Orlovi rano lete dvd Licna kolekcija, kupljeno novo i pazljivo korisceno. Kao NOVO. Orlovi rano lete je jugoslovenski film iz 1966. godine, koji je ekranizacija istoimenog romana Branka Ćopića. Glavne uloge su poverene Dragutinu Dobričaninu Guti (đed Vuk), Miodragu Petroviću Čkalji (poljar Lijan), Ljubiši Samardžiću (Nikoletina Bursać) i Mihajlu Bati Paskaljeviću (učitelj Paprika). Deca iz sela pod Grmečom počinju da beže iz škole zbog terora koji zavodi učitelj zvani Paprika, jer mu je nos stalno bio crven od alkohola. Prvi koji beži je Jovanče, koji kasnije postaje harambaša. Za njim, u Prokin Gaj, dolaze Lazar Mačak, majstor za popravljanje svega i svačega, Đoko Potrk, pesnik brzih nogu, i Dugonogi Stric, najviši u družini, dečak sa slamnatim šeširom u koga se zaljubila devojčica Lunja, a koju on uporno ignoriše. Prateći Strica, u družinu dolazi i Nikolica s Prikolicom, odnosno sa njegovim psom Žućom. Nikolica ostavlja Žuću noću da čuva logor, staru napuštenu vodenicu. I, na kraju, Đoko Potrk dovodi Nika Ćulibrka, čiji je otac radio u Americi i Vanjku Širokog, čiji je otac poreklom Rus. Zatim, knez Valjuška, seoski poglavar, organizuje poteru za dečacima, nakon što ih je Lijan otkrio. Dečaci su pohvatani, a logor je zatvoren. Godine 1941. rat zatiče dečake, i njihovu igru pretvara u stvarnost. Stric spašava život njegovom bratu Nikoletini Bursaću, a kada ustaše dođu u Prokin Gaj, dečaci, Lunja, đed Vuk i poljar Lijan beže u Mačkovu pećinu, koju je Lazar Mačak još davno otkrio, a koja se nalazi ispod vodenice. Lunja kroz drugi izlaz, odlazi do partizanskog odreda i dovodi ih u pećinu. Partizani, predvođeni Nikoletinom, izlaze iz vodenice i napadaju ustaše. Nakon što su pobedili ustaše, partizani odlikuju dečake, koji zahtevaju da pođu sa njima. Na kraju, samo Lunja ostaje u Gaju i gleda kako dečaci odlaze sa partizanima, sa sve Lijanom. Glumac Uloga Miodrag Petrović Čkalja poljar Lijan Pavle Jovanović Jovanče Pavle Polaček Stric Ljubče Popović Lazar Mačak Mila Mihajlović Lunja Miki Jovičić Nikolica sa prikolicom Demir Kadri Đoko Potrk Dragoljub Benišek Vanjka Široki Mirko Nanović Nik Ćulibrk Dragutin Dobričanin djed Vuk Ljubiša Samardžić Nikoletina Bursać Mihajlo Bata Paskaljević učitelj Paprika Ivan Hajtl knez Valjuško Dušan Bulajić partizan Tomo Kuruzović Knez Valjuško

ORLOVI RANO LETE Rezija: Soja Jovanovic Orlovi rano lete je jugoslovenski film iz 1966. godine, koji je ekranizacija istoimenog romana Branka Ćopića. Glavne uloge su poverene Dragutinu Dobričaninu Guti (đed Vuk), Miodragu Petroviću Čkalji (poljar Lijan), Ljubiši Samardžiću (Nikoletina Bursać) i Mihajlu Bati Paskaljeviću (učitelj Paprika). Deca iz sela pod Grmečom počinju da beže iz škole zbog terora koji zavodi učitelj zvani Paprika, jer mu je nos stalno bio crven od alkohola. Prvi koji beži je Jovanče, koji kasnije postaje harambaša. Za njim, u Prokin Gaj, dolaze Lazar Mačak, majstor za popravljanje svega i svačega, Đoko Potrk, pesnik brzih nogu, i Dugonogi Stric, najviši u družini, dečak sa slamnatim šeširom u koga se zaljubila devojčica Lunja, a koju on uporno ignoriše. Prateći Strica, u družinu dolazi i Nikolica s Prikolicom, odnosno sa njegovim psom Žućom. Nikolica ostavlja Žuću noću da čuva logor, staru napuštenu vodenicu. I, na kraju, Đoko Potrk dovodi Nika Ćulibrka, čiji je otac radio u Americi i Vanjku Širokog, čiji je otac poreklom Rus. Zatim, knez Valjuška, seoski poglavar, organizuje poteru za dečacima, nakon što ih je Lijan otkrio. Dečaci su pohvatani, a logor je zatvoren. Godine 1941. rat zatiče dečake, i njihovu igru pretvara u stvarnost. Stric spašava život njegovom bratu Nikoletini Bursaću, a kada ustaše dođu u Prokin Gaj, dečaci, Lunja, đed Vuk i poljar Lijan beže u Mačkovu pećinu, koju je Lazar Mačak još davno otkrio, a koja se nalazi ispod vodenice. Lunja kroz drugi izlaz, odlazi do partizanskog odreda i dovodi ih u pećinu. Partizani, predvođeni Nikoletinom, izlaze iz vodenice i napadaju ustaše. Nakon što su pobedili ustaše, partizani odlikuju dečake, koji zahtevaju da pođu sa njima. Na kraju, samo Lunja ostaje u Gaju i gleda kako dečaci odlaze sa partizanima, sa sve Lijanom. Glumac Uloga Miodrag Petrović Čkalja poljar Lijan Pavle Jovanović Jovanče Pavle Polaček Stric Ljubče Popović Lazar Mačak Mila Mihajlović Lunja Miki Jovičić Nikolica sa prikolicom Demir Kadri Đoko Potrk Dragoljub Benišek Vanjka Široki Mirko Nanović Nik Ćulibrk Dragutin Dobričanin djed Vuk Ljubiša Samardžić Nikoletina Bursać Mihajlo Bata Paskaljević učitelj Paprika Ivan Hajtl knez Valjuško Dušan Bulajić partizan Tomo Kuruzović Knez Valjuško DVD ktj-67 080923

OČUVAN Avatar je američki Naučno-fantastični film iz 2009. godine, čiji je scenarist i redatelj James Cameron. U glavnim su ulogama Sam Worthington, Zoe Saldana, Sigourney Weaver, Michelle Rodriguez i Stephen Lang. Epska se priča odvija 2154. godine na Pandori, izmišljenom svijetu u dalekom planetarnom sustavu. Ljudi su pristigli na Pandoru kako bi iskorištavali njene izvore vrijednih minerala, čemu se protive domoroci Na`vi, čije se poimanje svijeta zasniva na suživotu s prirodom. Kako bi se približili domorocima, skupina znanstvenika genetičkim inženjerstvom stvara tzv. `avatare`, tijela naizgled jednaka Na`vijima, ali daljinski upravljana ljudskim umom. Naziv dolazi iz hinduističke filozofije, gdje riječ `avatar` označava `silazak` ili inkarnaciju božanskog bića (deva) ili najvišeg bića (Boga) na Zemlju u obliku životinje, čovjeka ili nekog drugog bića. Na filmu je Cameron radio od 1994. godine.[2] Trebao ga je snimiti nakod dovršetka Titanica te bi se film pojavio 1999., ali je, prema Cameronu, `tehnologija trebala dostići` njegove zamisli.[3][4] Početkom 2006., Cameron je dovršio scenarij te, zajedno s Paulom Frommerom, profesorom na University of Southern California s doktoratom u lingvističkim znanostima, stvorio jezik Na`vija.[5] Također je napomenuo da planira i dva nastavka.[6] Avatar je kombinacija igranog i računalno animiranog filma. Snimljen je u 2-D i 3-D inačicama, te u IMAX 3D tehnologiji. Budžet filma je službeno 237 milijuna USD,[7] dok neovisne procjene govore o 280-300 milijuna plus oko 150 milijuna promotivnih troškova.[8][9] Avatar se smatra svojevrsnom revolucijom u kinematografiji, zbog razvitka 3D tehnologije i stereoskopskog načina snimanja, s kamerama posebno izrađenim za potrebe produkcije filma.[10] Film je premijeru doživio 10. prosinca 2009. u Londonu, a 18. prosinca u SAD-u. Požnjeo je veliki uspjeh i kod publike i kod kritike, zaradivši oko 27 milijuna USD prvog dana prikazivanja, a ukupno 77.025.481 USD u SAD-u i Kanadi prvog vikenda prikazivanja.[11] U svijetu je prvog vikenda Avatar zaradio oko 232.180.000 dolara.[12] Nakon 17 dana prikazivanja postao je film koji je najbrže probio milijardu dolara zarade na kino-blagajnama.[13] U tri mjeseca prikazivanja Avatar je zaradio 2.638.344.000 dolara,[1] čime je postao najkomercijalniji film 2000-ih.

dvd Sicilijanac Originalni naslov: The Sicilian Radnja filma: Na Siciliji se posle Drugog Svetskog rata živelo vrlo teško. Seljaci su bili bez posla ili su za malu platu radili za bogate zemljoposednike. Dok su jednog dana mladi seljak Salvatore i njegov najbolji prijatelj pokušavali da prokrijumčare malo pšenice, zaustaviće ih karabinjeri. Pucnjava počinje sa obe strane a Salvatore i njegov prijatelj će uspeti da pobegnu.... Uloge: Christopher Lambert, Terence Stamp, John Turturro, Barbara Sukowa Režija: Michael Cimino Trajanje: 115 min. Žanr: Drama (drama) Godina izdanja: 1987 god. ********************************** ***odlično očuvan disk ************************************************ Poštarinu plaća kupac! Lično preuzimanje u Smederevu,ispred glavne pošte,osim nedeljom! ****************************************************************** ~~~~~~~~~~~~~ Registracija preko linka ispod http://www.limundo.com/ref/Goran100SD ************************************************************* Pogledajte sve moje aukcije na http://www.limundo.com/Clan/Goran100SD/SpisakAukcija kao i ponudu ostalih predmeta na http://www.kupindo.com/Clan/Goran100SD/SpisakPredmeta

OČUVAN Mamurluk u Vegasu (The Hangover) Gosti samo što nisu stigli. Nevesta se sprema. Ali kum je izgubio mladoženju! Gosti samo što nisu stigli. Nevesta se sprema. Ali kum je izgubio mladoženju! Kada se tri prijatelja okupe da u Las Vegasu provedu momačko veče u trajanju od jednog vikenda, ubeđeni su da će se super provesti. Ali teško je setiti se, budući da im je glava puna posledica provoda sa devojkama, na žurkama i uz obilje alkohola. A onda shvate da su nekako izgubili mladoženju! Sada moraju da se sete šta su sve radili tokom vikenda, ne bi li pronašli svog prijatelja i doveli mladoženju na venčanje – čak iako to znači da će morati da se suoče sa ubistvenim mamurlukom! Trajanje: 99 minuta Rezija: Todd Phillips Uloge: Bredli Kuper, Ed Helms, Zak Galifianakis, Heder Grejem, Justin Barth

Zaljubljeni dvd Važna napomena: na omotu DVD-a je pogrešno navedeno da u filmu igraju Ena Begović i Branislav Lečić! Zadnji omot je ispravan, sadrzi fotografije i opis filma koji se nalazi na dvd-u. Radi se o Jugoslovenskom filmu ( koprodukcija je u pitanju ) iz 1987. godine, koje je rezirala Jeanine Meerapfel. Glumci: Barbara Sukowa, Boro Begović, Horst-Günter Marx, Ljiljana Kontić, Predrag Milinković, Rade Šerbedžija NOVO, u celofanuu!!! Uspješna mlada novinarka, porijeklom Jugoslovenka, poslom stiže u Jugoslaviju i odlazi vidjeti majku koja se nada da će joj se kćerka ipak jednoga dana vratiti. Usput, ona sreće mladog Nijemca koji ide tragom svoga oca, nekadašnjeg vojnika Rajha koji je ratovao na jugoslovenskim prostorima. Mladić pripada generaciji Nijemaca koja postavlja pitanja šta su im roditelji radili u ratu. Ovo dvoje mladih ljudi, svako sa svojim specifičnim bremenom, zaljubljuje se jedno u drugo sa željom da ostvare stabilnu vezu...

važna napomena: na omotu DVD-a je pogrešno navedeno da u filmu igraju Ena Begović i Branislav Lečić! Uspešna mlada novinarka, poreklom Jugoslovenka, poslom stiže u Jugoslaviju i odlazi da vidi majku koja se nada da će joj se kćerka ipak jednoga dana vratiti. Usput, ona sreće mladog Nemca koji ide tragom svoga oca, nekadašnjeg vojnika Rajha koji je ratovao na jugoslovenskim prostorima. Mladić pripada generaciji Nemaca koja postavlja pitanja šta su im roditelji radili u ratu. Ovo dvoje mladih ljudi, svako sa svojim specifičnim bremenom, zaljubljuje se jedno u drugo sa željom da ostvare stabilnu vezu... Režija: Jeanine Meerapfel Uloge: Barbara Sukowa , Boro Begović , Horst-Günter Marx , Ljiljana Kontić , Predrag Milinković , Rade Šerbedžija , Velimir Bata Živojinović godina proizvodnje: 1987 jezik: nemački , srpski zvuk: Dolby Digital 2.0 titlovi: srpski regionska zaštita: PAL, svi regioni (kupci van teritorije Evrope moraju imati `multiregion` DVD plejer ili softver) Izdavač: A.S.F. International U CELOFANU

Zanimljivo je kako je bosanska redateljica Jasmila Žbanić – na ovim prostorima, gdje povijest i ljudske sudbine često određuju očevi i sinovi – sjajno prelomila bosansku ratnu tragediju kroz intimnu priču majke i kćeri. Njezin film Grbavica u kojoj glavnu ulogu igra Mirjana Karanović, veličanstvena glumica i nedvojbeno jedna od najvećih umjetnica s područja bivše Jugoslavije, osvojio je 2006. Zlatnog lava na filmskom festivalu u Berlinu, a potom i niz drugih nagrada, sasvim zasluženo – a imao je i odličnu gledanost u kinima. Samohrana majka Esma (Mirjana Karanović) živi s dvanaestogodišnjom kćeri, Sarom (Luna Mijović) u poslijeratnome Sarajevu. Sara želi ići na školsko putovanje, i Esma započinje raditi kao konobarica u noćnom klubu da bi zaradila potreban novac. Sara se sprijateljuje sa Samirom, čiji je otac također mrtav. Oba su oca navodno umrli kao ratni heroji... Disk ima nekoliko površinskih linija bez uticaja na reprodukciju, prihvatiću eventualnu reklamaciju.

Bijelo Dugme ‎– Turneja 2005 (Sarajevo Zagreb Beograd) Label:Music Star Production ‎– DVD 0010/1, DVD 0010/2, Kamarad ‎– none Format:2 × DVD, DVD-Video Country:Serbia Released:2005 Genre:Rock, Pop, Folk, World, & Country Style:Acoustic, Neofolk, Pop Rock, Classic Rock Tracklist Hide Credits 1-1 Lažeš 1-2 Za Esmu 1-3 Meni Se Ne Spava 1-4 Jer Kad Ostariš 1-5 Da Te Bogdo Ne Volim 1-6 Padaju Zvijezde 1-7 Aiaio Radi Radio 1-8 Nakon Svih Ovih Godina 1-9 Šta Ima Novo 1-10 Ćiribiribela 1-11 Kada Odem Kad` Me Ne Bude 1-12 Ako Ima Boga 1-13 A I Ti Me Iznevjeri 1-14 Napile Se Ulice 1-15 Selma 1-16 Ipak, Poželim Neko Pismo 1-17 Da Sam Pekar 1-18 Ne Spavaj Mala Moja Muzika Dok Svira 1-19 Sve Će To O Mila Moja Prekriti Ruzmarin, Snjegovi I Šaš 1-20 Ako Možeš Zaboravi 1-21 Na Zadnjem Sjedištu Moga Auta 1-22 Ha Ha Ha 1-23 Doživjeti Stotu 1-24 Sanjao Sam Noćas Da Te Nemam 2-1 A, Milicija Trenira Strogoću Lyrics By – Duško Trifunović 2-2 Pristao Sam Biću Sve Što Hoće Lyrics By – Duško Trifunović 2-3 Loše Vino Lyrics By – Arsen Dedić 2-4 Evo Zakleću Se 2-5 Ružica Si Bila Sada Više Nisi 2-6 Ima Neka Tajna Veza Lyrics By – Duško Trifunović 2-7 Tako Ti Je Mala Moja Kad Ljubi Bosanac 2-8 Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 2-9 Đurđevdan Je A Ja Nisam S Onom Koju Volim 2-10 Hajdemo U Planine Lyrics By – Kenović*, Arnautalić* Companies, etc. Mixed At – Studio Kamarad Mastered At – Studio Metro, Ljubljana Credits Backing Vocals – Daniela Radkova Aleksandrova*, Klapa Nostalgija, Ludmila Radkova Traykova* Bass Guitar – Zoran Redžić Design – Trio Fabrika Drums – Milić Vukašinović, Điđi Jankelić Engineer – Dušan Vasić, Nenad Zubak Engineer [Light] – Darko Mihaljević, Reno Raos Guitar, Lyrics By, Music By, Producer – Goran Bregović Keyboards – Laza Ristovski, Vlado Pravdić Mastered By – Janez Križaj Mixed By – Nikša Bratoš Musician [Assistant] – Željko Savić Orchestra – Orkestar Za Svadbe I Sahrane* Producer – Raka Marić* Video Editor [Supervision] – Aleksandra Kostić, Uroš Timotijević Vocals – Alen Islamović, Mladen Vojičić Tifa, Željko Bebek Notes Disk 2 contains a bonus video `Bijelo Dugme za kafanu`. Barcode and Other Identifiers Barcode: 9788678260070 Other: ISBN 86-7826-007-6

Les invasions Barbares The Barbarian Invasions (French: Les Invasions barbares) is a 2003 French-Canadian comedy-drama film written and directed by Denys Arcand. It is the sequel to Arcand`s earlier film The Decline of the American Empire and is followed by Days of Darkness. The film was produced by companies from both Canada and France, including Telefilm Canada, Société Radio-Canada and Canal+. It was released in 2003 and won the Academy Award for Best Foreign Language Film at the 76th Academy Awards in 2004. Plot Continuing seventeen years after Arcand`s The Decline of the American Empire, the film centres on an exploration of the characters first met in the original film and their children, newly introduced. The older generation are still largely social-democrats and proponents of Quebec nationalism, but both political and economic developments after the “Quiet Revolution” of the 1960s, as well as their own aging, make their left-wing stance seem somewhat anachronistic. The plot revolves around the character Rémy`s battle with terminal cancer, and the efforts of Sébastien, his estranged son to make his dying father more comfortable in his last days. Finally the father and son travel to Vermont in the United States to receive medical care. Sébastien, at the request of Rémy`s ex-wife Louise, has reluctantly returned from London where he has a successful career in quantitative finance - anathema to his father`s socialist persuasions. However, this background helps Sébastien to navigate and manipulate Quebec`s healthcare system (portrayed as somewhat overloaded in the film) to secure better care for his father. In the process, he also gathers the various other friends and family members from Rémy`s past who come to visit and comfort him. During Rémy`s last days, he and his friends travel to the cottage of the first film, and discuss philosophy, politics, and past sexual and intellectual exploits. Directed by Denys Arcand Produced by Daniel Louis Denise Robert Written by Denys Arcand Starring Rémy Girard Stéphane Rousseau Dorothée Berryman Louise Portal Marie-Josée Croze Marina Hands Music by Pierre Aviat Cinematography Guy Dufaux Edited by Isabelle Dedieu Production company Canal+, Telefilm Canada Distributed by Pyramide Distribution (France) Vivafilm (Canada) Miramax Films (US) Release dates 21 May 2003 (Cannes) 24 September 2003 Running time 112 minutes Country Canada France Language French English

- DRAMA,BIOGRAFSKI,ISTORIJSKI - DOBITNIK 4 OSKARA-REMEK DELO - REZIJA:TOM HOOPER - ULOGE: GEOFFREY RUSH,COLIN FIRTH,HELENA BOHNAM CARTER, GUY PEARCE, DEREK JACOBI,TIMOTHY SPALL - TRAJANJE: 117 min. - SINOPSIS: Kraljev govor (engl. The King`s Speech) je britanski istorijski dramski film iz 2010. godine, režisera Toma Hupera po scenariju Dejvida Sajdlera. Kolin Fert glumi budućeg kralja Džordža VI koji, da bi se izborio sa mucanjem, viđa Lajonela Loga, australijskog logopeda, koga glumi Džefri Raš. Njih dvojica postaju prijatelji dok rade zajedno, a nakon što je njegov brat abdicirao sa prestola, novi kralj se oslanja na Loga koji će mu pomoći da napravi svoj prvi ratni radio prenos nakon britanske objave rata Nemačkoj 1939. godine. Sajdler je čitao o životu Džordža VI nakon što je naučio da prebrodi stanje mucanja koje je razvio tokom svoje mladosti. O odnosu terapeuta i njegovog kraljevskog pacijenta počeo je da piše već 1980-ih, ali je na zahtev kraljeve udovice, kraljice Elizabete, kraljice majke, odložio svoj rad sve do njene smrti 2002. godine. Kasnije je prepravio svoj scenario kako bi se usredsredio na suštinski odnos između dvojice protagonista. Devet nedelja pre početka snimanja, Logove beležnice su otkrivene i citati iz njih su uneti u scenario. Film je sniman u Londonu i drugim delovima Britanije od novembra 2009. do januara 2010. godine. Čvrsto svetlo je korišćeno da bi priči dalo veću rezonancu, a takođe su korišćena sočiva šira od normalnih da bi se stvorio osećaj suženja vojvode od Jorka. Treća tehnika koju je Huper primenio bila je kadriranje likova izvan centra. Film je postigao veliki kritički i komercijalni uspeh. Kritičari su pohvalili vizuelni stil, umetničku režiju, scenario, režiju, muziku i glumu. Drugi su komentarisali filmsko predstavljanje istorijskih detalja, posebno preokret protivljenja Vinstona Čerčila abdikaciji. Film je osvojio mnogo nagrada i nominacija, posebno za glumu Kolina Ferta, što je rezultiralo njegovim prvim osvojenim Oskarom za najboljeg glavnog glumca. Na 83. dodeli Oskara, film je bio nominovan za 12 nagrada, više nego ijedan drugi film te godine, a osvojio je četiri, uključujući onu za najbolji film. Cenzori su mu u početku davali rejtinge za odrasle zbog nepristojnosti, mada su oni kasnije revidirani naniže nakon kritika proizvođača i distributera u Velikoj Britaniji, a neke scene sa psovanjem su prigušene u Sjedinjenim Državama. Sa budžetom od 8 miliona funti, film je zaradio preko 250 miliona funti (400 miliona dolara) širom sveta.

VIDEO KASETRA OČUVANA OMOT MANJA OŠTEĆENJA NA DONJOJ IVICI.INAČE DOBAR Label: JUGOTON VK-100-LM-PMI Format: VHS, PAL Country: Yugoslavia Released: 1987 Style: Hard Rock, Classic Rock 1 One Vision 2 Tie Your Mother Down 3 In The Lap Of The Gods 4 Seven Seas Of Rhye 5 Tear It Up 6 A Kind Of Magic 7 Under Pressure 8 Who Wants To Live Forever 9 I Want To Break Free 10 Guitar Solo 11 Now I`m Here 12 Love Of My Life 13 Tavasziszel 14 Is This The World We Created 15 Tutti Frutti 16 Bohemian Rhapsody 17 Hammer To Fall 18 Crazy Little Thing Called Love 19 Radio Ga Ga 20 We Will Rock You 21 Friends Will Be Friends 22 We Are The Champions 23 God Save The Queen Copyright © – Queen Films Ltd. Copyright © – Multimedia Organisation (Europe) Ltd. Copyright © – Mafilm Copyright © – Dialog Studio Recorded At – Népstadion Bass – John Deacon Cinematographer – Elemér Ragályi Design – Richard Gray (2) Director Of Photography – Ragalyi Elemer* Drums – Roger Taylor Executive-Producer – Hegedus Laszlo*, Jim Beach (2) Film Director [Stage Direction] – Zsombolyai Janos* Film Producer – Mihaly György* Guitar, Keyboards – Brian May Keyboards [Additional], Guitar [Additional], Vocals [Additional] – Spike Edney Management [Studio Executive] – Basco Peter Mixed By [Stereo Sound Mixed With] – John Brough Mixed By [Stereo Sound] – Trip Khalaf* Other [Concert Production] – Gerry Stickells Production Manager – Elek Andras Technician [Sound] – Kovacs György*, James Khalaf*, Mack (2) Video Editor – Kabdebo Katalin*, Miklos Maria*, Palfia Mariann*, Losonci Teri*, Posan Zsuzsa* Vocals, Piano, Guitar – Freddie Mercury Recorded live at The Nepstadium, Budapest, Hungary, 27th July, 1986. `On the 27th of July 1986 Queen performed the largest ever stadium concert in the Eastern block. 17 of Hungary`s top film cameramen were there to record the event and follow the band relaxing in and around Budapest. This film is the first rock concert to be filmed by Mafilm, the famous Hungarian government film company. It was premiered on the 12th of December 1986 in Budapest`s National Congress Hall and represents a unique insight into the Hungarian film making style adapted to western rock and roll.` Concert production by Gerry Stickells for GLS Productions, Inc. © 1987 Queen Films Ltd, the Multimedia Organisation (Europe) Ltd, Mafilm, Dialog Studio. A Picture Music International Release for Queen Films.

14 x 10 cm Đorđe Đoka Marjanović (Kučevo, 30. oktobar 1931 — Beograd, 15. maj 2021) bio je jugoslovenski i srpski pevač, najpopularniji tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u SFR Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu i, po mnogima, najveća zvezda jugoslovenske i srpske zabavne muzike. Rođen je u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, nakon čega je u Beogradu studirao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarajući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu `Svi na more` i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prvi put je zapevao na audiciji pevača zabavne muzike koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije, da bi u narednom periodu pevao na igrankama i zabavama u gradu. Prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Nišu. Duško Radančević, šef jednog malog beogradskog orkestra koji je pratio pevače i glumce, pozvao ga je da peva u pauzi između nastupa pevača zabavne i narodne muzike. Đorđe je otpevao četiri pesme - Zvižduk u osam, Plavo u plavom, Stidljiva serenada i kaubojsku pesmu iz jednog filma. Publika je fantastično reagovala, tražila bis, a Đorđe, kako je spremio samo pomenute pesme, sve ih je otpevao na bis. Njegovo pojavljivanje na televiziji sa pesmom „Zvižduk u osam“ odmah se pretvorilo u opšte oduševljenje. On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku. Prva LP ploča Đorđa Marjanovića Muzika za igru (PGP RTB) pojavila se u prodaji na njegov rođendan, 30. oktobra 1959. godine. Ploča je prodata u 11.000 primeraka, u vreme kad u Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona. Druga LP ploča, pod nazivom Mustafa objavljena je 1962. godine. Omote za obe ploče oblikovao je istaknuti srpski dizajner Ljubomir Pavićević Fis. 1960. godine sa pesmama Pesma raznosača mleka i Prodavač novina učestvovao je na festivalu u Opatiji i osvojio tri nagrade. Na takmičenju Zlatni mikrofon 1961. godine u Domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni „Đokisti“ su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio razbesnelu masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima. 1963. godine započinje svoju karijeru u Sovjetskom Savezu, čija ga je publika prihvatila od prvog trenutka. O njegovoj popularnosti u SSSR-u najbolje govori podatak da je na stadionu `Lenjin` imao petnaest uzastopnih koncerata pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi. Učestvovao je na gotovo svim jugoslovenskim festivalima zabavne muzike - Beogradsko proleće, Vaš šlager sezone, Festival Opatija, Pesma leta, Splitski festival, Zagrebački festival, kao i nekoliko puta na jugoslovenskom izboru za Pesmu Evrovizije. Na Beoviziji 2009. je nastupio zajedno sa Oskarom i sastavom Bjuti kvins u pesmi Superstar Ognjena Amidžića, Vladimira Graića i Saše Miloševića Mareta. Dana 14. aprila 1990. je doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu (Australija) gde je bio gost Lepe Brene. Udar je doživeo na sceni dok je pevao pesmu „Mene nema ko da žali“. Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez govora. Kasnije mu se govor povratio u izvesnoj meri tako da može da priča ali otežano. Uprkos bolesti, na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavljivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava. Povodom 75. rođendana Đorđa Marjanovića, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju `K`o nekad u osam` od pet epizoda o njegovom životu i karijeri, čija je promocija održana u Ruskom domu, uz prisustvo delegacija Rusije, Belorusije i Ukrajine. Povodom 80. rođendana, 30. oktobra 2011. godine u Domu sindikata održan je koncert, nazvan `Milordu s ljubavlju`, na kom su Đorđu u čast pevali njegovi prijatelji i kolege: Bora Đorđević, Leo Martin, Miki Jevremović, Cune Gojković, Radmila Karaklajić, Ekstra Nena, Dragana del Monako, Živan Saramandić, Oliver Njego, Dušan Svilar, Andrej Berščenko, kao i grupa Ivan i klinci iz Marjanovićevog rodnog Kučeva. Juna 2016. godine, na oduševljenje brojne publike, pojavio se na festivalu Pesma leta u Smederevu i na plejbek izveo pesme Zvižduk u osam, Romana i Nikad nije kasno. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima su: priznanje Nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije (2018), Zlatni mikrofon Radio Beograda (2016), Sretenjski orden trećeg stepena (2015), Zlatna plaketa Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR. Po Srbiji su postojali klubovi obožavalaca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se i slikao. U tadašnjem Sovjetskom Savezu Đorđe je bio veoma popularan pevač. Pevao je u najvećim dvoranama i bio dočekivan sa počastima. Na jednom od tih putovanja Đorđe je upoznao i svoju suprugu Eli, sa kojom je bio u braku od 1966 do njegove smrti. Imao je troje dece. Živeo je u Beogradu. Marijana Dujović je o Đorđu Marjanoviću objavila biografsku knjigu „Energija slobode” 2019. godine. Preminuo je 15. maja 2021. godine. Iako se u početku ispostavilo da je umro od posledica virusa korona, njegova kći Nevena je potvrdila da je on zapravo umro od opšte slabosti, budući da je imao 89 godina. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Branko Lazarević Originalni rukopis na vizit karti. Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) je bio srpski književnik i diplomata. Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968. Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju, a zatim studirao na Univerzitetu u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića. U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske. Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1917. godine za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za srpskog konzula u Vašingtonu[6], a potom do 1922. godine bio u Čikagu. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme poslanik u Berlinu, pa prešao u Čehoslovačku republiku. Bio do marta 1929. godine dva puta (sa prekidom 1925) poslanik u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. U međuvremenu je radio kratko pri ministarstvu u Beogradu, te se istakao u specijalnoj diplomatskoj misiji u Tirani (1925). Sreće se Branko nakon praškog perioda, između 1929-1934. godine pri poslanstvu u Varšavi, zatim 1936-1937. godine on je `opunomoćeni ministar` Kraljevine Jugoslavije u Ankari. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Kratko je 1937. godine jugoslovenski poslanik u Beču, pa 1938-1939. godine na istom položaju u Briselu. Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom.

str. 8 18 x 14 cm stanje LOSE Teodor Klefiš, rođen je u Italiji, 1879. godine. Njegov otac, Petar imao je u Italiji trgovinsko preduzeće, kada je 1901. godine odlučio da osnuje fabriku za preradu mesa i mesnih prerađevina u Jagodini. Fabrika se najpre bavila prometom živine i jaja. Do izbijanja rata, Fabrika je radila uspešno, međutim u toku Prvog svetskog rata, Klefiš je sa porodicom napustio Srbiju, a njegova Fabrika je pretrpela veliku materijalnu štetu.Teodor Klefiš, uspeva da obnovi i modernizuje proizvodnju i od sredine tridesetih godina do izbijanja Drugog svetskog rata, Fabrika uspešno posluje. Pored nje,Klefiš je imao svoje poslovnice u Beču, Pragu i Kelnu. Po izbijanju Drugog svetskog rata, Klefiševo preduzeće imalo je stratešku ulogu za nemačku okupacionu vlast u Srbiji. Maja 1943. godine, namačka okupaciona vlast preuzima deo fabrike. Početkom 1945. godine, Teodor Klefiš je uhapšen, kao saradnik neprijatelja i osuđen na kaznu smrti i konfiskaciju celokupne imovine. Posle mnogobrojnih žalbi, kazna je preinačena na doživotnu robiju, a 1948. godine oprošteno dalje izdržavanje kazne ali ostala je na snazi konfiskacija Klefiševe celokupne imovine. Posle oslobođenja, fabrika je nacionalizovana i tada dobila ime Državna fabrika salame i suhomesnatih proizvoda „Juhor“.

originalni potpisi, autogram, potpis RADOMIR LUKIC, DUSAN KANAZIR i PAVLE SAVIC Radomir D. Lukić (Miloševac, 31. avgust 1914 — Beograd, 31. maj 1999) je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava. Rođen je i odrastao u skromnoj seljačkoj porodici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine, na koji je, po sopstvenoj priči, zbog manjka novca dolazio samo na ispite. Dve godine kasnije doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme - problem objektivnog prava. Zanimljivo je da se Lukić na odbrani doktorske disertacije pojavio u srpskoj, šumadijskoj, narodnoj nošnji, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije, a nakon toga je usledilo Lukićevo pitanje „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?` Pred Drugi svetski rat, 1940. godine, izborom u docentsko zvanje započinje univerzitetsku karijeru na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bio je predavač i u Grenoblu, Parizu, Nici, Varšavi, Moskvi i Kelnu. U SANU ulazi 1971. godine kao dopisni član. Među studentima je slovio za strogog profesora koji su se više od petice pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Retko se pojavljivao u javnosti. Sahranjen je u rodnom Miloševcu, gde osnovna škola nosi njegovo ime. Radomir D. Lukić je napisao prvi jugoslovenski udžbenik sociologije. Sabrana dela akademika Lukića objavljena 1995. godine obuhvataju 11 tomova ili 4.600 stranica. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije „Radomir D. Lukić“. Takođe na pomenutom fakultetu najveći amfiteatar (popularna petica) nosi ime „Radomir Lukić“. U rodnom selu Miloševcu osnovna škola od 2000. godine nosi njegovo ime, a ispred zgrade suda u Velikoj Plani postavljena je njegova spomen bista. 3. oktobra 2016. dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu. ---------------------------------------- Dušan Kanazir (Mošorin, 28. jun 1921 — Beograd, 19. septembar 2009) je bio molekularni biolog, akademik SANU. Rođen u Mošorinu 28. juna 1921. kao sin Todora–Toše, berberina. Roditelji su 1925. prešli u Novi Sad, gde je otac dobio posao u Banskoj upravi i Ženskoj učiteljskoj školi. Dušan se školovao u Novom Sadu i maturirao 1940. u II muškoj gimnaziji. Posle rata prešao je u Beograd. Studirao je medicinu u Parizu (1945–49), a diplomirao je u Beogradu 1949. godine. Doktorirao je 1955. godine u Briselu u oblasti fizioloških nauka. Postdoktorske studije obavio je u SAD. Dušan Kanazir je bio profesor po pozivu u Americi, Belgiji i Japanu. Kao ugledan naučnik biran je u mnoge značajne forume i obavljao je više odgovornih funkcija. Bio je ministar za nauku i tehnologiju republike Srbije od 1996–1998. godine. Kao akademik biran je za potpredsednika (1971–81) i predsednika (1981–94) SANU. Bio je član mnogih najuglednijih međunarodnih asocijacija. Objavio je preko 200 naučnih radova u zemlji i svetu. Dobitnik je mnogih nagrada i odlikovanja za svoj rad: Sedmojulske nagrade, Nagrade AVNOJ-a, Ordena rada III reda, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva, kao i francuskim Ordenom komandira Legije časti. Preminuo je 19. septembra 2009. --------------------------------------- Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 — Beograd, 30. maj 1994) je bio srpski fizičar i hemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta „Vinča“, koji je tada zvan Institut „Boris Kidrič“. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 10. januara 1909. godine u Solunu, koji je tada bio deo Osmanskog carstva. Pavlov otac Petar, ubeđeni socijalista, studirao je u Francuskoj u jeku Drajfusove afere, bio veliki simpatizer Žoresa i prijatelj sa Duškom Popovićem. Zbog svojih naprednih ideja Petar Savić je izgubio državnu stipendiju i bio proteran iz Francuske. Prevodio je Bodlera, Mopasana, Dodea i bio čovek bogate kulture. Majka Ana, nesuđena glumica i pesnička duša, bila je izvanredno privržena svojoj deci.[1] Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1932. Nakon diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već kao odličan student izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Savić je sa profesorom Jovanovićem je objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma. Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačke radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi. Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi, atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana. Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedna nemačka grupa koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu .[2] Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija. Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta. Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana. Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju. Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta. Levičarskom studentskom pokretu pristupio je sredinom tridesetih godina, a član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine. Pored raznih partijskih zadataka, po Titovom nalogu instalirao je, uoči rata, radio-stanicu za vezu sa Moskvom, ali je zgrada u kojoj se nalazila radio-stanica porušena prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine. Kasnije je instalirao novu radio-stanicu, koja je bila prva u partizanima. U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata je bio rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba NOV i POJ, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije NOVJ u Moskvi. Tokom rata, kao ilegalka je poginula njegova sestra Slobodanka Danka Savić. Posle oslobođenja se nalazio na raznim odgovornim dužnostima. Bio je predsednik Privrednog saveta Srbije, član Saveta federacije i dr. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden junaka socijalističkog rada i Orden narodnog oslobođenja. Bio je jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je direktor Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ od 1960. do 1966. godine. Bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994. godine.

Original,veoma dobro stanje. Prevod hrv. Kartonski omot. Slike. Прича почиње кад лик којег тумачи Клинт Иствуд (Човјек без имена), стиже у градић Сан Мигел, у којем га убрзо упозоравају како се у граду за превласт боре двије породице: Рохаси са дон Мигелом као главом породице, кукавицом Естебаном те Рамоном, и породица Бакстер којој је на челу Џон Бакстер, градски шериф. Човјек без имена одлучује се како ће радити за обе породице као плаћеник „за шаку долара“, а у исто вријеме их навести да се међусобно сукобе. Коначно, успијева ослободити Рамонову заробљеницу и љубавницу, Марисол (Маријана Кох) и враћа је њеној породици. Она, заједно са мужем и сином, напушта град. Након што открију издају, браћа Рохас хватају Човјека без имена те га муче, али он не открива гдје је Марисол. Браћа се одлучују коначно обрачунати с Бакстеровима: након што запале кућу Бакстерових, убијају све који су се нашли у њој, укључујући шерифа, његову жену и сина. Човјек без имена успијева побјећи уз помоћ гробара Пирипера и враћа се у град да спаси локалног власника салуна и пријатеља, Силванита. На крају, обрачунава се са браћом Рохас и њиховом бандом. Уз помоћ непробојног штита на грудима, задовољава правду и одлази из градића пре што стигну представници закона.

Kolekcija originalnih domacih DVD filmova . Filmovi su : Najbolji , Smeker , Tamna je noc , Ptice koje ne polete , Bulevar Revolucije , Oktoberfest , Specijalno vaspitanje , Dnevnik uvreda , Apsolutnih 100 , Suncokreti , Gori vatra , 1 na 1 , Nicija zemlja , Ledina , Carlston za Ognjenku , Decko koji obecava , Jaguarov skok , Kad budem mrtav i beo , Vizantijsko plavo , Vojnikova ljubav , Masmediologija na Balkanu , Samo jednom se ljubi , Terasa na krovu , Sutra ujutru , Erogena zona , Gnjurac , Disi duboko , Lavirint , Majstori , majstori , Zivot je cudo , Zona Zamfirova , Ivkova slava , Sabirni centar , Ko to tamo peva , Balkanski spijun , Maratonci trce pocasni krug , Nacionalna klasa , Sjecas li se Dolly Bell ? , Otac na sluzbenom putu , Dom za vesanje , Underground , Tango Argentino , Braca po materi , Bitange i princeze - sezona prva - erizode 1-4 , Crni Gruja 2 - kompletan drugi serijal , Nikad izvini , Vratice se rode - 1-25 ,fali drugi DVD sa epizodama 6-10 , Pop Cira i pop Spira , Paja i Jare , Orlovi rano lete , Dr. , Bog je umro uzalud , Bokseri idu raj , 4 km na sat , Put oko sveta , Nema malih Bogova , Burdus , Nevinost bez zastite , Citulja za Eskobara , Pad u raj , Kad porastem bicu Kengur , Tito i ja , Sedam i po , Munje , Mi nismo andjeli , Rock`n Roll uzvraca udarac , Sivi kamion crvene boje , Tesna koza 1 , 2 , 3 , 4 , Dno brate , Sta se zgodi kad se ljubav rodi , Razvod na odredjeno vreme , 3 palme za 2 bitange i ribicu , Avanture Borivoja Surdilovica , Sex - partijski neprijatelj broj 1 , Vampiri su medju nama , Potera za sreckom , Balkanska braca , Zaljubljeni , Mrtav ladan , Gorski vijenac , Paket aranzman , Bosko Buha , Lager Niš , Mars na Drinu , Bombasi , Hajduci , Timocka buna , Crna Zora , Desant na Drvar , Vrhovi Zelengore , Kraljevski voz , Otpisani , Povratak otpisanih , Radovan III , Drugarcine , Crna macka beli macor , Igmanski mars , Jesen stize Dunjo moja , Lajanje na zvezde , Mi nismo andjeli 2 , Tudja Amerika , Lepota poroka , Lepa sela lepo gore , Normalni ljudi , Tesla , Dilizansa snova , Beli lavovi , Parobrod Srbija , Audicija - Originalna verzija Fine mrtve devojke Uslovna sloboda , Gde cveta limun zut , Radio Vihor zove Andjeliju , Bolje od bekstva , A sad adio , Idemo dalje , Balkan ekspres , Ckalja - Smehoteka No1 , Dinastija Karadjordjevic , Spijun na stiklama , Osvajanje slobode , Treca sreca , Selo gori a baba se ceslja Epizode 1-12 , 13-20 , Ranjeni orao 4 DVD-a - epizode 1-17 , Kamiondzije opet voze , Valter brani Sarajevo , Parada , Srbi na Krfu - Sto godina albanske golgote , Krunisanje kralja Petra I - Sa verom u Boga , Kolekcija Djoke Bogdanovica 1 , Golgota Srbije , Ziveti kao sav normalan svet , Volim te najvise na svetu , Beogradski fantom , Saša , Šta radiš veceras , Uzicka republika , Beogradski fantom , Rat uzivo , Vukovar jedna prica , Kralj Ibi , Kursadzije 4 , Silom otac , Mali svet , Bure baruta , Nije lako s muskarcima , 2 sata kvalitetnog TV programa , Karaula , Bitka na Neretvi , Strsljen , Jedinica , Secerna vodica , Montevideo Bog te video , Cetvrti covek , Lude godine , Lude godine 3 - Ljubi , ljubi al glavu ne gubi , Kakav deda , takav unuk , Doslo doba da se ljubav proba , Sta se zgodi kad se ljubav zgodi , Idi mi , dodji mi , Zikina dinastija 1 , 2 , 3 , Zikina zenidba , Skoro sasvim obicna prica , Savamala , Mala nocna muzika , Laf u srcu , Poslednja oaza , Svet koji nestaje , Cudo nevidjeno , Guca , Tajna porodicnog blaga , Natasa , Djecak je isao za suncem , Partizani , Svemirci su krivi za sve , Sveti Georgije ubiva azdahu , Sjaj u ocima , Ruski car , Moljac , U ime naroda , Velika frka , Sejtanov ratnik , Lopovi prve klase , Bal na vodi , Mehanizam , Hajde da se volimo 2 , Andjeo cuvar , Zivot je lep , Poslednji skretnicar uzanog koloseka , Put na jug , Kabare Putuj Evropo . Filmovi su iz licne kolekcije i ima ih razlicitog stanja , od novih , ne raspakovanih , pogledanih jednom a pojedini i po 10-ak puta :) . Prodajem samo u kompletu .

Original, made in Germany Knjizica od 4 str. + 24 str kataloga Odlicno ocuvano Kultni film Dude! Audio : engleski Titl : engleski (mozete preko plejera da ubacite titlove na srpskom sa interneta) Veliki Lebowski (eng. The Big Lebowski) je komedija braće Coen iz 1998. Film opisuje nekoliko dana u životu Jeffreyja `Dudea` Lebowskog (Jeff Bridges), nezaposlenog kalifornijskog zabušanta nakon što ga zamijene za milijunaša istog imena. Iako Veliki Lebowski nije izravno temeljen na romanu The Big Sleep Raymonda Chandlera, Joel Coen je izjavio `htjeli smo raditi po Chandlerovoj priči - kako se ona razvija epizodno i govori o likovima koji pokušavaju riješiti misteriju. No, htjeli smo i beznadno složenu radnju koja je na kraju krajeva nevažna.`[1] Dude je uglavnom inspiriran Jeffom Dowdom, članom anti-vijetnamske organizacije iz Seattlea, i prijatelju braće Coen, Peteu Exlineu, veteranu Vijetnamskog rata. Walter (John Goodman), Dudeov najbolji prijatelj, temeljen je na Exlineovu dobrom prijatelju Lewu Abernathyju, te na Johnu Miliusu, koji je također bio veteran te redatelj. Originalnu glazbu skladao je Carter Burwell, veteran svih filmova Coenovih. T-Bone Burnett, koji je radio s Coenovima na Tko je ovdje lud? (te kasnije na Gangsterskoj petorci), potpisan je kao glazbeni bibliograf. Veliki Lebowski nije dobro prošao u kinima, zaradivši samo 17 milijuna dolara u Americi, s budžetom od 15 milijuna. No, zato su kritike bile pozitivne. Film, poznat po svojim svojstvenim likovima, nadrealnim sekvencama snova, nekonvencionalnom dijalogu i eklektičnom soundtracku, postao je kultni klasik te prozvan `prvim kultnim filmom internetske ere`.[2] Obožavatelji filma organizirali su Lebowski Fest, festival koji je započeo 2002. u Louisvilleu u Kentuckyju, a od tada se proširio na nekoliko gradova. The Big Lebowski (/ləˈbaʊski/) is a 1998 crime comedy film written, produced, and directed by Joel and Ethan Coen. It stars Jeff Bridges as Jeffrey `The Dude` Lebowski, a Los Angeles slacker and avid bowler. He is assaulted as a result of mistaken identity, after which The Dude learns that a millionaire (also named Jeffrey Lebowski) was the intended victim. The millionaire Lebowski`s trophy wife is kidnapped, and he commissions The Dude to deliver the ransom to secure her release; but the plan goes awry when the Dude`s friend Walter Sobchak (John Goodman) schemes to keep the ransom money. Julianne Moore, Steve Buscemi, David Huddleston, and John Turturro also appear, in supporting roles. The film is loosely inspired by the work of Raymond Chandler. Joel Coen stated, `We wanted to do a Chandler kind of story – how it moves episodically, and deals with the characters trying to unravel a mystery, as well as having a hopelessly complex plot that`s ultimately unimportant.`[4] The original score was composed by Carter Burwell, a longtime collaborator of the Coen brothers. The Big Lebowski was a disappointment at the U.S. box office and received mixed reviews at the time of its release. Over time, reviews have become largely positive, and the film has become a cult favorite,[5] noted for its idiosyncratic characters, dream sequences, unconventional dialogue, and eclectic soundtrack.[6] In 2014, the film was selected for preservation in the National Film Registry by the Library of Congress, being deemed `culturally, historically, or aesthetically significant`.[7][8] A spin-off based on John Turturro`s character, titled Going Places, was filmed in 2017, with Turturro also acting as writer and director.

SAD, 1987, 140 minuta, engleski sa prevodom na srpski, 5.1 surround - reditelj: Michael Cimino - pisac: Mario Puzo - uloge: Christopher Lambert (Salvator Đulijano) Terence Stamp (Princ Borsa) Joss Ackland (Don Masino) John Turturro (Pisciota) Na Siciliji se posle 2. svetskog rata živelo vrlo teško. Seljaci su bili bez posla ili su za malu platu radili za bogate zemljoposednike. Sve dok jednog dana mladi seljak Salvatore Giuliano (C. Lambert) i njegov najbolji prijatelj Pisciotta (J. Turturo) nisu pokušali u mrtvačkom kovčegu prošvercovati malo pšenice, i dok ih nisu zaustavili karabinjeri. Dolazi do pucnjave s obe strane. Giuliano i njegov prijatelj pobegnu, utrče u dvorište dvorca najbogatijeg zemljoposednika, princa Borse (T. Stamp), ukradu konje i pobegnu u brda. Teško ranjenog Giuliana izleče sveštenici u manastiru. Šef mafije, stari don Masino Croce (J. Ackland) koji vlada celim tim krajem, poruči Giulianu preko profesora Hectora Adonisa (R. Bauer) da se vrati i da mu neće biti suđeno. Ali, on je romantični individualist koji ne želi imati ništa ni sa zemljoposednicima koji plaćaju mafiji za zaštitu, a ni sa crkvom. Odmetne se u brda i stekne poverenje bandita koji su se već pre odmetnuli. Njegov je plan pljačkati bogate i davati siromašnima. Jednog dana provali u dvorac princa Borse i tu ga, dok njegovi banditi pljačkaju, zavede prinčeva žena - Amerikanka Camilla (B. Sukowa). U vrlo dobrom stanju.Manji broj linijica.

Originalno nemacko izdanje na 2 diska Odlicno ocuvano Govorni : engleski Titl : engleski, nemacki sadrzi dodatne bonus materijale... Batman: Početak (eng. Batman Begins) je film Christophera Nolana iz 2005. o liku Batmana iz stripova DC Comicsa. U glavnoj ulozi pojavljuje se Christian Bale, a uz njega nastupaju i Michael Caine, Gary Oldman, Liam Neeson, Katie Holmes, Cillian Murphy, Morgan Freeman, Ken Watanabe, Tom Wilkinson i Rutger Hauer. Film je obnovio filmski serijal o Batmanu, a pričom se vraća na podrijetlo Brucea Waynea, njegov prvi susret sa šišmišima, smrt njegovih roditelja i preuzimanje novog identiteta. Nakon niza neuspješnih projekata koji bi oživjeli Batmana na filmu nakon kritičkog i komercijalnog neuspjeha filma Batman i Robin, Nolan i David Goyer su 2003. počeli raditi na filmu primjenjujući mračniji i realističniji ton, s humanošću i realizmom kao temeljima filma. Cilj je bio da publiku jednako privlači i Bruce Wayne i Batman. Film, koji se snimao u Engleskoj i Chicagu, oslanjao se na tradicionalne kaskaderske sekvence i minijature - digitalni zahvati su bili minimalni. Za film su osmišljeni novi Batmobil i mobilniji Bat-kostim. Batman: Početak je bio kritički i komercijalni uspjeh. Premijerno je prikazan 15. lipnja 2005. u SAD-u i Kanadi u 3,858 kina. U prvom vikendu je zaradio 48 milijuna dolara, a ukupna zarada je dosegla brojku od 370 milijuna dolara. Na Rotten Tomatoesu stoji podatak o 84 posto pozitivnih recenzija. Kritičari su naglašavali da je strah bio dominantna tema te da je film mračniji od prethodnih filmova o Batmanu. Nastavak nazvan Vitez tame objavljen je u lipnju 2008. Režirao ga je također Nolan, a glavnu ulogu je reprizirao Bale. Film je popularizirao obnavljanje franšiza u Hollywoodu.

Opomena o puštanju menice za neplaćeni račun. Potpisana na imenu Vlada Mitić. Iako ne mogu da dobijem potvrdu autentičnosti potpisa jer nemam dgugi kojim bih mogao da ga uporedim, moguće je da je parafirao lično Vlada Mitić. Inače, dokument je sačuvan jer je, verovatno neko iz porodice primaoca opomene, u tom trenutku dečak, na poleđini dokumenta napoisao pismo baki, te je ono sačuvano među ostalim pismima... Kao na fotografijama. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”.

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1

Originalni dokument Narodne Odbrane od 3.VII 1936 godine, u kome se istaknuti nacionalni radnik Aleksa Jovanović Kodža obaveštava da je izabran za člana Nadzornog odbora Narodne odbrane. Dokument je svojeručno potpisao vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin. Ilija Trifunović-Birčanin, (Topola, 1877 — Split, 3. februar 1943) je bio srpski četnički vojvoda. Četničkom pokretu se pridružio godine 1906. kada je s vojvodom Petkom otišao u Makedoniju, tada pod otomanskom vlašću te vodio gerilske akcije po Skospskoj Crnoj Gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom četovao po Kumanovu i tamo ostao do prvog balkanskog rata 1912. Učestvovao je u oba balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu. Borio se zajedno u odredima vojvode Vuka i ujesen 1916. na Sivoj Steni pogođen je u ruku, koja je morala biti amputirana. Tada je i vojvoda Vuk poginuo, a Birčanin je dobio zvanje četničkog vojvode. U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Godine 1929. je postao predsjednik `Udruženja srpskih četnika Petar Mrkonjić za kralja i otadžbinu`, a od 1932. je predsjednik organizacije Srpska Narodna Odbrana (SNO). 1934. je predsjednik Udruženja starih četnika. U vrijeme drugog svjetskog rata je sudjelovao u puču 27. marta 1941. kojim je oborena pro-osovinska Cvetkovićeva vlada. Nakon aprilskog rata je izbjegao u selo Lipovo kod Kolašina. Izveštaj četničkog generalštabnog oficira Ivaniševića iz Splita o Birčaninovoj kolaboraciji sa Italijanima. U septembru 1941. Trifunović je došao u Split, koji se u to vrijeme nalazio pod vlašću fašističke Italije. Uz pomoć Dobroslava Jevđevića je počeo okupljati antikomunistički, velikosrpski i jugounitaristički raspoložene građane u pokret koji je trebao predstavljati alternativu kako hrvatskim nacionalistima okupljenim oko NDH, tako i partizanima pod vodstvom komunista. Te su aktivnosti vođene uz podršku italijanskih vlasti, koje su u četničkom pokretu vidjele korisnog saveznika. Ilija Trifunović Birčanin je stanovao u okupiranom Splitu, sastajao se i javno družio sa italijanskim visokim oficirima. Birčaninu su stražu držali karabinijeri. Biračnin je govorio da se »u prvom redu mora voditi borba protiv komunizma«, budući da su upravo »komunisti krivi zbog terora, koji okupatori provode nad narodom, jer komunisti stvaraju nemire«. Trifunović će, povezujući Dobrosava Jevđevića i Petra Baćovića u Hercegovini, Uroša Drenovića, Manu Rokvića i Branu Bogunovića u zapadnoj Bosni, Momčila Đujića u sjevernoj Dalmaciji i Stevu Rađenovića i Pajicu Omčikusa u južnoj Lici uspostavljati jedinstvenu vojnu komandu koja će uskoro djelovati kao štab četničkih odreda za Hercegovinu, Dalmaciju, zapadnu Bosnu i Liku. U martu 1942. Trifunović je dobio pismene ovlasti od Draže Mihailovića, vođe JVuO, da bude njen predstavnik, odnosno komandant Dalmacije, Like, Korduna i Primorja. Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane također organizirao i četničke formacije u Sloveniji poznate pod nazivom Plava garda. S Mihailovićem se prvi put sastao u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini. Nakon toga, jedna britanska podmornica je na Korčulu za Birčanina donijela radio stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama. Početkom jula 1942. godine, nakon poraza partizana u Hercegovini je izvršena smotra četnika po srezovima. Ilija Birčanin je tada obišao četničke jedinice u nevesinjskom, gatačkom i bilećkom srezu. Pratili su ga italijanski general Alesandro Luzana, Dobrosav Jevđević i četnički komandanti iz pomenutih srezova. Četnicima u Bileći održao je sledeći govor: „Zahvaljujem vam se junaci, što ste u ovim krajevima slomili komunizam i uništili te krvave bande. Pozivam vas, da se pokoravate zakonima i ne nasjedate lažnim vijestima, te da se i dalje borite protiv komunizma, jer su boljševičke armije već na umoru. Danas je glavna borba uperena protiv komunizma, u kojoj se osim ostalih naroda Evrope bore i svi južni Sloveni, jednako Srbi, Hrvati i Slovenci, a iz koje će borbe izići nova Evropa, gdje nas očekuje novi život, koji će sigurno biti bolji, te ćemo u miru moći podizati svoje razrušene domove i orati naša polja.“ Birčanin je, uz pomoć Dobroslava Jevđevića svoje pristaše u organizirao u paravojnu formaciju pod nazivom `Odred Vojvode Birčanina`, a kasnije je formirana i Splitsko-šibenička brigada, kasnije poznata kao `Svilena brigada`. Te su formacije zajedno s Dinarskom Četničkom Divizijom činile Dalmatinsku Vojsku. Do kraja 1942. ostvario je legalizaciju četničkih postrojbi kod talijanskih okupacijskih vlasti te njihovu redovitu opskrbu borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima na temelju zajedničke borbe protiv partizana. Teško se razbolio u Splitu. Umro je u Splitu 3. februara 1943. Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda. Kao na fotografijama.

U DOBROM STANJU Šangajska trijada je kineski kriminalistički film iz 1995. redatelja Zhanga Yimoua s Gong Lijem u glavnoj ulozi . Scenarij je napisao Bi Feiyu na temelju romana Li Xiaoa iz 1994. Pravila klana (门规). Radnja filma smještena je u kriminalno podzemlje 1930-ih u Šangaju , Republika Kina , i traje sedam dana. Kineski naslov Šangajske trijade glasi `Row, row, row to Grandma Bridge`, odnosi se na dobro poznatu tradicionalnu kinesku uspavanku . [1] Film je bio posljednja suradnja između Zhang Yimoua i glumice Gong Li 1990-ih, čime je okončano uspješno partnerstvo koje je započelo Zhangovim prvijencem, Crveni sirak , a preraslo je i u romantičnu vezu. Završetkom snimanja za Shanghai Triad njih dvoje su se složili prekinuti svoju vezu i profesionalno i osobno. [2] Gong Li i Zhang Yimou neće više raditi zajedno do Prokletstva zlatnog cvijeta iz 2006. godine . Zaplet Tang Shuisheng (Wang Xiaoxiao) stigao je u Šangaj da radi za šefa Trijade (kojeg glumi Li Baotian ), također po imenu Tang. Odveden je u skladište gdje dvije suparničke grupe Trijada sklapaju dogovor o opijumu koji pođe po zlu, ostavljajući jednog od suparničkih članova mrtvim. Shuisheng je potom odveo njegov ujak u Tangovu raskošnu kuću, gdje je dodijeljen da služi Xiao Jinbaou ( Gong Li ), pjevačici kabarea i gospodarici Gazde. Ubrzo se saznaje da Jinbao također ima aferu sa šefovim čovjekom broj dva, Songom ( Sun Chun ). Treće noći, Shuisheng svjedoči krvavoj tučnjavi bandi između šefa i suparnika, Fat Yua, u kojoj je ubijen njegov ujak. Gazda i mala pratnja povlače se na otok. Tamo se Jinbao sprijatelji s Cuihuom ( Jiang Baoying ), seljankom s mladom kćeri Ajiao . Kada se Jinbao nesvjesno umiješa u Cuihuin posao, to rezultira time da gazdini ljudi ubiju Cuihuinog ljubavnika. Bijesan, Jinbao se suprotstavlja šefu i kaže Shuisheng da napusti Šangaj. Do sedmog dana, Song stiže na otok zajedno sa Zhengom ( Fu Biao ), šefovim brojem tri. Tijekom igre mahjong , šef se mirno suočava s Songom s dokazima njegove izdaje. Banda ubija Songove ljude i zakopava Songa živog. Šef tada obavještava Jinbao da će i ona morati umrijeti zbog svoje uloge u Songovoj izdaji, zajedno s Cuihuom. Dok je Shuisheng pokušava spasiti od njezine sudbine, on biva izbačen i pretučen. Film završava s Shuishengom vezanim za jedra broda dok plovi natrag u Šangaj. Šef vodi Cuihuinu mladu kćer sa sobom, govoreći joj da će za nekoliko godina postati baš kao Jinbao.