Marketing
Postavite oglas
Kontakt
Pratite promene cene putem maila
- Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
126-150 od 4498 rezultata
Režim promene aktivan!
Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Naprijed Zagreb Biblioteka `Svakodnevni život` Tvrd povez; strana 277; 200x130mm Georges Contenau (9. april 1877. - 22. mart 1964.) bio je francuski arheolog, orijentalista i religiozni istoričar koji je bio stručnjak za kulturu i religiju civilizacija Bliskog i Srednjeg Istoka. Contenau je bio profesor na Univerzitetu u Briselu od 1932. do 1947. Bio je glavni kustos Orijentalnih antikviteta u muzeju Louvre od 1927. do 1946. [2] Vodio je nekoliko arheoloških ekspedicija u Sušu, Sidon i Nahavand. Od 1946. do 1957. bio je generalni direktor Francuske arheološke misije u Iranu. Pisao je o civilizaciji Vavilonaca i Asiraca (1922.), njihovom svakodnevnom životu (1950.), njihovoj magiji (1947.) i proricanju (1940.). Pisao je i o Feničanima (1926), Hetitima i Hurijancima (1948). Izdao je četvorostruki Priručnik o orijentalnoj arheologiji (1927–1947) i započeo sa objavljivanjem Enciclopedie d`archeologie orientale (1914–1957). Some publications L`Art de l`Asie occidentale ancienne, Pariz, ed. G. van Oest, 1928 les civilizations des Hittites et des Mitanniens, Pariz, 1934 La Civilization d`Assur et de Babilone, Pariz, 1937 La Medecine en Assirie et en Babilonie, Pariz, 1937, 2de ed. 1951 La Divination chez les Assiriens et les Babiloniens, 1940 La Vie kuotidienne a Babilone et en Assirie, Pariz, 1950 (prevedeno na nekoliko jezika) Les religions de l`Orient ancien, 1957 Les civilizations anciennes du Proche-Orient, Pariz, ed. Presses Universitaires de France, kol. Kue sais-je ?, 1960 Liste des ouvrages de Contenau traduits en allemand ‹See Tfd›
Izdavač: Izdanje autora, Beograd Povez: broširan Broj strana: 401 Ilustrovano. Sadržaj priložen na slikama. Donji sastavi listova malo dokačeni vodom, obrisi tečnosti primetni samo na koricama i par listova. Ako se ovo zanemari knjiga je veoma dobro očuvana. Knjiga je podeljena na jedanaest tematskih celina: 1. Opšta razmatranja o antičkom Balkanu i crnogorskom etničkom prostoru 2. Etnički prostori Crne Gore u eri migracija antičkih naroda 3. Podgorica je antička Troja i Duklja 4. Život antičkih naroda na geografskom i etničkom prostoru Crne Gore pre Trojanskog rata 5. Ratovi protiv antičke Troje u zetskoj ravnici 6. Migracije vojski posle rata i rušenje Troje sa trojanskog (zetskog) ratišta 7. Antička Kadmeja i Teba - narod i država na teritoriji današnje Crne Gore 8. Slavne antičke ličnosti koje su rođene u Kadmeji (Tebi ili Budvi) 9. Poreklo naroda, geografskih mesta i objekata u Crnoj Gori 10. Migracije antičkih naroda sa i na prostoru današnje Crne Gore 11. Imena, prezimena i nazivi objekata i mesta koji su preneti u doseljavanju Slovena u Crnu Goru sa teritorije Nemačke (K-159)
`Šapat krša i sjenka snova- Zapis o dalmatinskom selu Kožlovcu`. - Srboljub Zorica Kožlovac Knjiga je izišla iz štampe 2011 godine i nosi naziv: `Šapat krša i sjena snova- Zapis o dalmatinskom selu Kožlovcu`. Radi se o jednom zaista vrednom djelu i autor zaslužuje mnoge pohvale. Mi ćemo kroz ovih nekoliko slika iz same knjige, pokušati bar malo predstaviti ili približiti knjigu našim čitaocima. Beograd 2011 350 str. ilustracije L.1.O.7.P.2
Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Prometejska stijena izgnanstva Autor: Jovan Opačić Izdavač: Srpsko kulturno društvo mek povez, ćirilica, 24 cm 240 str 400 g. _____ ПРВИ ДИО: КРВАВА ГОЗБА ВЕЛИКОГ ИНКВИЗИТОРА Небески народ и ничији људи ..... Фрагмент против хапке суланије ..... „На Кордуну гроб до гроба...` Светост завичаја и борба за повратак Ја сам грађанин Републике Хрватске ..... Прогон из Црвеног крста Разговор са њемачким амбасадором.. А зашто си ти дошао...? ..... Избјеглица без избјегличког статуса. У потрази за запослењем ..... Јесење кише над Панонијом ..... Писмо папи Ивану Павлу Другом.. Моја пожаревачка судбина ..... У аудијенцији код патријарха Павла. Сарадња са Хелсиншким одбором ДРУГИ ДИО: АНАТОМИЈА ТУБМАНОВЕ „ДЕМОКРАТИЈЕ` Ноћ великих нада и нечујних сијенки страха ..... Распета душа завичаја ..... „Оче мој, оче мој, зашто си ме оставио?` Стравична ноћ у Плавну ..... Вапај у снијежној олуји ..... Хајка се наставља ..... ТРЕЋИ ДИО: ПРОЛЕГОМЕНА ЗА ЈЕДНУ МОГУЋУ ФИЛОЗОФИЈУ ИСТОРИЈЕ Слобода као људски и есхатолошки чин ..... Аксиолошка двозначност вјере: вјера у бога и вјера у идоле ЧЕТВРТИ ДИО: СВЈЕТЛОСТИ И СИЈЕНКЕ ПРОМЕТЕЈСКЕ ЧЕЖЊЕ ЗА СЛОБОДОМ (документарни записи и свједочанства) Говори, писма, коментари ..... Фотографски записи ..... Ријеч на крају књиге ..... Биљешка о писцу
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nema dosadnih priča koje smo čuli mnogo puta ranije. Ova knjiga je nešto novo vredna čitanja i značajna za vođe iz bilo kog plemenaili vremena.`Džordž Kupmen predsednik American Rocket Company`Ovo je sjajan način razmišljanja koji na drugi način prikazuje rukovođenje...veoma veoma impresivno. Koristiću mnoge ideje autora u svom radu.`
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpska pravoslavna crkva u Nezavisnoj državi Hrvatskoj 1941 - 1945 Veljko Djuric Misina Veljko Đurić Mišina (Kosore, 8. januar 1953) srpski je istoričar, specijalizovan za istoriju Srpske pravoslavne crkve, proučavanje genocida i holokausta, kao i modernu istoriju Zapadnog Balkana. Radio je u više naučnih i obrazovnih ustanova i bivši v. d. direktora Muzeja žrtava genocida u Beogradu. Obrazovanje U rodnom mestu završio sedam razreda osnovne škole, u Beogradu osmi razred, gimnaziju i studije istorijskih nauka na Filozofskom fakultetu. Doktorat „Srpska pravoslavna crkva 1941-1945. godine“ odbranio na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Karijera Radio u Istorijskom muzeju Srbije kao kustos-istoričar (1981-1997), potom na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini kao nastavnik, najpre u zvanju docenta, potom vanrednog profesora, na predmetu Istorija Jugoslavije (1997-2005), u Institutu za srpsku kulturu u Leposaviću kao direktor i rukovodilac naučnoistraživačkog projekta (2005-2008), kao direktor u Evropskoj višoj školi za sportsko novinarstvo u Beogradu (2008-2009). Odlukom Vlade Republike Srbije od 23. juna 2013. godine, imenovan za vršioca dužnosti direktora Muzeja žrtava genocida.
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zatočenici mitova nacionalizma i komunizma Darko Gavrilović Izdavač: Kairos Ovde nećete naći hronološki doteranu istoriju 20. veka ni sve revolucije i ratove, ni sve velike predsednike ili kraljeve. Ova knjiga će vam umesto toga ponuditi istoriju laži, prevara, mržnje i obmana, istoriju društvenih halucinacija, koje su najvećim delom dovele ili pomogle krvoprolićima u proteklih stotinu godina.
Иза привидног мира и ведрине у периоду до 1914. године, неумољиво је настајао рат чији ће одјеци наставити да се осећају и у двадесет првом веку. Фромкин јасно ставља до знања да је рат не само намерно започет, него и добро испланиран, при чему је рат Аустрије против Србије служио као нека врста каписле за изазивање жељене експлозије – Великог или Првог светског рата. Издавач: Жагор, Београд, 2006 330 страна Књига је нова
ŠTA POSLE SVEGA KAŽE TEMPO razgovarao Milan Vučinić Prometej Novi Sad 1997. god. mek povez, format 14 x 19,5 cm , ćirilica, ilustrovano, 183 strane NIJE PODVLAČENO Odlično ocuvana knjiga. U ovoj knjizi Tempo brani Milovana Đilasa, i navodi da je on inicijator odluka Šestog kongresa partije i da su ideje tog Kongresa objavljene u Đilasovim člancima radi kojih je kasnije osuđen. No, moramo se setiti da je Tempo na Trećem plenumu, koji je održan povodom Đilasovih članaka, bio najoštriji kritičar Đilasa Tempo kaže u ovoj knjizi da je Tito umeo da izabere dobre saradnika kako pre rata, tako i u toku rata, što se ne može reci za poslednje godine njegovog života. Posle moga povlačenja u Rezeviće, imao sam sastanak sa Titom januara 1973, kad sam mu izrazio čuđenje kako može da uzdiže neke kadrove na rukovodeće položaje, koji su ili nesposobni ili nepouzdani s obzirom na njihovu delatnost tokom rata. Pitao sam ga i zašto se proganjaju marksisti okupljeni oko časopisa Praksis. U razgovor se umešala i Jovanka i rekla da više vrede ljudi oko Praksisa, nego svi koje je on okupio oko sebe. Tito se naljutio, iz čega sam zaključio da je Jovanka došla u sukob sa njegovim najbližim saradnicima. Tempove ocene o četničkom pokretu i Draži Mihailoviću ne stoje i vidljivo je da o ovom problemu nije upoznat dovoljno. Prof. Jovan Pavićević, Naša borba. mek povez, format 14 x 19,5 cm , ćirilica, ilustrovano, 183 strane NIJE PODVLAČENO Odlično ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 30102023K
Bertrandon de la Brokijer - Putovanje preko mora kroz Palestinu, Malu Aziju, Srbiju i Francusku 1432. godine Писац „Путовања преко мора”, Бертрандон де ла Брокијер, рођен је у сеоцету Ла Брокер, у подножју Пиренеја, које је у то време било феудални посед његове породице. Година његовог рођења, његово детињство и рана младост остали су све досад непознати. Његови биографи нису успели да сазнају ни ко су му били родитељи, ни кад је напустио своје родно место, ни како се нашао на двору бургундског војводе Филипа Доброг. Оно што о њему можемо са сигурношћу тврдити, то је да је Бертрандон де ла Брокијер рођен последњих година XIV века, за владе француског краља Шарла VI (1380-1422), у породици сеоских племића де ла Брокер и да је у младости похађао неку школу у којој се научио писмености. У доба његовог рођења, а скоро и за све време његовог живота, француски народ је преживљавао тешке дане. Увучена у стогодишњи рат са Енглезима још 1337. године, Француска је била изложена честим нападима и пустошењима од стране енглеских краљева. У самој земљи беснеле су класне борбе и међусобне борбе француских феудала, који су покушавали да искористе немоћ полуделог краља Шарла VI и да приграбе што више власти у своје руке. Неки од њих нису презали ни од тога да се удруже са спољним непријатељем и да помажу завојевачке тежње Енглеза. Притиснут на једној страни тешким феудалним наметима и све већом порезом, а на другој страни изложен пљачкању непријатељске војске, француски народ је у више махова устајао на оружје са намером да се ослободи угњетавања од стране француског племства и да организује отпор према спољњем непријатељу. Међутим сви ти његови напори остали су безуспешни. После смрти Шарла VI (1422), Енглези су већ заузели целу Северну Француску, склопили савез са најмоћнијим француским феудалима (војводом од Бретање и војводом од Бургундије) и опсели град Орлеан (1428), кључ Јужне Француске. Познато је да је Француску онда спасла Жана д’Арк (Јованка Орлеанка), која је успела да ослободи Орлеан опсаде и да потисне Енглезе, али је касније пала у руке Бургунђанима који су је продали Енглезима, а ови је ставили под суд као јеретицу и живу је спалили (1431). Бертрандон де ла Брокер или де ла Брокијер био је сведок свих ових догађаја, а у многима је свакако и лично учествовао, јер је утврђено да се налазио на двору бургундског војводе Филипа Доброг још од 1421. године, ако не и раније. Њему није нимало сметало што се његов господар удружио са непријатељима Француске. Према ономе што је сам написао у своме путопису, а и према подацима које су прикупили његови биографи, види се да је он био исто толико хвалисав и лаком на новац, колико и окретан, истрајан и храбар. Иако још доста млад, он је брзо стекао поверење свога господара, који га је још 1423. године послао у поверљиву мисију својим пријатељима, енглеским савезницима, грофу Жану де Фоа и Шарлу III, краљу Наваре. Као поверљива личност бургундског војводе, Бертрандон де ла Брокијер је у својој служби доста брзо напредовао. Још 1425. године војвода га је унапредио за свога првог трпезника, а три године касније (оне исте које су Енглези опсели Орлеан), дао му је на доживотно уживање град и властелинство Вије Шател и повео га са собом у Француску. Стога су њему биле добро познате борбе Жане д’Арк, њено заробљавање и њена продаја Енглезима. Нажалост, он се на све то у своме рукопису осврће само једном реченицом којом не каже ништа одређено. „Овај (човек византијског цара) рече да ме запитају је ли истина да је бургундски војвода заробио Жану д’Арк јер се то Грцима чинило немогуће; рекох им истину, онако како је било, што њих јако зачуди.” Године 1432. Бертрандон је доста неочекивано отпутовао на Блиски Исток и вратио се тек крајем пролећа идуће године у Француску, преко Мале Азије, Балканског полуострва и Средње Европе. У свом путопису, који је писао двадесет и две године после свога повратка, он упорно тврди да је на Блиски Исток ишао ради поклоњења тамошњим хришћанским светињама. А да би образложио зашто се није вратио морем, као и други поклоници, он прича како му је, док се у Јерусалиму опорављао од болести, изненада пало на ум да се у Француску врати сувим. Једно место у његовом путопису ипак изазива сумњу у истинитост ових његових навода. У граду Кјутахији он је случајно дошао у додир са једним утицајним чиновником турског султана. ,,Он ми рече”, каже де ла Брокијер, ,,да сам ухода и да сам дошао да уходим овај крај и запита ме зашто нисам ишао морем. Ја се запрепастих ...Рекох му да идем у Брусу да се видим са братом који тргује куновином.” Каквог би разлога имао де ла Брокијер да се пред тим чиновником изговара лажју, кад би његови наводи били истинити? Његови биографи су нашли један докуменат тадањег ризничара бургундског војводе из којег се јасно види да је де ла Брокијер отишао 1432. године на „извесно тајно и далеко путовање” по налогу самога војводе, а пошто се у то време у Западној Европи говорило да се Филип Добри спрема да завојшти на Турке, сигурно је да је он послао де ла Брокијера да проучи прилике у Турској и да донесе податке о турској војсци и турском наоружању. Како то није могао да сазна у Сирији и Палестини, де ла Брокијер је одлучио да пропутује Малу Азију и Балканско полуострво. Али док се он бавио на Истоку, прилике су се знатно измениле и у Западној Европи и у самој Француској. То је нагнало војводу да одустане од намераваног похода или бар да га одложи на неодређено време. Самоме де ла Брокијеру је то путовање ипак донело знатне користи. По повратку у домовину он је стекао још већи утицај на војводину двору и био је наименован за дворског саветника. У томе својству де ла Брокијер је учествовао у преговорима за мир између Филипа Доброг и француског краља Шарла VII. Кад је тај мир закључен, у Арасу 1435. године, војвода је наградио де ла Брокијера тиме што му је дао на управу варош, тврђаву и кулу Марсињи-ле-Нонен и поверио му заповедништво над Шато-Нефом и над Сент-Мари-де-Боа. Четрдесете године ХV века представљају доба најживље и најуспешније делатности Б. де ла Брокијера. Сигуран у његову спретност и искуство, војвода му је поверавао оне послове које је сматрао за најважније и најтеже, а де ла Брокијер је са њима успешно излазио на крај. Стога војвода није према њему штедео своје милости. Године 1442. га је оженио једном од најугледнијих племићкиња и најбогатијих наследница из грофовине д’Артоа, а 1443. му је поверио управу над утврђеним градом Рипелмондом, који је затварао пролаз долином Ескоа, и дао му капетанство над градом Гуда. Десет година касније у Бургундију су стигле вести о паду Цариграда у турске руке. Оне су изазвале дубоко узбуђење у целој Европи и утицале су на Филипа Доброг да се поново позабави својим плановима о походу на Турке. Идуће године, приликом некакве свечаности у граду Лилу, војвода се са великим бројем витезова заветовао да ће поћи на тај поход. Стога је 1455. године дао налог де ла Брокијеру да опише своје путовање и изнесе све податке које је раније прикупио. Изгледа да је де ла Брокијер завршио писање рукописа и предао га војводи 1457. године. На крају тога рукописа нечија рука је додала ове речи: „Овде се завршава путовање Бертрадона де ла Брокијера који премину у Лилу, у Фландрији, деветог дана месеца маја године хиљаду четири стотине педесет и девете”. Осам година касније смрт је однела и његовог господара и заштитника Филипа Доброг, чији је намеравани поход остао неостварен. Путопису Б. де ла Брокијера могле би се, са данашње тачке гледишта, ставити многе примедбе. Бертрандон је на томе путовању управљао свој поглед првенствено на цркве и манастире, на владаре и дворане, на живот и разоноде племства, на војску и њену опрему. Ако се кадгод и осврнуо на радног човека, то је обично било узгредно и случајно. Поред тога, у његовом делу има и доста нетачности, истина махом онда кад је што забележио по причању других. Али приликом оцењивања његовог рукописа не сме се губити из вида да је он живео у првој половини ХV века, кад је феудалство по многим земљама још било у пуном јеку и кад је хришћанска црква била свемоћна, да је био племић и дворанин и да су и његово путовање и његов путопис имали јасно одређени циљ. А кад се пође од тих чињеница и кад се његов путопис упореди са делима његових савременика, мора се признати да је он далеко живљи и занимљивији од свих њих. Сем тога, Бертрандонов суд је обично веома прецизан. Код њена нема ни оне верске загрижености којом се одликују скоро сва дела из тога доба, мада се и код њега осећа да је понекад можда престрог, понекад уздржљив, а понекад, кад су у питању пријатељи његова господара, и сувише ласкав. Савремена наука га признаје за најзначајнијег путописца свога доба и гледа на његово дело као на драгоцен извор за познавање политичких прилика у целој тадањој Европи, на Блиском Истоку и, нарочито, на Балканском полуострву. При свем том, његов рукопис је остао готово непознат све до пред крај ХVIII века. Први га је запазио члан француског института Легран д’Оси, који га је, заједно са својим уводним предавањем, прочитао у институту 1799. године. Пет година касније, Институт је објавио и Леграново уводно предавање и Бертрандоново „Путовање преко мора” Међутим, у томе издању није сачуван Бертрандонов оригинални текст. Легран д’Оси је у њему не само модернизовао стил и језик, већ је понекад и слободно препричавао Бертрандона, а негде је исправљао чак и оно што је код Бертрандона било тачно. Тако је име Сталаћа, које је Бертрандон, према турском извору написао Estelache, преправио у Escalach, а Саву, чије је име Бертрандон написао правилно, назвао је Саном. Убрзо после овога првог изђања Бертрандонов рукопис је преведен на енглески, а половином XИX века, њега су већ користили сви који су се бавили историјом онога времена у којем је живео Бертрандон. Једновремено са тим, историчари су све више истицали жељу да се упознају са Бертрандоновим оригиналним текстом. Стога је 1892. године, члан француског института Ш. Шефер приредио ново издање са оригиналним текстом на средњовековном француском језику и својим опширним предговором, у колекцији „Збирка путописа и докумената за историју географије од XIII до XIV века.” За нас дело Б. де ла Брокијера има специјалан значај. Он је пропутовао Малу Азију, Цариград, Турску царевину, Србију и Мађарску на пет година после смрти деспота Стевана Лазаревића, а шест година пре првог пада Србије под Турке, баш у оно време кад је деспот Ђурађ Бранковић улагао сву своју умешност и све своје снаге да сачува српску државу од пропасти. Бертрандон је лично видео византијског цара Јована VIII, султана Мурата II, деспота Ђурђа, мађарског палатина Николу II Гару и аустријског војводу, касније немачког цара Албрехта II, присуствовао је свечаном пријему изасланика миланског војводе на султановом двору у Једрену и разговарао са деспотом Ђурђем у његовом летњем дворцу у Некудиму. О свему томе, као и о пустоши коју су Турци свуда стварали, о рушевинама градова и поробљавању хришћана, он је изнео веома занимљиве податке, за које ми можемо само да жалимо што нису опширнији. Стога су његов рукопис користили, наводили га и коментарисали, почев од Константина Јиричека, сви историчари који су писали о српској држави, деспоту Ђурђу и балканским народима у ХV веку. Неки су га, као: Јован Ристић, Петар Матковић, Чедомиљ Мијатовић и Стојан Новаковић делимично и преводили или препричавали. Прва тројица су познавали прво издање Брокијеровог дела, а Стојан Новаковић је располагао издањем које је приредио Ш. Шефер, са којег је извршен и овај превод. Преводилац. Садржај О писцу и делу Путовање преко мора I (Од Гана до Јафе) II (По Палестини и Сирији) III (Преко Мале Азије) IV (Цариград и Тракија) V (На двору Мурата II) VI (У Србији деспота Ђурђа) VII (Турска војска и турска ратна стратегија) VIII (Од Београда до Француске)
Aneksija Bosne i Hercegovine i Srpsko pitanje Jovan Ducic Priredio: Miladin Milošević Izdavač: Udruženje Trebinjaca ` Jovan Dučić` 2014. Dvojezicno, srpski i italijanski Mek povez, strana 123 Spolja kao na fotografijama, unutrasnjost odlicna Knjigu „Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje“ je napisao Jovan Dučić, srpski pisac, pesnik i diplomata. Reč je o delu koje je Jovan Dučić napisao tokom svog boravka u Italiji pa je orginalan naziv ovog dela: „L’annessione della Bosnia e dell’Erzegovina e la questione Serba“. Knjiga je štampana u Rimu 1908. godine. Ovim svojim delom Dučić se pokazao ne samo da je odličan pesnik, već i poznavalac međunarodnih prilika i odnosa u svetu, tog doba. Na vrlo temeljan način autor nam opisuje genezu interesa velikih sila za Balkansko poluostrvo. Zanimljivo da je ova Dučićeva knjiga decenijama bila skrivena od srpske javnosti, ali je zbog svoje tematike ona aktuelna i danas jer predstavlja dragoceno istorijsko štivo. Miladin Milošević, direktor Arhiva Jugoslavije, je pronašao ovu knjigu posle dugo godina traganja u Narodnoj biblioteci Srbije, na odeljenju stranih autora. On kao priređivač ove knjige, učinio je da posle jednog stoleća u mraku, knjiga konačno ugleda svetlo dana. U knjizi su dodati faksimili i brojni dokumenti sa kraja 19. i početka 20. stoleća. Dučić se u knjizi bavi balkanskim prilikama, još od Krimskog rata 1853. godine, pa sve do Aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, sa posebnim osvrtom na dešavanja u Bosni i Hercegovini. On je po nalogu Nikole Pašića, premijera Kraljevine Srbije otišao u Rim 1907. godine da obavlja diplomatske poslove, odnosno razbija medijski mrak Beča. Razlog zašto je Dučić napisao ovu knjigu na italijanskom, a ne na srpskom jeziku, jeste što je u to vreme vladala Aneksiona kriza (hladni rat Austro-Ugarske carevine i Kraljevine Srbije), pa je sve što je dolazilo iz Srbije u zemlje zapadne Evrope, moralo proći kroz kontrolu Bečkog dvora. Zato se Dučić ovako na italijanskom jeziku obraćao čitaocima. Dučić u svojoj knjizi manirom iskusnog diplomate bavi se i analizama i prognozama, navodeći da Berlinski kongres iz 1878. godine (čijom odlukom je došlo do Aneksije BiH od strane Austro-Ugarske) predstavlja omču oko vrata balkanskim narodima, koje je kasnije dovelo i do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine. Istovremeno, i pod veoma sličnim naslovom, Jovan Cvijić je objavio brošuru u Parizu L’annexion de la Bosnie et la question serbe (Pariz, 1909). Cvijić je na srpskom jeziku ovu raspravu objavio 1908. pod naslovom Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje, a posle prevoda na francuski jezik objavljeni su prevodi Cvijićeve rasprave na ruskom i češkom jeziku, kao i izvodi na engleskom jeziku. Svi prevodi Cvijićeve rasprave bili su zabranjeni u Austrougarskoj. U uvodnoj reči novog izdanja Dučićeve brošure, koje je objavilo Udruženje Trebinjaca u Beogradu, Miladin Milošević naglašava kako napori Vlade Kraljevine Srbije da austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine prikažu „kao fatalnu po mir na Balkanu i kao ugrožavanje srpskih nacionalnih interesa“ nisu dali poseban rezultat jer su se kosili sa „diktatom velikih sila“. Naime, velike sile (Nemačka, Italija, Velika Britanija, Rusija i Francuska) su 1909. priznale Austrougarskoj pravo da anektira Bosnu i Hercegovinu. Vratimo se sada originalnom Dučićevom tekstu koji je bio namenjen poslanicima parlamenta Kraljevine Italije. Pogledajmo na koji način je Dučić prikazao austrougarsku okupacionu upravu u Bosni i Hercegovini i aneksiju ovih dveju, kako je Dučić naglasio, srpskih pokrajina. Austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine (1878) i austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine (1908) bile su istorijski proces koji je doveo do atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda (1914) potom iskorišćenog kao povod za početak Prvog svetskog rata (1914–1918). Prema Dučiću, nesreća je bila u tome što su pravoslavni Srbi iz Bosne i Hercegovine verovali da će im Austrougarska, kao hrišćanska država, 1878. doneti boljitak ali „ne prođe, međutim, mnogo vremena i beše očita nepopravljiva greška i svi se uveriše da je potrebno poviti leđa pod novim jarmom“ pa su „Srbi pravoslavci, oni koji su odveć olakšali Austriji njeno osvajanje Bosne i Hercegovine, ujedno bili i prvi koji su ponovo osetili efekte nove tiranije i mržnju austrijskog neprijatelja“. Odmah po uspostavljanju okupacione uprave „strah koji je Austrija imala od patriota Srba nagonio je da počini zločinačka dela“. Dučić dalje piše italijanskim poslanicima da „za vreme dugih 30 godina [1878–1908], bolnih godina, njene veoma omražene vlasti, Austrija nije prestala da progoni Srbe pravoslavce, optužujući ih da su se urotili zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom protiv monarhije“, a „pošto je Austrija slomila i poslednji otpor sa kojim se susrela u dvema nesrećnim pokrajinama srpskim, uvela im je jednu od najbednijih uprava, a koja se s pravom može smatrati remek-delom moralnog terorizma, perfidnom idejom koja je vukla ceo jedan narod u potpun materijalni krah“. Dučić podvlači da je austrougarski okupator praktično izopštio pravoslavne Srbe iz organa uprave, da su Srbi činili samo 3% činovnika u Bosni i Hercegovini gde su bili etnička većina, da su 42% činovnika činili Hrvati, a čak 50% Poljaci, Česi, Nemci, Mađari i drugi stranci koji su pristigli u Bosnu i Hercegovini bez poznavanja jezika i potreba naroda nad kojim je trebalo da upravljaju često milicijskim i vojnim sredstvima. Zemlja otimana od pravoslavnih Srba i muslimana deljena je inostranim kolonistima. Dalje, Dučić je informisao italijanske poslanike da je austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine (1908) nasilje nad Berlinskim ugovorom iz 1878. kojim je Austrougarska dobila pravo da okupira teritoriju pod turskim suverenitetom ali ne i da je prisajedini. Aneksijom Bosne i Hercegovine, Austrougarska je načinila „teritorijalnu agresiju na kontinentu“ pa je Dučić stoga zatražio od italijanskih poslanika da podrže reviziju Berlinskog ugovora čime bi se osujetile namere agresivnog teritorijalnog širenja Austrougarske. Dučić je podvukao da je za Srbiju i Crnu Goru austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine političko, nacionalno i ekonomsko zlo. Naglasio je da će Srbija a potom i Crna Gora biti sledeće žrtve austrougarske agresije što se i dogodilo nakon samo šest godina (1914). Italijanskim parlamentarcima skrenuta je pažnja da je izdvajanje Bosne i Hercegovine iz celine koju čini sa Srbijom i Crnom Gorom, „isto što i izgubiti zemlje koje čine srce ove otadžbine“. Podrazumevalo se da se Srbija austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine ekonomski guši jer se gura dalje od Jadranskog mora. Prošlo je sto godina od početka Prvog svetskog rata. U proteklih sto godina nastala je i nestala država u kojoj su Srbi živeli ujedinjeni – Jugoslavija. Ova država vodila je evropsku i svetsku politiku. Na razvalinama moćne Jugoslavije, koja je razbijena od strane zapadnih sila, nastale su male državice na rubu Evrope. Slabe i razjedinjene. Dučićevu brošuru iz 1908. možemo da čitamo i u današnjem kontekstu skoro kao kroz indigo papir.
Istorija cene
Naziv oglasa
Početna cena
Najveća cena
Najniža cena
Nema podataka o istoriji cene
Pretraga: " "
Uspešno ste zapratili pretragu.
Sve zapraćene pretrage možete videti u
korisničkom panelu.