Format knjige : 18 cm Pismo : latinica

Opis Nakon svih napisanih analiza, studija i članaka čini se da je veoma teško reći nešto novo i suštinski bitno o delu Albera Kamija. Ipak, dobar proučavalac književnosti zna da svako vreme baca drugačije svetlo na umetničko delo, čineći ga drugačijim i samim tim iznova uzbudlјivim. Jasmina Ahmetagić, svakako jedan od naših najznačajnijih savremenih književnih teoretičara, kao i uvek moderna u pristupu i temelјna u analizi, ovom knjigom pokušava upravo to: da uhvati odraz vremena iz kog čitamo Kamija i da na taj način dobije jednu novu teksturu u tumačenju njegovog dela. Zašto je Kami danas bitan, zašto je još uvek toliko aktuelan, da li ga možda iz ove perspektive tačnije čitamo, koliko razvitak humanističkih, kognitivnih, psiholoških i drugih nauka može da nam pomogne u tome i postoje li uopšte još uvek neotkriveni semantički slojevi u toliko tumačenom delu kao što je Stranac? Ahmetagić ne sumnja da postoje i to nam ovom knjigom i dokazuje. Osim Stranca, ona analizira još jedan veliki roman Pad, zbirku novela Izgnanstvo i kralјevstvo, komparativistički čita Kamija i Kiša, a osnovne autorove filozofske postulate sabira u jednu sintagmu – „poetika mere”: u prećutanom, neizgovorenom, nalazi se isto onoliko značenja koliko i u verbalizovanom.

Opis "Beovavilon - Petar Grujičić" Urbana beogradska savremena priča... Nagrada „Miroslav Dereta“ za 2010. Beograđani, rođeni ili povratnici, prolaznici ili putnici namernici, prisutni u urbanoj klisuri Knez Mihailove ulice, tog su se dana uplašeno sklanjali s puta čoveku koji je jurio, mašući nožem za seckanje girosa; tamo negde na rubu grada mlada policajka koja očekuje ispunjenje sna i odlazak u Ameriku, u divljem je trku za odbeglom prostitutkom ili nedostižno zaljubljenom devojkom, a u avionu koji tek što nije sleteo mladić se vraća u svoj rodni grad, da bi dao kreativni doprinos novoj modnoj liniji u svetu glamura i upoznao čoveka koji svojoj verenici za rođendan poklanja plastičnu operaciju grudi i sve to dok dole pri obalama reka tamni lepak plićaka drži neploveće splavove u prividnom mirovanju, upravo iznad ovog osinjaka zvanog Beovavilon.

Opis "Sam svoj voćar - trešnja - Dragomir Ivanović" Od davnina je poznato da je srpsko tlo vrlo plodno za uzgajanje voća i sadnica, ali kako taj potencijal iskoristiti? U ovom praktikumu ćete naći sve što je potrebno, tu ima za svakoga ponešto – kako za voćare početnike koji tek prave svoje prve korake pa i za one iskusnije, koji žele da nauče nove cake i trikove. Objašnjenja su laka, jednostavna, ilustrativna i pogodna za svakoga ko se želi baviti voćarstvom.

Opis "Maska - Miloš Crnjanski" Sam komad smešten je u 1851. godinu, a radnja se odigrava u Beču, u salonu Generalice, oko šest sati uveče. Crnjanski će u „Pismu dramaturgu i ravnatelju” dati detaljan opis prisutnih na ovom balu i na svoj način opevati „cveće zla” – društvo koje sve uzima olako u raskošnoj scenografiji i pijanoj igri u visećim vrtovima jednog čudnovatog neobaroka. Zaplet je koktel suprotnosti, nezadrživih strasti i sputanosti kao posledice dekadencije i osećanja prolaznosti: „Društvo je puno smeha, frivolnosti i trulosti posle revolucije”, […] „dame su vitke, polugole, strasne, vole samo sebe, […] ne stide se da piju, a ni onoga što kažu, još manje onoga što prećute”, […] „muški su oduševljeni, lakoga karaktera, nervozni; generali i oficiri nisu naduti i smešni, […] nego tužni i umorni; […] Branko sav u crnom, ali nema suviše dugu kosu i lepši je nego u Karlovcima; Rajačić je, ili hoće da se pokaže, ’čovek od sveta’”, kaže Crnjanski o svojim likovima u drami „Maska”. Maja D. Stojković

Opis "Život i priključenija Pismo Haralampiju - Dositej Obradović" Život i priključenija prvo je delo pisca i najvažnijeg srpskog prosvetitelja Dositeja Obradovića. Ovo delo napisano je 1783. godine, a 1788. godine napisao je i drugi deo. Delo je tematski strukturisano kao autobiografski zapis ili memoari iz detinjstva i života nakon odlaska iz manastira. zapisi su prožeti dubokim filozofsko-moralnim razmišljanjima, koji imaju i prosvetiteljsku ulogu. Ovo delo nije samo svedočanstvo piščeva života već i srpskog društva tog vremena, koje je kritički osmotrio i subjektivno analizirao. Pismo Haralampiju je pismo prijatelju, ono je književni proglas, ali je istovremeno Dositejev prosvetiteljski manifest. ovo nije obično pismo, štampano je u stotinak primeraka: o ličnim, familijarnim temama nema ni reči; nema intimnih poruka, ličnog, privatnog karaktera. Ono je, po samoj zamisli, književni proglas kojim se obaveštavaju prijatelji o štampanju knjige, ali pošto je knjiga na srpskom narodnom jeziku, opštem jeziku, bila neuobičajena, i posle štampanja Orfelinove pesme, prvina, valjalo je obrazložiti razloge zbog kojih se knjiga štampa na srpskom narodnom jeziku. Zato je Pismo Haralampiju Dositejev manifest prosvetiteljskih ideja.

Opis "Gotske priče - Aleksandar Gatalica" Postoje različite književne teorije o tome šta se dešava na relaciji pisac-čitalac, to jest, kakav je čitaočev horizont očekivanja. Da li je sama knjiga objekat lepote, ili je to štampani tekst? Pisac ovog predgovora veruje u lepotu samih knjiga, pa i u lepotu prelomljenog teksta na stranicama, ali ne veruje u to da je to atribut lepote same književnosti. Ono u šta pisac ovih gotskih priča veruje jeste ono što je sadržaj fenomenološke teorije u recepciji književnosti. Jednostavno rečeno: čitalac dobija tekst kao predložak za maštanje i pravljenje slika u svojoj glavi. Pisac takođe ima svoje slike kada piše knjigu i on ih na najprecizniji način saopštava lepim tekstom. Čitalac, međutim, svaki za sebe, ima svoje slike u glavi dok čita knjigu. Nema dva ista čitaoca i nema dve iste vizuelne predstave književnosti. Tu negde, u tim slikama, stanuje i književni strah. Čime se on meri? – Iz Uvoda