Mitologike III-Klod Levi-Stros.Izdavaci Prosveta/BIGZ,1983 godine.Tvrd povez,406 str.Dobro ocuvana.

Upotrebe drugog: Istok u formiranju evropskog identiteta, Iver B. Nojman Beograd 2011. Mek povez, 289 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). U knjizi se analizira kako su mnogobrojni identiteti koji su obuhvaćeni kategorijom „Istok“ presudno uticali na stvaranje evropskog identiteta od momenta kada je pojam Evropa počeo da stiče politički značaj. Nojmanov rad je značajan posebno zbog inovativne upotrebe dijaloškog pristupa, raznolikosti izvora koje koristi i širokog opsega studija slučaja. Ova knjiga nam pomaže u razumevanju stvaranja identiteta uopšte i, posebno, evropskog identiteta. Tags: Edvard Said Orijentalizam Drugi azija istok kulture istoka azijske nacije uticaji Evrocentrizam je svesna ili nesvesna praksa naglašavanja evropskih (uglavnom zapadnoevropskih) vrednosti, kulture i interesa na račun drugih kultura. Evrocentrizam je jedna vrsta etnocentrizma. U ekstremnijem obliku se sastoji od tvrdnje da su neevropske kulture manje vredne, čak da ne postoje. U Velikoj Britaniji, reči evrocentričan i evrocentrik se koriste da bi se označile one osobe koje podržavaju evropsko ujedinjenje i Evropsku uniju. Antonim ove reči je evroskeptičan i evroskeptik. Vidi još

U Evropi fašizam, nacizam i komunizam nikad nisu dosledno poraženi. Svaka pohvala kolektivizmu trebalo je da bude opomena da se nisu razumele strahovite poruke svetskih ratova. Nikad nije uspostavljen etički konsenzus o tragičnoj sudbini istočne strane Gvozdene zavese. Politički progoni i ubistva, provincijalizacija javnosti i kulture, međunarodno etablirani organizovani kriminal više nisu samo stvarnost Putinove Rusije. Ova knjiga ulazi duboko u svakodnevicu u kojoj je i dalje neizvesna budućnost evropskog sveta, slobode kretanja, mišljenja, poslovanja, odluka za budućnost. Drugi hladni rat vodi se u svakoj evropskoj državi, u svakoj društvenoj ćeliji, u svakoj važnoj debati. „Svež i dubok analitički pogled na korenite promene koje su se odigrale u prethodne dve decenije na svetskoj političkoj sceni. Autor detaljno prati novi uspon Rusije i promenu balansa u odnosima sa moćnim svetskim silama, najpre sa Sjedinjenim Američkim Državama. Analizirajući odnose dva nekadašnja rivala iz Prvog hladnog rata, autor uspostavlja parametre Drugog, precizno objašnjavajući različite aspekte ovog rivalstva, nove načine nekad tihog, nekada otvorenijeg sukobljavanja u težnji za uticajem i dominacijom.“ – Prof. dr Vlada Stanković, Filozofski fakultet u Beogradu „Nikola Samardžić dekonstruiše populističke narative koji u savremenim hibridnim dejstvima predstavljaju glavno oružje savremene Rusije. Zapadni svet, oličen u EU i SAD, svojim pak slabostima i nedoslednostima otvara prostor za delovanje Rusije i Kine, a glavne žrtve takvog delovanja su narodi koji žive na tzv. proksi teritorijama – Balkanu, Ukrajini i Bliskom istoku. Jezik i stil kojim je knjiga pisana čine je pristupačnom širokoj čitalačkoj publici i to je njena posebna vrednost.“ – Prof. dr Zoran Dragišić, Fakultet bezbednosti u Beogradu

Knjiga je u upotrebljivom stanju,blago povukla miris podruma. Grafos,Beograd,1982.225 strana.

Srpski viteški kod prva je naučno utemeljena rekonstrukcija vremena u kojem se razvijao viteški sistem vrednosti u Srbiji. Uzbudljiva priča o nastanku i prirodi viteštva u Evropi i putevima kojima je nov etički kodeks dopirao do nas otkriće nam mnoštvo do sada nepoznatih detalja o boravku prvih krstaških ratnika na srpskom dvoru prisustvu naših ljudi u Jerusalimskom kraljevstvu, uticaju tek nastalih viteških redova na srpsku vlastelu, poseti Svetog Save Sionu koja je ostavila trajne posledice na našu vitešku tradiciju. Na osnovu sačuvanih istorijskih izvora oživeće se viteški turniri priređeni po uzoru na evropske, protumačiti simbolika grbova, predstaviti viteška oprema i običaji koji su se negovali na dvorovima naših vladara. Otkrićemo imena i sudbine prvih poznatih vitezova u Srbiji, produbiti znanja o pripadnosti legendarnih srpskih vladara i vojskovođa viteškim redovima, a iz dubina prošlosti izroniće i zaboravljene ljubavne priče, saznanja o ženama vitezovima, predstavama koje je narod imao o junacima u bleštavim oklopima. Raspričano, dinamično i faktografski bogato predstavljanje srednjovekovnog života pokazaće na kraju kako je viteški kodeks duboko usađen u identitet evropskih nacija, pa time i u naš, i kako bez njegovog tumačenja nije moguće spoznati sve dimenzije epohalnih nacionalnih događaja – od Kosovskog boja, preko ustanka protiv Turaka do oslobodilačkih ratova u XX veku. Povez knjige : Mek Format : 13 x20c m Pismo : Latinica Strana: 368

Pescanik VI.Istorijski arhiv grada Nisa.Mek povez,257 str.Veoma dobro ocuvana.

Koautor Vidoje Golubovic Izdavac - Sluzbeni glasnik, Beograd Godina - 2010. Lagumi, Podzemni objekti Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa posvetom na prvoj strani,tvrd povez,sa omotnicom u dobrom stanju,format 22 cm,301 str. (08)

Srbija i njeni saveznici,dogadjaji s jeseni 1915 godine-Divizijski djeneral Mil.J.Nikolajevic.Mek povez,135 str.Dobro ocuvana.

Format:22x14 cm. Broj strana:235 Izdavač i godina izdanja: Centar za kulturnu djelatnost Tvrd povez Vrlo dobro ocuvano.Napisana posveta. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Tvrdi skajani povez, veliki format, kvalitetan papir, bogato ilustrovano.

Format: 20x13 cm. Broj strana: 255 Izdavač i godina izdanja: Naprijed 1974 Tvrd povez Knjiga dobro ocuvana.zastitni omot malo ostecen. Crtano na zadnjoj korici sa unutrasnje strane i na poslednjoj stranici. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

SUROVI MARŠ SMRTI Svetlana Milovanović Žanrovi: Istorija, Domaći pisci Izdavač: Svetlana Milovanović Broj strana: 493 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 21 cm Opis Delo pod nazivom `Surovi marš smrti` Svetlane Milovanović uzbudljiva je priča o istorijskom periodu Velikog rata (1914-1918) ali i prikaz patnje srpskog naroda, kao i osvedočenog prijateljstva sa bratskim narodom Grčke. ---------------------------- Knjiga je NOVA.... ---------------------------utrendu----- ---------------------------- k

Poklon matici iseljenika srbije CERKEZ, Vladimir. Espanja, Espamja. Poema. Dvojezicno izdanje (srpskohrvatsko i spansko. Beograd : Ijdavac:Udruzenje jugoslovenskih dobrovoljaca spanske republikanske vojske. Zajednica universiteta Jugoslavije i Jugoslavijapublik, 1988. 115 p. 2k

Lepo očuvano kao na slikama Izdavac - Prosveta, Beograd Godina - 1980. Izbor i predgovor Zoran Djindjic Vilhelm Diltaj (nem. Wilhelm Dilthey; Bibrih, 19. novembar 1833 — Zajs am Šlern, 1. oktobar 1911) bio je nemački filozof, istoričar, sociolog i psiholog. Njegov glavni projekat se sastojao od uspostavljanja uslova za istorijsko saznanje[1] Vilhelm Diltaj Dilthey1-4.jpg Vilhelm Diltaj, nemački filozof Puno ime Vilhelm Diltaj Datum rođenja 10. novembar 1833. Mesto rođenja Bibrih Visbaden, Nemačka Datum smrti 1. oktobar 1911. (77 god.) Mesto smrti Zajs am Šlern Južni Tirol, Austrougarska Diltaj bi se na prvi pogled mogao smatrati empiristom, ali je preciznije smatrati ga nemačkim racionalistom, kao kontrast idealizmu koji je vladao u Nemačkoj u to vreme. Ono što Diltaj smatra empirijskim, razlikuje se od britanskog empirizma i pozitivizma u njegovim centralnim epistemološkim i ontološkim pretpostavkama, koje preuzima iz nemačke književne i filozofske tradicije. Predavao je u Bazelu, Kijevu i Briselu. Bio je priznat u filozofskom svetu još za života. Njegova glavna dela su: „Uvod u duhovne nauke“ i „Izgradnja povesnog sveta o duhovnim naukama“ Iz prakse različitih tumačenja teorija drugih autora kojim se te teorije ponovo „uvode u povest“ Diltaj je razvio svoju teoriju o uživljavanju. Biografija Уреди Diltaj je bio sin teologa reformističke crkve. Posle završetka škole gramatike u Visbadenu, počinje sa studijama teologije, prvo u Hajdelbergu, a kasnije u Berlinu. U Berlinu zamenjuje teologiju za filozofiju. Posle završenih ispita iz teologije i filozofije, predaje jedno vreme u gimnazijama u Berlinu, ali ubrzo se potpuno posvećuje akademskim istraživanjima. Tokom tih godina, njegova istraživanja ga vode u različitim pravcima. Iako se pre svega zanima za ranu hrišćansku istoriju, filozofiju istorije i književnost, takođe pokazuje živo interesovanje za muziku. Trudi se da apsorbuje sve što je dotada otkriveno u empirijskim naukama o čoveku: sociologiji i etnologiji, psihologiji i fiziologiji. U to vrijeme piše stotine revizija i eseja vezanih za te oblasti,takođe ih daje svojim studentima kako bi ih analizirali, dopunili i dali svoj doprinos. Godine 1864. doktorira u Berlinu. Diltajeva teorija uživljavanja Уреди Istorizam Уреди Istorizam je paradigma u proučavanju duhovnih nauka, dopušta varijacije unutar sebe, pa se različiti predstavnici ovog pravca često kritikuju među sobom. Kao pravac nastao je iz filozofije kultura, ali je podsticaj za razvijanje istorizma u okviru filozofije došao spolja. Istorizam se trudi da prepozna karakteristike pojedinačne epohe, shvatanjem tadašnjih okolnosti, bez obzira što mi pripadamo sadašnjem vremenu. Zalaže se za vođenje računa o osobenostima i uslovima koji se javljaju u vremenu o kome govorimo ili koje tumačimo. Prošlosti se obraćamo kako bismo bolje razumeli sadašnjost i budućnost. Istorizam je bio politički blizak snagama koje su reagovale na revoluciju iz 1789. godine, on je pokušaj ponovnog priključenja na tok istorije, nasuprot meteža nastalog krajem XVIII veka: Odbija se pretpostavka o napretku i stalnoj usavršivosti (suprotno tvrđenjima prosvetitelja). Uvodi se učenje o istorijskom pravu (nasuprot prosvetiteljskom prirodnom), kada se ukazala potreba za nacionalnim identitetom. Kroz samu praksu se pokazalo da stalni napredak nije moguć, npr. selidbom iz sela u grad nakon revolucije javila se nova vrsta socijalne bede. To istovremeno znači i da tehničko-tehnološki napredak ne mora ujedno da označava i kulturno-duhovni. Ključne reči istorizma su individualnost i razvoj; ne postoji univerzalna ljudska priroda, a da nema razvoja mi bismo uvek živeli u jednoj epohi. Problemi, iskušenja istorizma naleze se u njegovim osnovnim načelima. Kada bi čovek bio u potpunosti individualan, ne bi postojala kohezivna nit koja istoriju povezuje u celinu. Istorizam ukazuje na to da čovek pored čovečanstva i pored činjenice da je čovek ima i druge osobine koje ga povezuju ne sa svim ljudima, ali sa velikim grupama da (npr. država, narod). Postoji realna opasnost od prenaglašavanja individualizma, da se razlike među ljudima prenaglase i da se istorijski kontinuitet izgubi (npr. Nemačka u Drugom svetskom ratu). Iskušenje istorizma je kulturni relativizam. Neophodno je uočiti kontinuitet, transportovati se u epohu i razumeti je (kada bi granice epohe bile apsolutne, to ne bi bilo moguće). Diltaj je rekao: To šta čovek jeste to mu govori povest. Čovek reaguje na uprošćene teorije, van kulturnog konteksta mi ne možemo uvideti šta je suština čoveka. Pritom ljudska priroda nije konstantna, ona je samo relativno konstantna. Duhovne nauke Уреди Po Diltaju, zadatak duhovnih nauka je u razumevanju i tumačenju problemskih sklopova, da one iznutra razumeju stvari (ono što uvidiš ne moraš prihvatati i slagati se sa tim, ali ih treba razumeti). Duhovne nauke se isprva zasnivaju na metafizici, ali se od 18. veka one od nje otuđuju. Postojala je pretnja da se duhovne nauke u potpunosti podvrgnu principima pozitivnih nauka. Duhovne nauke, u koje spadaju i istorijske, su sve nauke delujućeg čoveka; u kojoj god sferi čovek da dela, imate posla sa duhovnom naukom (npr. pravo) Kod prirodnih nauka, objašnjavalačkih, stvari se posmatraju spolja, postoji distanciranost onoga ko posmatra i onoga šta se posmatra. Kod duhovnih nauka ne postoji ta distanca subjekta i objekta, prećutno se uživljava u situaciju, i ova ontološka bliskost omogućava razvoj i razumevanje. U njoj se traže motivacioni sklopovi, a ne kauzalni. U tome je klučna volja i pitanje “zašto?”, a ne “kako?”. Bez obzira na razlike između epoha čovek mora biti sposoban da se uživi. Diltaj je uočio da istorija nije uređena po naučnom principu. Diltaj je izneo kritiku istorijskog uma, to je nastojanje da se razume stvarnost istorije i da je njena suština u našoj interpretaciji. Mi se ne možemo odvojiti od svoje interpretacije. “Objektivna” stvarnost je čoveku data podsredstvom činjenica svesti. Doživljaj je ključni element, realnost nije čista već je propuštena kroz prizmu našeg doživljavanja, mi je ne možemo odvojiti od toga kako mislimo.Doživljaj je tehnički termin za akt teorijske svesti, ali postoji ograničen domet teorijskog rasvetljavanja duhovne svesti. Po Diltaju, saznajni teorijski subjekat je konkretni istorijski čovek. U istorijskoj nauci u nedostatku činjenica intuicija može pomoći u razumevanju događanja, i to je legitiman put koji mora biti kontrolisan racionalnim mišljenjem. Pojam života Уреди Empatija, htenje, osećanje, su po Diltaju, odlike živog čoveka. “Živ subjekt”, život u punoći svojih izražavanja, služi kao uporište razumevanja duhovnih nauka. Osnov mogućnosti razumevanja je ontičko preklapanje subjekta i objekta. Onaj ko razumeva povest i onaj ko je stvara u principu je isti. Ontička istost nas i onih nekad je u tome što je u osnovi to jedan te isti duh, jer postoji vrsta koja se zove čovek (sukob sa osnovnim principom istorizma - individualnost). Garant za mogućnost razumevanja je metafizički entitet života (ostvaruje kontinuitet). Život je to što je isto i kod nas danas i kod drugih, i samo je pitanje koliko i kako možemo da preplitanje u istoriji racionalno individualizujemo. Racionalno je samo delimično moguće, pa se zato javljaju greške u tumačenjima. Priroda života je takva da on ograničava mogućnost racionalnog tumačenja, te istoriju uvek treba iznova tumačiti. Po Diltaju ne postoji večna istina, nikada se ne može doći do kraja u razumevanju. (Ako svako vreme na svoj način tumači istoriju postavlja se pitanje zašto se bavimo naukom ako je njen rok trajanja unapred ograničen?) Filozofija je, po Diltaju, samopromišljanje, samoprepoznavanje života. Razumevanje Уреди Subjekat razumevanja društvenih nauka je duh. Duh u meni prepoznaje duh u drugom. Ono što drži celokupnu stvarnost je duh (Hegel i Diltaj). Duh koji promišlja stvarnost je isti onaj koji je stvara. Samo prihvatanje ove teorije zavisi od poverenja, jer se ona ne može dokazati. Proces razumevanja je psihički doživljaj naknadnog razumevanja (deskriptivna psihologija). Mi tada ponovo doživljavamo, oponašamo stvarnost, i potebno je što veće približavanje onog izvornog doživljaja čoveka koji je bio tamo. Potrebno je uživeti se što više. Ovde se uočava problem razlikovanja literalnog i istorijskog doživljavanja i pisanja, i pitanje uočavanja istine. Psihologija je sredstvo pronicanja u jedinstveni živi duh.

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. ,,Део први 1954-1958. Рођење и успостављање КГБ, 7 Глава прва. Почетак, 10 Глава друга. Казнени мач Лубјанке, 25 Глава трећа. Заштита државних тајни у периоду реформи, 38 Глава четврта. У тајној служби код Никите Хрушчова, 43 Део други. 1959-1976., ЈСомитет”, 64 Глава пета. Основни закон Лубјанке, 65 Глава шеста. ТАСС је овлашћен да објави: спољне и унутрашње претње, 98 Глава седма. Обавепггајци из провинције, 103 Глава осма. Народни гардисти са Лубјанке против кинеских шпијуна, 112 Глава девета. Специјалци на фронтовима „хладног рата”, 112 Глава десета. Полигичка репресија под Никитом Хрушовом и Леонидом Брежњевом, 148 Део трећи. 1977—1984. Златне године Лубјанке, 160 Глава једанаеста. Ко је руководио комитетом, 161 Глава дванаеста. Из Јасењева се видео цео свет, 165 Глава тринаеста. Са киме су ратовали чекисти, 187 Глава четрнаеста. Лов на „Тигра” у планинама Авганистана, 217 Глава петнаеста. Пета управа против дисидената, 225 Глава шеснаеста. Олимпијске игре чекиста, 243 УВОД „По чему се обавештајац разликује од обичног човека?,> „Први, када сапштава сензационалну вест увек додаје фразу: „Прочитао сам у јутарњим новинама.” Ову шалу је средином деведесетих година прошлог века аутору испричао високи службеник Лубјанке. Тада смо осуђивали скандал изазван појавом књиге посвећене историјату радиоелектронске присмотре у руским књижарама. Аутори те монографије оптужени су за одавање државних и службених тајни. Обојица су служили у ФАПСИ-ју (1) - организацији која се бавила не само „организацијом и осигурањем криптографске и инжењерско-техничке безбедности шифрованих комуникација у Руској Федерацији и њеним заграничним испоставама” него и радиошпијунажом - „организовањем и управљањем спољном обавепггајном делатношћу у области шифрованих, тајних и других облика специјалних комуникација уз употребу радиоелектронских средстава и метода.” Ауторе скандалозне књиге није спасло чак ни то пгго су све изнесене чињенице биле непознате само читаоцима у домовини. На Западу су за успехе и неуспехе сарадника Осме (шифрантске) и Шеснаесте (радиоелектронске везе) управе КГБ-а знали још у време „хладног рата”. Баш тада се појавило мноштво публикација које су се позивале на сараднике ФАПСИ-ја. Истина, „зли језици” су установили да је основни вид „напада” на ауторе - завист појединих начелника те управе. У последњој деценији прошлог века било је модерно, престижно и уносно писати о пословима и људима Комитета државне безбедности СССР. Баш тада је домаће књижевно тржиште преплављено мемоарима чекиста и „исповестима” пребега, озбиљним и тенденциозним монографијама руских и иностраних историчара, резултатима сензационалистичких новинарских истрага. Прошло је неколико година и већина руских читалаца је изгубила занимање за ту тему. Можда и због тога што су чекисте са страница књига и екрана телевизора потиснули нови, јунаци нашег времена”: „буразери” и „пандури”. Њихови доживљаји су ближи и разумљивији савременом житељу Русије. Други разлог - разочарење у КГБ. Ако је Лубјанка била тако моћна организација, како је могла да допусти распад Совјетског Савеза? Значи да су били измишљени сви подвизи чекиста на фронтовима „хладног рата”. За ишчезавање СССР-а с политичке карте света и катастрофу с краја осамдесетих и почетка деведесетих година двадесетог века нису криви чекисти, него руководство земље, које је све то допустило. Чекисти, као и њихови претходници - жандарми у Руској империји - били су тек мач и штит у рукама владара. Они су увек испуњавали вољу императора или генералног секретара. Да је у зиму 1916-1917. Николај П завео дикгатуру у земљи, не би било Фебруарске револуције и Октобарског преврата. Друго је питање запгго је последњи руски цар био неодлучан и неспособан за такав чин. Мало ко зна да је министарство полиције последњих година постојања руске империје било савршено обавештено о свему што је долазило из крила опозиције. Трећи разлог - већина тајни Лубјанке већ је разоткривена и зато неће бити бурних сензација. Да, то је заиста тако. Зато у овој књизи постоји много недовољно познатих страница историје Комитета државне безбедности СССР. 1 ФАПСИ - владина савезна агентура за комуникације и информа-ције при председништву Руске Федерације. Чиниле су је 1991. го-дине Осма (шифрантска) и Шеснаеста (радиоелектронске везе) управа КГБ-а СССР-а. Ушла је у еастав ФСБ РФ 2003. године. ``

Dodatne informacije Pisac KONFUČIJE Izdavač GRAFOS – BEOGRAD Izdanje 1989 Povez MEKI Strana 135 Stanje Dobro Edicija HORIZONTI

ZABORAVLJENI HEROJI PRVOG SVETSKOG RATA Zaboravljeni heroji Prvog svetskog rata Dimitrije Vujadinović(autor) Izdavač: Arhiv Srbije Vizuelna istorija. Knjiga 6. Fotomonografija. Malo poznati detalji junaštva i tragedije branilaca Beograda u Prvom svetskom ratu. Beograd je, inače, bio poprište prve bitke u Velikom ratu i najviše je rušen i najžešće branjen grad u Evropi. Kosti 5.000 branilaca Beograda iskopane su s poprišta bitaka tek deceniju posle rata i sahranjene u spomen-kosturnicu na Novom groblju. Ona je, kao i monumentalni spomenik, podignuta dobrovoljnim prilozima preživelih ratnika i tadašnje beogradske opštine. Kosturnica je, kao i one na Zejtinliku i na Krfu, napravljena da potomstvo može da dođe i pokloni se senima junaka. Preživeli branioci su je predali 1931. godine na star anje beogradskoj opštini. Danas su, kao i decenijama ranije, vrata kripte zaključana i nijedna sveća ne osvetljava mrak u kome počivaju heroji odbrane Beograda, prvog bombardovanog i sračunato rušenog evropskog grada u 20. veku. NA dan objave rata 28. jula 1914. u Beogradu nije bilo vojske. Dunavska divizija je povučena iz kasarni u Donjem gradu Beogradske tvrđave, naredbom Pašićeve vlade koja se sklonila u Niš, a nije odlučila da li treba braniti prestonicu. Beograđani su se samoorganizovali. U kafanama „Zlatni top“ i „Zlatna moruna“ prijavljivali su se kao dobrovoljci starim četničkim vojvodama iz balkanskih ratova. Sa finansijskom stražom Savskog pristaništa uveče, 28. jula, zauzeli su položaje na beogradskim obalama od Ade Ciganlije do dunavskog keja. 2020; ćirilica; 24 cm; 120 str.; 978-86-80786-58-2; Knjiga je N O V A ------------------------------ 1w,1w

KAVUR Moris Paleolog Izdavac : SKZ Godina : 1938. Povez : tvrd Stranica: 248 PERFEKTNO stanje knjige Za BIBLOTEKU,ČUVANJE. L4

Ion Munteanu William Marin Gheorghe Radulovici 1968., broširani povez, 301 strana, delimično podvlačena, požutela, težina 380 grama. ****

Odlično stanje Struje Kršćanski socijalizam Komunizam Demokratski socijalizam Libertarijanski socijalizam Revolucionarni socijalizam Socijaldemokracija Utjecaji Anarhizam Marksizam Internacionalizam Sindikalizam Utilitarijanizam Utopijski socijalizam Ideje Klasna borba Demokracija Egalitarijanizam Jednakost ishoda Proleterska revolucija Socijalna pravda Glavna pitanja Historija socijalizma Kritike socijalizma Socijalističke ekonomije Socijalistička država Ljudi i organizacije Popis socijalista Prva Internacionala Druga Internacionala Socijalistička Internacionala Politički portal · p • r • u Utopijski socijalizam je termin koji su iskovali Karl Marx i Friedrich Engels u Komunističkom manifestu da opišu preteče socijalističkog pokreta Saint-Simona, Charlesa Fouriera i Roberta Owena, i naprave razliku između njihovog - utopijskog i svog naučnog pogleda na socijalizam. Historija Uredi Utopijski socijalizam je bio spontani niz političkih i društvenih ideja sredine 19. vijeka, koje su se javile pojavom industrijske revolucije i ranog kapitalizma. Istovremeno pojavili su se i reformatori kao Robert Owen i Charles Fourier koji su imali ideje bliske kasnijim socijalističkim i komunističkim idejama, zagovornici reforme društva. [1] Utopijski socijalizam imao je brojne sljedbenike poput Louisa Blanca, koji je bio poznat po svojoj teoriji o radničkoj kontroli društvenih pogona i Johna Humphreya Noyesa, osnivača Komune Oneida u SAD-u. Slične utopijske zajednice osnivale su i brojne vjerske zajednice poput Menonita, Šekera i Mormona. [1] Poznati socijalisti utopisti Uredi Morus Thomas Münzer Tommaso Campanella Etienne Cabet Charles Fourier Robert Owen Saint-Simon Izvori Tomas Mor Utopija Kampanela Socijalizam Marksizam Karl Marks

Moc, mit i stvarnost Izdavac - Laguna, Beograd Godina - 2011. Prevela Jelena Micovic Slobodno zidarstvo, Masoni, Tule, Zavera, Templari, Rozenkrojceri Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa posvetom na prvoj strani,mek povez,ilustracije,format 20 cm,394 str. (96)

Масовност, сарадња са италијанским и немачким окупаторима и злочини над Србима. 24 стр, 420 стр.

Kosta Čavoški LUTKA U TUĐIM RUKAMA Knjiga je NOVA --------------------------- 1k

Reprint emigrantskog izdanja iz 1964 Živko Topalović

О ПОРЕКЛУ СЛОВЕНА, Пабел. Ј. Шафарик Словени чине једну класу народа из Јафетовог рода којем припадају и Индијци, Медијци, Трачани (са грчким и латинским племеном), Готи (са скандинавским и германским племеном), Келти и Лети као језичке и народне класе. За нас је утешно да припадамо једном роду народа који се још од својих праотаца јавља као цивилизован на најудаљенијим границама историјског времена из чијег крила су од тада до сада потекли скоро сви они народи, који су на путевима културе освојили палму победе. Да ли прапостојбину ових потомака Јафета треба тражити у Европи, како то жели Шулце (Schulze), или у Азији, како се то обично сматра, нека други одлуче. Али, и онај који би радо желео да избегне лавиринт најстарије генеалогије народа и који неће да се одрекне одобравања прастарој Зенд-саги, поред других познатијих и најновијих истраживања и претпоставки о пореклу и развоју друштвене цивилизације, на основу којих изгледа, да се ово прастаро племе, које је већ имало развијену склоност за друштвено формирање са животним искуством, простирало од највише окомите равни Азије (30° до 40° географске ширине; 90° до 110° дужине), где је развође јужноазијских главних река, преко Индије, Бактриана, Согдиана, Парса, Медије, Грузије и касније преко Европе. Северно изнад исте, од крајњег севера Азије преко целе северне Европе и северне Америке, попуњавао је неки други род неизмерно велике просторе, које Раск назива скитски, и чију главну групу чине Монголи, Татари, Турци, Финци и др. са својим безбројним племенима и огранцима. Време и начин у којем се одвојио словенски народ од народа Јафета, као грана од стабла у Азији или у Европи, остаће увек загонетка. У историјски потврђеној епохи појављују се Словени већ проширени и одвојени од својих осталих братских народа Индијаца, Медијаца. Персијанаца, Грка, Латина, Келта и Германа, сасвим издвојени и у збијеним масама, као и у разбијеним хордама на великим просторима средње Европе, а делимично и Азије. Пошто нас сигурни трагови наводе на то, да су они у епохи феничанске светске трговине већ имали своја европска станишта, можемо да се одрекнемо оног недостижног које се налази са оне стране и да посматрамо њихову праисторију као историју која припада европском тлу и само тражимо расветљење у том просторном и временском обручу. О балтичко-феничанској, као и бористенској трговини ћилибара посебно је писано у новија времена, толико, детаљно да се ствар може сматрати окончаном. Утврђено је да су балтичку обалу насељавали Венеди у време када су Феничани у процвату њихове трговине (1800-1400. п.н.е.) доносили на Оријент ћилибар који је још био познат Мојсију и Хомеру. Сви историчари, не изузимајући Суровјецког, који хоће да припише Словенима пруску реч glesso, превидели су важну околност, да оријентално име ћилибара, хебрејски הלהש Exod. 30, 34., египатски sacal, скитски sacrium Плин., [XXXVII. 11], у потпуности одговара словенском називу скло. Реч скло црквенословенски сткло, руски стекло, српски стакло, хрватски szteklo, чешки, пољски и словачки sklo, садржи након избацивања епентетског слова Т (упореди у дијалектима стребро и сребро, стреда и среда, страка и срака, стјен и сјен, стлуп и слуп итд.) корен скл, чије је словенство несумњиво. Овај корен се састоји скоро код свих речи које започињу словом с и још једним консонантом (упореди у дијалектима скора и кора, скорица и корица, скрзе и кроз, скот и кот или котити, скоп или скопец и копити, смрт и мрјети, склеп и клопити, струна и трну, страж и тражити, skryna и krti, између осталог) од два различита елемента, из словенске, овде наглашено убачене, употребљене препозиције съ cum и од прастарог кл чије значење може да се открије поређењем са υλαος, gel - о, gla - cies, стакло. Пошто су египатско-хебрејске речи schechelet или sukal у семитским језицима стране речи, што се објашњава из неприродних покушаја извођења речи (одомаћено име за ћилибар код Семита је било некада јик или елек, у арапском смола, код Грка ηλεκτον, сада арапски kahraman, персијски karabe, турски kehribar, арменски sat); будући да са робама и њихова имена одлазе у најудаљеније пределе света; пошто се назив glesso код Пруса доводи аналогно у везу са називом код Венда, и пошто коначно скитска реч sacrium због променљивости гласова р и л није ништа друго већ реч сакал, признајем да сматрам речи schechelet, sakal, sacrium за један исти појам које означавају речи сткло, скло, а ову реч сматрам најстаријом словенском речи, која се икада појавила словенском филологу у области повести људи и језика. Када је Словен постао познат по стаклу, пренео је своју реч скло на сва светлуцава провидна чврстостопљена тела. „Домовина порекла Словена у Европи су Карпати` рекао је велики мисилац Мареј; коначни суд на основу најдубљег истраживања, који ће положити сваки непристрасан испит. По броју племена и мноштву људи, ни Келти, ни Германи, ни било који други сој Јафета није се наслањао у давним правременима на светски народ Срба-Венда који је својим широко распрострањеним огранцима на југоистоку, на Дунаву и Јадранском мору, на северозападу на Балтичком мору, неизвесно докле још у оно време горе према северу и укоренио се у народ Скита. Вероватно су се неки сродници из овог народа чије су основне врлине биле домазлук и пољопривреда населили на обалама Галије и Британије. Одувек познати народима келтског и германског језика под именом Венди, Винди, придодали су наши преци сами себи име Срба, које су Скити и Хелени на Понту искривили у Сармат, Сауромат, па је у том облику реч доспела до Грка и Римљана и тако остала стереотипно у њиховом писаном говору, све док касније име једног ратничког појединачног племена није истиснуло многоструко злоупотребљено име Сармата из света књига и постало трајно за све огранке српског порекла. Али и сама српска племена, носећи од давнина поред општих и посебна и локална имена, заборавила су или запоставила у животу, сем малог броја изузетака, заједничко старо име. Већ je Мела рекао о Сарматима: „una gens, aliquot populi et aliquot nomina` [I. 19.г.], а већ код Херодота може да се наслути старост имена Хорвати: назив Словени, Љехи, Љутичи, Чеси и др., биће да нису млађи. Велики број словенских дијалеката, којих је било у прадоба без сумње ништа мање него сада, пошто је различитост у начину говора рано запажена и због изумирања или постепеног стапања више говора у један, који се може историјски доказати, јасан је и пуноважан сведок за велики број српских праплемена, чија појава и ширење у V-VI веку изазива чуђење. Домовину старих Словена у I веку наше ере ограничити на област Волге у којој су живели Срби или балтички Венеди према Плинију, значи према томе исто, као и тврдња да су се станишта Германа у тој временској епохи налазила само унутар граница кнежевине Валдек. Као што су се пранасеобине Срба-Венда налазиле у средишту између Скита, Германа, Келта и Трачана; на исти начин је њихова праисторија донекле уједињење праисторије свих наведених главних и племенских народа Европе, и са те тачке гледишта помаже у решавању загонетке. На југозападном рубу њихове прадомовине. притиснути од Келта и Германа. били су Срби-Венди приморанн због пораста становништва, да прошире своја станишта у североисточном правцу и да се боре против слабих, остарелих, полако изумирућих европскпх Скита. Њихова јужна племена су рано савладали Келти и делимично поробили а делимично одбацили назад према Карпатима док су се северни са падина Карпата учврстили кроз средиште Скита до Дона и потиснули Финце ка обалама Балтичког и Белог мора, а јужне Ските ка Меотису [Азовском мору] и Волги. Преласци трачких Гета преко Дунава, сеобе немачких народа према Карпатима, проласци Алана између Балтичког мора и Понта, ратови Римљана на Дунаву, присилили су их да своја станишта због пораста људства прошире према североистоку и да се населе у појединим колонијама чак на источној страни Азовског мора. Према томе колико далеко бацају светло зраци историје у давнину, била је отаџбина Срба-Венда поприште хорди народа који су се кретали са југозапада и северо-истока и само непобедива снага вечно младог, мирног унутрашњег народног живота, спасла их је од потпуног нестајања. Тек тада када је римски колос, греховима разбијен, почео да се љуља под налетима Германа и када је истовремено продирање Алана, Гота, Хуна, Авара, Хазара и других азијских Скита пробудило и оснажило тежњу ка југу, поново су се појавила њихова племена, Словени, Хорвати (Карпиани) и стварни Срби (Сармати) на Дунаву и Елби и прекрили ускоро својим безбројним силеством земаљске просторе које су делимично њихови преци некад напустили. То што су неки новији писци повести сматрали Словене за касне придошлице у Европи, тек у епохи азијских Хуна, долази отуда, што су полазили од произвољности, без дубљег и многостраног истраживања, од претпоставке да Словени не би могли бити старији у Европи од њиховог имена у грчким и римским писаним делима. Бесмислица и глупост ове претпоставке пада сваком у очи. На овај начин би се могло и тврдити да пре имена Грка, Римљана, Германа и Франака нису постојали Хелени, Итали или Латини, Немци или Гали. Историја нас учи гласно, да се при задржаној истоветности народа, мењају њихова имена, стара одумиру, нова се појављују, даље, да посебна имена огранака прелазе на један цео народ, насупрот томе да се општа имена једне целине народа утапају у посебна имена бројчано малих огранака, да један исти народ може да се води под различитим именима, једно код куће, а више различитих у иностранству. Да ли би требало да овај етнолошки природни закон, доказан свуда, без обзира на толико много јасних сведочанстава за њега, трпи изузетак само код Словена? За тврдњу, да је име Срб по свом генеричном значењу старије од имена Словен, говори толико много чињеница. сведочанстава и разлога, да није изненађујуће, што су о овом значају још одавно говорили цењени научници, као што су K.G, Anton, F. Durich и J. Dobrowsky. Онај ко може да се увери, да су стари, стварни, генетски Сармати стварно Срби, њему није потребан даљи доказ за тачносг. Пошто та тврдња налази чврсто упориште и у другим чињеницама, заслужује утолико више пажње. Име Срб налазимо код Плинија (пpe 79. г.н.е.) и Птоломеја (161. год. н.е.) као име једне сарматске народности између Меотиса [Азовског мора] и Волге на данашњој реци Серба. Овај чисти облик Серби, Сирби биће да се директним путем од неког грчког географа сазнао и остао је сада готово стереотипан да стоји поред старијег скитско-грчког Сармат, чија је истоветност била непозната у прошлости Грцима који су писали и били сиромашни у језику. Да су Плиније и Птоломеј црпели из једног извора, видљиво је и из положаја имена: Серби, Вали итд. Књига је веома ретка и садржајно изузетна, издање које је пред вама је ретко и врхунски је опремљено. Тврди повез у кожи са златотиском. Количина је ограничена. - издавач - ФОНД ИСТИНЕ, БИГЗ и ЕПАРХИЈА ВРАЊСКА - Београд - година издања - 2004. - опрема - тврди повез са златотиском прошивен - број страна - 256 - писмо - ћирилица